Language
Резервиши лет
Rent-a-car
Резервиши смештај
Резервиши лет
Ред летења
Од
Полазак
До
Повратак
Одрасли (25-59) Омладина (12-24)
Сениори (60+) Деца (2-11)
Инфанти (0-1)
Резервиши лет
Ред летења
Од
Полазак
До
Повратак
Jat Airways & Sixt rent-a-car
Аеродром преузимања
Датум преузимања
Време (сат, минут)
Аеродром остављања
Датум остављања
Време (сат, минут)
Jat Airways & VisitSerbia
Смештај
Град
Одјава
Пријава
Једнокреветне Двокреветне
Одрасли Деца
Валута
Наши партнери

Јавна прослава Божића

Ово је прича о томе како је једна српска традиција са дугим трајањем везана уз кућно огњиште прешла у јавни простор, и то најпре под покровитељством државе, а затим више од пола века касније, под окриљем цркве.

Текст: Весна Вучинић-Нешковић

Data/Images/jr_012009_2_01_s.jpg Data/Images/jr_012009_2_02_s.jpg

Налагање бадњака, стари домаћи обред Срба којим су обележавали божићне празнике, преживео је векове турске владавине и дочекао формирање нових српских држава на Балкану. У време Краљевине Србије, овај традиционални обред преноси се у војне касарне како би војници који у време Божића остају у њима, доживели празничну атмосферу какву би им пружио родитељски дом. Ова пракса прописује се у правилима службе и у време Краљевине СХС/Југославије, у којима се строго води рачуна о правима сваке од четири вероисповести да слави своје верске празнике. Тако се детаљно описује и начин на који војска на православни Бадњи дан треба да се понаша. Под командом посебно одабраног официра представници свих војних јединица иду по бадњак у околину гарнизона и доносе га за двор краља, официрски дом, за најстаријег команданта у гарнизону, команду места и сваку засебну трупну команду. У овој свечаној поворци, која се креће на коњима и уз пратњу музике, дозвољено је учешће грађана и различитих удружења. Бадњаке у кругу касарне, уз пригодан говор, налаже старешина команде у складу са народним обичајима.

Data/Images/jr_012009_2_03_s.jpgТоком тридесетих година двадесетог века јавна прослава Божића јавља се у развијеној форми. Налагање бадњака постаје дворски обред, који у присуству чланова краљевске породице као домаћина, у дворској оџаклији, изводе представници војске. Крајем исте деценије, војни обред организован у кругу касарне у неким деловима Краљевине Југославије, нарочито у Војводини и у Црној Гори, изношен је на градски трг или раскршће. Обред налагања бадњака врши свештеник у присуству војске и грађана. Из године у годину број државних институција, приватних фирми, организација и клубова који се придружују поворци која иде по бадњаке расте, и прослава све више добија карактер народног празника. Ову традицију која симболички потврђује јединство између државе, цркве и народа распршује Други светски рат.

Data/Images/jr_012009_2_04_s.jpgНакон потискивања традиционалних верских свечаности у доба социјализма, до њиховог обнављања најпре долази у кућном амбијенту половином осамдесетих, а затим и у јавним просторима почетком деведесетих. Од свештеника на парохијама до највиших управних кругова, Српска православна црква схватила је значај јавне прославе Божића за успостављање дубље везе са народом, као и за уздизање статуса и ауторитета цркве. Зато је данас налагање бадњака као део црквене прославе Божића распрострањено у целој Србији, Црној Гори, Републици Српској, српским деловима Хрватске и Словеније, као и међу Србима у земљама Европске уније, Северне и Јужне Америке и Аустралије.

Савремену јавну прославу Божића одликује заједничка обредна структура. Могуће је разликовати три њена основна дела; то су припрема, обред и весеље. Припрема обухвата одлазак по бадњаке, њихово доношење у црквену порту, кићење обредног простора и спремање послужења. Сам обред подразумева Вечерње богослужење, налагање бадњака на отвореном огњишту у црквеној порти, благосиљање (или освећење) бадњака, и пригодни програм. Народно весеље се одвија уз дружење око ватре и чашћавање посном храном и пићем.

