ned - 22.04.2012, objavio Sizif 22. april 2012 19:56:32

Iza nas je jedna od pretnji koju sam ja ozbojlno shvatio. Iskustvo je učinilo svoje. I nateralo me na razmišljanje na temu gubitka.

Već je poprilično vremena prošlo. Naročito za one kojima i nije bilo toliko bitna vest da će Anonimusi da „obore internet”. NIje pao, mada je mogao. Tačno tako kako su „Anonimusi“ zamišljali, internet je mogao da padne. Da se skupila kritična masa od mnogo kompjutera. Taj napad, rekli su nam, zove se DDoS. DDoS i ja smo se već upoznali. Jednom sam bio kolateralna žrtva DDoS-a dok još nije bilo „Anonimous” grupe. Nisu napali mene, nisu napali ni računarsku mrežu mog tadašnjeg radnog mesta, ali se ipak smatram napadnutim - napadnuta je među decom najposećenija stranica - čet Krstarica. Tada sam ne samo prvi put čuo za takav napad, nego sam shvatio koliko je internet mreža krhka i recimo da živi na milosti nas koji je koristimo. Nisu nas „Anonimusi“ samo plašili.

Moj prvi DDoS   

U to vreme nije postojao Fejsbuk. Servis koji su deca najviše koristila - čet „Krstarica“ bio je nešto što se od tadašnjih pet videlo na sedam računara. „Krstarica“ je baš bila groznica. A kad je groznica, sve je moguće.  

Mada ništa nismo ni pipnuli, mada još niko nije stigao da tog dana dobije šansu da opsuje na četu niti da pokuša da uradi neke druge stvari koje administratori četova ne vole - video sam da ne možemo da se ulogujemo u „Krstaricu“. Svakog ko prvi put uđe u klub i u četove tipa: Krstarica, Serbiancafe i sličnih, zamolim iste stvari - ograničenja. Da im pratkično objasnim zbog čega bi bilo dobro da me poslušaju, često sam govorio: „Pošto mnogo volite da četujete, onda pazite da nas ne izbace, da nas ne banuju. Ako jednog izbace - sve su nas izbacili“. NIje fazon da zbog jednog nevaspitanog, nadobudnog „mangupa“ ostala deca ne mogu da četuju. To je bio jedan od tri najveća prekršaja koji je neki posetilac mogao da naparavi.  

I dakle, nisu stigli još ni da se „ukrcaju“ a kamoli da opsuju, uvrede bilo koga sa one strane četa, zasipaju identičnim porukama (flood-uju). Ali, ipak ne možemo da se ulogujemo. Vidim šta moram da radim - mail administratoru četa. Odgovor je stigao brzo.   

Poštovani, naš sajt je pod DDOS napadom; grupa hakera je napala naš sajt, nadamo se da ćemo brzo ponovo biti u mogućnosti....    

I eto, tada sam se prvi put sreo sa DDoS-om, pa sam malo proguglao da vidim još malo o tome što nas je napalo (ustvari „Krstaricu“). I sad znam šta je moglo da se desi internetu. Makar i na određeno vreme. Interesantna mi je bila reakcija dece: svi do jednog su rekli (skoro pa u glas) da nisu opsovali na četu, da nisu nikoga vređali, da nisu „fladovali“... „U redu je, deco, znam da niste - napali su sajt „Krstarice“ “. I naravno, tada je krenula prava mala lavina pitanja u vezi sa tim kad će ponovo moći da četuju,... Pitali su me sve ono na šta ja nisam mogao da odgovorim.

A šta bi mi (šta bih ja) da je stvarno bilo? Šta bi mi nedostajalo? 

...ili šta ne bih voleo da izgubim?  

Kad pomislim na gubitak i IT svet, pomislim na samo dve stvari: mail arhivu i pad sistema.  

