subota-nedelja, 28-29. maj 2005
  NIS-Naftagas
  NIS-Gas
  NIS-Energogas
  NIS-RNP
  NIS-RNS
NIS-RNB
  NIS-FAM
  NIS-Jugopetrol
  NIS-Naftagas   promet
NIS-Inženjering
ZAPIS
Sa Prvog svetskog kongresa prevodilaca poljske književnosti u Krakovu
Na pravom putu
Ljubica Rosić
Poziv iz poljskog Instituta knjige da učestvujem na I svetskom Kongresu prevodilaca poljske književnosti bio je previše primamljiv da bih se kolebala da li da idem, mada sam znala da ću u Krakovu provesti tri, a na putu čitva dva dana. Još samo pre petnaestak godina iz Beograda do Varšave stizalo se za sat i dvadeset minuta.
Sada je Prag, u doslovnom i metaforičnom značenju najpogodniji "prag" za prelazak u evropsku kuću civilizacije. Brzi prelazak iz jedne zemlje u drugu kao da briše prostornu ali manje civilizacijsku razliku između dve zemlje. Ogromni, svetao praški aerodrom deluje pomalo nestvarno, kao iz Lemovih romana, navodi na razmišljanje o mestu čoveka u novoj tehnološkoj situaciji i otpornosti na njene psihičke posledice. Ljudi sede u internet-kafeima, pišu nešto na kompjuterima, okrenuti jedni drugima leđima. Neki u čekaonicama na laptopovima takođe pišu. Kome? Šta? Čuju se i glasovi, najčešće onih koji razgovaraju na mobilnim ili javnim telefonima... Međusobne komunikacije je sve manje. Možda dolazi vreme potpune otuđenosti? U svakom free-shop-u istaknute su dve cene: plave - za državljane Evropske Unije i žute - za ostale. Čak kad kupujete mineralnu vodu dele vas. Kao da je sve nekako usmereno ka razdvajanju, ne ka spajanju. Hoće li svet budućnosti izgledati ovakav samopričajući, ćutljiv, nezainteresovan za sve što se unaokolo događa? Kakva je onda uloga prevodioca među ovim "autistima"?
Kongres je organizovao Književni institut, pod patronatom Ministra za kulturu Poljske. Naša ogromna prevodilačka "porodica" (od 180 zaljubljenika i poštovalaca poljske književnosti) okupila se iz raznih zemalja sa svih kontinenata. Cilj Kongresa bio je da skrene pažnju na ulogu prevodilaca poljske književnosti u svetu i njihovo stvaranje pozitivne slike o Poljskoj izvan njenih granica, ali i na značaj njihovog rada. Posle svečanog otvaranja Kongresa (govor direktora Instituta knjige, prorektora Jagjelonskog univerziteta, a zatim ministra za kulturu Republike Poljske), o ulozi prevodioca u razvoju kulture veoma inspirativno govorio je poznati pisac i publicista Rišard Kapušćinjski. On je posebno istakao "osetljivu i delikatnu materiju s kojom barata prevodilac, koji mora da ima izoštren vid i jezički sluh, jezički ukus i intuiciju, jezičko pamćenje", tim pre što "jezici podležu stalnoj promeni, stalnim preobražajima, u neprestanom su pokretu, bogate se, evoluiraju, pojedine reči dobijaju nove nijanse i značenja". Po njemu, "zadaci prevodioca ne ograničavaju se danas na prevođenje jednog teksta na drugi, s jednog jezika na drugi. (...) Jer, prevodilac je i neko poput književnog agenta ili prosto ambasadora datog autora, a često i strasnog obožavaoca njegovog dela, neko ko ga predlaže i peporučuje izdavačima, skreće na njega pažnju domaćih medija, piše recenzije i preporuke."
Prevodiocima su predstavljena najnovija izdanja poljske poezije i proze, posebno mladih književnika. Osim toga, svako je mogao da izabere jednu od tzv. "radionica", gde su analizirana pojedina dela i njihovi prevodi. Veoma živa diskusija vođena je u sekciji, u kojoj je analizarana pesma Česlava Miloša Robinsonu Džefersu. Učesnici su govorili o problemima na koje su nailazili prilikom njenog prevođenja. Tako je prevodiocu iz Iraka pravi problem predstavljalo prenošenje latinskih reči i imena iz grčke mitologije. Indus se pitao kako da prevede reč "kolhoznici" koji njegovim čitaocima baš ništa ne znače... Lepo je bilo čuti prevode jedne iste pesme na češkom, turskom, arapskom, litvanskom, španskom, ruskom...
