Dijaspora Dijaspora

Internet Krstarica - Srbija i Crna Gora
 

Gost Dijaspore
Kontakt
Aktuelnosti
Pisma iz Otadzbine
Radosti i tuge tudjine
Radosti citanja i pisanja
Susreti i vidjenja
Tema
Zivot cirilice
Poetsko slovo
Licna karta casopisa
Pretplata
Drugi o Dijaspori
Dobrotvorstvo
Servisne informacije
Arhiva
Svedski/Svenska

СТАРО СРПСКО ПЕСНИШТВО

Старо српско песништво или Светлост Светости

Старо српско метафизичко песништво

Белешка о аутору Радомиру Батурану

Старо српско метафизичко песништво (Избор др Радомира Батурана)


Сава Немањић (Свети Сава) (1175 – 1235)
Слово о мукама
Немањина последња жеља
Слово о уму

Стефан Немањић Првовенчани (око 1165 - 1227)
Молитва Светом Симеону
Певање похвали твојој

Доментијан (око 1210–после 1264)
Отачаство претворише у пустош

Теодосије (средина XIII – почетак XIV)
Слово утехе Светог Саве упућено Стефану Немањи

Архиепископ Данило (око 1270 – 1337)
Молитва пред анђелима љутим
Молитва у маловременој красоти

Силуан (око 1355)
Слави одбегнув
Савиној речи последовав

Јаков Серски (1359)
О Синају

Раваничанин III (око 1395)
Похвале његове венац

Јелена Мрњавчевић (Јефимија) (око 1344 – 1396)
Похвала кнезу Лазару

Патријарх Данило (око 1350 - после 1396)
Слово Косовских бораца
Исповест мртвог кнеза Лазара

Милица Хребељановић (Јевгенија) (1403)
Удовству мојему женик

Непознати из Раванице (средина XIV – после 1404) 
Похвала кнезу Лазару

Стефан Лазаревић (око 1374 – 1427)
Слово љубави
Ове речи писане бише ...

Јефрем (1409)
Ускори и избави нас

Андоније Рафаил Епактит (крај XIV – после 1419) 
Плач за кнезом Лазаром
Песме отпевателне

Константин Филозоф (око 1435)
Стихови

Јелена Балшић (око 1368 – 1443)
Отписаније богољубно

Димитрије Кантакузин (друга половина XV века)
Велико позорје
Молитва са жалошћу
Плести певање ово мало
Блудно моје житије

Монах из Купинова (око 1495)  
Многоплетена цевница

Андреја (око 1560)
Јутро Мислено

Милешевац (друга половина XVI в)
Српски кедар

Зограф Лонгин (1597)
Живописати ликове светих

Светогорац (XVI в)
Ја данас умирем

Патријарх Пајсије (1642)
Царског колена плог сладак

Јефтимије Светогорац (1642)
Вапаји грешника

Песник из Трговишта (1648)
Добро рече некад платонска наука

Кипријан Старији (1672)
У старости дубокој

Кипријан Рачанин (1692)
Измаилћанима тврдо противив се
Отачаство твоје сачувати

Арсеније Чарнојевић (око 1633 – 1706)
Молитва заспалом Господу


ПРВИ ДЕО

СТАРО СРПСКО ПЕСНИШТВО

Растко Немањић (Свети Сава)
(око 1170-1236)

СЛОВО О МУКАМА

Помешах се са стоком неразумном
и изједачих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
испуњен срамом,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.

И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања
 

НЕМАЊИНА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

Чедо моје, учини ми љубав,
положи ме на расу, која је за мој погреб,
и спреми ме потпуно на свети начин,
као што ћу и у гробу лежати.

И простри рогозину на земљу
и положи ме на њу
и положи камен под главу моју,
да ту лежим, док ме не посети Господ
да ме узме одавде.
 

СЛОВО О УМУ

Наш ум да буде
на небесима у гледању,
на красотама рајским,
у становима вечним,
на анђеоским зборовима,
у животу онде...

Какво ли ће ту бити збориште
од мноштва људи
од Адама до свршетка!...

Ради тога нам,
драга браћо моја,
треба туговати
и замишљати се у овом животу
као они који су изван света,
као они који имају жиовт
на небесима.
 

Стефан Немањић Првовенчани
(око 1165 - 1227)

МОЛИТВА СВЕТОМ СИМЕОНУ

Не заборави мене,
убогога твојега!
Не заборави мене,
који лежим у безакоњима!
Не заборави мене,
који се ваљам у блату сласном,
него пружи пресвету своју десницу
којом ме и благослови
у варљивом животу овом
и руководећи научи
да идем стопама твојим,
ако и недостојна,
ако и некорисна,
ако и непотребна!
 

ПЕВАЊЕ ПОХВАЛИ ТВОЈОЈ

Које ли певање да изреку јадне усне моје похвали твојој, преподобни (Симеоне Немањо)? Од недостатка разума мојега вапијем ти, господе мој, јер сам у недоумици и непотребан дрзнути се да похвалим твоја величија, но ипак твој јесам, госоде мој, и твоје похвале изричем ја:

Радуј се госоде мој,
почетак мој и крај,
и хранитељу мој свети.