Mail arhiva i sistem (dok je bio pod „vindozom“) pali su mi dovoljan broj puta da sam naučio da se čuvam. Doduše i preseljenje sa Windowsa na linux mi je odnelo poprilično podataka. No prvi put je bilo potpuno sizifovski - sa apsolutnog dna. Od tada, kopije bitnh stvari uvek imam negde odvojeno od sistema. A padova nije da nije bilo. I nije da nisam gubio, ali više nikad kao prvi put. Od tad mi se svaki pad, gubitak svodi na pitanje: „Šta sam ja izgubio?“ Kad se radi o padu interneta, to pitanje bih postavio drugačije:  

Šta ne bih voleo da izgubim“ 

E-mail

Ne bih voleo da je internet pao. Opet ću da kažem da nisam navučen na internet, ali jesam na slobodu i lakoću pristupa informacijama, brzinu i lakoću komunikacije na velikim daljinama. Čak i da počnu da ukidaju sve što se, kažu, sprema da bude ukinuto, ono zbog čega internet smatram revolucijom jeste - e-mail. To mi je i bilo prvo fascinirajuće iskustvo sa internetom - prvi put da sam internet smatrao potrebom i rešenjem problema. Jer pisma sam i ranije pisao, pitao se da li će, ako pošaljem danas, a subota je, a posle podne je... moći da stigne dve ulice niže do... da ne bi zakanilo na... Sa e-mailom nema takvih pitanja.   

Brat je bio u Švedskoj, a ja sam mu pisao mailove. Bio je dajlap, a samo su retki imali ISDN u internet klubovima, na radnim mestima. Kakav adsl, kakav kablovski internet?! Ja nisam imao ništa od nabrojanog. To iskustvo da samo klikneš a da se tamo par hiljada kilometara dalje isto to pojavi na drugom monitoru teorijski odmah a praktično za par sekundi, nešto je što sam morao mojima u kući da objašnjavam mnogo duže nego što bi mi trebalo da onako nevešt na tuđim tastaturama, a posebno ako mi se meri svaki minut, bratu pošaljem mail od nekoliko pari rečenica. Često pominjem onu sliku iz Nušićeve „Autobiografije“ kad im profesor kaže da zamisle more koje oni nisu nikad u životu videli. Moja objašnjenja roditeljima šta je to mail su ličila na to. Verujem da je na kraju bilo. „Neka si to sve i sanjao, ali idi i pošalji taj kako ga ti zoveš mejl“. Za jednog bivšeg „Nemca“ i bivšu „Ruskinju“, moji se dobro snalaze sa anglicizmima...    

Ovu priču sa emailom i Švedskom ne pišem prvi put i neće me začuditi ako ne bude poslednji. S razlogom.     

Online radio

Mada sam već postao drzak pa kažem (pa lažem, izvinjavam se) da bih mogao bez online radija - ne bih mogao. Nema veze što ponekad slušam online i radio stanice koje se čuju po celoj Srbiji (za koje mi je, dakle, potreban samo radio prijemnik), nema veze što se mangupiram pa stanice čije predajnike mogu i rukom da dohvatim (a u njihova studija da skočim s prozora) slušam online - radio na webu ne dam. Jer nekad bih hteo da prošetam po regionu i izvan njega. Ponekad špijuniram radio stanica koje znaju da radio antenom ne mogu da ih „dohvatim“. Ličim sebi na babe-abronoše koje „svugde turaju svoj nos“.   

Izvor informacija

Ne bih mogao bez vesti, dakle, bez izvora informacija. Ovo ne znači da po ceo dan sedim i klikćem po netu tražeći vesti, ali znam da ako mi zatreba informacija mogu brzo i lako do nje. Kad se samo setim onih odvratnih glasina koje su se širile devesetih o onima-sa-one-strane, priča koje su širili zar-bih-te-ja-lagao lažovi, priča koje zdrav razum nije hteo da prihvati (ali je bilo preporučljivo da zdrav razum sačuva u tajnosti činjenicu da je zdrav da bi ostaoi živ). „Krhko je pamćenje“ - reče neko. Potpisujem, ali ne odustajem od pamćenja. Od borbe za pamćenje. I ne - ne dam internet!

Ne bih voleo, dakle. takvo šta ponovo - mrak i laž. Da, naravno - i lažovi koriste internet, ali je lakše doći do istine.. Ko ume i ko je uporan. Ne može da laže ceo svet. E zato ne dam online radio stanice, online štampu, knjižare, restorane i ostale stranice koje informišu. Hoću da znam šta se dešava u Zagrebu, Daruvaru, Našicama, Ljubljani, Novom Sadu, Zrenjaninu... Ko zna, možda na nagradnoj igri dobijem kupon za petsto litara goriva, pa se otisnem negde na put. Onako kao što je nekad bilo - u Zagreb na kafu. Dakle, protok informacija ne sme da stane. Neka je puno njih neistinitih, tendencioznih, zlonamernih, ali ne mogu biti sve takve.

