Bez komentara:

DOMANOVIĆ I SRPSKA SADAŠNJICA

Radoje Domanović: „Stradija“ (odlomak)

U njegovoj kancelariji se osećaše miris uzmine i tamjana kao god u kakvom hramu, a na stolu njegovom vazda pobožnih, starih i već požutelih knjiga.

Ja u prvo vreme pomislih da sam pogrešio i došao drugom kome, ali me uniforma višeg oficira, što je gospodin ministar imao pri sebi, ipak protivnome uveravaše.

- Izvinite, gospodine – reče blago nežno tankim glasom – sada sam baš svršio svoju redovnu molitvu. Ja to činim uvek kada god sedam za posao, a naročito sada molitvi ima mnogo više smisla, zbog ovih nemilih događaja na jugu naše mile zemlje.

- Ako oni produže svoje upade, to još može doći do rata?- upitam.

- A, ne, nema nikakve opasnosti.

- Ali ja držim, gospodine ministre, da je to veća opasnost kada oni ubijaju ljude i pljačkaju svakodnevno po čitavom jednom kraju vaše zemlje?

- Ubijaju, to jeste; ali mi ne možemo biti tako nekulturni, tako divljačni kao..... Ovde je hladno, kao da odnekud ima promaje. Kažem tim nesrećnim momcima da u mojoj sobi termperatura uvek bude šesnaest stepeni, pa ipak ništa... – skrenu gospodin ministar svoj započeti razgovor i zazvoni u zvonce za momka.

...........

- Baš mi ta prokleta temperatura, verujte, zadaje mnoge brige; a temperatura je za vojsku glavna stvar. Ako temperatura nije kao što treba, vojska neće valjati ništa.... Celo jutro sam spremao raspis svima komandantima... Evo, baš ću vam ga pročitati:

«Kako su u poslednje vreme učestali upadi Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka. Molitvu će za taj slučaj, onako kako treba, odrediti vojni sveštenik, ali, na kraju molitve, da doda i ovo: «Neka dobrim, mirnim i pravednim građanima što padoše kao žrtve zverskog nasilja divljačkih Anuta milostivi Bog da rajsko naselje! Bog da im prosti pravednu rodoljubivu dušu; laka im bila zemlja Stradija, koju su iskreno i žarko ljubili! Slava im!»

Ovo imaju izgovoriti svi vojnici i starešine odjednom; ali će se izgovarati pobožnim, skrušenim glasom. Zatim će se svi ispraviti, dići gordo i ponosno glave, kao što dolikuje hrabrim sinovima naše zemlje, i tri puta gromoglasno uzviknuti uz jek truba i doboša: «Živela Stradija, dole sa Anutima!» Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine. Kada se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa, sa zastavom, promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke muzike, a vojnici moraju koračati oštro, tako da im pri svakom koraku ljušne mozak u glavi. Kako je stvar hitna, to ćete ovo sve tačno izvšiti, i o svemu podneti iscrpan izveštaj... U isto vreme, najoštrije naređujem da obratite naročitu pažnju na temperaturu u kasarnama, kako bi bio zadovoljen taj najbitniji uslov za razvijanje vojske.»

-To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme?- rekoh.

- Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašeg dolaska. Da nisam žurio da stvar ovako na vreme pametno uputim, moglo bi se desiti vazda neprijatnih rđavih slučajeva.

- Imate pravo! – rekoh koliko tek nešto da reknem, iako nisam mogao imati pojma šta bi se to rđavo moglo desiti.

- Da, gospodine moj, tako je. Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku. Svi naši oficiri i misle da bi to najbolji način bio, ali oni neće da o stvarima malo dublje i svestranije razmisle. Prvo i prvo, mi, današnja vlada, hoćemo miroljubivu, pobožnu spoljnu politiku, mi nećemo prema neprijateljima da budemo neljudi, a što oni tako zverski postupaju prema nama, to će im bog platiti večnom mukom i škrugutom zuba u paklu ognjenome. Druga stvar, gospodine moj dragi, koja je takođe važna, to je što naša današnja vlada nema pristalica u narodu, te nam vojska treba za naše unutrašnje političke stvari. Na primer, ako je opština u rukama opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne, i da se vlast preda u ruke kome našem čoveku...

Gospodin ministar se zakašlja, te ja ugrabim reč.

- To sve jeste, ali ako upadi anutskih četa uzmu sve jače razmere!

- E, onda bi smo i mi preduzeli oštrije korake.

- Šta mislite, ako smem zapitati, gospodine ministre, u takvom slučaju?