Радуј се, пастиру добри
разумним овцама Христовим,
најамника ме створи пастви твојој,
а коју стече госопд
часном својом крвљу.

Радуј се, светлога лица цвете,
наоружав се силом крсном,
и оружјем непобедивим
бранити од вукова стадо твоје
који нападају на њега
у свако време.

Радуј се, учитељу новога завета,
не мојсијевски поучававши,
но за Павлом идући,
и његова учења изврсно усади
у разум наш.

Радуј се, преподобни,
старцима вођу,
и удовицама заступник,
и сиротним хранитељ.

Радуј се, младим васпитања и крепости,
и наставниче на боље.
Радуј се, помоћниче у биткама.

Радуј се, победитељу противничких варвара.

Радуј се, ластавице
која узводиш чеда у људе своје
у небесне кровове,
и настањујући на ливади духовној.

Радуј се, архијерејима добро украшење
и праведни који не вене венац.

Радуј се, који с апостолима заједно седиш
и заједно поучавање и заједно проповедање

Радуј се, мученика такмаче
и састрадалниче и који се заједно с нама похваљујеш.

Радуј се, монасима добро око
и наставниче дивни
и правило неисказано.

Радуј се пустињацима утехо,
Онима који монахују тишино.

Радуј се, нама који грешимо
исправљење.

Радуј се, саблазним очиститељу.

Раду се, тихо пристаниште ономе који је бацан валовима.

Радуј се, решитељу ланаца греховних.

Радуј се, мосте који преводиш у вечни живот.

Радуј се, неисцрпни изворе.

Радуј се, рају који векује,
красни и дивни.

Радуј се, цвете вере небесног вртограда.

Радуј се, граде умни отачаству своме.

Радуј се, лозо доброплодна,
из које кипећи истиче нам весеље.

Радуј се, грозде сазрели,
из кога истиче шира слатка,
а пијанства греховна одузимајући.

Радуј се, господе мој свети,
и опет радуј се,
свагда веселећи се
код престола Господа твога.

Но, о преподобни, помени мене грешног рада свога, Стефана
 

Доментијан
(око 1210 – после1264)

ОТАЧАСТВО ПЕТВОРИШЕ У ПУСТОШ

Оскрнави се земља наша
безакоњима нашим.
И убијена би крвопролићем
И упадосмо у плен иноплеменика.
И непријатељи наши подругиваху нам се,
И они који су око нас поругаше нам се
за безакоње наше.
Кад иноплеменици дођоше,
отачаство светог (Симена Немање)
уистину претворише у пустош,
и оно што је сабрао преподобни
са свих страна разграбише.
Једни од оружја падоше,
други у ропство одведени беше.
Једне од свега имања обнажише
и сиромаштву телесном предаше.
И Божјом помоћу
кад су временом ти потребљени,
и кад су минули,
после њих дође други иноплеменик,
звани глад,
гори од тих који су прошли,
и створи други свој плен,
већи од првог,
сасвим не жалећи род наш,
без стрела стрељајући,
и без копља бодући,
и без мача секући,
и без палице убијајући,
и просто рећи без ногу гонећи,
и без руку узимајући,
и без ножа кољући,
и без свега оружја ходећи,
и толико трупља полагајући мртва,
по старом писму светом, као што рече,
када рука Господња првенце поби у Египту,
светећи се за првенца свога Израиља,
у целој земљи египатској, рече,
не налазаше се дом без плача,
у ком не би мртваца.
Тако и за грехе наше
сва земља наша пуна беше мрваца:
и дворишта пуна, и куће пуне,
и путеви пуни, и распућа пуна.
И за грехове наше ни погребатељи
не могу да их погребу,
сем што их у житне рупе
једва смештаху.
 

Теодосије
(средина XIII в. - почетак XIV в.)

СЛОВО УТЕХЕ СВ. САВЕ УПУЋЕНО СТЕФАНУ НЕМАЊИ

Не тугуј ми, госодару и оче:
ја сам твој пост
и стајање и клањање.

Ја сам твоје подвизање,
што је по души труд,
на мени је грах твој ако га има.

Ја за те одговарам,
пошто си ме послушао,
од мене душу твоју Господ нека иште.
 

Архиепископ Данило
(око 1270-1337)

МОЛИТВА ПРЕД АНЂЕЛИМА ЉУТИМ

Шта да чиним ја грешна, пуна стида?
Јер покри срамота лице моје
и тесно ми је одасвуд.

Јаој мени,
одакле ћу почети оплакивати
своја љута безакоња,
која се не могу лако исповедити?

Због чега прво да заплачем?
Због чега да застењем
и због чега да зарадим?
Због множине грехова
или због одлучења од Бога?

Помисли, душо, шта ће те срести
после изласка твога од тела!
Ево ти се спремају разне муке,
анђели љути и немилосрдни
хоће да те ухвате.
 

МОЛИТВА У МАЛОВРЕМЕНОЈ КРАСОТИ

О душо окајана,
о душо грехољубива,
ево се сврши живот твој у овом веку
и поћи ћеш у други свет
и међу друге људе.

Јер, ево, остављаш маловремену красоту,
где си чекала да се на векове нахраниш
сладосно живиећи.

Јер, ево, приступише и посланици
и рекоше:
Зову те, устај и не касни.
 

