Биографија

Ја сам данас председник Србије

Ја сам данас председник Србије, али сам пре тога радио многе друге послове. Први новац од кога сам почео да живим било је продавање новина јер сам пет година чекао посао након дипломирања. Био сам професор психологије, радио сам једно кратко време на истраживачким пројектима Института за психологију. Никада нисам радио на клиници или у некој болници. Радио сам током служења војног рока и као психолог у војсци. У војсци сам био инструктор вожње на камионима. И бавио сам се приватним послом. За разлику од већине политичара, знам шта је производња, учио сам политичку филозофију и политичку теорију, читао сам књиге из те области, бавио сам се практичном опозиционом дисидентском политиком, био подвргнут великим притисцима и пратњи тадашње службе државне безбедности, претњама, насиљу. Једном приликом био сам чак и ухапшен, због учешћа у демонстрацијама када сам тражио да се ослободе ухапшени студенти. Био сам у затвору неких месец дана. Затворили су нас у Падинску скелу. Било је у извесном смислу брутално, али и то је за људе. Нас неколико је било тада: Иван Јанковић, наш познати адвокат, писац многих књига, пре свега о смртној казни, Небојша Попов, Милан Николић, политички аналитичар, Драган Благојевић, Гордан Јовановић, Драгомир Олујић и други. Чим смо дошли требало је показати интегритет јер се сусрећете са окорелим криминалцима. И онда је Милан Николић показао, пошто је већ био политички осуђеник пре тога, првог дана приличну снагу. Па сам му се онда и ја придружио. Читали смо књиге, играли смо са затвореницима шах, кошарку и фудбал. Па кад изгубите у фудбалу, морали сте да радите склекове. Тако сам и ојачао, радећи склекове. Имали смо велики интегритет као политички затвореници и сви су нас уважавали.

Покушавали су да ме из тадашње управе затвора испровоцирају тиме што су ме слали на рад у поље, да окопавам кукуруз, љуштио сам паприке од које се правила туршија, за једну компанију у Војводини, радио сам пољопривредне радове, копао канале тих месец дана, али ми то није био никакав проблем. Никада се нисам либио нити једног посла, они су мислили да ћу ја имати проблем са тим. Као ни у војсци. Никада ми није био проблем да радим ни најједноставније послове, да перем и чистим. На мене је у том смислу утицала моја бака, која је била Личанка и која је сматрала да ниједан посао човек не треба да избегава. Моја бака се звала Милица, звали смо је Мака и то је моја једина бака, јер друге баке и деке су умрли или убијени пре него што сам их ја доживео.

Ја сам данас председник Србије, али сам пре тога радио многе друге послове. Први новац од кога сам почео да живим било је продавање новина, јер сам пет година чекао посао након дипломирања. Касније сам се укључио у Демократску странку у којој сам прошао читаву лествицу. У њој сам био и члан, и председник Општинског одбора, и шеф маркетиншког тима и генерални секретар. Био сам и потпредседник Извршног одбора, једно време вршилац дужности председника Извршног одбора, потпредседник странке, председник странке. У парламенту сам био посланик, члан Одбора за науку и технологију, био сам први председник Комисије за контролу служби безбедности, потпредседник, а практично вршилац дужности председника Одбора за одбрану. Био сам шеф Посланичког клуба у Републичком парламенту, шеф посланичког клуба у Савезном парламенту, по неколико месеци, јер су ме чекали нови послови. Био сам чак и потпредседник Скупштине Југославије у време када смо усвајали Уставну повељу и формирали Државну заједницу Србије и Црне Горе. Био сам министар одбране, био сам председник Управног одбора ПТТ-а, почео сам преговоре око Мобтела и изашао из тих преговора изнервиран што се не воде свом снагом и што се не заступа државни интерес у пуном смислу те речи. Први сам човек који је увео привремене мере у Мобтелу. Био сам министар телекомуникација, покренуо доношење Закона о радиодифузији, формирање регулаторних тела први пут у нашој историји, првог Закона о телекомуникацијама, вратио Србију, тада Југославију, у међународне телекомуникационе агенције, Светски поштански савез, молио Швајцарце да нам позајме новац да платимо чланарину, тада нисмо имали ни динара ни долара после 2000. године. Данас имамо 12 милијарди евра у девизним резервама. Ствари се ипак мењају. Водио сам листу Демократске странке на парламентарним изборима 2003. године, после смрти Зорана Ђинђића. Три месеца након тога, трчао сам политичку трку за председника Демократске странке, и на тим изборима победио.


Шест месеци након тога, што је за мене било потпуно неочекивано, одлучио сам заједно са својим сарадницима да учествујем у председничким изборима. Тражио сам од Мирољуба Лабуса и Војислава Коштунице да се договоримо да неко буде заједнички кандидат. Они су рекли да нико од њих двојице неће. Предлагали су неког трећег кандидата, а ја сам рекао да то води Николића директно у победу, јер тог њиховог кандидата нико не зна, осим њих.

Пред председничке изборе 2004. године, Коштуница и Лабус су ми рекли да ја не могу да победим њиховог председничког кандидата. Ја сам рекао: "можда и могу". Тада сам одлучио да се кандидујем ја, ако они већ неће. Они су ми рекли да ја не могу да победим њиховог председничког кандидата. Ја сам рекао: "можда и могу". Нисам био сигуран. Победио сам њиховог председничког кандидата Драгана Маршићанина и Томислава Николића, и он је био фер, у тој кампањи.

Ти моји политички судари са Томиславом Николићем очигледно ће обележити ову деценију, али желим да имам један коректан однос са човеком који има другачију политичку визију Србије, баш као што су и Папандреу и Караманлис након пуковничке диктатуре у Грчкој рекли - ми нећемо нападати један другога, ми ћемо бранити наше политичке опције, али морамо да будемо фер у том послу и морамо да градимо стабилну Грчку. Тако ми морамо да градимо стабилну Србију, која изборе и политичке сударе не доживљава као рат, поготово не грађански рат, чему је Србија увек била склона. Као што и ми морамо да се боримо за јаку и стабилну Србију.

Моји политички судари са Томиславом Николићем очигледно ће обележити ову деценију, али желим да имам један коректан однос са човеком који има другачију политичку визију Србије, баш као што су и Папандреу и Караманлис након пуковничке диктатуре у Грчкој рекли - ми нећемо нападати један другога, ми ћемо бранити наше политичке опције, али морамо да будемо фер у том послу и морамо да градимо стабилну Грчку. Тако и ми морамо да се боримо за јаку и стабилну Србију.

И тако смо дошли до нових председничких избора.

Међутим, важније од свега тога је кад имате две ћерке, које сам ја добио, прву Машу 1998. за Нову годину, а након тога 13. августа 2001. године Вању коју зовемо Нана и које чине читав мој животни сан. Све ово што сам радио не би имало никаквог смисла да не постоје њих две, које ће уместо мене наставити живот, једном у будућности. А и сад га чине целовитим. И то је та прича.