Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život- prenosimo Politiku

 

Ovde i tamo

Boško Jakšić

HIMLEROV ROĐENDAN

U neobjašnjivom porivu da rušimo iza sebe – uključujući i antifašizam kojim se diče i oni koji su ga imali u tragovima – pokušavamo da na suženom prostoru, i na drugu temu, stvorimo farsičnu atmosferu brozovskog bratstva i jedinstva

Ne bih da propustim raspravu o novosadskim događajima na rođendan Hajnriha Himlera, šefa SS-a i arhitekte holokausta.

Pošto je većina spokojno utvrdila da je fašizam marginalan i da fenomen ne treba naduvavati jer šteti imidžu Srbije, debata je skrenula u očekivanom pravcu: primitivno se ispolitizovala.

Da li demokratija ima pravo da se brani upotrebom sile? U srednjem veku niko nije definitivno razrešio moralnu i političku dilemu oko tiranoubistva. Posle francuske revolucije ostalo je neodgovoreno da li je nasilje dopušteno u ime slobode.

Braneći „pravo na letvu”, Nenad Čanak je postao tragičan heroj. Heroj, jer je sa štapom u ruci hrabro krenuo protiv novih nacista. Tragičan, jer je potonuo u sopstvenoj, nedokazanoj priči o „eskadronima smrti” iza kojih stoji DSS.

Lider LSV omogućio je time da Miloš Aligrudić potvrdi koliko je svet ovdašnje politike daleko od elementarne tolerancije i suštinske demokratije. Šef poslaničkog kluba DSS-a očas je razrešio vekovne dileme politikologa: treba zabraniti LDP i LSV, stranke jakobinskog ekstremizma.

Do letvi nije došlo, ali kolumnisti Đorđu Vukadinoviću je i pretnja bila dovoljna da izjednači „dva, navodno, ljuto zavađena novosadska 'firera'”, Čanka i vođu Nacionalnog stroja Gorana Davidovića. Kolega iskreno veruje da u Srbiji nema pravih fašista. Odnedavno gledam s prozora „Ciklon B. Smrt Jevrejima! Gasna komora”. To su oni koji ubijaju Rome. Bolje da verujem da ih ima nego da ih nema.

Ako otvorene pretnje neonacistima nanose štetu Srbiji, šta je rešenje? Naravno da su to sudstvo, vlast i policija, ali ko je ovde pokrenuo inicijativu da se zabrane organizacije kao što su Nacionalni stroj, Krv i čast, Obraz, Srpski narodni pokret 1389?

Francuska se ne ustručava da brani demokratiju. I tamo dvadesetak ultradesničarskih grupa sa oko 3.500 pripadnika nije mnogo u poređenju sa 60 miliona Francuza, ali posle rastuće serije nasilja, vlasti se nisu ustručavale da ih sklone. Ovde valjda misle da smo demokratskiji ako svako ima pravo da vršlja kako hoće.

Tu je onda i DS čiji se drugi ešelon vojvođanskih lidera trudio da na mitingu antifašista ne bude primećen. Kažu, događaj nije za samopromociju. Ukoliko me sećanje na predizborne kampanje ne vara, sve stranke tada agituju u širokom spektru od penzionera do pčelara, od paraplegičara do udruženja za zaštitu životinja.

Desnica ima svoje Ravne gore. Šta je falilo DS-u da otvoreno stane u stroj protiv Nacionalnog stroja? Ako antifašizam nije dovoljan motiv za promociju onih vrednosti koje od DS-a očekuju njegovi birači, šta je?

Živimo u vremenu u kome se forsira nacionalno i versko. Sasvim skromno, i nekako upola glasa, promakne da Srbiji treba da služi na čast što se u oba velika rata našla na pravednoj strani, što je bila uvaženi deo antifašističkog fronta.

Gurnuli smo u isti koš antifašističko i profašističko nasleđe. U neobjašnjivom porivu da rušimo iza sebe – uključujući i antifašizam kojim se diče i oni koji su ga imali u tragovima – pokušavamo da na suženom prostoru, i na drugu temu, stvorimo farsičnu atmosferu brozovskog bratstva i jedinstva.