Blog

I da, došlo je i ono što bih kao bloger verovatno bilo logično da kažem na ovu temu - ne bih mogao ni bez bloga. Mi koji pišemo verovatno znamo zašto to radimo i imamo potrebu da to radimo. U mom slučaju bih rekao – itekako znam( o ). Potreba nije večna, ali ne veruijem ni da je konačno ugasiva. Nema veze što ne pišem. Nek bude tu - možda zatreba nekad neka reč, možda neki savet iz komentara. Ljudi ponekad pogube navigaciju sopstvenog života. Desi se ponekad da izlaskom iz neprilike zanemarimo rešenje kojim smo iz neprilika izašli („bitno je da je nevolja iza mene“). Web browseri bi mogli da nam održe lekciju zvanu „Cookies and Cashes“. Nešto kao „Ivica i Marica“ i priča o kamenčićima. 

 
ned - 01.04.2012, objavio Sizif 1. april 2012 20:04:07

Nakupilo se dosta godina i generacija iza mene. Nekima od njih mogu da pričam kako se nisu rodili na vreme, kao što stariji od mene pričaju meni. Ja sam pričao iste takve priče, ali ih nisam koristio da bih omalovažavao vreme u kojem današnji klinci žive (što ne mogu baš uvek reći za one koji su ih meni pričali). Mada nisam mogao da odolim ako se pričalo o fudbalskim ligama u post-yu zemalja u kojima su današnji klinci rođeni. No to nije tema.

I bez viza i bez pasoša

Ja jesam zapamtio Makarsku bez pasoša, Ohrid bez pasoša, Sarajevo, Budvu isto bez pasoša. I Prištinu. Nisam stigao do Ljubljane. Nažalost. A nisu stigli ni u školi. Najpre da nas bolje upoznaju sa jezikom. Onako da bismo mogli ne samo da natucamo značenje, već i da se osmelimo da ponešto i kažemo (napišemo) na slovenačkom. Hvala Peri Janjatoviću na pouci o postojanju dvojine u slovenačkom jeziku (pored jednine i množine). Nas to, iako sam školu učio između ‘81-ve i ‘89-te nisu učili. Dvojina mi je podstakla samo još jednu zazubicu više.

Stariji od mene su se u onome što tako vole nazvati bivša zemlja naživeli dovoljno da pamte. Počeo sam da napuštam mesto besede njihovih sećanja kad bi krenula priča: „E, u moje vreme“ („During the war“ što bi rekao Albert Troter, samo što u mom slučaju to uopšte nije bilo komično). Ne mogu više da ih slušam, osim u delu kad kažu da su u školama učili slovenački jezik. Možda silom geografskog položaja svojih osnovnih ili srednjih škola - ko će znati! Uglavnom, što bi se reklo čitaju Lačnog Franca u originalu. Blago Peri Janjatoviću.

E dakle tu smo. Hteo sam i ja. Lepo je, kao što ja radim, tretirati glas kao muzički instrument, slušati harmonije glasa i instrumenata, njihovo preklapanje, kontrast, ne zanimati se značenjem reči - sve je to u redu. Ali, Lačnog Franca, kažu, morate razumeti. Svaku reč. Morate, jer je šteta prpoustiti takve rime i slike.

Slovenci su, čini mi se, pisali i pevali zanimljivije. Ili je zanimljivije uvek ono preko ograde u ovom slučaju ono što slabije razumeš ili ne razumeš. Bilo kako bilo, za Anju Rupel i Zorana Predina moralo se pomučiti. Usled defekta u obrazovnom sistemu koristio sam razna pomagala. Ali, rečnik slovenačko-srpskog jezika nigde nije postojao, a da sam ja znao. Kad mi je palo na pamet da pitam - više nije bilo ničega osim sećanja na zajedničku rock scenu. Da, prijateljica na privremenom radu i doživotnom boravku u Ljubljani sa (iskukanim minutima boravka u matici) rekla mi je da za takvo šta (slovenačko-srpski rečnik) nije čula, a da je ona slovenački naučila na sve načine osim rečnika.