Književni institut je prvi put ove godine dodelio nagradu "Transatlantik" za propagiranje poljske kulture. Njen laureat je nemački prevodilac Henrik Bereska (1926) koji je do završetka II svetskog rata živeo na Šljonsku. Za promociju poljske književnosti u anglojezičkim zemljama i za prevodilački opus nagrađen je pesnik Stanislav Baranjčak.
Poslednjeg dana svog boravka u Krakovu satima sam šetala njegovim ulicama i posetila nekoliko knjižara. U staroj krakovskoj četvrti Kazimjež nalaze se kasnobarokni manastir i crkva, u čijoj su kripti grobovi poznatih Poljaka, od prošle godine i Česlava Miloša. Na sarkofagu puno cveća. Sa strane natpis - Česlav Miloš (1911-2004) - pesnik.
Po povratku u hotel odlučila sam da veče posvećeno Stanislavu Lemu "žrtvujem" poseti prijateljima. Raspoloženje i vedrina na njihovim licima, kakvih ranije nije bilo, rečitije od svega govorili su da se, i pored svih teškoća, Poljska nalazi na pravom putu.
INTERVJU
Ljiljana Vuletić, istraživač i biograf
Istina i laži o Kseniji Atanasijević
Najumnije Srpkinje u zapećku: Ljiljana Vuletić
Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavila još jedna knjiga Ljiljane Vuletić, "Život i misao Ksenije Atanasijević". Njena autorka Ljiljana Vuletić skrenula je pažnju naše kulturne i stručne javnosti svojom prethodnom knjigom, "Život Anice Savić -Rebac". I delo posvećeno Anici Savić-Rebac, baš kao i knjigu o Kseniji Atanasijević, Ljiljana Vuletić štampala je u sopstvenom izdanju. Pored književnog rada, Ljiljana Vuletić, koja je diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, vodi od 1999. godine projekat podrške ženama da ostvare pravo na život bez nasilja.
 O Kseniji Atanasijević se pre Vaše knjige, u ovoj sredini znalo vrlo malo. Odakle ste crpli građu kojom ste uspeli da osvetlite svaki kutak života jedne izuzetne osobe?
- Gde naći izvore za proučavanje osamdeset osam godina dugog, slutila sam prebogatog života, ove istaknute Beograđanke, koja se rodila krajem devetnaestog veka 1894. godine, a umrla krajem dvadesetog 1981? Gotovo sve što sam do tada čula o Ksenijinom životu bilo je na nivou čaršijskih priča i anegdota. A i u ponekom pisanom tekstu ponavljano je i razrađivano to isto. Odista je poražavajuće da se o Kseniji Atanasijević za koju mnogi kažu da je jedna od najdarovitijih, najobrazovanijih i najumnijih srpskih žena od kneginje Milice i Jefimije do naših dana, tako malo zna. Preostalo mi je - istraživanje i ozbiljan, studiozan rad.
Knjiga sadrži obilje dokumenata iz naših ahiva, zatim iz ‘’Ostavine Ksenije Atanasijević’’ pohranjene u Muzeju SPC, odabrane citate iz njenih dnevnika i dela, faksimile, fotografije, svedočenja savremenika, razne tragove koje lako previđamo, a koji ‘’život znače’’. Najveći broj ovih raznovrsnih dokumenata iznosi se na svetlo dana prvi put. Ti dokumenti ni dosad nisu bili nedostupni, ali su čaršiji bile zanimljivije intrige, klevete i ogovaranja, tako da je istina o Kseniji Atanasijević bila potisnuta.
 Po prvi put u javnost iznosite i faktografski i detaljno, priču o jednoj kleveti, koja je Kseniju gotovo stajala života...
