dok sam se vraćala danas kući, čula sam čuvenu Eleanor Rigby...
pomislila na sve same, usamljene, mlade, stare... ljude, živote...
duša me boli zbog onih koji pate bez ikakve krivice...
i kad odem na groblje i vidim urušene grobove, teram se da da mislim da su takvi, jer nema ko da ih obilazi,a ne da neće...
jer kad neko ode, nije toliko bitno, koliko je dok je ovde, koliko smo tu jedni za druge...
sećam se serije suncokreti... plakala sam kad je dedica preminuo...
dotiču me takve priče...
niko ne bira da poboljeva, da stari...
ponositim ljudima je još gore, jer ne kukaju i ne traže pomoć, a obično im je preko potrebna...
i napušteni ljubimci ili avlijaneri... pa niko nije tražio da se rodi... ni te jadne životinjice, ni deca u sirotištima, ni bolesni da se razbole, ni stari da venu...
kažu : budi čovek prema čoveku... budi čovek prema životinjama...
napolju veje sneg... smireno tonem u san, dok me obasjava igra senki... čuje se pucketanje vatre u kaminu... vazduhom se još igra miris kuvanog vina sa karanfilićima... posteljina čista, mirisna, ispeglana... krevet velik, prostran... i ja...tako malena u tom sigurnom zagrljaju, zaštićena od svega... nestajem u beskrajnim prostranstvima, dok slušam srce kako me uspavljuje... uspavljuje me ljubav u njemu... i nalazim svoj mir...
u nastavku perioda pod nazivom 'žal za mlados' '/još uvek je 1992/ vrti se i dolepostirana/iako joj fali jedan deo/... baš uvek volim da je čujem...
inače ovih dana i sve oko mene trese nostalgični grip... ortak pravio žurku povodom ženidbe na koju, igrom slučaja nisam mogla da odem, pa je zvao na mob i puštao muziku, da bi sutradan na radiu puštali top 100 osamdesetih... ja sam naaaravno zaspala u toku 11 i prvih deset omašila... tjah...
ne znam... što sam starija, sve više vapim za ex danima... nisu ni oni bili idealni, ali nekako svaki naredni dani /sada/ su sve bljakastiji/generalno/,haotičniji,svet se drnda, ne sviđa mi se čovečanstvo... ne sviđa mi se uopšte!!!
u kakvom svetu da odgajam decu jednog dana, ne mogu i ne treba da ih držim u kavezu pod staklenim zvonom, život nosi svoje priče,ali svet je generalno postao mnogo haotično mesto, nema harmonije i stabilnosti i to me tišti...
svuda neke turobne vesti, kod kuće borba za normalan život, ne znam... nije ovo svet u kome želim da živim.. ja i ne živim, ne onakva kakva sam... ja životarim i samo na trenutke udahnem život...
a krila su mi vezana i oči umrljane suzama dok gledam svet koji se drobi...
prošli post je bio obojen pesmom iz devedeset prve... godinu dana kasnije je bila popularna dole navedena... i danas uživam u njoj... iako su žanrovski različite, obe imaju svoj smisao... /a potom i rodbinske veze,ali dobro.../
te, 92e, imala sam čupavu kosu, napred kraću, do očiju, pozadi dužu, našušurenu.. nosila velike šljampave rolke, pilotsku jaknu i uživala zavučena u te čuvene sluške veće od mene i čitala npr. Fulgama... i svet je bio moj!!!
imala sam osećaj da na toj kožnoj, velikoj bordo stolici, ništa ne može do mene, to je moj svet, muzika, knjige i moja tišina...
a već 'na korak od nje' svet se drobio kako je znao i umeo...
