Istorija na vrhu čačkalice

Malo je kafana u svetu kroz koji je prošlo toliko poznatih ličnosti koliko kroz beogradski Klub književnika. Više od pola veka za stolovima u Francuskoj 7 krojila se istorija, a teško da će tako ostati posle povlačenja Bude Blagojevića, legende i najstarijeg ugostitelja sa ovih prostora

 

 

Beogradska adresa Francuska 7 sedište je Udruženju književnika Srbije, ali je slavu stekla preko podruma u kome je već više od pola veka smešten Klub književnika, kultno mesto gde se dobro družilo, pilo, jelo i veselilo, poprište književnih, političkih i svekolikih rasprava ponekad tako žučnih da su letele flaše i pucali šamari, oaza pesničke boemije, bazar intriga, žagorom i dimom ispunjena kafana u kojoj je često kritikovana vlast u vremenima kada se drugde ćutalo, kovačnica istorije u kojoj su samopregorno u noćnoj smeni radili pisci i slikari, filmadžije, glumci i novinari, umetnici, političari i diplomate, gradska gospoda i  ambiciozne udavače, viđeni advokati, lekari i probrani pijačni boemi, pokoja simpatična danguba i pokoji operativac u civilu.
I tako već 54 godine, od kada su osnivači i dugogodišnji vlasnici Kluba, pokojni Ivo Kusalić, Hrvat iz Cavtata, posvećeni vernik i veliki donator Rimokatoličke crkve, i Budimir Buda Blagojević, posvećeni pravoslavac iz okoline Loznice, formirali duet koji će decenijama sloviti za sjajan primer gastronomskog ekumenizma.
DEMOKRATSKO OBDANIŠTE Ako nisi bio Ivo Andrić, Zuko Džumhur, Ljuba Tadić, Dobrica Ćosić, Zoran Radmilović ili Bata Stojković, neko je morao da te dovede u Klub književnika, pa da stekneš simpatije strogog, neumoljivog i u mantil uvek obučenog garderobera Pere i garderoberke baba Rade. Redovno i posvećeno bitisanje, rečitost i duhovitost, koja se posebno cenila, omogućavali su polako penjanje od desne, preko srednje, do leve sale, koja je bila neka vrsta definitivne potvrde životnog uspeha.
Uprkos impozantnoj galeriji slavnih koja je pred njima prodefilovala, za Ivu i Budu su svi uvek bili isti, što je očaravalo i ovom ekskluzivnom mestu davalo šmek demokratije i u vremenima kada nje na ovim prostorima nije bilo ni u tragovima. Poštovao se red. Stari gosti uvek su imali prednost. Oni za stolom su takođe bili privilegovani. Još se prepričava kako je nekom prilikom bivši gradonačelnik Beograda Žika Kovačević morao da cupka pored šanka čekajući da se oslobodi neki sto. Ivi na kraj pameti nije padalo da podigne jednog od poslednjih boema Jašu Grobarova, koji je, spojivši treći dan, mirno spavao. Lorens Iglberger, nekadašnji američki ambasador u Beogradu, takođe nije imao popust. Kada bi u uvek prepun Klub došao bez rezervacije, morao je da stoji u redu i čeka da se čuveni sineasta Vicko Raspor eventualno smiluje i svog svakonoćnog kafanskog saborca Simketa iz Novosti nagovori da posle dvanaeste duple loze krenu kući. Za mnoge su ova nepisana pravila Kluba književnika ostala upamćena kao obdanište demokratije, koju svu svi priželjkivali.
GALERIJA SLAVNIH Od kada je Klub 1954. godine otvoren, u njega je svraćao intelektualni, kulturni i politički krem. Buda se, ne bez nostalgije, priseća prve ekipe gostiju - ministra inostranih poslova Koče Popovića, generala Peka Dapčevića, partijskih i državnih funkcionera Rodoljuba Čolakovića, Draže Markovića, mnogih Titovih generala: - Koča je ceo život vozio spačeka, za viski niko tada nije mario, a i najljući protivnici su za kafanskim stolom znali da razgovaraju.
Ne dozvoljava da se o njima i partizanima kaže nijedna ružna reč: - Bili su gospoda koja je imala kućno i kafansko vaspitanje. Nisu se razmetali parama, nisu bili razmaženi, zahtevni i nisu smatrali da im bakšiš koji ostavljaju daje za pravo da se ponašaju kako hoće.