Razni načini su bili rudarenje po webu, torentovanje (skupljanje parčića znanja sa raznih strana da bi se sastavila celina). Odem na sajt skinem reči pesme na slovenačkom pa onda nepoznate reči u guglovom trenslejteru prevedem. Na engleski, pošto je guglov trenslejter najbolji za prevođenje bilo kog jezika na engleski ili engleskog na bilo koji (u ostalim slučajevima ili ćete se dobro nasmejati, ili iznervirati). Meni se desilo da je prijatelj poznavao Slovenku koja mi je za početak prevela Predinovog „Praslovana“ i „Videosexovu“ „Vozi me vlak v daljave“ obrnutim redosledom. Šta znače reči iz tih pesama - naučio sam. Ali, dve pesme ne čine slovenački jezik. Ograničen geografskim položajem u odnosu na Sloveniju, pomalo sam digao ruke, ali onda upoznah još neke kojima je slovenački porodično-profesionalnom nuždom postao blizak, a i Pera Janjatović me žacnuo svojom pričom o dvojini.

I, kako mi ide?

Kažu da se jezik najbolje uči kad ste bačeni u vatru. „Makar ćeš morati da naučiš da tražiš da jedeš“. Ovo je verovatno tačno, samo što ja nikad nisam bio bačen u vatru slovenačkog jezika. Sad kažem - nažalost.

Ako nečemu hoćete da me privolite, samo to provucite kroz radio talase. Pecam se bez greške. Tako sam, dakle, na talasima slovenačkog radija. Onog studentskog što ima hrvatskog imenjaka. To je ono što se čuje stalno. Na dobrom sam putu da postanem kao neki gastarbajteri koji razumeju šta im se priča, ali ne umeju aktivno da učestvuju u razgovoru - ne umeju na istom jeziku da odgovore na ono što su čuli. Slušam i probam da razumem sve. Ponešto ne mogu, pa na osnovu smisla pokušam da pretpostavim. To je jedan način učenja. Preporučen od slovenačke prijateljice. Drugi je „lakši“. Imam ideju da prevedem sve pesme Zorana Predina i „Videosexa“. Pretpostavljam da ću naći solidan fond reči kojima ću premrežiti slovenački za potrebe komunikacije i da razumem nerazumljivo, a možda i da nekome nešto napišem na slovenačkom jeziku. Pismo Zoranu Predinu, Anji Rupel... Jer ja sam od onih koji vole da stave do znanja da uživaju u nečijem radu, društvu bilo koje vrste.

Tako će se najverovatnije cilj zbog kog sam u ovo krenuo postati sredstvo. Hteo sam da naučim jezik zbog muzike, a desiće se da ću uz pomoć muzike da se upoznam sa slovenačkim jezikom. E doduše, moći ću da čitam Cankara. U originalu.

 

 

 
sub - 17.03.2012, objavio Sizif 17. mart 2012 16:23:33

I sad sedim skoro kao na iglama. Klikćem svaki čas ne bih li video da se vratila stranica. Baš mi puno nedostaje. A krvnik u vidu Firefox-a na svaki klik(taj) na stranicu mojblog.rs izbaci znak opšte opasnosti (i mi koji nismo vozači znamo da se on tako zove). Ne, nisam pogrešio stranicu, nisam stavio ww., imam konekciju na net, proxy i firewall mi ne prave problem - samo nema mojblog-a.

„A što? Kao, pišeš svakog dana, pa ne možeš da živiš bez MB-a?! Pazi, molim te!“

Pa, i jeste i nije. Jeste da ne pišem svakog dana. Ali jeste i da mi je u browseru po jedan, što bi Hrvati rekli jezičak (dok mi imamo staru srpsku reč tab)- uvek zauzet stranicom Mojblog-a. Srećom, sama se rifrešuje, pa samo zirnem. Sad kada je nema, moram sam da rifrešujem. Rezultat opet isti - nema! I evo, sad dok pišem u GoogleDocs, pa bih stavio neki link, piše proveri ovu vezu i kaže da adresa ne postoji.

*             *             *             *             *             *             *             *             *   

„Jel ti beše onaj što nas je ubeđivao ovde kako nije zavisnik?”