Силуан
(око 1355)

СЛАВИ ОТБЕГНУВ

Слави отбегнув, славу обрете. Саво,
тамо отјуду слава јави се роду.
Рода светлост вери свелост презре,
тем же роду светило јави се всему.
Ума висота сана висоту сврже,
тем убо ума више доброту стиже.
Слава слави Саве сплете Силуан.

Слави отбегнув, славу обрете, Саво,
тамо откуда слава јави се роду.
Рода светлост вере светлост презре,
а тим же роду светило јави се свему.
Ума висота достојанства висоту сврже,
тим заиста од ума више доброту стиже.
Слова славе Сави сплет Силуан.
 

САВИНОЈ РЕЧИ ПОСЛЕДОВАВ

Савиној речи последовав, Симеоне
славу речи наследова светло таме.
Самодршство досточудно презрев славно,
мироточство вишеславно прими славно.
 

Јаков Серски
(1360)

О СИНАЈУ

О Сина, о света мојего сијаније,
о Сина, о силно моје к тебе желаније,
и же в огњи неопалимаја с’бљуде се,
с’ бљуди ме от огња вечнујуштаго.

О Синају, о свелости моје сијање,
о Синају, о силно моје к теби жељење,
о огњу (купина) несагорива сачува се,
сачувај ме од огња који векује.
 

Раваничанин III
(око 1995)

ПОХВАЛЕ ЊЕГОВЕ ВЕНАЦ

Овога ради и ја сада усредно и са брижљивошћу често о том (кнезу Лазару) у својим речима (говорима) размишљам. И као што неко венац плете златан, затим бисер приложи и многоцено камење, најсветлију твори дијадему, тако и ја похвале његове венац блаженој тога глави речју изаткивам говорећи:

Где слатка његових очију тихост?
Где светли на уснама осмејак?
Где љубазна десница,
која свима обилно пружа?
Авај, изненадне промене!
Како поцрне лепота!
Како се покраде скровиште!
Како одједном откинут би цвет!
Ваистину сасуши се биљка
и цвет отпаде,
ослаби источник,
сасуши се река,
затим у крв
претвори се вода.
 

Јелена Мрњавчевић (Јефимија)
(1402)

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красном света овог
васпитао си се од младости твоје,
о нови мучениче кнеже Лазаре,
и крепка рука госодња
међу свом госодом земаљском
крепка и славна показа те.
Господствовао си земљом отачаства свог
и у сваком добру развеселио си
уручене ти хришћане.
И мужественим срцем и жељом за благочашће
изашао си на змаја
и противника божанствених цркава,
расудивши да је неотрпимо за срве твоје
гледати хришћане отачаства твога
да буду овладани од Измаилћана.
Ако ли ове не постигнеш,
да оставиш пропадљиву висину
земнога господства
и да се обагриш крвљу својом,
и да се сјединиш с војницима
небеснога цара.
И тако две жеље постигао си:
и змаја си убио
и мучења венац примио си од Бога.
И сада не остави у заборав
вазљубљена ти чеда,
које сироте си оставио
преласком твојим.
Јер од како си стекао блаженство
у небесном весељу вечном,
многе невоље и страдања
обузеше вазљубљена ти чеда,
и у многим невољама
живот проводе,
јер су  овладани од Измаилћана;
и треба нам свима помоћ твоја.
Зато се молимо,
моли се општем господару
за вазљубљена ти чеда
и за све који с љубављу
и вером служе њима,
јер бригом многом спутана су
вазљубљена ти чеда.
Они који једу хлеб њихов
подигоше на њих буну велику
и твоје добро у заборав ставише,
о мучениче.
Но иако си прешао из живота овог,
невоље и страдања чеда твојих знаш,
и као мученик смелост имаш ка Госоду.
Преклони колена пред Господом
који те је венчао (венцем мучеништва),
моли да вазљубљена ти чеда
проводе богоугодно многолетан живот у добру,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству твоме,
моли да победитељ Бог победу пода
вазљубљеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
на невидиме и видиме непријатеље,
јер ако помоћ примимо с Богом,
теби похвалу и благодарење даћемо.
Сабери збор  својих сабеседника,
светих мученика,
и са свима помоли се Богу
који те је прославио:
извести Ђорђа, покрени Димитрија,
убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,
и четрдесет мученика севастијских не остави,
а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војују
чеда твоја вазљубљена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од Бога помоћ.
Дођи на помоћ нашу, где да си.
На моја мала приношења погледај
и у много уброј ово,
јер не по заслузи теби похвалу принесох.
но по сили малога ми разума.
Зато и мале награде очекујем.
Но ниси тако ти,
о мили мој госодине
и свети мучениче,
малоподатљив био
у пропадљивом и маловечном.
Колико више у непролазном и великом,
што си примио од Бога.
Јер телесно туђу мене међу туђим
исхранио си изобилно.
А сада двоструко молим:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту
душе и тела мога.
Јефимија усрдно
приноси ово теби, свети.
 

Патријарх Данило
(око 1350 - после 1396)

СЛОВО КОСОВСКИХ БОРАЦА

Не поштедимо себе,
знајући да имамо и осле овога отићи
и с прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо.

Принесимо себе Богу као живу жртву,
не коа пре маловременим
и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем.
но подвигу крвљу својом.