Zaista su bile retke osobe sa ovih prostora koje su nešto značile u političkom ili kulturnom životu, a da nisu prošle kroz Klub, koji je uvek bio obavijen nekom aurom disidentstva. Tu su pisane peticije, a mnogi veruju da je upravo u Klubu proklijalo seme čuvenog Memoranduma, koji je zauvek izmenio našu istoriju i geografiju.
Lista poznatih stranaca takođe je podugačka. Kroz zadimljene sale prodefilovali su Alfred Hičkok, Orson Vels, Vivijen Li, Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Česlav Miloš, Semjul Beket, Orijana Falači, Marlon Brando, Žan-Klod Paskal, Marija Šnajder, Silvana Mangano, Sofija Loren, Žan Pol Sartr, Alberto Moravija, Đani Anjeli, Ginter Gras, Bert Lankaster. Robertu de Niru je Pera garderober objašavao kako nema mesta, pa nek navrati drugi put. Posle Festa, Bitefa ili Bemusa ovde su svetski umetnički bogovi padali na teme. Šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina Klub je bio neka vrsta kulturnog svetilišta. Ali, ne želeći tu vrstu publiciteta, ni Ivo ni Buda se nikada nisu fotografisali sa slavnim gostima niti im tražili autograme ili neku drugu materijalnu potvrdu njihovog boravka. Deviza im je bila: Neka sve to ostane u sećanju. Tako je najvrednije.
OBRAČUN LITERATA Ivo Andrić je jednom prilikom, piše Momo Kapor, i sam stalni gost Kluba, na kelnerovu ponudu teleće kolenice, jagnjećeg pečenja i sarmica od zelja odgovorio da nije istovarao tone uglja i da će zato naručiti čaj. Kapor i ostali prisutni mladi pisci naručiše isto, ali su zato cele večeri trčali do šanka da krišom zviznu dupli vinjak. Naš nobelovac je najčešće sedeo sam ili u društvu Miloša Crnjanskog i fizičara i predsednika SANU Pavla Savića, priča Buda i dodaje: - Koliko su samo večeri ovde za istim stolom proveli slikar Petar Lubarda i njegova žena Vera, vajar Sreten Stojanović, slikar Milo Milunović i Trifun Đukić, otac Lole Đukića. Drugačije se nekada družilo, bilo je više ljudskosti, bliskosti, razumevanja za različite stavove i ideje, znala je da padne i neka psovka, ali uvek na mestu. Živeo se stvarni a ne ko danas virtuelni život.
Na pitanje ko su najbolji gosti, Buda bez razmišljanja odgovara: - Duhoviti. Voleo je da gleda kako akademik, general i hirurg Isidor Papo sam po loncima u kuhinji bira šta će jesti. Među skandal-majstorima izdvaja Danila Kiša. Čuveni obračun dvojice literata, Kiša i Brane Šćepanovića, još se prepričava. Dobro su se zakačili, jurili uz stepenice i gušali. Da ne bi garderobera, ko zna. Možda nikad ne bismo pročitali Grobnicu za Borisa Davidoviča ili Usta puna zemlje. Veliki cinik, pisac Miodrag Bulatović, još jedan iz stalne postavke, mogao je da, zajedno sa upravnikom pozorišta Vecom Lukićem, uživa i sačeka da njegova sećanja na najslavniju tuču elokventno prepriča novinar Boro Krivokapić.
LEGLO OPOZICIJE Kriza s kraja osamdesetih uselila se i u Klub. Bile su to godine u kojima su za takozvanim hercegovačkim stolom u srednjoj sali sedeli Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, u onoj levoj raspravljali Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić i Voja Koštunica, a Ljubiša Ristić i Milorad Vučelić, uz jagnjeću glavu, elaborirali planove o srpskoj levici. Jedne večeri 1991. u Klubu se istovremeno našlo čak osam predsedničkih kandidata. Tu su poslednji put viđeni Franjo Tuđman i Stipe Mesić, koji su u Klub ušli samo nekoliko minuta pošto ga je Šešelj napustio. Međunarodni pregovarači Dejvid Oven i Torvald Stoltenberg prvo bi se pozdravljali sa osobljem iz kuhinje, pa tek onda sedali za sto.
- Decenijama se velika politika odvijala upravo ovde, u ovim salama. Nekad sam se osećao kao da se pred mojim očima i ušima odlučuje o ratu i miru. Nema teme koja se nije našla na tapetu za ovim stolovima za kojima su postavljana mnoga pitanja i traženi odgovori za sve ono što nam se dešavalo. Ovo je mesto gde su se svi upoznali i gde se sve dogodilo - polako priča za Standard legendarni Buda, pogleda sakrivenog iza debelih stakala naočara.