Da, ja sam taj. Ali, ovde se radi o nečemu drugom. Mene je brinulo to što nema stranice. Makar je i ne kliknuo, makar i ne pročitao nijedan blog, ne dao komentar ni na jedan post, ali zašto da nema nečega gde sam se solidno preselio? I ne samo to, nego sam navikao da sebe u slovima mogu i da nađem i da ostavim ovde. I onda treba sizifovski opet od nule. Na nekom drugom mestu. Pa neću, brate. Vrlo često razmišljam o tome kako su se osećali pisci kojima su spaljivali knjige. Ne želim za sebe da kažem da sam pisac jer nisam. Naprotiv za svoje blogovanje imam pravu malu zbirku samoironičnih opisa. Naslov je samo jedna od njih. Za pisca mi fali i izdavačka kuća i lično uverenje da sam onim što sam napisao rekao nešto što nije samo meni značajno. A meni je značajno. Da vidim kako sam iz nekih stvari izašao, da li sam uopšte izašao, kako to od pre deluje danas, pomalo i sebi objašnjavam samog sebe... I zato mi se ne počinje od nule. I zato mi se ne ide nigde.

„Nećeš ti zato što ne možeš da se setiš više nijednog juzera i pasvorda na nekim od sistema gde si se samo „krstio“, a nikad slovo nisi napisao“.

Neću da lažem, stvarno sam pomišljao kako bi bilo kad bih krenuo na drugom mestu ispočetka sve i kad bih se setio tih juzera i pasvor(a)da. Ipak bih jednog dana ponovo došao ovde. Tanja je bila jedna od onih koji su pitani šta se dešava. Ja sam bio taj koji je pitao. Ne nju. Jednog blogera, a zatim i MB vrh. Za ovo drugo mi je trebalo malo vratolomije i domišljanja (hvala GoogleChrome-u). Negde čekajući odgovor, MB je ponovo proradio. Sve je na svom mestu.

Pesma koja „ide“ u ovom postu je poklon svima koji mi ne veruju na reč da nisam navučen. Svima koji su me pitali ono pitanje ispod zvezdica. „Bitlsi“ imaju dosta pesama sa opijatskom tematikom. Ja sam izabrao ovu.

 

 

 

 

 
ned - 04.03.2012, objavio Sizif 4. mart 2012 22:38:59

Cinizam je za mene, kako jednom rekoh, poslednja odbrana zdravog razuma od bezobrazluka. I gluposti. Za temu kao što je ova o kojoj pišem, pored cinizma pomeša se, ipak, i po malo duše. Pa makar i ovakve kao što je moja.

Već odavno kad me neko pita kako si, odgovaram: „Momački“, što ponekad dopunim sa: „a to znači - ne može bolje“.

Može biti da to i nije neki veliki problem. Uostalom, nijedan problem nije veliki ako nije naš. U ogledalu, ova rečenica je takođe aksiom – problem postaje veliki tek ako je naš; Ima onih koji kažu: svaki problem koji je naš, veliki je. Na svetu ima mnogo ozbiljnijih i većih problema nego što su moji. Srećom po mene.

Sve počinje od pretpostavke da se doba u kome se ja nalazim opisuje rečima: matori momak, mada je, opet srećom po mene, i ovaj pojam devalvirao.

Kad ste matori momak veliki je broj sumnjičavih pogleda na vašim ramenima, leđima uglavnom. Mora da ima nešto zbog čega niste „kao ostali ljudi“, jer: „Ljudi se pre ili kasnije žene, isto ko što i umiru“ (kaže u jednom filmu otac sinu), a Vi se još niste oženilli   Zašto ste još uvek momak? Mangupski odgovor glasi: dok sam momak sve su žene (i devojke) moje, a kad se oženim samo jedna. Ima li većeg uživanja? Hmm, da se prvo dogovorimo da li je to uvek uživanje.

Communication Error(s)

U mom slučaju to izgleda ovako: ne umivam se kaustičnom sodom, mada bi bilo poželjno. Krajnje vreme, bolje reći. Genetika je ostavila na meni (pa i u meni) tragove Petra Pana, što stvara dar-mar „u tri smene“. Reče mi jedan kolega: „To ti je dobro kod devojaka“, što bi trebalo da bude dobra vest. I jeste, ali ne za devojke. To što delujem nešto mlađi nego što jesam naučio sam da okrećem u svoju korist u odnosu prema ljudima i starijim damama.

Sa devojkama je malo dugačije. One su zaista zainteresovane, samo što su ponekad mlađe nepristojan broj godina. U slučajevima gde je ta razlika pristojna, „večiti dečak“ na mom licu često pokvari posao jer me čini mlađim. I eto, bude kao u onoj reklami za "Banini” keks.

