Natrag na sadržaj

 

Danko Šipka

O NAŠIM REČIMA U NEMAČKOM JEZIKU

 

U danima oko Božića na trgovima širom Nemačke mogu, između ostalog, da se kupe i božićna drvca, a najvišu cenu među njima dostiže vrsta pod nazivom Serbische Fichte. Taj nemački naziv zapravo je ekvivalent latinskog Picea serbica, što je u botaničkoj nomenklaturi naziv za ono što mi zovemo Pančićeva omorika. Na istim tim trgovima neretko se može kupiti, pravo iz kazana, serbische Bohnensuppe — srpski pasulj. Ove dve složene lekseme nisu jedine naše pozajmljenice u nemačkom jeziku. Elektronsko izdanje pravopisnog rečnika nemačkog jezika (DUDEN, Die deutsche Rechtschreibung, Mannheim 1996, preko 100.000 odrednica) ne beleži ove dve složene lekseme (one uostalom i nisu u potpunosti leksikalizovane, „srpska" omorika je vrsta omorike, a srpski pasulj način pripremanja tog jela), ali beleži niz drugih, pa je to prilika da proverimo koje su naše reči ušle u nemački jezik. Naravno, to da neke reči nisu zabeležene u ovom rečniku ne znači da ih nema — stanje u rečniku zato treba shvatiti kao indikator stanja u leksici, a ne fotografiju tog stanja. Posebno je zanimljivo to što se radi o pravopisnom rečniku, koji uključuje i onomastičku građu, pa se može videti i koji su naši geografski objekti značajni za Nemce. Zanimljivo je, konačno, i to da ovaj elektronski rečnik omogućava proveru pisanja pre i posle nemačke pravopisne reforme (odluka o reformi potpisana je jula 1996. sa stupanjem na snagu 1. avgusta 1998), pa se može videti i da li se pisanje reči našeg porekla promenilo.

U ovom, a slično je i u mnogim drugim rečnicima različitih jezika, neke odrednice poreklom iz našeg jezika određene su kao srpske, neke kao hrvatske, a neke kao srpskohrvatske i to bez nekog vidljivog ključa, pa se na tom, u osnovi političkom, pitanju nećemo ni zadržavati.

Naše reči zabeležene u nemačkom pravopisnom rečniku idu u tri široke grupe. U prvu idu geografski i etnički nazivi, u drugu tzv. reči vezane za kulturu, a u treću uobičajene nemačke reči. U navođenju primera naše značenje navodimo u zagradi tamo gde se ono razlikuje od nemačkog ili je forma udaljena.

Od geografskih i etničkih naziva zabeleženi su ovi:

Agram (Zagreb), Belgrad (Beograd), Beograd, Dubrovnik, Kroate (Hrvat), Kroatien (Hrvatska), Kroatin (Hrvatica), kroatisch (hrvatski, pridev), Kroatisch (hrvatski jezik), Kroatische (hrvatski jezik), Krowot (Hrvat, austrijski dijalektizam), Rijeka, Serbe (Srbin), Serbin (Srpkinja), serbisch (srpski, pridev), Serbisch (srpski jezik), Serbische (srpski jezik), Serbokroatisch (srpskohrvatski jezik), Serbokroatische (srpskohrvatski jezik), Slawonien (Slavonija), Split, Zagreb.

Dve su stvari ovde zanimljive. Prvo, znatno veće prisustvo hrvatskih nego srpskih toponima odslikava intenzivnije kontakte Nemaca s Hrvatima — i to prvenstveno zato što je u prošlosti jako mnogo Nemaca provodilo svoj godišnji odmor na Jadranu (navedeni su upravo Dubrovnik, Rijeka i Split). Drugo, uz odrednicu Agram daje se napomena da je to raniji nemački naziv za Zagreb, što nije u potpunosti tačno, budući da se taj naziv i dalje može čuti u austrijskim medijima, pa se zapravo radi o regionalizmu, doduše s tendencijom nestajanja.

U grupu reči vezanih za kulturu idu:

Ban, Çevapčići, Cevapcici, die Schwarze Hand (Crna ruka, organizacija u Srbiji pre prvog svetskog rata), Opanke (opanci), Ražnjići, Slibowitz (šljivovica), Sliwowitz (šljivovica), Zar (car).

Kako vidimo, ove su reči istorizmi (Ban, die Schwarze Hand, Zar), kulinarski termini (Cevapcici, Ražnjići, Slibowitz, Sliwowitz), a usamljen je primer obuće (Opanke). Zanimljivo je da su ražnjići zabeleženi s našim dijakritikama, onako kako treba, dok su ćevapčići zabilježeni u varijanti bez dijakritika, te u čudnoj mešavini naše i turske grafije. U fonološkoj adaptaciji možemo primetiti varijacije u primanju reči za šljivovicu. Još je zanimljivija nemačka morfološka adaptacija. Šljivovica je izgubila završno a (u ovom slučaju obeležavač ženskog roda), pa je u nemačkom muškog roda (der Slibowitz/Sliwowitz). Opanak je primljen u formi Opanke i u nemačkom je jednina ženskog roda (die Opanke, množina je die Opanken). Možemo se samo domišljati kako je došlo do ove forme. Ona je svakako uzrokovana činjenicom da ta naša reč ima tzv. nepostojano a (opanak, opanka), pa je u nemački jezik ušla s osnovom iz zavisnih padeža. Ostaje pitanje zašto je na nju došao baš nastavak -e. Moguće je da se radi o pogrešnoj interpretaciji akuzativa množine, kakvu imamo na primer u: Obuti opanke. Naravno, ovo su samo domišljanja, koja treba ispitati.

Konačno, u grupu uobičajenih nemačkih reči idu:

Krawatte (kravata), Paprika, Vampir. I ovde valja primetiti da je paprika (etimologija se daje kao srpsko-mađarska) promenila rod, ali ne i formu: u nemačkom je muškog roda (der Paprika).

Razlika u pisanju ovih reči između starog i novog DUDEN-a nema. Jedino su iz novog izdanja izbačeni pridev serbokroatisch (srpskohrvatski) i imenica Skupschtina (skupština, jugoslovenski parlament).

Na kraju se može reći da je leksički uticaj našeg jezika na nemački, kao uostalom na većinu drugih jezika, ograničen i da se, uz manje izuzetke, svodi na specifične leksičke sfere, vezane, ovako ili onako, za prostor s koga potiču.

 

sadržaj

prethodni tekst    sledeći tekst