Ne treba da se čudimo što Srbije nije bilo na velikoj moskovskoj proslavi 50 godina pobede nad fašizmom. Nije neobično da nam predsednik Srbije i predsednik DS-a nikada nije preneo kako mu je predsednik Rusije negodovao što više nema beogradske ulice sa imenom sovjetskog maršala.

Povodom Kosmeta tražimo pomoć od Vladimira Putina koji je crvenu petokraku vratio na šapke armije koja je potukla fašiste, a ovde se od oficira koji su život proveli uz MPV očekuje da se krste u svakoj prilici.

Onima koji minimiziraju sve što se oko neonacista događa, jedna sugestija: neka uđu na Vikipediju. Neprijatno me iznenadilo, ali među zemljama koje su apostrofirane pod pojmom neonacizam nalazi se i Srbija. Dakle, „dečaci” Novog stroja uveli su nas u svet. Možda ih, vođeni zavidnošću, zato i marginalizuju oni koji ne uspevaju da nas uvedu u EU.

Ako se novosadski incidenti svedu na prebrojavanje članstva i merenje neonaci radijacije, onda smo promašili temu jer ćemo ostati uljuškani malim brojevima. Propustićemo da se obavestimo o sve militantnijem naletu krajnje desnice. Danas ih je malo, sutra će ih biti više. Šta ako se otmu, što je pouka istorije?

Skinhedsi, ultranacionalisti, beli supremacionisti, neonacisti, huligani. Njihove mete po Evropi više nisu samo Jevreji, već i muslimani, imigranti svih boja i vera. Iste simptome pokazuje i ovo društvo u kome se neonacizam pre svega ispoljava kroz nacionalnu i versku netoleranciju.

Poput Paola di Kanija, koji je fašističkim pozdravom slavio golove na radost dela navijača rimskog Lacija, ovde se na rasnoj liniji vređa i tamnoputi fudbaler koji se skrasio u Čačku.

Oslušnimo šta se događa po svetu. Nacionalna demokratska partija Nemačke ništa nije prepuštala slučaju pre nego što je 2004. ušla u regionalni parlament Saksonije. Neonacisti su sve planirali kao ratnu operaciju: definisanje cilja, proučavanje terena, plan akcije i aktiviranje resursa od kojih se najveći krio u razočaranom stanovništvu – kakvog ovde ima u popriličnoj meri.

Švajcarska je raj mira i neutralnosti, ali talas desnog ekstremizma je tako snažan da je nazivaju „evropskim srcem tame”. Da li ko razmišlja dokle mogu da idu bolesne ambicije neonacista? Poput onih u Belgiji koji su prošle godine planirali da destabilizuju zemlju serijom terorističkih napada.

Šest decenija pošto je Izrael osnovan kako bi se obezbedilo da se nikada više ne ponovi holokaust, jevrejska država je uništila prvu ćeliju neonacista koji su skrnavili sinagoge. Totalni šok za zemlju koja to nije očekivala, pa i nema odgovarajuće zakone.

Da li je potrebno da neki neonaci sutra pokuša s atentatom, kao što je na Dan Bastilje 2002. bio onaj na tadašnjeg predsednika Žaka Širaka? Hoćemo li odustati od floskule „neonacista za političke potrebe” ukoliko nam se, kao letos u Rusiji, dogodi video koji prikazuje egzekuciju dvojice imigranata koju su izvela dva „Hitlerova deteta”? Ili kada ubiju eko-aktivistu u Sibiru? Kada ovde stradaju Romi, zar nas to ne podseća na slogan ruskih neonacista: Očistićemo Rusiju od svih ne-Rusa.

Šta ćemo mi ovde? Da zarad unutrašnjeg mira i nastranog tumačenja demokratije obeležavamo rođendan Milana Nedića? Neka sudovi policiji daju letve u ruke. To je jedini način da se u stranačkom nadmetanju ne zagubi trag istorije za koju svi kažu da ne bi smela da se ponovi.

[objavljeno: 14.10.2007.]

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM