Ekathimerini - Atina

Nikos Konstandaras

EVROPA GUBI SRBIJU

Atina, 11. februara - Očekuje se da će kosovski Albanci jednostrano proglasiti nezavisnost u narednih nekoliko dana. Kosovski premijer Hašim Tači izjavio je u petak da je oko sto zemalja spremno da prizna Kosovo kada se ono bude otcepilo od Srbije. Svaki narod želi sopstvenu državu i niko ne može da krivi kosovske Albance što sa takvom upornošću pokušavaju da je steknu. Zahvaljujući greškama i surovosti režima Slobodana Miloševića, kao i svom veštom manipulisanju osećajem krivice koju Zapad oseća zbog nemarnog pristupa ratu u Bosni i Hercegovini, kosovski Albanci su uspeli da pridobiju podršku javnog mnenja na Zapadu.

Ono za šta se ne može imati razumevanja je činjenica da je Evropa svojom nemarnošću i nepromišljenošću izazvala podele u Srbiji i poslala ovu toliko važnu zemlju u izolaciju. Evropa je Kosova radi dovela sebe u opasnost da izgubi Srbiju.

Srbe možemo da krivimo za mnoge stvari, među kojima je i to što nisu u stanju da se suoče sa prošlošću i izruče svoje optuženike za ratne zločine međunarodnom sudu u Hagu. Međutim, to nije razlog da ih dovedemo u stanje očajanja. Reakcije velikog broja Srba na pretnje i nametanje rokova sa kojima se suočavaju je upravo onakva kakva se i mogla očekivati od jednog ponosnog i darovitog naroda (jednog od prvih koji je krenuo u borbu protiv Osmanlija i oslobodio se njihovog jarma, podigavši ustanak 1804. godine). Poslednjih godina, Srbi su doživeli niz poniženja koja su počela paralelno sa raspadom Jugoslavije (u kom su bili jedan od glavnih aktera). Tokom pregovora održanim u Rambujeu 1999. godine sa ciljem da se izbegne rat zbog Kosova, tajnim ankesom se od Srbije zahtevalo da prihvati prisustvo snaga NATO-a na celoj svojoj teritoriji. Srpske vlasti su 2001. godine uhapsile Miloševića tačno na dan kada je isticao američki ultimatum za njegovo hapšenje.

Vlada premijera Zorana Đinđića je, naravno, kritikovana zbog pokoravanja Amerikancima. Dve godine kasnije, čovek koji je izvršio atentat na Đinđića je izjavio da je premijer bio ''izdajnik''.

Nijedan srpski političar ne može da pristane na gubitak Kosova, kolevke srpskog naroda - ni prozapadno orijentisani predsednik Boris Tadić, ni nacionalistički nastrojeni premijer Vojislav Koštunica. U drugom krugu predsedničkih izbora održanom prošle nedelje, Tadić je osvojio 50,5 odsto glasova, dok je Tomislav Nikolić sa svojom izrazitom nacionalističkom predizbornom kampanjom dobio 47,9 odsto. Kako je narod podeljen na dva jednaka dela, niko ne može sebi da dozvoli taj luksuz da pristankom na novi gubitak srpske teritorije izazove bes javnosti. Zvaničnici u Vašingtonu, Briselu i drugim evropskim prestonicama bi trebalo da razmisle o posledicama koje će imati otcepljenje Kosova. Jedno od mnogih zala je i činjenica da će ispasti da progresivni srpski predsednik i njegovi saradnici nisu ništa učinili da to spreče i da su na taj način izdali sopstveni narod i zemlju, dok su istovremeno i sami žrtve izdaje svojih zapadnih saveznika.

Nažalost, dok od Srba zahtevaju da prihvate gubitak Kosova uz obećanje da će u nekoj dalekoj budućnosti biti primljeni u EU, evropske lidere nije mnogo briga šta će biti ukoliko Srbi - zbog nacionalnog ponosa i težnje njihovih lidera da opstanu na političkoj sceni - okrenu leđa Evropi. Time šteta neće biti naneta samo Srbiji. Recimo, kakve će to blagodeti nezavisnosti Kosovo moći da uživa kada će imati mnogo moćnijeg suseda za večitog neprijatelja? Kakav će to privredni i društveni razvoj Kosovo ostvariti ako će uvek morati da se oslanja na pomoć stranih sila kako bi uopšte opstalo, a pri tom organizovani kriminal cveta? Dokle će politička situacija u Srbiji - i sve veća zavisnost Beograda od Rusije - dovesti? Koliko dugo će Evropa biti u stanju da Kosovo snabdeva policijom i sudstvom, kako nalaže nedavno usvojena odluka EU? Upravo je ta odluka izazvala bes premijera Koštunice, koji ju je shvatio kao aktivan doprinos u oduzimanju Kosova Srbiji i stoga pre nekoliko dana odbio šargarepu koju je EU u poslednjem trenutku ponudila Srbiji: po okončanju predsedničkih izbora, Brisel je Beogradu ponudio sklapanje sporazuma o trgovinskoj saradnji, viznim olakšicama i studentskim razmenama.

Da je EU istinski želela da pronađe rešenje ovog najsloženijeg problema na Balkanu (i pridobije čvrstu saradnju srpske strane), ubrzala bi prijem Srbije u EU, a kosovskim Albancima jasno stavila do znanja da će nezavisnost dobiti onog trenutka kada i oni i Srbija postanu članice Unije. EU nije ponudila ništa slično. Ovako, svi mi moramo da živimo sa posledicama i posmatramo dok se problemi samo nižu jedan za drugim.