- Ksenija Atanasijević je prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu - bilo je to 1922. a, izborom za docenta, 1923, postala prva žena univerzitetski nastavnik u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to za ondašnje naše prilike korak od sedam milja, ali i preveliki izazov patrijarhalnim krugovima u rodno homogenoj univerzitetskoj sredini, koja nije nikako ni mogla ni htela da se pomiri sa dolaskom tako mlade, sposobne i uspešne žene. Već 1928. godine, kad je trebalo da bude potvrđen izbor Ksenije Atanasijević u zvanje vanrednog profesora, njene mizogino nastrojene kolege su pokrenuli kampanju za ekskomunikaciju sa univerziteta. Lansirana je jedna od najtežih optužbi, optužba za plagijat i to bez i jednog primera i dokaza - dakle kao čista kleveta. Ta optužba nije potvrđena u istrazi koja je podsećala na inkvizitorsko isleđivanje. Ksenija nije mogla tada biti udaljena sa Univerziteta, jer nije dokazan plagijat, ali je zaustavljeno njeno unapređenje. To nije obeshrabrilo njene protivnike i oni su nastavili hajku novim optužbama i još beskrupuloznijim sredstvima i manipulacijama. Svesno su kršili čak i zakone i propise na šta su ukazivali i ondašnji naveći pravnički autoriteti. Nastavili su sa novim optužbama iako prethodne nisu dokazane. Na jednoj od sednica Univerzitetskog veća, dekan Filozofskog fakulteta kaže’’ da je manje reč o stručnim kvalifikacijama g-ce Atanasijević, već je težište celog pitanja u njenim moralnim kvalifikacijma’’, zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima, da joj je ponuđeno nastavničko mesto u Holandiji, da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv pojedinih profesora...
Trajalo je to punih osam godina, sve do 24. oktobra 1935. godine, kada Savet Filozofskog fakulteta Kseniju nije izabrao ni za docenta i to u proceduri koja je pokrenuta pre zakonskog roka.
 Kako je javnost reagovala na ono što je više ličilo na surovi obračun, nego na Univerzitet?
- Posle ovakve odluke Filozofskog fakulteta, usledila je burna reakcija javnosti. A vernu sliku o širini podrške Kseniji Atanasijević daju mnogobrojni napisi u štampi toga vremena. Ugledne ličnosti, umetnici, intelektualci, osudili su postupak Filozofskog fakulteta. Ali ta podrška nije mogla ništa da izmeni, ona je za Kseniju bila samo moralna satisfakcija. Najzad, Ksenija je bila prinuđena da ministru prosvete podnese ostavku. Ta ostavka, iako je bila iznuđena i data u dramatičnim okolnostima, bila je glatko prihvaćena. Tako se završila akademska karijera prve žene univerzitetske nastavnice u Kraljevini Jugoslaviji. Ksenija je u četrdeset drugoj godini ostala i bez posla i bez penzije.
 Za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević doživljava nove progone, a takođe i posle rata?
- Tokom Drugog svetskog rata saslušavaju je u Gestapou zbog njenih napisa protiv Hitlera. A posle oslobođenja nove vlasti je hapse, njena dela bivaju povučena iz svih knjižera i biblioteka i stavljena na index librorum prohibitorum. Treba istaći da Ksenija uspela da i pored svih ovih problema i ometanja uspela da stvori značajno delo i ostavi dubok trag u razvoju naše filozofije. Napisala je oko 400 radova iz istorije filolozofije, etike, estetike, istorije književnosti, aksiologije, feminizma, društvene kritike .... Nekoliko njenih knjiga prevedeno je i objavljeno u inostranstvu. Prevela je više kapitalnih dela evropske filozofije na srpski jezik. Dugo godina je u čuvenoj Enciklopediji Britanika, pod indeksom "Đordano Bruno", stajala preporuka da se pogleda jedna bibliografska jedinica čiji je autor Ksenija Atanasijević.
 I danas, posle smrti Ksenije Atanasijević, javljaju se o njoj oprečna mišljenja?
- Na moju žalost, da. Izleda kao da nam je svima veoma teško da prihvatimo da je među nama bilo izvrsnih naučnika, umetnika i vrhunskih intelektualaca, a da su mnogi od njih bili i svetskog glasa i ženskog pola.
 Kao da se ženama na Balkanu ne prašta njihova izuzetnost ni posle njihove smrti?
- Ni za života, a ni posle smrti. Sanja Domazet
NOVI PROZNI VOZ
Tihi nemir u trolejbusu
Jelena Narayanan: Bataci u ponoć, Mono & Manana, Beograd, 2004.
Mića Vujičić
Reče mi nedavno Mia Dea Polič, specijalista urgentne medicine i ronilac, da je, u poverenju, "muči" jedna slatka opsesija. Kad god uđe u knjižaru, oseti potrebu da pročita sve biografije, iliti beleške o autoru, koje obično stoje na kraju knjige, te da joj na pamet pada da priredi antologiju u kojoj bi mesto našle najduhovitije i najlepše beleške o piscu.