Slučaj prvi

Usne moraju biti pokupljene na jedno mesto. Svaki osmeh „na pogrešnom mestu“ može biti protumačen pogrešno. Ako ste opušteni, duhoviti u ženskom društvu, to znači da joj se udvarate. Ne činite to ako je došla sa dečkom. Jer dečko će uvek protumačiti tako.

Ja često imam te probleme – probleme sa ljubomornim momcima, muževima, njenim kvazi-najboljim-prijateljima-a-ustvari-večitim-lovcima-na-šansu. Nisam lopov: čak i ako mi se devojka svidi, zauzeta je zauzeta. Ali, ipak, razvučem misli u sažaljiv osmeh kad vidim momka sa čijom devojkom razgovaram i njegov pogled tipa: „Da vidim ja da ti tu nešto ne pokušavaš“. I obavezno na kraju onaj, kad vidi da sam „držao prste pri sebi“, pozdrav olakšanja u očima njenog momka: „E, super, ništa nisi pokušavao. Hvala ti. Ortak si!“ Stvarno nema na čemu, ali da se ponovi ista situacija, sto posto bi momak reagovao na isti način. I tokom susreta i na njegovom završetku. Treba čitav fakultet vremena i živaca da objasnim šta (ni)sam hteo. Odustajem. Ionako su se spremili da napuste društvo.

Ranije mi je bilo krivo. I danas mi nije pravo, ali sam naučio kako da prevaziđem situaciju: sa devojkom razgovaram isključivo preko njenog momka. O njoj govorim u trećem licu. Kao da nije tu. Ili još gore: kao da je tu, ali kao da ne ume da govori, ili da se ne očekuje da išta sme da kaže. Da, znam, naravno, to vređa devojku, ali tako je hteo onaj koga ona voli, a pošto ga voli oprostiće mu.

Slučaj drugi

Kao momak, što ste stariji to se više podrazumeva da biste hteli da iskočite iz momačke kože. Mislim - da se „zaplovite mirnijim vodama“, da „pokrijete kuću“, „da se skrasite“... puno sinonima za samo jednu-jedinu reč da se oženite. I dakle, samim tim ste aksiomska opasnost. Nema dokazivanja - voda je mokra, jedan i jedan su dva, Vi ste lovac na devojku - to je sve neupitno. Vi ste opasnost na dve noge. Opasnost koja nema obzira. Ni prema kome. Samo još da mi neko zapeva „Šljuka zove Kondora - ide manijak!“ Naravno, bez dokaza, jer sam ja samim sobom dokaz. Nešto mlađe devojke i zauzete žene zato grade odbrambeni bedem prema meni za svaki slučaj. Iako mi u njihovom slučaju nije do tog slučaja. Da, neke od tih mlađih gospođa pomisle isto kao momak iz gornjeg primera - da ja tu slučajno nešto ne pokušavam. Ja jesam skoro uvek rapoložen za priču, naročito da pojašnjavam nejasno, ali ne ako je objašnjavanje uzaludno. Imam, doduše, neke suptilne metode stavljanja do znanja šta (ne) želim, ali nikad ne upali. I tu svoju ranu ližem sam.

Slučaj treći  

Svestan sam svega što sam napisao. U linux-u se zove „System tray“ režim kad neki program radi u pozadini, da ne mora niko da ga primeti, a spreman je ko zapeta puška. Tako ja radim često. Sve gore napisano sam, zahvaljujući radu u pritajenom režimu, imao i vremena i prilika da proverim. Mnogo vremena i puno prilika. Jer ljudi se emotivno ogoljuju kad znaju (ili kad misle da znaju) da ih niko ne posmatra. Prilaike uglanom ne propuštam ako mi nude da oslušnem atmosferu, ispipam odnose među ljudima, ljudi prema meni... sve što može ispod žita. Neprimetno, dok se može. Pa onda tako primetim da se i neke porodične žene drže na distanci od „opasnosti   na dve noge“ u vidu mene. I onda pokušam da se ponašam kao učitelj plivanja: polako ih oslobađam te distance, stavljajući im, namerno ali nenametljivo, do znanja da cenim to što su majke. Pretpostavka je da će shvatiti da nisam lud da se udvaram porodičnim ženama. Ono što me raspali u glavu je činjenica da moju pažljivost prema njihovom majčinstvu, da priče o njenoj deci shvataju kao moju želju da im prečicom osvojim srca. Kao u onom crtanom filmu kad Sofronije Leghorn kao uslov da bude muž mora da pokaže da je dobar otac. Ali, dok Mis Prisi u crtanom filmu traži to od Sofronija, dotle u mom slučaju druga strana pretpostavlja da to ja već sam (ničim izazvan) radim. I negoduje.