Nema nijednog političara u srpskoj, pa ni u istoriji eks-Jugoslavije, koji se za poslednjih pola veka nije obreo u Klubu. Sem dvojice: Tita, koji je za jednu Novu godinu sedamdesetih želeo da dođe, ali ga je u poslednjem trenutku nešto sprečilo, i Slobe Miloševića, koji nikada nije ni pomislio da kroči u leglo opozicije. Buda danas to objašnjava na svojstven mu diplomatski način: - Verovatno čovek nije voleo da jede i pije.
Potom su u podrum u Francuskoj 7 počeli da svraćaju likovi kakvi dotad nisu viđani. Rade Ćaldović, poznatiji kao Ćenta, ubijen je posle večere u Klubu februara 1987. Uselio se i Arkan sa Cecom, koja je toliko zavolela hranu Kluba da je često poručivala da joj donesu kući. U prvim danima bombardovanja 1999. filozof i humanista Danijel Šifer skakao je po Klubu i nazdravljao srpskoj pobedi pozivajući goste da idu da brane Brankov most. Radikal Aleksandar Vučić pojavio se jednom u maskirnoj uniformi. Kako su se ovakvi useljavali, stari gosti su se iseljavali.
LABUDOVA PESMA Normalizacija situacije u zemlji oterala je uljeze i klupske veterane vratila omiljenoj guščijoj džigerici, soteu Stroganov, jagnjećim leđima na žaru i, naravno, najboljim krempitama na svetu koje pravi kuvarica Branka Đukić. Navikli su gosti da se 31. jula vrata Kluba zabrave, a bašta do kraja avgusta opusti.
Klub je čuvao tradiciju. Ponegde se tvrdoglavo opirao promenama. Ivo i Buda godinama u belim jaknama sa Mao kragnom. Mora da su oni inspirisali književnika Žarka Žanju Komanina, koji nikada nije promenio svoj crni sako u stilu vođe kineske revolucije. Toalet je iz vremena kada je izmišljen vodokotlić. Led se uvek pravio u lavoru i lomio šrafcigerom, tako da su pojedine sante koje su stizale za stolove bile dovoljno velike da potope Titanik. Sve gurmanske đakonije po kojima je Klub stekao svetsku slavu stizale se sa čuvenog šporeta, koji bi mogao da bude glavni eksponat u nekom arheološkom muzeju, a društvo da mu pravi frižider iz 1952.
Poslednje julske večeri ovog leta sve je bilo isto, i sve drugačije. Negde do kraja godine Klub književnika će osvanuti u novom ruhu. Kupile su ga nove gazde. Obećavaju da će novine biti neznatne, da će meni ostati isti, a ceo staf nepromenjen. Buda, bard beogradskog ugostiteljstva, čovek koji među kafanskim stolovima šeta već šest i po decenija, a Klub vodi ravno 51 godinu, biće počasni domaćin.
Dok žamor amortizuje gusta krošnja, od stola do stola se prepričavaju anegdote, evociraju uspomene. - Najlepše dane svog života proveo sam noću, u Klubu - ne bez sete kaže jedan stalni gost koji je, kao i ostali, kabasti kapital ostavio u Ivinom i Budinom buđelaru. Uprkos obećanjima novih vlasnika, koji su te noći služili čaše šampanjca Moet&Chandon - koji se u Klubu pio samo za Novu godinu uz zvuke trubačkog orkestra Stojančeta iz Vladičinog Hana - mnogi misle da je ovo kraj Kluba. "Ovo je labudova pesma. Poslednji put da se cela stara garda nađe na okupu". Istina, ove godine decenijsko pravilo je prekršeno.
Da li zbog Budine nostalgije ili nostalgije gostiju, tek Klub je prvi put u svojoj istoriji radio 1. i 2. avgusta. Bašta prepuna. Stolovi su danima unapred rezervisani. Svi se pozdravljaju jer se gosti međusobno odlično znaju. Fale samo oni koji u glasine o Budinom povlačenju nisu hteli da poveruju i sad ih je vest zatekla na nekoj morskoj destinaciji.
Buda mrmlja da mu nedostaje Tirke, doajen srpskog novinarstva kog vole da povezuju sa tri stvari: viskijem, Crvenom zvezdom i Klubom književnika, u kojem se i oženio. Buda ide na odmor. Iskreno se nada da je pogrešio novinar koji je pre mnogo godina napisao: Kada ne bude Bude, neće biti ni Kluba književnika. Voleo bi da nove gazde nastave tradiciju i da se na ovom mestu i dalje stvara, kroji i piše istorija.