Не поштедимо живот наш,
да живописан пример после овога
другима будемо.

Не бојимо се страха
који је дошао на нас,
ни устремљења нечастивих непријатеља,
који скачу на нас.

Ако бисмо заиста на страх
и губитак мислили,
добра се не бисмо удостојили.

Ми с Исмаилћанима
борити се имамо.

Ако и мач главу
и копље ребро
и смрт живот
ми с непријатељима борити се имамо.

Ми смо једна природа човечанска,
потчињена истим страстима.
И један гроб да нам буде.
И једно поље
тела наших с костима да прими,
да едемска насеља светло нас приме.
 

ИСПОВЕСТ МРТВОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

Боља ми би похвална смрт
неголи са поругом живот.

Ако и на обрзу рану и по глави мач,
за благочашће се патих,
но мужаствен показах се
и с мученицима убројах се.

Гледах доње бојеве
и избројах горње почасти,
гледах мачеве
и помишљах на горње венце,
очекивах смрт
и на бесмртност помишљах.

Помена подвига
довољно ми би за утешење.
 

Милица Хребељановић (Јевгенија)
(1403)

УДОВСТУ МОЈЕМУ ЖЕНИК

Ко је овај?
Говорите у уши моје.
Да ли је овај кога пре жењах,
мој украс, мојој деци расејаној сабрање?
Да ли је овај кога из зависти
хтедоше непријатљи срушити
и светлост мога вида као тамницом
мрачним тамницама држати,
и не могоше?
Да ли је овај удовству мојем женик?
Дођи, о жениче, дођи,
и подај онима који ми чине зла
по делима њиховим,
јер не разумеше твој долазак
на помоћ моју.
Прими оружје и устани и не закасни!
Заби стреле изоштрене у срца њихова,
које за мене изоштрише, безакони.
Не трпим к тому поруге оних на ме.
Коликим жртвама мрским оскврнише ме!
Дођи, освети ме крвљу својом.
Приђи, подању моме потпоро.
Сабери ми чеда расточена,
која завишћу врази
од мене отргнуше.
Сабери их у ограду моју,
паси чеда моја,
да не једе вук од стада мога,
да не растера их завишћу својом,
као пре, када не би с њима.
Да не задрема око твоје.
Да не слабе ноге твоје.
Паси ми стадо, које ти уручих.
Прогнај од њих безаконе варваре.
Да не престанеш да се бориш с њима
за мене и стадо моје.
Радуј се, моје око.
које никада не спава, о Лазаре.
И опет на прво узиђем.
Лазар који сијањем све звезде надсијава,
Лазар туђинима присвојење,
проповедник Тројице,
заробљеним ослободитељ.
Лазар цркви непоколибљиви стуб,
болесним лекар, нагим одећа,
Лазар иноцима војвода крепак
на бесе и спаситељ.
Радуј се, о Лазаре,
апостолски ит припевам,
и опет кажем: радуј се.
Радуј се, крине који нам је
од трња засијао,
војницима оружје непобедимо.
Радуј се, пустињацима наставниче.
Радуј се, Лазаре, онима који плове
крманоше и тихо пристаниште.
Радуј се, озлобљеним осветниче
и лажљивцима обличитељу.
Радуј се, плачним утешитљу,
и сиротим бранитљу, и нагим одећо.
Радуј се, крепких благолепије,
и удовицама хранитељу.
Благословен заиста јеси, о Лазаре,
благослови мене који тебе благосиљам.
Нема похвале, којој ниси достојан,
Но ум изнемогава...
 

Непознати из Раванице
(средина XIV в. - после 1404)

ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Данас сунце своје зраке простире
и озарава свога света крајеве.
Данас задухаше ветри од запада на исток
проповедајући твојих чудеса силу.

Јер ево изиђе од запада на исток
реч твоја, о нови мучениче Лазаре!

Блажени смо ми данас
више од сваке видљиве и невидљиве твари.
Блажени, уистину, и преблажени,
и по достојању.
Блажени, блажених си земљу наследио.

Данас мученици,
лик саставивши за славни помен твој,
блажени овај глас Владици свих,
с тобом певају, псалмски призивајући:
прођосмо кроз огањ и воду,
и извео си нас у покој.
 

Стефан Лазаревић
(око 1374 - 1427)

СЛОВО ЉУБАВИ

1
Стефан деспот
најслађему и најљубазнијему,
и срца мојега нераздвојноме,
и многоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега ближњему
(име рекавши),
у господу љубазно целивање,
а уједно и милости наше неоскудно даривање.

2
Лето и пролеће Господ сазда,
као што песник (Давид) рече,
а у њима и красоте многе,
птицама брзо, и весеља пуно прелетање,
горама лишће,
и луговима пространства,
и пољске ширине,
и ваздуха танког
дивним неким гласовима испуњавање,
и земљина ношења дарова,
која цветова које доброг мириса, и зеленило,
но и самог човечијег
јестаства обновљење
и разиграње,
достојно ко да искаже.

3
Ипак сва ова и друга
чудна дела Божија,
која и оштровидни ум
размотрити није у стању,
љубав превасходи.
И није чудо, јер Бог се назива љубав,
као што рече Јован Громов (јеванђелист).