Ovo je samo druga strana čuvene dembelijske da dok sam momak sve su moje. Onu glavnu stranu, onu koja se vidi, koja se reklamira ne moram i ja ovde da raspredam.

 
ned - 11.12.2011, objavio Sizif 11. decembar 2011 17:22:04

Voleo sam „Pesmu Evrovizije”. Stariji ljudi bi ovoj rečenici dodali da danas i nema šta da se voli. Sve je nekad bilo bolje nego danas. Možda ću i sam za nekoliko desetina godina govoriti isto. No, to je već druga priča...

Volim saksofon jer može da oponaša ljudski glas. Dinu Dvorniku se solidno narugao u pesmi „Zašto praviš slona od mene?“ Prvi put sam čuo da jezik može da se svira, ali još uvek nisam imao ideju o melodiji jezika. U engleski sam već bio nepovratno zabrazdio.

Strani jezici nisu zli jezici“

Uče decu stranom jeziku dok još ne znaju ni svoj kako treba“. Puno ljudi koje poznajem variraju ovu rečenicu (ali ne i njenu poruku) kao vlastiti stav. Njima se ne dopada učenje stranog jezika u „što mlađim razredima“. Dok dete ne savlada svoj jezik, kažu, i on mu je polu-strani da tako kažem. Ja mislim da će strani jezik, ako krene „na vreme“ (što mlađe), dete jednako dobro savladati kao i maternji, koji je samo geografskoj dužini i širini zahvaljujući počelo da uči pre. Jedna (sitničari bi rekli jedna od retkih) prednosti kanala sa crtanim filmovima je baš ta što deca počinju da uče strani jezik vrlo rano. Kad je, ustalom i najlakše.

Moj početak

The Notebook For English Schoolwork and Homework in English“ sam prvi put napisao u petom razredu (1985-te). Slovo po slovo. Nisu bile u modi škole stranih jezika. To su bile godine u kojima je generacija ispred mene imala kao izbor (a ja sam tada mislio i prinudu) ruski jezik. Nisam voleo da moram da ga učim. Mislim da je ukinut kad sam polazio u peti razred i počinjao da učim engleski.

Engleski (ustvari strani) jezik mi je bio strašno zanimljiv zato što je bio nov, mirisao je na svežinu. Obradovao sam se i bio beskrajno važan zbog prve ukoričene sveske u koju sam i ja - možeš misliti! - smeo da pišem. Razlikovao se od jezika kojim sam govorio, na kome sam mislio i pisao. Halapljivo gutanje novih reči, njihovo nevešto izgovaranje su bili koraci napred. Volim kad naučim nešto drugačije.

Engleski kao jezik je počeo da se uvlači polako i u moje misli. Sa tri lekcije, doduše, ali nisam se libio da pomislim kako bi se to reklo na engleskom. Sve manje mi je postajao strani, bez obzira na fond reči kojim nisam mogao da se hvalim. Više sam prepoznavao da je engleski nego što sam znao šta znače reči. Kao kad čujete pesmu neke grupe za koju znate tačno ko peva, ali je nikada do tada niste čuli. Ono o jeziku i melodiji tada mi se još nije iskristalisalo kao misao. Više kao instinkt.

Nove, nepoznate stvari mi „zapinju za mozak“ i poprilično mi odvlače pažnju. Kako sam melodiju engleskog već naučio da prepoznam (da je odzviždim makar, ako ne da je otpevam) više mi nije odvlačio pažnju. „Dokaz“ je činjenica da sam mogao da čitam (učim) slušajući bilo koju pesmu na engleskom. Služi mi samo da „pocrta atmosferu“, klizi kroz uši, misli bez zadržavanja u glavi, uznemiravanja... Tek kao osećaj da nisam sam. Skoro kao muzika.

