Autor Partizanovog čuda

Otkriva kako je sa sedamnaest godina postao trener jer nikada nije bio dobar igrač, ko ga je naučio kako da napravi najbolju kolekciju slika u Srbiji i odgovara na napade onih koji misle da mu je jedina mana to što je Crnogorac

 

 

Okrivljuju ga da je ubio srpsku košarku, a da sad to isto radi s Jadranskom ligom. Sa šest uzastopnih titula prvaka države, dva šampionska prstena u regionalnoj ligi, uz Kup Koraća kao posebnu poslasticu i plasman među osam najboljih klubova Evrope trener Košarkaškog kluba Partizan Duško Vujošević postao je kolekcionar najvrednijih trofeja. Uporedo s njima, skuplja i slike i knjige. Njegova kolekcija srpskog slikarstva između dva rata i moderne važi za najbolju u Srbiji. Nije samo dobar ko lekcionar već je i ozbiljan poznavalac umetnosti. Da je znalac košarke, u to nema sumnje. Njegov Partizan je fenomen: višegodišnje fabrikovanje igrača i stalna prodaja su neminovnost, baš kao i uspesi koji se nižu, i to onda kad svi predviđaju krah.
U čemu je tajna vašeg i Partizanovog uspeha?
- Ne može da se kaže da postoji pravi kontinuitet u evropskim uslovima. On podrazumeva da ostaju trener i jedan deo ekipe, da se ona upotpunjuje na deficitarnim pozicijama. Mi to zbog naše socijalne priče nemamo. Mi nemamo obezbeđen budžet; on se dobrim delom namiče prodajom najboljih igrača. Dosad smo uspevali da zadržimo deo tima, da u tom delu pripremimo zamenu za one koje odlaze i da nađemo zamenu za zamene. Mislim da na terenu provodimo više vremena od ostalih i zato pravimo rezultat. Ali jednom ćemo naići na tanak led.
Partizan je najbolji sportski brend u Srbiji, ima budžet od 2,5 miliona evra - impozantan za naše uslove, ali mizeran za evropske.
- Ni za naše uslove više nije impozantan. Ima jedan klub koji pretenduje na titulu i koji ima veći broj sponzora. Kad se radi u evropskim okvirima, to su budžeti za tim, a kod nas je to budžet za ceo klub. A i to je neobezbeđeno. Puno se kasni s plaćanjem igrača, stručnog rukovodstva, dobavljača, ljudi sa kojima sarađujemo.
Da li je Partizan poslednjih godina žrtva trvenja političkih stranaka u Srbiji?
- Mislim da je Partizan žrtva tranzicije kakva je u Srbiji. Posle 5. oktobra određeni broj političara prepoznao je Partizan kao klub Mirka Marjanovića, a onda ga je, kao i celo sportsko društvo, trebalo staviti na led. To je smešna priča. Partizan je jedan od dva najveća kluba i sportska društva u Srbiji. Kod nas u državi nema vrhunskog sporta koji je rešio problem finansiranja makar 70 odsto. Nije napravljen ni zakon o sportu, nisu obezbeđene privilegije ljudima koji sponzorišu sport niti je nađen mehanizam da se država zaštiti od pranja para. U tranziciji su najuspešnije firme u rukama privatnika koji nisu stimulisani da sponzorišu sport niti progresivnim porezom niti bilo čime.
Već dugo se najavljuje privatizacija u sportu. Koji je to model po kojem bi Partizan trebalo da pretrpi vlasničku transformaciju?
- Ogroman broj navijača Partizana i Crvene zvezde mora da bude uključen u privatizaciju. Ne bi trebalo dozvoliti jednom čoveku da ima kontrolni paket. Država treba da zadrži neku vrstu kontrole, možda i 30 odsto vlasništva. Trebalo bi odrediti sportove koji su od državnog značaja i klubove u okviru tih sportova, pa onda napraviti sistem u kom bi ta državna preduzeća bila pravedno raspoređena. Poreska politika prema onom ko daje donacije za sport ili kulturu treba da privuče više uspešnih privrednika. Ovi naši privrednici, na primer Komtrejd, kad kupuju firme u Hrvatskoj, sponzorišu Cibonu jer im je neko to rekao. Kad Todorić ovde kupuje firmu, niko mu ne kaže da treba da sponzoriše Crvenu zvezdu, da jedan deo zarađenih para mora da se vrati.
Planirate li vi da kupite dao akcija?