4
Свака лаж смештања у љубави нема;
јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:
Изиђимо нас двојица напоље.

5
Оштро некако и брзотечно дело љубави,
које сваку врлину превазићи може.

6
Лепотно ову Давид украшава
као миро, рече, на глави,
које силази на браду Аронову,
и као роса аермонска
која силази на Горе Сионске.

7
Јуноше и деве,
к љубавима прикладни,
љубав узљубите,
но право и незазорно,
да некако јуноштво
и девство повредивши,
којим јестаство наше
к бољанственому присваја се,
божанственому присваја се,
божанствено не негодује.
Не жалостите, рече апостол, Духа Светог Божијег,
којим знаменоваст се јавно као у крштењу.
 

8
Бесмо заједно, и друг близу друга,
или телима или духом,
но ако горе, ако реке
раздвојише нас, Двид да рече:
Горе Гелвујске, да не сиђе на вас
ни дажд ни роса,
јер Саула и Јоанатана не сачувасте.
О безлобије Давидово,
слушајте који сте царски, слушајте,
Саула ли оплакујеш, обретени?
Јер обретох, рече Бог,
Давида, човека по срцу мојему.

9
А ветрови да се ударе с рекама
и да оне сасвим секну,
као при Мојсију море,
као при Исусу судији,
кивота ради, Јордан.

10
Још да се сакупимо,
још да се угледамо,
још љубовно да се сјединимо
у том самом Христу Богу нашем,
коме слава с Оцем и са Светим Духом
у бесконачне векове, амин.
 

ОВЕ РЕЧИ ПИСАНЕ БИШЕ НА СТУБУ МРАМОРНУ НА КОСОВУ

Човече који на српску земљу ступаш,
придошлица јеси или који си ту,
ко си и шта си,
када приђеш на поље ово,
које се зове Косово,
и по свему видиш пуно костију мртвих,
затим и с њима камену природу,
мене у облику крста и са (тим) знаком
посред видиш усправно како стојим,
да не прођеш, и да не превидиш,
као нешто узалудно и сујетно,
но, милим те, приђи
и приближи се к мени, о љубими,
и размотри речи, које приносим ти,
и од тога ћеш разумети
којега ради узрока
и како и по чему стојим ја овде,
јер истину ти говорим,
не мање од оног у коме је душа,
све по суштини хоћу вас известити
о оном што се десило.

Овде негда велики самодржац,
чудо земаљско и рига (владар) српски,
који се зове Лазар, кнез велики,
благочастија непоколобими стуб,
благоразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и страним заштитник,
хранитељ гладних и сиромашним милосрђе,
тужним милосрђе и утешитељ,
који све љуби колико Христос хоће,
јер к овоме (иде) својом вољом сам собом,
а шта више и са свима својима,
безбројно мноштво,
колико (је) под руком његовом.

Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви у истину у речи и у делу,
као звезде светле које се блистају,
као земља цветићима преишарани,
одевени златом и камењем другим украшени.
Веома многи коњи изабрани,
и са златним седлима.
Сведивни и красни јахачи њеихови.

Веома племенитих и славних
као неки добри пастир и вођа
мудро јагањце разумне приводи
у Христу скончати добро,
и страдању венац (приме),
вишње славеучесници да буду.
И тако сагласно много безбројно мношто,
заједно с добрим и великим господином,
храбром душом и вером најтврђи,
као на ложницу красну
у многомирисно јело,
на непријатеље устремише се,
и правога змаја згазивши,
умртвише звера дивљега,
и великога противника,
и неситога ада свеждерца,
да речем Амурата, и сина његова,
аспидин пород и гујин,
штене лавово и василисково,
но с њима других не мало.

О чудеса божјих судова,
ухваћен би племенити страдалац
рукама безаконим агаранским
и крај страдању добро сам прими,
и мученик Христов бива
велики кнез Лазар.
Не неко други посече њега,
о љубимци,
но сама рука убице тога,
сина Амуратова.

И ово све речено сврши се године 6897 (= 1389),
месеца јуна 15. дан, у уторак
а час је био или 6. или седми
не знам - Бог зна.
 

Јефрем
(1409)

УСКОРИ И ИЗБАВИ НАС

Приступамо сада сви к Богу усрдно,
паднимо испред њега у плачу и сузама,
излијмо пред њим срца наша,
рецимо и ми:
сагрешисмо, безаконовасмо,
заповеди твоје не сачувасмо,
и ходасмо по вољи срца наших.
Но као милистиви Бог
призри на рабе твоје
и на достојање твоје,
и види озлобљење кћери твоје цркве.
Види запуштење.
Види печал људи твојих, нас,
и види и деспота нашега Стефана нужду.
Јер ево отворише на нас уста своја
сви врази наши,
хотећи живе нас пождрети.
Но скруши чељусти њихове ускоро.
Узврати срам њихов на главе њихове.
Јер непоставише тебе пред собом.
 А ми људи твоји
и овце ливаде твоје будући,
у тузи призивамо:
ускори и избави нас,
јер ти једини можеш од печали
избавити нас и спасти
оне који те увек поштују.
 