Cinizam, bračne svađe, tuče i igranje

BOGDANOVIĆ Glumcima zabranjena leva sala

Slikar Lazar Vozarević je 1954, čim je Klub otvoren, održao u njemu svoju treću samostalnu izložbu. Bard slikarstva Peđa Milosavljević obožavao je da sedi u Klubu sa uvek žovijalnim urednikom Politike Miodragom Maksimovićem Maksom i atomskim fizičarem Zvonkom Marićem. Redovan tandem za stolom 50-ih bili su Lorens Darel i Pavle Tolkin. Desa Trevizan, dugogodišnja dopisnica londonskog Tajmsa, imala je svoj sto, za koji niko bez njenog odobrenja nije smeo da sedne. Upravnik Narodnog pozorišta Milan Bogdanović držao je sto u levoj sali i, kada je on za njim, nijedan glumac nije smeo da kroči u prostoriju.
Borislav Mihajlović Mihiz je ostao zapamćen kao najveći cinik, a Olga Spiridović kao najveća zavodnica. Upamćene su i neke internacionalne bračne svađe i tuče: imeđu Kirka Daglasa i njegove supruge ili Berta Lankastera i njegove žene, koja ga je u Klubu zatekla sa mladom pratiljom, potegla za sifonom sode, a kao odgovor dobila pesnicu u glavu.
Doček Nove 1998. godine pamti se po nadmetanju u igranju na stolovima velikih rivalki Vesne Radusinović i Duške Jovanić.


U Dubrovnik o Ivinom trošku

DRUGA KUĆA Bojazan od promene vlasnika

Za Dragana Kovačevića, reditelja RTS, Klub književnika je gotovo četiri decenije druga kuća. Pribojava se da će se smenom vlasnika mnogo toga promeniti i da će uskoro sve biti zaboravljeno.
- Za stolovima Kluba se odrastalo, sazrevalo, formiralo. Po mnogo čemu je ovo jedinstveno mesto. Ni sam ne znam koliko sam puta ovde dočekao zoru, a dešavalo se i da pravo iz Kluba odem na avion za Dubrovnik koji je poletao u 6.40 ujutru - s parama koje sam pozajmio od Ive.
Kovač objašnjava kako su stalni gosti Kluba mogli da jedu i piju na crtu. Iva i Buda su sve pažljivo beležili na ceduljice koje su, umotane i pričvršćene gumicom, čuvali u starim kutijama za cipele. Za više od pola veka desilo se samo da dva gosta ne izmire dugovanje, i to jer je jedan otišao na onaj svet. Štaviše, umeli su da svojim vernim gostima pozajme novac da iz Kluba odu na partiju pokera. Nisu jednom trojica od četvorice igrali sa Ivinim parama.

Prvi put sa ocem u Klub

PROLAZ O ulasku je odlučivala garderoberka Rada

Biznismen Milan Krstić je u Klub književnika prvi put došao 1966. godine sa ocem Slobodanom - Učom. Seća se da su sedeli u bašti za stolom sa rediteljima Purišom Đorđevićem i Mišom Radivojevićem.
- O tome ko može, a ko ne može da uđe odlučivala je pokojna garderoberka baba Rada, koja je kao ljuti kerber stajala na ulaznim vratima i sve koji joj se učine neprikladnim vraćala. Kod nje nikakav mito nije prolazio, pa su mi vrata Kluba delovala kao ulaz u Holivud. Osećao sam se važnim i zamišljao kako ću jednog dana svoj stan urediti tako da liči na Klub.
Krstić se priseća da se u Klubu zaljubljivao i bivao ostavljen i da je za njegovim stolovima sigurno potrošio dva stana. Iako ga za ovu adresu vezuju najlepše uspomene, misli da je vreme da se promeni vlasnik i mesto preuredi u skladu sa modernim zahtevima.