- Ja imam akcije u Partizanu. To je jedinica, dvojka, trojka, četvorka, petica, pesnica... Protiv zone imam neke druge akcije. Imao sam i imam daleko veće finansijske ponude nego što je ugovor s Partizanom, ali sam odbio. Pored najboljih godina života, energije, znanja, zdravlja koje sam dao Partizanu - ne pada mi na pamet. A i koliko znam, obično se te kupovine rade preko papira, ne preko para. Na Zapadu se firma prodaje kad postigne najvišu cenu, ovde se obezvredi, ubaci u stečaj, pa se onda papirima kupuje. To je ta naša tranzicija. Mi nećemo dozvoliti da Partizan bilo ko kontroliše na taj način, pa ni ja.
Koliko vas cene u svetu sporta, toliko vas cene i u svetu umetnosti. Vlasnik ste jedne od najboljih kolekcija slika. Otkud ta ljubav prema slikarstvu?
- Za mene je najvažnija stvar košarka. Kada sam počinjao kao trener, moj prijatelj Radovan Novović, koji je tada u Americi bio galerista u početnom stadijumu, upoznao me je s tim umetničkim svetom. Presudna je ipak bila izložba slika Voja Stanića 1989. u Srpskoj akademiji nauka. Sada, po ovoj naknadnoj pameti, mogu da kažem da je to bila fenomenalna izložba, izvanredno primljena. Tada sam se zaljubio u slikarstvo. Kad god sam kasnije mogao da vidim neki muzej, pogotovu dok sam radio u inostranstvu, ili da dođem do neke monografije i obiđem neku izložbu, nisam to propuštao. Kako je od nedostojnih očiju sve zaštićeno, gledao sam da postanu dostojne, da neke stvari mogu da shvate.
Da li ste slikom Voje Stanića započeli kolekciju?
- Ma ne, nisam tada imao para za to. Kolekciju sam započeo slikama nekih mlađih slikara, ali Stanić je ostao onaj kog najviše volim.
Deo vaše kolekcije, i to upravo slike Voje Stanića, prvi put je dostupan javnosti na izložbi u Galeriji RTS. Da li su sva izložena dela iz vaše kolekcije?
- To su njegove slike na privremenom čuvanju kod mene i kod još nekolicine kolekcionara. Iako sam prostor Galerije RTS nije spektakularan, ova izložba bi mogla da bude kulturni događaj godine kada je u pitanju likovna umetnost.
Kažu da slike čuvate ljubomorno kao i košarkaše? Ne prodajete ni jedne ni druge?
- Znate, to vam je kao lanac. Kad pomognete nekom, ne radite to da bi vam on vratio, već da bi se obavezao da će pomoći nekom kome pomoć bude potrebna. Ova izložba je moja obaveza da omogućim ljudima koji ne poznaju Voju da i oni vide njegov rad i da se zaljube u slikarstvo kao što se meni desilo ‘89. godine.
Da li je izbor slikara u vašoj kolekciji između dva svetska rata, poput Šumanovića i Milosavljevića, stvar naklonosti ili je samo sigurnost u proverene vrednosti?
- Volim savremeno slikarstvo, ali, kada se pravi kolekcija, zna se šta je sve potrebno. Ljubav prema slikarstvu između dva rata osećaju svi koji se bavi slikarstvom, retko ko gaji ljubav prema modernom slikarstvu.
Koje modernističke slike čine vašu kolekciju?
- Tomašević, Tabaković, Ćelić, Cuca Sokić... Slikari čija su dela eksperimenti, pomeranja, koja nisu komrcijalne svari. Nijedna slika nije lako likvidna, a te moderne najmanje.
Osim slika, imate i veliki broj dosta retkih knjiga?
- Psiholozi kažu da je kolekcionarstvo uvek kompenzacija za nešto, mada ima i drugih tumačenja.
Šta vi kompenzujete?
- Što se kaže, vrline su javne, a poroci tajni. Ali to govore psiholozi. Pikaso je govorio da je čovek ono što je sačuvao. On je bio kolekcionar raznih umetničkih stvari. Ružno je kada vam za nešto što radite kažu da je to zato što ste ćopavi. U životu, valjda, imamo neku potrebu da nešto napravimo, da budemo uspešni i korisni.
Negde je, priznaćete, laž kada kolekcionar kaže su mu sve slike ili knjige drage. Koju sliku i knjigu najviše volite?
- Praveći kolekciju knjiga, gledao sam da to ipak bude upotrebna biblioteka, a ne samo da je čine stare knjige. Od starijih knjiga imam prvo izdanje Gorskog vijenca. Imaju ljudi daleko bolje kolekcije knjiga, a što se tiče slika, ne bih da pričam o mojoj kolekciji.
