Natrag na sadržaj

JEZIČKE NEDOUMICE

 

Želim da sročim koju reč o TOM NEKOM običaju da se u svakodnevnom govoru, na ulici, u kafani, u medijima, pa čak i u školama, i na našem Filološkom fakultetu, svuda, na svakom mogućem mestu u rečenici, ispred imenica potpuno neprikladno, neukusno i zaista nepotrebno koristi neodređena zamenica neki (neka, neko).

Evo najpre nekoliko primera, mada, ko bi ih sve pobrojao i pohvatao: u TOM NEKOM periodu svog života, u TOM NEKOM iščekivanju, po TOM NEKOM utvrđenom redu, TAJ NEKI vaš stil… Zaista ih je vrlo lako čuti. TA NEKA navala i TA NEKA sveprisutnost ove zamenice me, a nadam se ne samo mene, zbunjuje, smeta mi i para uši. Stoga se pitam: šta je posredi?

Naravno, nemam ništa protiv neodređenih zamenica. One zato i postoje da bi nam pomogle da izrazimo nešto što nam je nejasno, nepoznato, što se na određeniji način ne da izraziti i opisati. Ali problem je umetanje, prosto uguravanje neodređene zamenice uvek i svuda, krajnje jezički i stilski neukusno, ponekad i neuko i bez predstave o kulturi izražavanja. Pogotovu je neumesno kad se neodređena zamenica javi nakon određene da određenije ne može biti — taj (ta, to). Najpre, dakle, nešto odredimo, da bismo odmah zatim same sebe, a i stvar o kojoj govorimo doveli u sumnju, oduzeli joj prethodno datu određenost.

U TOM NEKOM nastojanju da odgonetnem uzroke TE NEKE užasne ekspanzije ovakvih zameničkih spojeva, dolazim do sledećih odgovora (pretpostavki), koje iznosim u obliku pitanja: da li ne smemo ili nećemo da stavimo pravu stvar na pravo mesto, da li se bojimo reakcije (odgovora) na svoju tvrdnju ili pitanje, pa ih u istom dahu obogatimo ovakvom konstrukcijom i učinimo ih neodređenim, s velikim „luftom” za sopstveno izvlačenje? Da li je presudan uticaj sveopšte situacije u zemlji, pa svoje stavove na ovaj način krijemo, ublažavamo i razvodnjavamo? Da li je ovo svojevrsni vid snobizma, ili ulagivanja sagovorniku? Čini li se TA NEKA konstrukcija lepom, korisnom i tačnom onome ko je upotrebljava?

Na kraju, zašto se ova fraza tako brzo ukorenila, pa zatim i raširila, kako po horizontali tako i po vertikali našeg društva? Oseća li i horizontala i vertikala da fraza TAJ NEKI kvari jezik, uništava kulturu govora, da je nepotrebna, besmislena zapravo? Očigledno ne. Molim vas da mi pomognete, da zajednički dođemo do odgovora, pa da, ukoliko je moguće, ovu ružnu pojavu iz našeg jezika iskorenimo.

Branko Ðorđević, student
Rekovac

 

*

U Jeziku danas broj 4, u članku Novine ili novina?, autoru g. Milanu Šipki potkralo se nekoliko omaški. Na strani 14, naime, autor kazuje sledeće: „Ovome treba dodati da i šestotomni Rečnik srpskohrvatskoga književnoga jezika Matice srpske registruje samo oblik novine… Oblik novina (u jednini) uopšte se ne navodi.” Ovo poslednje jednostavno nije tačno! Nije mi jasno kako je autor mogao prevideti da se na strani 805 Rečnika između novečènto i novìna nalazi odrednica novina — u jedninskom obliku! Tom se odrednicom dalje upućuje na novine. Autor nam zatim sužava informaciju kazujući ovo: „U velikom Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika JAZU… takođe se daju samo novine…” U ovom se rečniku reč novine ne nalazi kao zasebna odrednica, već se ona obrađuje u okviru odrednice novina, te se onda pod g daje sledeće značenje: „novine, list u kojem se štampaju vijesti o novijem događajima”. Nigde se, doduše, eksplicitno ne navodi reč novina u jedninskom obliku, ali se zato upozorava na njenu rđavu upotrebu, što je autor priloga istakao. Uzgred, u Jeziku danas, očigledno štamparskom greškom, umesto „…o novijem događajima” izašlo je „…o novijim događajima”, čime je uneto sasvim drugo značenje. Novijem je lokativ množine po staroj pridevskoj promeni određenoga vida, tako da sintagma znači isto što i o novim događajima.