Oduševljen ovakvom idejom, pošto sam je pažljivo saslušao, priznajem da moja opsesija ide korak dalje. Bezbroj kratkih životopisa sa poslednje stranice naučio sam napamet, a ova stranica presudno odlučuje o knjizi sa kojom ću provesti noć. Nema veze što teorija lepo i jasno kaže da se iz šturih biografskih podataka ne mogu izvlačiti zaključci o književnom delu. Ovo je nešto drugo.
E sad: kako odoleti "egzotici" koju nude četiri reda sa 123. stranice, dok nas obaveštavaju da je Jelena Narayanan rođena u Beogradu, 1973. godine, da je diplomirala engleski jezik i književnost u istom gradu, da je studirala u Najrobiju (Kenija) i Limi (Peru) i da trenutno živi u Indiji...
Baš kao što pasus o autoru može poslužiti kao fina udica, u ovom slučaju, sličnu ulogu može odigrati i naslov. "Bataci u ponoć", ime priče sa 51. strane, naslov je koji stoji nad celom zbirkom, u kojoj se nalazi još šest "običnih priča iz života običnih žena", kako Jelena Narayanan napominje u (već prilično izraubovanom) podnaslovu. Bilo kako bilo, isti ipak drži na okupu priče sakupljene u ovoj zbirci. Osim njega, pored ostalog, još jedna bitna stvar povezuje ove pripovetke. U svakoj priči, Jelena Narayanan otkriva svoj dar da o velikim emocijama piše "malim slovom".
A šta to znači?
Pripovedajući pravolinijski, uglavnom sasvim mirno, čak tiho, ona uvodi svoje junake u igru, pušta ih da se vozaju trolejbusom broj "40", a onda, odjednom, u priču unosi nemir, koji je tih i koji kratko traje, ali iza kog ostaje snažna i velika emocija.
Priče Jelene Narayanan imaju esenciju. Spisateljica ume da izabere ono zrno iz kog narasta priča. Ali, iako je njen jezik moderan i vrlo okretan, recimo, u skaz priči kojom se zbrika završava, pojedini pasusi zbirke "Bataci u ponoć" nisu jezički ispeglani. Oni su čak, na pojedinim mestima, stilski sasvim izgužvani.
Treba ih ispraviti, naravno, u sledećoj knjizi koju s nestrpljenjem očekujemo, jer upravo storija "Bataci u ponoć"otkriva jedan fin, pun, lirski jezik, potpuno prilagođen scenografiji priče - jezik koji bi bilo šteta opteretiti nepotrebnim umnožavanjem interpunkcije, brojevima, nepotrebnim rečcama ili neizoštrenim dijalozima.
KO TO TAMO ČITA
EPIZODA: Alarm bez zapete
DRAGANA MLADENOVIĆ, Raspad sistema, (Apolo, Pančevo, 2005)
Marko Krstić
Da, ona se vratila. Sa svojim pesmama.
Dragana Mladenović (1977) je ispunila obećanje da će njena druga knjiga pesama biti pravi, ono što se kaže, bum (je l’ se tako kaže!).
Ma šta bum, bum na kvadrat!
Nakon zbirke prvenca Nema u tome nimalo poezije, Mladenovićka nam donosi Raspad sistema (tiraž 300!), knjigu koja donosi neke nove vetrove, tendencije i promene, koje su inače, preko potrebne srpskoj poeziji.
Da pojasnim, Raspad sistema nije politička prozivka ili rasprava o sistemima u svetu, ne, to nikako, ovaj naslov je više vezan za stanje današnjeg čoveka u njegovoj široj i bližoj svakodnevici.
Da, u pitanju su obične stvari. Ali najživotnije.
One koje svako od nas proživi svakog božjeg dana, ali o kojima i ni stignemo da bar malo porazmislimo, da bar malo pogledamo iza sebe i oko sebe. Znate ono, nema se vremena, ili ono, takav je život. E, za razliku od nas, Dragana pronađe vremena i uradi za nas ono što bi mi trebali da uradimo za nas.
Pa posle nek neko kaže, kako nam pesnici ne trebaju. Trebaju nam, trebaju.
Draganina prednost leži u direktnom i nimalo uvijenom jeziku koji je na granici kolokvijalnosti, i koji sigurno, trenutno najviše odgovara vremenu u kome živimo, da malo uozbiljim, jezik je u duhu vremena (je l’ dovoljno ozbiljno!). Pesme su upućene mladoj generaciji, koja, hteli mi to priznati ili ne, najbolje razume šta znači raspad.