Nije li možda prvo izdanje Gorskog vijenca jedna od vaših omiljenih knjiga?
- Nije. Moja domovina je bila stara Jugoslavija, i nisam mnogo opterećen time. Kada se reprizira Naše malo misto, jedva se suzdržavam kad počne uvodna numera, a doktor Luiđi plače sa Bepinom pored njega.
Da li vam vaši prijatelji i vatreni partizanovci, reditelj Dejan Mijač i dramaturg Božo Koprivica, sugerišu kako da izrežirate i dobro dramatizujete utakmicu?
- Gledam da se družim s ljudima pametnijim od sebe. Sad, ne baš iz interesa da kupim njihovo znanje. Iz pozorišta uvek ima korisnih saveta. Rad sa ljudima je sličan, homomeritus je i neko ko je u pozorištu i neko ko je na terenu. Smeta mi jedino kad neki površno misle da se sportom bave glupi ljudi. Koliko god mogu, utičem na svoje igrače da čitaju. Čitanje najviše razvija fantaziju, a ona je potrebna u košarci, koja je misaona igra.
Da li je istina da ste naterali Miltona Palasija da nauči Gorski vjenac napamet?
- To je stalno neka težnja da se između redova prikaže moja mana što sam Crnogorac.
Jeste li mu poklonili Derviš i smrt?
- Tu knjigu sam poklonio Vontigu Kamingsu. Došao sam do nekog bibliofilskog izdanja i na engleskom i na srpskom. Neko mi je rekao da voli da čita pa, kako i svim drugima dajem knjige ne praveći razliku između stranaca i domaćih, dao sam i njemu knjigu koju volim. Nadam se da je prevod dobar jer ja engleski znam samo toliko da ponekad nešto razumem, ali da čitam - nema šanse.
Kažu da obrazujete igrače, ali i da imate puno prijatelja po gradu koji vas odmah obaveste ako vide košarkaša Partizana u vreme kad bi trebalo da se odmara?
- Ja sam starog kova, među poslednjim dinosaurusima. Smatram da onaj ko se bavi sportom mora kompletno da ispunjava ulogu sportiste - da normalno živi i ne ruši ono što na treningu napravi baš kontra priči da su sportisti površni. Oni su elita. Želim samo da imaju cilj i ambicije srazmerne cilju, da znaju šta im je najvažnije u životu, a normalno je da zbog toga neće stati ceo život.
Uporedo s radom u Partizanu vodićete računa o selekciji Crne Gore. Čeka vas mukotrpan posao, neophodno je da kao prvi selektor mlade države formirate reprezentaciju.
- Stalno se pokreće tema kako sam selektor Crne Gore. Bio sam i selektor Srbije, ali nisam imao podršku. Smeta mi što su neki valjda očekivali da mogu da mi određuju gde mogu, a gde ne mogu da radim. Radim veoma korisno za srpsku košarku, a normalno je što sam prihvatio da vodim reprezentaciju Crne Gore. Radiću to punim plućima i gledaću da postanemo šampioni sveta, ne mahinacijama ili na nečiju štetu. Kad sam postao selektor Crne Gore, iz onih centara koji nisu želeli da budem selektor Srbije potekla je priča: „Vidi izdajicu.“
Kako ćete uskladiti obaveze u Partizanu i u selekciji Crne Gore?
- Moj osnovni posao je Partizan. Naravno, čovek mora da razmisli da li će prihvatiti da čisti cipele, a ako prihvati, ima to da radi najbolje na svetu. Ovo je častan posao, neću ga radiću tako da bilo koga u Partizanu usmeravam da igra za Crnu Goru. Košarkaši su inteligntni, prepoznaju kad se njima manipuliše.
Hoće li Omar Kuk igrati za Crnu Goru? Već dugo se govori i piše o prvom crncu u crnogorskoj reprezentaciji.
- Banalna vest je dobila ogroman prostor. Naslovi Kuk Crnogorac, karikature, naslovne stranice - sve je to na granici fašizma. Pitam se hoćemo li praviti arijevske klubove. Ima ljudi koji se ponosno udaraju u srpske grudi. To je glupa priča.
I za kraj - da li ispunjavate želje? Ipak vam navijači Partizana pevaju: „Uzmi, Dule, sedmu titulu!“
- Teško je sedam puta zaredom biti najbolji đak u razredu. Ko se ne bavi ovim pozivom, ne zna šta su muka i nervoza. Svi protiv nas igraju sa depoima energije koji se uključuju u slučaju životne opasnosti, a mi svaki treći dan igramo protiv takvih protivnika. 

