Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kosovo i Metohija - prenosimo Politiku

 

 

Mirjana Bobić-Mojsilović

Veliki Brat

Sve to podseća na onaj mračni staljinistički metod u kome mučitelj, šamarima, tera žrtvu da izgovori da je zahvalna za kaznu

Moralni sunovrat Srbije – koja je sistematski razvaljivana poslednjih dvadesetak godina, i u kojoj je oplata važnija od suštine, a slika koju svetske mreže šalju u etar odavde važnija od toga šta se desilo – mogao se jasno videti i na skoro komemorativnoj sednici Skupštine Srbije, na kojoj je premijer izneo svoj ekspoze povodom jednostranog otcepljenja Kosova. U tako teškoj situaciji u kojoj se Srbija našla, ponižena, ostavljena, pokradena, moralno i na svaki drugi način uništena, paradoksalno – čuli su se i disonantni tonovi. Nije bilo potrebnog jedinstva povodom drugog izgubljenog kosovskog boja, u kome je Srbija potučena do nogu – voljom pre svega SAD i Evropske unije, kako je to tačno apostrofirao premijer.

Jedan poslanik je tim povodom upitao premijera – da li će nas pojedinačno apostrofirati, optuživši ga da je ta njegova izjava izazvala demonstracije mladih ljudi po Beogradu i drugim gradovima Srbije. Kritika upućena onima koji su ovih dana razvaljivali srpske gradove, palili automobile i lupali izloge sasvim je na mestu: divljanje po ulicama ne može da opravda nikakav uzvišeni emocionalni razlog, ali ovde se radi o nečem drugom – o duplim standardima.

Jer, u Srbiji, već odavno, postoji orkestar koji zdušno svira američku himnu, poručujući nam da je ,,Bože pravde” izraz ogavnog srpskog nacionalizma, te da moramo da verujemo da je jednostrano otcepljenje Kosova i poklanjanje srpske teritorije na upravljanje Zmiji i njegovim saborcima iz OVK u stvari za dobrobit Srbije. Te da svaki moderan građanin Srbije ima da veruje Kondolizi Rajs i Džordžu Bušu, kad posle svega izjavljuju da su prijatelji Srbije, te da ne vide zašto Amerika i Srbija ne bi i dalje bile saveznice – u stvaranju još više malih država na teritoriji Srbije.

Taj orkestar, koji se štimuje na nekom drugom mestu, onomad nas je ubeđivao i da smo zaslužili bombardovanje, te da svako zlo i svaka nepravda prema ovom narodu nije ni zlo ni nepravda, već stanje stvari – to jest neka vrsta zaslužene kazne. Da su srpske strasti i ogorčenost nekako nevaspitane i aljkave, dok su strasti Šiptara, dostojanstvene i uzvišene. Taj orkestar sanja prištinsku sliku – da Srbi ovih dana, kao Šiptari, ljube američke zastave, a da se u Beogradu ulica Srpskih vladara preimenuje u ulicu Kondolize Rajs. Da Bernar Kušner dobije spomenik zahvalnosti, pošto bi glupi Srbi trebalo da shvate da je sve što je radio svih ovih godina, u stvari, bilo za njihovo dobro.

Taj orkestar je, međutim, ćutao kad je pre četiri godine šiptarska rulja zapalila onolike srpske svetinje na Kosovu i Metohiji, ali je sada teško uznemiren zbog razlupanih izloga američkog lanca restorana brze hrane, jer je svaki Mekdonaldsov restoran, kao spomenik američke kulture, važniji od bilo kog srpskog manastira na Kosovu.

Taj orkestar nas ubeđuje da je Guča sramota Srbije, da je kad te gleda Veliki Brat – to najviši domet egzistencije, a da je ćirilica nekako prostačka. Taj orkestar se teškom mukom uzdržao da ne napravi vatromet u znak podrške mudrim i uspešnim naporima Martija Ahtisarija i Džordža Buša za komadanje Srbije. Taj orkestar je pokušao da nas ubedi da je Srbima na Kosovu i Metohiji bolje sa Tačijem nago sa Tadićem, te da je upiranje prstom na Ameriku ključni dokaz srpske agresivnosti, prostaštva i urođenog fašistoidnog gena.

O. K. – od mržnje prema Americi, ili Evropi nemamo ništa, niti nam išta dobro može doneti lupanje izloga Mekdonaldsa ili prozora na stranim ambasadama. Vezane su nam ruke, i oboreni smo na pod. To moramo da istrpimo.

Ali, neka nas bar niko ne tera da volimo Velikog Brata koji nas je oborio na zemlju, koju nam je oteo.

Jer, sve to podseća na onaj mračni staljinistički metod u kome mučitelj, šamarima, tera žrtvu da izgovori da je zahvalna za kaznu i da razume pravednost svog mučitelja.

www.mirjanabm.com

 

 
 
Copyright by NSPM