Data/Images/jr_012009_2_05_s.jpgСвака прослава, међутим, поседује извесне специфичности које осликавају традиционалне кућне обичаје дате средине и парохијских свештеника који собом доносе обичаје средине у којој су одрасли, али и реалне односе моћи између локалних друштвених група и институција.

Одлазак по бадњаке основна је активност припремног дела прославе Божића, што може да буде индивидуални или колективни чин. Тако се у Војводини и појединим деловима уже Србије по бадњаке иде свечано, коњском запрегом и коњима. Уз то најчешће иду и посебни обредни елементи, као што су читање молитве, обарање младог дрвета ударцем секиром из три пута према истоку, посипање пшеницом, преливање медом и шкропљење светом водицом. Бадњак је по правилу висока лисната младица храста или цера. Сече се најчешће један црквени бадњак (као симбол Исуса Христа), понекад и три (у складу са симболиком Светог Тројства), а често се донесе и већи број малих бадњака који се у цркви или порти деле верницима. Они се украсе сламом, гранчицама и врпцом, понекад српском тробојком. Посебан случај представља Бока Которска, где су бадњаци огољене гране храста, маслине или бадема, које се засеку на крајевима и украсе локалним зеленилом, а негде и повежу црвеном траком. Доношење бадњака у црквену порту може да се одвија без пропратних активности, али и свечано, литијски, уз присуство читаве локалне заједнице, као што је случај у неким деловима Боке и Републике Српске.

Data/Images/jr_012009_2_06_s.jpgОбредни део прославе увек је у центру божићних догађања. Вечерње варира од једног до другог места с обзиром на почетак богослужења, његову дужину и структуру. У појединим случајевима, овај црквени обред завршава се у складу са кућном традицијом бацања слаткиша у сламу и пијукањем деце која их сакупљају. Налагање бадњака на огњиште најчешће следи по завршетку литургије, и евентуалног литијског опхода око цркве. Црквени бадњак обично налаже свештеник, члан црквеног одбора или посебно именовани угледни парохијан. Тамо где их има више, налажу се у облику крста. Присутни верници затим налажу своје мале бадњаке. Обред освећења или благосиљања бадњака најзначајнији је чин прославе који обавља свештеник, а најчешће подразумева посипање пшенице по бадњацима, њихово кађење уз певање тропара, као и преливање вином (некада и медом) уз изговарање пригодне молитве. У неким подручјима, међутим, освећење подразумева шкропљење бадњака богојављенском водицом. Углавном се одвија након налагања бадњака, али негде му и претходи, било у порти или у цркви. Након кратке проповеди пароха, на самом крају обредног дела прославе, често постоји и пригодан програм. Већином је то наступ црквеног хора и рецитатора који изводе песме о Божићу и бадњаку. У Црној Гори се уз гусле певају народне песме у десетерцу. Последњих година, у организацији општинских власти у неким деловима Србије, деци се након програма деле божићни пакетићи.

Завршни део прославе обично подразумева чашћење куваном ракијом, вином или чајем, а негде се служи и посна храна. У појединим крајевима, носе се кући прегршт сламе или гранчице бадњака који се чувају до следеће године.

На самом крају ове приче о јавним божићним прославама, треба нагласити да се свака појединачно мења кроз време. Дакле, овај сад већ традиционални јавни обред није окамењени обичај који се сваке године понавља према установљеном моделу, већ динамична пракса коју стално изнова обликује и себи прилагођава локална заједница која је њен носилац. Овде говоримо о пракси која се развија у простору између црквене и народне традиције. Управо на том тлу непрекидно се сустичу и усклађују ставови пароха и представника народа у црквеним одборима у којима се доносе све значајније одлуке, а тиме и осмишљава програм сваке наредне прославе Божића.