Raspad je prezime mlade generacije! Zato Dragana ne može da ćuti. Zato.
A sad koju o favoritima. Pesma koja otvara zbirku, zakucava na prvo čitanje, da, to je ta pesma, koja je donekle i programska (iako se to ne oseća!) ‘’Ko je ubio poeziju’’ (pročitaj najmanje dvaput!), onda imamo, jednu poluluzersku ispovest ‘’Dragstor’’, ima tu i ‘’Nekakvih fragmenata’’, pa ‘’Raspadanje’’ kao neka sublimacija i poruka cele knjige.
Dovoljno je, nek nešto ostane i vama.
To što u Draganim pesmama ima i poneka psovka (ovog puta bez citiranja!), meni uopšte ne smeta, razume se, to ne znači da afirmišem psovke (zar ste to pomislili!) U tome i jeste fora, iskoristiti psovke a da čitalac to ne oseti kao uvredu, ili kao pljuvanje po nekome ili nečemu.
A naša draga pesnikinja, govori i u muškom glasu, mislim, dvopolno se obraća, a šta ćete interesantnije i intrigantnije od toga (pesma ‘’Sezonsko sniženje’’).
Pesme su joj jezički čiste i nesuvoparne. Dobro je, nema rime. Ne koristi zapetu, što i nije neka novina, ali ajde. Najvažnije, pesme su pod uzvičnikom, da ne kažem, alarmom. A da, i nisu dosadne.
Raspadom sistema Dragana Mladenović ozbiljno, i zaista vam kažem, ozbiljno unapređuje domaću poeziju. Ne mogu da ne kažem, ma tu je, ruku pod ruku sa Radmilom Lazić, ej, a to nije šala, daleko od toga.
To je visoki parter.
Trebalo bi da se upoznaju njih dve, dve pesnikinje. Poezije radi. A vi do tada, upoznajte Raspad sistema.
Po cenu da se raspadnete.
ČITALIŠTE
Sanja Domazet
Žan Pjer Amet, ugledni francuski pisac, dobio je za roman "Brehtova ljubavnica" jubilarni, stoti Gonkur, najviše književno priznanje u Francuskoj. Amet je rođen u Normandiji(1943) i iako već trodesetak godina živi u Parizu, Normandija ga često pohodi i u snovima i u literaturi koju stvara. Oprobao se sa uspehom u svim žanrovima, pisao je roman, novelu, reportažu, dramu, kritiku, scenario.
Žan Pjer Amet jedino nije pisao poeziju, ali je njen strastveni čitalac. Bliski su mu Ronsar, Bodler, ali i Brehtov poetski opus, baš kao i stvaralaštvo Hartlinga i Helderlina. "Brehtova ljubavnica" je , uprkos čvrstoj strukturi i svedenom,čistom jezičkom izrazu(tako je Breht pisao poeziju), u osnovi trpko i osetljivo, nežno štivo. Jedna glumica, Marija Ajh, čiji su roditelji nacisti i zbog kojih ona nosi ogroman osećaj krivice, biva angažovana od strane nemačke tajne službe, da tokom 1948. prati Brehta, potkazuje ga i sazna sve o njegovom duhu, umu i duši - preko njegovog tela. Hladni je rat i nekakva čudna, ledena ljubav pulsira između Marije Ajh i Bertolta Brehta.
U jedom trenutku, ona pomišlja da on ne vodi ljubav sa njom, nego je pretresa, a onda, pošto Breht na trenutak napusti sobu, ona polako i studiozno pretrese njegovu odeću, spise, ormane, knjige. Mariju Ajh voli neko drugi, strasno i potajno. A Brehta vole druge žene, takođe. Između njih je, osim povremene strasti, koja sija mutno i ima tupu oštricu, ponekad i nekakvo nemušto, teško prijateljstvo. Marija Ajh će nastaviti život negde daleko od Brehta, pisac nam nagoveštava. No nešto u njenoj krhkosti i lepoti, seća na Helderlina i njegovu misao da "oni rođeni sa takvim očima, žive duboko, ali ne i dugo". "Brehtova ljubavnica" veoma nalikuje na muzičku kompoziciju za klavir i jedan ljudski glas. Mukli, tamno obojeni, ženski alt. Takt je tri četvrtine. Tonalitet - tuga.