 


 

Najviše sam voleo Kićanovića

Počeli ste da se bavite trenerskim poslom veoma rano, još u sedamnaestoj godini. Koju ste poziciju voleli dok ste igrali?
- Ma kakva pozicija?! Nisam bio nikakav igrač, a ljubav prema košarci je ostala. Igrao sam u mlađim kategorijama u Partizanu i išao u Osmu gimnaziju, koja, između ostalog, nije imala ni salu.
Ko vam je kao tinejdžeru bio omiljeni košarkaš? Čije ste postere skupljali?
- Tada nisam skupljao postere, ali omiljeni košarkaš mi je bio Dragan Kićanović.

 


 

I sa Zvezdom bi uzeo titulu, samo kad bi hteo

Da li je istina da biste, kako vaši fanovi pišu na internetu, i sa Zvezdom uzeli titulu samo kad bi vas to zanimalo?
- Zvezdu ne potcenjujem, pogotovo ne u ovom stepenu tenzije. Ne volim da igram utakmice sa njima jer je to poraz koji publika ne prašta, gde se zaboravlja ne znam koliko vezanih pobeda. Ušli su u neku situaciju autsajdera, rasterećeni su, nemaju breme favorita, a u važnijim utakmicama hala se napuni, probudi se i publika. Kao što kaže Nikita Mihalkov u Sibirskom berberinu: „Ja ih ne začikavam kao kad je Napoleon, kad se napio, začikavao medveda.“

 



 

O slikama sam najviše naučio od Klepića

Našalio se na vaš račun poznati trgovac slika Bata Klepić. Kaže, Dule je dobar kolekcionar i trener, ima dobre slike i tim jer je loš trgovac, dok on, Bata, nema takvu kolekciju jer kao dobar trgovac sve proda.
- Tako je, teško se rastajem od ljudi i stvari koje volim. Bati sam predlagao da prezime Klepić promeni u Dajević. On je jedan od najboljih poznavalaca slika na ovim prostorima. Na prste mogu da se prebroje ljudi koji poznaju slike koliko on, a dostojanstveno i časno trguje. Nije on samo trgovac, on je prvenstveno poznavalac slika i kolekcionar.
I vi važite za dobrog poznavaoca, od koga ste učili?
- Od svakog od koga se nešto moglo naučiti. Svi smo mi ono što smo pročitali i čuli, ali najviše sam naučio od tog istog Bate Klepića.

 


 

Luka ide u prvi razred i trenira plivanje

Jeste li na sina Luku preneli više ljubavi prema sportu ili prema umetnosti?
- Roditeljstvo je najteži zanat. Supruga Ana se najviše bavi Lukom. Kako sam ja malo kod kuće, bilo bi ružno da sprovodim neki svoj atoritet. Inače, i kada mu kažem nešto, on onako mali od sedam i po godina mi samo kaže: „Ti ćeš da mi određuješ?!“ Sa ovim tigrovima se koljem, a kada mi on tako odgovori, počnem da se smejem. Supruga Ana je čitala svakakve knjige o roditeljstvu, ali smatram da je ono što treba da primi od roditelja ljubav. Neka se bavi onim što on voli.
Da li Luka nešto trenira?
- Trenutno gledamo kako da ga otkinemo od kompjutera s kojim ni ja, pošto sam na sreću čovek prošlog veka, ne znam da rukujuem, osim da ga koristim kao DVD. Trenira neko plivanje, kao bazu da bude zdrav. Sada i nema mnogo vremena jer je prvi razred težak. Rani jadi, što bi rekao Danilo Kiš.

 


 

Vujoševići su iz plemena Kuča

Ima li nekoga iz plemena Vujoševića da je bio poznat u istoriji Crne Gore, možda perjanik kralja Nikole?
- Nema, svi su bili časni i pošteni ljudi, što ne znači da su perjanici bili nečasni, ali možda nisu bili dovoljno časni i pošteni. Vujoševići su Kuči, a od samih Kuča je možda najpoznatiji Marko Miljanov. Njegovu knjigu Primjeri čojstva i junaštva, u kojoj daje definiciju da je junaštvo sebe odbraniti od drugih, a čojstvo druge, pogotovo slabije, odbraniti od sebe, svakom bih prporučio. I po očevoj i po majčinoj liniji sve su to bili fini i pošteni ljudi.

 

Komentari na tekst:
  • Komentara na čekanju: 33
Vaš komentar:
Ime:
E-mail:
Komentar:
Br.104, 16.05.2008.
Standard Magazin - broj 104 - 16.05.2008.
IN VIVOVladaPiše: Željko CvijanovićDok svako sa svakim pregovara o novoj vladi, u Srbiji se danas meri šta je jače: jedna pobeda ili dva...

kompletan tekst

LAKI KOMADIZaljubljivanjePiše: Simonida KažićKako je moguće da je čak i on, tako promiskuitetan, nestalan i jednostavno grozan, pronašao tu, a ja, na primer, nikako...

kompletan tekst

GASTRODROMRestoran GingerPiše: Zdravko BrkićZa preporuku: Prolećne...

kompletan tekst

PAKET ARANŽMANRaskršćePiše: Dragoslav BokanRazaznaju se obrisi dve suprotstavljene Srbije, okrenute leđima jedna drugoj. One gledaju napred, svaka ka svom cilju....

kompletan tekst