Tri kafanska druga

BUDA 64 godine uz kafanske stolove, 51 na čelu Kluba

Budimir Buda Blagojević je iz rodnog sela Cikote, kraj Loznice, došao u Beograd 1938. i već kao 16-godišnjak radio kod brata Nikole u kafani. Odatle je otišao u Dva ribara, pa u riblji restoran Jadran, gde je 1948. upoznao budućeg kuma i partnera Ivu Kusalića. Njih dvojica i Nikola Bosanac su otvorili i držali prvo Klub novinara, zatim Klub privrednika, Paviljon Cvijeta Zuzorić, kafanu Mimoza u Dubrovniku. Ivo i Nikola su 1954. otvorili Klub književnika, a Buda im se priključio 1957. po povratku iz vojske. Nikola je umro 1980, a Ivo 1989. godine.
Buda, koji je ove godine proslavio 64 godine uz kafanske stolove i 51 na čelu Kluba, nikada nije ništa drugo radio. Ceo život u zoru ispraća poslednje goste, odrema jedan sat u stolici, onda ode na pijacu u nabavku. Donese i raspodeli sve što treba i oko podneva ode kući da se naspava, da bi novi radni dan počeo oko sedam uveče. Supruga Katarina, s kojom je u braku od 1951. i s kojom ima sina Zorana, direktora Instituta za ortopediju na Banjici, priznaje da joj predstoji najveći zadatak u životu - da upozna supruga koga pola veka praktično nije viđala. U kafanu nikada nije zalazila, a sada se nada da će s Budom, koji nije video ni Lajkovac ni Jagodinu, najzad moći da putuje.

Dom predsednika Srpske kraljevske vlade

FRANCUSKA 7 Milan Piroćanac naručio od Jovana Ilkića

Zgrada u Francuskoj 7 u kojoj su smešteni UKS i Klub književnika nekada je pripadala Milanu Piroćancu (1837-1897), francuskom studentu prava, vrsnom advokatu koji je zastupao kraljicu Nataliju protiv supruga kralja Milana, ministru inostranih dela i predsedniku Vlade. Piroćanac je projekat za porodičnu kuću, za čiju gradnju je potrošio 4.000 dukata i 75.000 dinara uzetih na kredit od Lender banke, naručio od našeg slavnog arhitekte, bečkog đaka Jovana Ilkića (1857-1917). Zgrada u neorenesansnom stilu završena je 1885. i do 1901. godine bila je u vlasništvu familije Piroćanac. Od tada do 1914. u njoj je smešteno tursko, od 1914. do 1934. američko poslanstvo, a do početka Drugog svetskog rata mondenski Autoklub.


Novi gazda proveren ugostitelj

BRIJA Neće prekinuti tradiciju

Novi vlasnik, tačnije zakupac prostora Klub književnika koji se nalaz u zgradi koja je pod zaštitom države, jeste Zoran Lazarević Brija, poznati i provereni beogradski ugostitelj, vlasnik restorana Madera i Kalemegdanska terasa, već decenijama najelitnijih beogradskih kafana. Novi vlasnik je obećao da neće menjati imidž Kluba, osoblje, kao ni dobro znani meni, a da se najavljeni radovi odnose pre svega na modernizaciju toaleta i ventilaciju sala.

 

Komentari na tekst:
  • Komentara na čekanju: 1
Vaš komentar:
Ime:
E-mail:
Komentar:
Br.116, 08.08.2008.
Standard Magazin - broj 116 - 08.08.2008.
IN VIVOPoniženjePiše: Željko CvijanovićHoćemo li propustiti priliku da konačno razumemo da je poniženje za jednu državu isto ono što je i poniženje za njene...

kompletan tekst

LAKI KOMADIHamletovska dilemaPiše: Simonida KažićLep ili pametan, pitanje je sad. Zašto mi ovaj gore bar jednom u životu ne pošalje obojicu i uz minimalni napor ih...

kompletan tekst

GASTRODROMRESTORAN Gušti moraPiše: Zdravko BrkićRolovana tuna na rukoli sa...

kompletan tekst

PAKET ARANŽMANStvarno i mogućePiše: Dragoslav BokanDezinformacija je, ukratko, pobeda bez borbe. A temelj svega je postavljanje uverljivosti na mesto koje je nekada bilo...

kompletan tekst