- Preduzele bi se oštrije mere, ali opet taktično, mudro, smišljeno. U prvi mah bismo naredili da se po celoj zemlji donesu oštrije rezolucije, pa, bogami, ako i to ne pomogne, onda bismo, razume se, morali brzo, ne gubeći ni časa, pokrenuti rodoljubivi list sa isključivo patriotskom tendencijom, i u takvom jednom listu osuli bismo čitav niz oštrih, pa čak i zajedljivih članaka protiv Anuta. Ali, ne daj bože da već, po nesreći i dotle dođe! – reče ministar, pa obori glavu skrušeno, i uze se krstiti šapćući bledim svojim ispijenim usnama tople molitve.

......

- Vas, možda, čudi ovakava moj plan, gospodine? - prekide me ministar u mislima.

- Pa i čudi me! – rekoh nehotično, iako se odmah pokajah zbog te nerazmišljenosti.

- Niste vi, dragi moj, posvećeni dovoljno u stvari. Nije ovde glavno držati zemlju, već što duže održati kabinet. Prošli kabinet se držao mesec dana, a mi tek dve-tri nedelje, pa da tako sramno padnemo! Položaj nam je neprestalno uzdrman, i mi, razume se, moramo upotrebljavati se mere da se što više održimo.

- Šta radite?

- Radimo što su i do sada činili! Pravimo iznenađenja svakog dana, činimo svečanosti, a sad čemo, kako nam stvari rđavo stoje, morati izmisliti kakvu zaveru. A to je bar lako u našoj zemlji. I, što je glavno, svet se na to toliko navikao, da čak, iako je sve ropski poslušno, sa čuđenjem raspituje:»Šta? Zar još nema nikakve zavere?» samo ako se zadrži nekoliko dana više sa tim najsigurnijim sredstvom za suzbijanje opozicije. I tako, dakle, zbog tih iznenađenja, svečanosti, zavera, nama je vojska uvek potrebnija za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu; ali je meni je glavno da svršim preče stvari, korisnije za zemlju nego što bi bila ta očita budalaština, tući se sa Anutima. Vaše, kako mi izgleda po svemu, mišljenje o ovim stvarima nije originalno; tako, na žalost, misle i naši oficiri i naša vojska; ali mi, članovi današnjeg kabineta, gledamo na stvari mnogo dublje, trezvenije!

DRAGAN ŠUTANOVAC, MINISTAR ODBRANE REPUBLIKE SRBIJE ( BLIC, 22.09.2007 - 08:07)

Rezervistima vranjske oblasti stigao je nalog da se jave radi preuzimanja novog ratnog rasporeda? Da li to građani mogu da prepoznaju i kao uvod u ratnu priču?

- Ne! Sigurno ne. Ne očekujem ratna dešavanja! Rezervisti se pozivaju za preuzimanje novog ratnog rasporeda jer smo u julu završili organizacijske promene u Vojsci Srbije. U sklopu tih promena svi će dobiti svoj novi raspored. Ove aktivnosti su već realizovane u drugim delovima Srbije. Poslednja formirana brigada je u Vranju, pa je sada na redu podela poziva za saopštavanje novog i promenu postojećeg rasporeda za Vojni okrug Niš, kome pripada i Vojni odsek u Vranju.

Kako će Vojska Srbije reagovati u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova?

- U skladu sa državnom politikom. Naredbu za upotrebu vojske donosi predsednik republike. Ne očekujem da vojska bilo šta uradi mimo te odluke. Spremni smo da ispunimo sve zadatke, ali ne očekujem da iko može da izda naređenje da ratujemo sa NATO ili nekim drugim. Kroz istoriju je dokazano da su to pogibeljne mogućnosti za našu državu.

Ipak, nema jedinstvenog stava državnog vrha po tom pitanju.

- Nisam prisustvovao nijednom zvaničnom sastanku na kojem se o toj temi razgovaralo na način na koji se piše u medijima. Niko relevantan za to pitanje nije dao izjavu da će vojsku slati na Kosovo. Izjave predstavnika ministarstava koja za to nisu nadležna, nisu državna politika, već pitanje kako je neko tog dana bio raspoložen i šta je rekao u bašti nekog restorana u Beogradu, što je odjeknulo čak do Njujorka.

Da li Srbija treba da se opredeli za vojnu neutralnost, za šta se zalaže premijer?