U prilogu se dalje može pročitati tvrdnja: „Od naših rječnika jedino Rečnik SANU ima odrednicu novina…”, što je, kako smo videli, netačno.

Sa svim ostalim navedenim apsolutno se slažem. Ovim sam pismom jedino hteo da se prilog g. Milana Šipke dopuni konkretnijim podacima.

Dejan Miloradov
Novi Sad

 

*

Javljam vam se iz Sidneja, Australija, gde internet izdanje vašeg časopisa pratim sa ogromnim zadovoljstvom. Pokušavam da se što bolje upoznam sa poslednjim kretanjima u standardnom jeziku, što iz svoje želje da govorim korektno, što iz potrebe da to što saznam prenesem na đake koji ovde u Sidneju uče srpski.

Za širu publiku ovde je svakako najzanimljiviji deo časopisa onaj koji objašnjava jezičke nedoumice. Dolazeći sa svih područja na kojima se govori srpski jezik, stalno se suočavamo s potrebom da razjasnimo šta je ispravno u standardnom jeziku a šta nije. Zato bih vas zamolila za pomoć u trenutno vrlo aktuelnoj dilemi — „srećno” ili „sretno”. Šta je od toga ispravno i zašto?

Ljiljana Obrenović

 

Svi jezički stručnjaci se slažu da su oblici srećan (srećno, nesrećan, nesrećno) jednako dobri kao i sretan (sretno, nesretan, nesretno). Oni prvi su izvedeni iz imenice sreća, drugi iz osnove glagola sresti, sret-(n)em (od koga potiče i sreća). Danas, ipak, u Srbiji su znatno običniji oblici sa ć, dok se oni sa t najčešće osećaju kao delimično zastareli ili kao hrvatski.

 

*

Od redakcije „Letopisa Matice srpske” dobili smo na uvid pismo koje je tom časopisu poslala Radmila Mečanin, prevodilac. Ona negoduje što je prezime savremenog ruskog književnika na više mesta u „Letopisu” napisano Epštajn, umesto Epštejn kako glasi u originalu.

„Kao prevodilac tri objavljene knjige Mihaila Epštejna (da ne nabrajam njegove tekstove u periodici)” — kaže se dalje u pismu - „ukazujem vam na činjenice koje vaš lektor zanemaruje. Mihail Naumovič Epštejn je Rus. Iako već devet godina živi u Americi, drži do svog imena, porekla i maternjeg jezika. On je Epštejn zato što je Mihail. (Nikada nije bio Mihael da bi mogao biti Epštajn.) Piše i u Americi objavljuje knjige na ruskom. A Rusi ni jedno jedino 'e' ne izgovaraju kao 'a'. Nema dileme — Epštejn.”

R. Mečanin napominje da su, i pre nje, ugledni slavisti prof. dr Milivoje Jovanović, Neda Nikolić-Bobić i Zorislav Paunković takođe pisali Epštejn. Poređenja radi navodi još jedno prezime nemačkog porekla, Bernstein, koje se na ruskom izgovara Bernštejn a na engleskom Bernstajn. „Kod nas se zadržava engleski izgovor (v. knjigu: Bazil Bernstajn, Jezik i društvene klase, BIGZ, Beograd 1979), međutim, ruski izgovor ne dopuštate nego ga vraćate na nemački izgovor Bernštajn. Mislim da to nije pravilno.”

U postskriptumu prevoditeljka napominje da je od ruskog pisca upravo primila pismo, iz koga prenosi deo koji se odnosi na njegovo prezime. „Draga Radmila”, piše on, „moje prezime je Epštejn, latinicom se piše Epshtein. Upravo tako je napisano moje prezime u bibliotečkim katalozima na engleskom jeziku. Epštajn je pogrešan oblik. Poželjno je Epshtein, dopustivo je Epstein (tako moje prezime štampaju na knjigama u Americi, a u bibliotečkim katalozima ipak piše Epshtein, od svog prezimena ne mogu pobeći, a i ne pokušavam). Epštajn je pogrešna i, smatram, nedopustiva transkripcija, takvo prezime ne postoji.”