Андоније Рафаил Епактит
(крај XIV в. - после 1419)

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ

Каквим ћу речима плачевне песме
венац исплести успомени твојој?
О слаткога звања
весело названа ствари!
Каквог ћу надања весеље
пружити разуму
туговањем претворену природу
и у бистринама сузне воде
лик ридања сагледати?
О ко ће дати
глави мојој воду -
туговања жалост да омијем?
Ко ово гледа
зар се ужаснуо не би,
о љубљени,
како и ваздух туговања убрусом
прикрива природу.
 

ПЕСМЕ ОТПЕВАТЕЛНЕ

Сједне и с друге стране часноизредна двојица дечака (кнез Стефан и Вук) с матером (кнегињом Милицом) топлим сузама обливају богоподобно нацртање лика онога који је истоимени са четвородневним Лазаром, и као Марта и Марија чујним гласом Христа призиваху, и прса новог лазара данас с љубављу обухвативши, лек за решење од грехова моле, и потом раку спроводе, као неки последњег рода природе Давид пред ћивотом родитеља иду младораслог тела ногама и песме отпевателне, као изливањем слаткогласија неких Сирина, жалосно појући, казиваху:

Што још за нас такве тајне сматрења,
о Лазаре?
Кога узревши, утешење
за болезни да обретемо,
о свељубазни господине оче?
Које да имамо наде ми који остајемо?
Када ћемо те угледати,
или чути глас твој?
Како наше младости
слатки сјај радости
облаком туговања
изненада покри се?
Како благоданствова
слатко гледана твојих очију
и напрасно се угаси лампада (светиљка)?
Коме поверио јеси
новорасли цвет нашега узраста
о упућивању к Богу
да се стара?
Како да призовемо
помоћника и учиттеља
у управљању наше области?
Кога господара делатељи
као грозд у муљачи борилишта
да се изгњече?
Кога кастрофилакта (чувара града) житељи
као пшеница изобилна
изненада да се поже?
Кога управитеља изводитељи
од наших очију
као пламен живогрејатељни да се угасе?
Које су госпође посланици
као ружа од наше државе поља
која се ненадно обра?
Авај, беде,
авај, коме остављени бисмо
необижног војинства
слуговање приносити!
О слатко нашега народа име,
о невоље исходни,
скрбног подвига
беде наше спомен!
О туговања новоизникла грано,
уздања плоде који није за брање!
О тугеисходна нашем истоку
и сузе виновна данице!
О ридања нашега седиште,
рукама Агарена узвишени престоле!
О злобне и тамне ноћи
која истока светло не опажа!
О скиптре наше власти,
туговања сузама ишаран!
О маглобразна диједемо
плачевне шиваде (шкољке),
бисером обложена.
 

Константин Филозоф
(око 1435)

СТИХОВИ

А ово је крајегранесије (акростих) стихова: Страно странствовао странствије плачем:

Слова (речи) слатких више од меда
и саћа,
точећих (који точе) из запечаћена
источника јако,
равно мирис заиста и храна,

ако мерило оних који црпу на ово гледа.
Нови, некако Давид најкроткији
онима који су сачували плен што су разделили.
Соломон јави се дивни
тушти и тами (мноштву) која је од
крајева (света) дошла.
Роду начелник као будући,
Аврам који стране са жеђу прима,
но Илијино одлажење (на небо) свагда желећи,
сам други одлазак јављаше.
Тај други красотом (после оног у
Египту (Прекрасног Јосифа),
ваистину место пшенице злата давалац.
Оружник (ратник) у бојевима победе,
ваиситну место Самсона крепког у
јуначким делима.
Адамових порода грана,
ваиситну њихов од почетка наподобнији узор.
Сам овај други Јов богат даривањем
точећи изобилно свима знан биваше.
Рода очију подобни загонеткама,
ако к сунцу и овога лучи (светлости),
но зраке које сијају примамо,
суштину не сваку.
Тада заједно обојих лишење.
Ваиситну место главе подобна,
из узрока што је глава светлоизабраним;
јесте преминула у месту Глави.
Плачи опет, Бели граде, оцрњење своје.
Људима вођ као цвет процвета и отпаде.
Ако и земља заједно рида са тобо,
њега не надајући се ускоро да прими,
чекањем година које теку 35,
већ које су прошле девет стотина
и шест тисућа (6935 = 1427).
 

Јелена Балшић
(око 1368 - 1443)

ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО

Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.

Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена...

И слушах твоје душе богољубну нарав
и нетелесно андђеоско пребивање.
И оно од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелих преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.
Не малу од твојега виђења
мени приплодити корист...

Но због даљњег нам растојања,
и море и гај,
овог ради узрока
немогуће нам је видети светињу ти...

Јер жељење богатства и сујетна слава,
а уједно и сласти не остављају нас,
који су на таласима
 

Димитрије Кантакузин
(друга половина XV в)

ВЕЛИКО ПОЗОРЈЕ

Не бацајмо се узаман и узалуд,
јер један је пут смрти а не други
и на све подједнако надолази.

Ми се овоме не бринемо
и као худо ово сматрамо
у шта ћемо ускоро упасти,
иако не желимо.

И тужно ће ми се позорје
ваиситну указати горе.
Очима ћу гледати загробнике,
страдалце идо конца доспевше.

Мало тамо проникнућу и умом
и разумећу страшне тајне -
оснажене муке посред душе и тела.