- Krajnje vreme je bilo da se stvari u Srbiji iskristalizuju po pitanju evropskih i evroatlantskih integracija. O važnosti evroatlantskih integracija govori jedna činjenica - u poslednje vreme niti jedna zemlja nije ušla u EU a da nije prethodno postala članica NATO. Ako iskreno želite da ova zemlja ide ka Evropi, to je jedna od stepenica.
Kako se taj stav Koštunice odražava na Vojsku?

- Naravno da se to odražava na Vojsku i rad Ministarstva odbrane. To višestruko stvara konfuziju. Ja, kao ministar odbrane, sprovodim politiku Vlade. Po toj politici naša vojska treba da se standardizuje po najboljem standardu, a to je NATO standard. I, ja ću tu odluku sprovoditi. To nije pitanje ulaska u NATO. I kada za tu odluku dođe vreme, neće je doneti ni DS ni DSS, već građani.

Da li u tim izjavama, osim političkih prepucavanja, prepoznajete opasnost?

- Prepoznajem opasnost da Srbija ponovo bude izolovana, okružena zemljama koje pripadaju EU i NATO alijansi, crna mrlja na mapi Balkana. Ali, ne mislim da može da dođe do ratnih operacija i dešavanja kakva su bila devedesetih, iako sve to dovodi u pitanje ne samo budućnost naše države, već i naših građana. Osuđeni smo na propast ukoliko se ne budemo tehnološki razvijali, školovali, lečili i sve u skladu sa modernim društvom, osuđeni da prođemo kao Kuba, u kojoj se i danas voze automobili iz pedesetih godina. Pitanje je samo ko tu može da profitira, a siguran sam da će se uvek naći neko ko na tuđoj nesreći dobija. Pitanje je da li je to politička volja većine građana Srbije.

Da li se iza propagiranja vojne neutralnosti krije zaokret ka Rusiji?

- Na vojno-vojnim odnosima u ovom trenutku prioritet je saradnja Vojske Srbije sa zemljama članicama NATO. Svaka druga saradnja nam je važna i dobrodošla. Svako ko smatra Srbiju prijateljskom zemljom i hoće da sarađuje, vežba sa nama, želi da školuje naše oficire, dobrodošao je. Ali, za bezbednost građana Srbije trenutno je saradnja sa najjačim vojnim savezom sveta, NATO - najbitnija. I ko god misli da treba sada, zbog odnosa sa Moskvom, da prekinemo tu saradnju i izložimo naše građane na Kosovu i širom Srbije situaciji u kojoj postoji mogućnost eskalacije sukoba, a da pri tom niko o njima istinski ne brine, mislim da taj ne misli dobro građanima Srbije.

Vaš koalicioni partner izneo je još jedan jasan stav - ne želi da vidi srpske vojnike u Avganistanu i Iraku.

- Sve je to politika: šta neko neće i način na koji neko misli da treba da se vlada u Srbiji u 21. veku. Mene zanima na koji način Vlada Srbije, zemlje koja ima urušen spoljnopolitički položaj, koja je prokužena devedesetih kao krivac i tvorac svih loših dešavanja na našim prostorima, hoće i može da vrati tu našu zemlju na nivo opšteprihvaćenih zemalja. Hoću da vidim politiku koja nas vidi zajedno sa tim modernim zemljama u istom društvu i da branimo bezbednost na celom svetu. Verovatno bi trebalo da budem prvi koji će da kaže: „Neću da šaljem vojsku ni u Avganistan ni u Irak“. To bi mi donelo popularnost jer to je populistička izjava. Ali, nisam na ovom mestu da bih se udvarao građanima Srbije, nego da podignem rejting vojske i naše države. Postoje pored Iraka i Avganistana i druge misije UN koje su ozbiljne i u kojima možemo da učestvujemo. Pitanje je samo da li postoji politički konsenzus u parlamentu. Da li to želimo ili ne. Ako želimo, ubeđen sam da bi našim građanima koji su na Kosovu i Metohiji Kfor izlazio više u susret. Ako ne želimo, biće obrnuto. Opet, i jedno i drugo je naš izbor.

Da li su vas informisali o stepenu na kom je sada istraga FBI kojoj je predat predmet ubistva gardista na Topčideru?

- Na prvom sastanku sa američkim ambasadorom Manterom zamolio sam ga da se o tome raspita. Očekujem informaciju.

Predmet je poslat FBI na ćiriličnom pismu. Da li je to još jedna opstrukcija?

- Ne mislim da je moja pozicija ta da treba da kritikujem pravosudne organe. Informisan sam podrobno od ljudi koji su bili uključeni u predmet, skrenuli su mi pažnju gde oni misle da su greške počinjene, ali opet kažem, nisam pozvan da to javno iznosim.