Svakako je dobro što je R. Mečanin zatražila mišljenje samog nosioca spornog prezimena. On je najpozvaniji da kaže kako se preziva U RUSKOM. Ipak, ako se raspravlja o transkripciji (prilagođavanju) stranih imena u srpskom, odluku o tome ne mogu donositi stranci, nego naši stručnjaci za pravopis.

U Pravopisu iz 1960. godine (tačka 181) bilo je rečeno da se „imena Rusa stranog porekla ne vraćaju… na izvorni izgovor, već se preuzimaju u ruskom obliku”. Pored primera kao Kjui (rusko Kyi od fr. Cui), Engeljgart (rusko Engel'gardt od nem. Engelhardt) i sličnih, tu su navedena i prezimena Mejerholjd i Ejzenštejn, a kao izuzetak dato je Hercen (pored ruskog Gercen), „zato što je dugom tradicijom tako uobičajeno”. Po tom Pravopisu, dakle, svakako bi se pisalo i Epštejn.

Pravopis iz 1993. u tački 157e piše: „P [= Pravopis iz 1960] je normirao i da se nemački diftong EI u ruskim imenima nemačkog porekla prenosi na ruski način, kao ej: Ejzenštejn a ne Ajzenštajn. Iako je ova norma imala podrške među slavistima, nijedno ovako uobličeno ime nije postalo obično, nego je u običaju samo Rubinštajn, Ajzenštajn, Bronštajn, Štajn, Bernštajn, tj. objedinjeni obrazac za ova prezimena, bilo da dolaze iz Rusije bilo sa Zapada — te ovoj običajnoj normi treba dati prednost. I Rusi primenjuju objedinjeni obrazac: ŠTEJN imaju i za sopstvenog šahistu i za pruskog državnika, pa je i kod nas objedinjeni obrazac logičan.”

Ne moramo, naravno, smatrati da je ovim rečena poslednja reč. Tačno je, kao što kaže novi Pravopis, da transkripcije sa „ej” nisu uobičajene kod nas; ali nisu čvrsto ukorenjene ni one sa „aj”, pošto, s mogućim izuzetkom filmskog reditelja Sergeja Ajzenštajna/Ejzenštejna, nijedan od tih Rusa s nemačkim prezimenima ne spada u svetski poznate velikane. Načelo „objedinjenog obrasca” ima svojih prednosti, ali, kao što smo već videli, ono se ne primenjuje jednako na sve jezike. Kao već pomenuto Bernstajn, i druga angloamerička prezimena nemačkog porekla danas smo uglavnom usvojili prema engleskom izgovoru: Stajnbek, Stajn, Hamerstajn, Spilberg i slično. Sve to upućuje na potrebu daljih razgovora, kako bismo na najbolji način rešili dilemu između transkripcije tipa Ejzenštejn (kojoj su, očigledno, naklonjeni stručnjaci za ruski jezik) i one tipa Ajzenštajn (koja ima više oslonca u svakodnevnoj praksi).

Bitno je, međutim, da se konačno proširi svest da TRANSKRIPCIJA SPADA U PRAVOPIS. Novi Pravopis je toj oblasti posvetio veću pažnju od ijednog dosadašnjeg, dajući na blizu 80 strana pravila za više od dvadeset jezika. Ako nam se neko od tih pravila ne čini ispravnim, treba ga kritikovati, možda i menjati, ali ne možemo donositi sopstvene norme ignorišući Pravopis. Radmila Mečanin u svom pismu „ukazuje na činjenice” lektoru Letopisa Matice srpske, i ne pomišljajući da je taj lektor samo primenio Pravopis iste te Matice. Slično, nažalost, postupaju i gotovo sve njene kolege. Većina prevodilaca (da o novinarima ili dopisnicima i ne govorimo) transkribuje strana imena „po sluhu”, odnosno na osnovu sopstvenog znanja stranog jezika. Kad bi se setili da otvore Pravopis, uvideli bi da za pravilnu transkripciju nije merodavan samo strani izgovor, nego da treba voditi računa i o našoj tradiciji i o nekoliko drugih činilaca. Svima njima mogli bismo da uputimo molbu: slobodno kritikujte transkripcije koje vam se ne sviđaju, ali prethodno bar pogledajte šta o tome kaže Pravopis.

 

sadržaj

prethodni tekst    sledeći tekst