Postoji jedna ruska poslovica koja kaže da "jedan dar nikad ne ide sam". Najveći svetski pesnici, tako su najčešće i najveći esejisti. Ovo je ponovljeno kroz dvadeseti vek mnogo puta. Britke i briljantne eseje pisali su najveći u pesničkom rodu -Cvetajeva, Mandeljštam, Brodski, Zbignjev Herbert...
Herbert spada i među najveće pesnike Poljske u dvadesetom veku.A Poljaci se zbilja ne šale kad pišu poeziju. Nekoliko puta j u drugoj polovini dvadesetog veka Bog je na Poljake stavio prst - tako su nam darovani i Šimborska i Miloš i Ruževič i Herbert. Zbignjev Herbert autor je triju esejističkih knjiga: "Varvarin u vrtu"(1962), "Mrtva priroda s đemom"(1993,) i "Lavirint nad morem"."Varvarin u vrtu" jedna je od onih knjiga koje zbilja menjaju naš umetnički sluh, ukus i genetski kod. Najbolje vreme da je čitate je leto. Doba: pet popodne (dobar dan, gospodine Lorka!), kad se svetlost smiruje i kad žega polako počinje da se topi i gasne.O ovoj knjizi, Bjenjkovski je napisao:"Herbert je za razliku od drugih, imao hrabrosti da napiše dugo očekivanu knjigu". Prednost Zbignjeva Herberta kao esejiste je u tome što on nije ekspert za oblasti umetnosti kroz koje luta i o kojima snatri, te, dakle, on zadržava strast nekoga ko ulazi u zabran onoga što se proučava sporo, pitko i sa ljubavlju, vazda se oslanjajući i na dragocene resurse sopstvenog instinkta, koji je bio i ostao, "pasivno znaanje". "Lavirint nad morem" je jedna od onih britkih, beskompromisnih knjiga, koje nisu napisane tako da se po svaku cenu dopadaju.(U svetu gde je zavođenje postalo blisko nasilju, ovo je odlika, pre svega, piščeve erudicije i njegovog aristokratskog duha). U ovoj knjizi Herbert progovara o tradiciji, njenim lepotama , lavirintima i nekakvoj čežnji koja postoji između prošlosti i sadašnjosti, te se ona često mešaju, dodiruju, ulivaju jedna u drugu i kad-kad budu sasvim smešane.
Bez obzira da li miluje Akropolj, sarkofage, treperave prste Partenona ili prosto žitki sjaj sunca na jugu, Herbert nas uvodi u svet gde i reči i ljudi i Bogovi i stvari imaju mnogo slojeva i više imena, a sva su autentična i mnoga od njih -čista poezija. Uostalom, Herbert nije putovao u Grčku samo zbog grčke umetnosti, koja se može dobro upoznati i u evropskim muzejima, već da bi - upoznao grčki pejzaž. Taj pejzaž i jeste još jedan lavirint nad morem, kroz koji se može lutati beskrajno uzbudljivo i dugo. Cena ulaska je - smrt. Motiv ulaska - besmrtnost.
Alempijevićevi novi stihovi nalik su na neme, nadrealističke kadrove u boji, zamrznute u vremenu i vivisecirane pesnikovim snom, u kojima reči artoovski umnožavaju svoja značenja, baš kao što su višeznačni i prizori, boje, svetlosti. Alempijevićev pesnički postupak nalikuje na ogledalo postavljeno u zamišljeni centar jednog malog grada, dakle, u centar "male sveopšte istorije beščašća". I u bezbroj umnoženih odraza tog ogledala množi se lepota bugenvilija, ukazuju se obrisi mašine za prepoznavanje slova, a arhivar glasova spava. "Žablji med" kaplje stih po stih. U divnoj tišini de Kirika, kroz mutan odblesak camere obscure jedan nevidljvi, šareni, surov i nežan svet, izroniće ispred nas. Postoji nešto nalik na glasni zvuk dečijeg glasa, kad se ne može odrediti da li je plač ili kikot, što istinski krasi ovu poeziju. O da, evo nekoga ko zbilja jeste hodio onim lavirintima koje je prvi u srpskoj poeziji osvetlio Aleksandar Ristović, sanjajući Popu, Karajona, Bakoviju i - male, brbljive ruže.
Copyright © 2002 Danas - preduzeće za novinsko izdavačku delatnost DAN GRAF d.o.o.
  SADRŽAJ  
Na pravom putu

Istina i laži o Kseniji Atanasijević

Tihi nemir u trolejbusu

EPIZODA: Alarm bez zapete

ČITALIŠTE