Велико позорје
ваиситну бива, браћо.
 

МОЛИТВА СА ЖАЛОШЋУ

Помисли, душо, какв чајеш конац,
помисли горчину разлучења мучна,
помисли страх и боловање тадашње,
помисли, устрепти и ужасни се.

Анђжла немилостива чекам приспеће,
анђела по мојему злобну живљењу,
анђела нештедишу но мучитеља ми,
андђела огњена, немилосрдана.

Не знам је ли послан да ме узме данас,
не знам да ли то време приближи се већ,
не знам да ли и с оружјем хита,
не знам да ли то јесте ноћ смртна?

Нема тад помоћи од друга и знанца,
нема ни од браће, сродника и чеда,
нема ни од имања добити какве,
нема помагача нити избављача.

Тада ћеш очи жално оборити,
тада неће језик изненада говорити,
тада ће пламен унутра силно обузети,
тада ше силе телесне онемоћати.

Смрт тек наста љута и конац,
смрти и разлучење скупа,
смрт одавде преводница на тамо,
смрт у тамној ко  ухода ноћи.

Таман будући у таму ме одшиље ада,
тамних тако ја чести ђаволе,
тамно узљубих стога анђела,
таму тамно изабрах, таман сав бих.

Ко за мном да не усплаче, о љубљени,
ко за мном не узрида, о други,
ко за мном да не уздахне слишећи зла ова,
ко за мном да не просузи очекујући ово.

Пређе смрти мртав ваистину ја,
пређе суда савешћу осуђиван,
пређе мука мислима у шкргуту зуба,
пређе конца мучити се знам без краја.

Тако огњена страшим се распаљења,
тако шкругут тај зуба жестосрди чекам,
тако црвљих бојим се шкакљивих дела,
тако споља тама у станиште мени.

Мене тартар да оплаче и бездан,
мене ада да жали тамно дно,
мене што у њему живети хоћу,
мене таме љубитеља, а не светлости.
 

ПЛЕСТИ ПЕВАЊЕ ОВО МАЛО

Плести певање ово мало
враћању моштију твога угодника, Христе,
у отварање уста мојих реч ми даруј,
по достојности овога запевати, човекољупче!

Озари ме разумом к певању овом
молитвама твојим, оче Јоване (Рилски),
светости твојој говорити речи похвале,
као да си ти жив, јер су живи Богу праведни сви!
Хвалим твоје у пустињи пребивање,
величам у њој подвиге,
прослављам слично анђелима уздржавање,
поштујем спомен твој,
опевам и часних моштију твојих повратак.
 

БЛУДНО МОЈЕ ЖИТИЈЕ

Која зла не створих самовољно,
које грехове не прођох самовласно,
које мрзости не зделах сладострасно,
којег стида не учиних љубосласно.

Што рећи или што проговорити не знам,
што пре но оплакујем мојих зала не дознајем

Оплакујем ли блудно моје житије,
оплакујем ли зла клетве преступљења,
оплакујем ли отимања и непавде,
опалкујем ли туге и очајања.

Ридам неуздржања мноштва,
ридам високоумије колико,
ридам сујетна помишљања,
ридам времена губитак.

Плачи, душо једна моја, плачи,
плачи, срце с утробом, плачи,
плачите, очи, непрестано плачите,
плачите, сви удову моји, плачите.
 

Монах из Купинова
(око 1495)

МНОГОПЛЕТЕНА ЦЕВНИЦА

Многплетена цевница (свирала) врлина,
различија гласовима и певања испуштајући,
не звучања од ударања прстима,
но духом надахнута, позлаћена врлинама,
даровања пуна благих,
сазивајући верне на празник, весеља,
и Стефана (Бранковића) крај (смрт) извештавајући.
 

Андреја
(око 1560)

ЈУТРО МИСЛЕНО

Јутро мислено засија
у срце твоје увек славно,
исток озарујући твоје душе мисли,
неизмењивог весеља лучу
у себе који прима,
као на пиру к страдању потече,
Николаје (Софијски),
јер те жеља вучеше к савршенима.
 

Милошевац
(друга половина XVI века)

СРПСКИ КЕДАР

Ангела земна изабра те саздатељ
од изабраног колена.
И у доброплодну твоју душу
удахну жеђ познања божанствених списа,
првога роду српском просветитеља јави те,
од благородног корена
славним добротама просијавша,
и њима је сав народ твој прослављен.
Тебе пошујући, светитељу Саво,
овако у хвалу твоју верни вапијемо:
Радуј се народа твојега првоизабрани!
Радуј се родитеља благочастивих
красни изданче!
Радуј се благоцветајуће
земље српске цвете!
Радуј се младице
изникла од доброг дрвета!
Радуј се света грано дома Немањиног
која је процветала мислено!
Радуј се дрво плодовито,
коме лист не опаде!
Радуј се српски кедре,
који се узвишава добротама до небеса!
Радуј се изредни саде
земље отачаствене!
Радуј се светитељу Саво,
српски просветитељу!
 

Зограф Лонгин
(око 1595)

ЖИВОПИСАТИ ЛИКОВЕ СВЕТИХ

Радујте се, Стефане (провомучениче) и Николаје,
јер божансвтеним промислом и вашим помагањем
живописати ликове светих
колико (ми је) у моћи изучих.

Радујте се, блага и света вас двојице,
велика моја заступника,
јер свештене ваше ликове
много пута руком својом,
а чудима вашим, исписах (насликах).
 

Светогорац
(XVI век)

ЈА ДАНАС УМИРЕМ

Ја данас умирем,
прахом се погребавам,
обукох се у безгрлну одежду,
и на дрвена коња јездим.
Без прозорца ми дом сазидаше,
“Греди, у њему седи”, рекоше.

Радујте се рођењу,
оплакујте отхођење,
ридај која си родила,
- радуј се која си примила!

Мати ме рађа,
земља ме прождире.

Уздисањем вам дођох,
без издисања изиђох,
(ја, о другови, одлазим,
више вам не долазим).
Очекивах остарети,
и с вама се порадовати,
но смрт не гледа милости,
ни очекује старости,
(та даре не прима,
ничије грехе не одузима),
јер та не гледа царевима царства ради,
ни богатим богатства ради,
јер та матере уцвељује,
и младенцима срца повређује,
јер ништа не милује,
но све насилује.
 

Патријарх Пајсије
(1642)

ЦАРСКОГ КОЛЕНА ПЛОД СЛАДАК

Младићки цветаше, добро преукрашен,
царствовав отачаству својем,
и неправедну смрт и безвремену (кад јој није време)
поднео јеси, Уроше свечасни.
Царског колена плод сладак,
ако и не на време сазревен,
у господњу житницу усели се,
и жалост вељу остави сродству својем.
Моли се за нас који творимо помен твој.
 

Јевтимије Светогорац
(око 1640)

ВАПАЈИ ГРЕШНИКА

Но дао јеси покајања примере
и мени гнусноме и оскврњеноме,
мени лукавом и окаљаноме,
мени тамноме и омраченом.
Јер безаконовах од древних више,
прогневих те и раздражих врло.
Више од броја безбројних звезда,
више од морског песка згреших ти.

Приклањам главу омрачену,
приклањам врат оскврњен,
твојој благости врат приклањам,
твојој благости мољење приносим.
Сагреших, безаконовах и саблажњавах,
сагреших, нправдовах и преступих,
сагреших, одвргох се и не устидех се.

Но мољење творим твојој благости,
но молбу приносим твоме незлобију,
но молим твоје крајње милосрђе,
но вапијем ти: очисти и спаси ме,
остави мноштва мојих прегрешења,
остави жестину мојих дугова,
остави множину мојих оскрвњења,
остави све мојих мрзости
и да ме не скрушиш сагресима
и да ме не умориш безакоњем.
 

Песник из Трговишта
(око 1650)

ДОБРО РЕЧЕ НЕКАД ПЛАТОНСКА НАУКА

Означити што хоће (рећи) име ово Јелена,
у души мојој узисках и би обретена:
која у Грка елеос каже се милост.
Добро рече некад Платонска хитрост (наука).
давање имена не може по вољи бити,
по природи ствари сказање носити.
Види како се сагласно спаја:
Јелена са елеос, њој бива,
милост сада тракијским свим црквама толика,
успомена њена бесмртна због њих и велика.
Пентикостар, педесет, число (број) савршено,
алегорично речено и преукрашено,
јер благословом превишњим тим печата се,
њом блаогобразном и уготова се.
 

Кипријан Старији
(1672)

У СТАРОСТИ ДУБОКОЈ

Гледам те, гробе, ужасавам се твога виђења, и срдачно сузу која капље проливам, дуг општедателни у ум примам. како да пређем крај, јао, такови! Еј, еј, о авај, о авај, ух, их, смрти, ко може избежати те!
Перо се поквари,
ум изнеможе,
лист опада,
старост достиже.
Кипријан Старији
 

Кипријан Рачанин
(1692)

ИЗМАИЛЋАНИМА ТВРДО ПРОТИВИВ СЕ

У животу својем за Христа подвизав се,
и поганим Измаилћанима тврдо противив се,
а сада кад престола Господа својега
ликујући радујеш се.
 

ОТАЧАСТВО ТВОЈЕ САЧУВАТИ

Стојећи код престола Господа,
са мученичким скупом веселећи се пребогато,
моли (кнеже Лазаре) о стаду твоме прекрасно,
отачаство твоје сачувати
од сваког измаилитског насртања.
 

Арсеније Чарнојевић
(око 1633 - 1706)

МОЛИТВА ЗАСПАЛОМ ГОСПОДУ

И дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом,
од места до места,
као лађа на пучини великог океана
бекству се дајемо,
чекајући када ће заћи сунце
и преклонити се дан
и проћи тамна ноћ
и зимска беда која лежи над нама.

Јер нема онога који нас саветује,
ни оног који нас од невоље ослобађа,
и невоља наша удвостручава се.
И рекох са сузама:

Докле ћеш, Госоде, заборављати нас до краја,
докле ће се наоружавати на достојање твоје?
Устани, Госоде!
Зашто спаваш,
зашто лице твоје, Боже наш, одвраћаш од нас?
И опет васкрсни, Госоде,
помози нам имена Твојега ради!

И тако непрестано ридање на ридање прилажемо
и ниоткуда помоћи.