Puna činija bombona

Ali, čovek ne uči baš uvek, niti mu je potrebna savršena koncentracija u režimu 24/7. I kad od nenametljiivosti i neprimetivosti engleskog jezika u mojoj okolini osetim prazninu, kad već reči bez obzira da li im znam značenje ili ne počinju da bivaju poznate „i spreda i otpozadi“, vreme je da se čuje i nešto drugačije. Tada kad nije bilo interneta, nisam mogao, naprimer, da slušam neku finsku, nemačku, mađarsku radio stanicu. „Pesma Evrovije“ je bila jedini (ili da budem blaži jedan od retkih)   izvor nečeg drugačijeg - drugačijeg govora, reči, akcenata... Nisam kao tinejdžer baš obraćao pažnju na naglaske, ali da su to neke nove reči, nova melodija, nova kombinacija glasova jednih do drugih - to se, jednostavno, čulo. I bivalo mi zamiljivo, primamljivo, izazovno. Za sladokusce - „puna činija bombona“.

Sada ne volim da gledam Evroviziju. Sve manje je onoga što pesmu jedne zemlje razlikuje od pesme druge zemlje. Ako ne pročitam odakle dolaze takmičari, mogu da pomislim da su sa engleskog govornog područja (danas svi umeju da govore engleski „bez akcenta“). Više ih pošteno ni melodije ne razdvajaju (mislim na pesme). Treba, eto, da sačekam našu pesmu ne bih li čuo jezik koji nije engleski, ali je - naš. I šta si uradio, Sizife - ništa. Kako bi bilo dobro da se makar na toj priredbi čuje glas, slovo, reč razlike.

Ne treba mi opravdanje. Znam ja šta je globalizacija. Samo se pomalo osećam kao profesor esperanta.

 

 

 
čet - 24.11.2011, objavio Sizif 24. novembar 2011 15:01:17

Danas je tačno 20 godina otkako ga nema. 

 

 

 
sub - 15.10.2011, objavio Sizif 15. oktobar 2011 22:29:40


Ponovo radim. Ne honorarni posao po principu: koliko prodao toliku proviziju uzeo, već onaj pravi - od sedam do dva i od dva do devet -
ko pre rata, što bi nekad davno govorio moj pokojni deda Radomir. Tu sam do kraja januara, a onda potraga za novim poslom (radim, dakle, na određeno vreme). No, sama činejnica da radim je tek podloga za ono što sam hteo da ispričam.

Slika 78326

 


Ta ambulanta je u mom komšiluku. Da mi pogled ne zaklanjaju dva solitera, mogao bih sa prozora svog osmog sprata da skočim pravo u ordinaciju - malo jači odraz i... Ali da mi je neko nekad rekao da će mi tu biti makar i privremeno radno mesto, ne bih mu verovao. Još i više od toga: da mi je neko dok sam bio petogodišnjak rekao da ću raditi negde gde se nose beli mantili - ne bih nikada želeo da odrastem. Kao dete sam se, kažu, plašio belih mantila (postojao je, prema istim izvorima, racionalan razlog za to), tako da su u prodavnici prodavačice morale da skinu mantile da ja ne bih ostajao napolju. Bolnica sam se opet, pre nego što sam se zaposlio, nagledao za tri života. Ali, tu sam. Doduše, ja kao nemedicinsko osoblje ne nosim beli mantil, ali svejedno - oko mene su.

Koleginice nisam mogao da biram. Da jesam, boljih se sigurno ne bih setio. Nijednu od njih nisam ni poznavao lično, pa kako bih i mogao da ih se setim? Sva sreća da nije bilo na meni da ih biram.
Nešto je odradilo taj posao bolje nego što bih ja. Govorim posle odrađenih dva i po meseca. Obična lekarska administracija (kojoj pomažem) za jednog inženjera banderaša nešto malo je poznatija od španskog sela. Sva sreća pa nisu morali da me upoznaju sa tastaturom, enterom, levim i desnim klikom... Prsti sami lete. Sa ostalim pojmovima i veštinama iz svoje struke koleginice mi baš pomažu da se snađem. Zahvaljujući njima je i od mene optičkom varkom postalo ono što je jedan pacijent rekao:

- „Samo ti, doktore, piši.“

- „Nisam ja doktor“, rekao sam kroz osmeh

- „Nema veze, bićeš jednom. Tek si počeo da učiš!“

- „Nisam ja iz medicinske struke“... ali više nije slušao. Da onda ne trošim reči na to sam od početka daleko „ko novembar i maj“ što reče ona jedna i jedina njena pesma koju volim. I eto, opet sam napravio blef iz nehata! Dobro, jasno je da se šalio za to da sam doktor, ali nije se sigurno šalio za ono da sam tek počeo da učim. A ja i maturantima mogu da budem ćale! Setih se (i samom sebi se nasmejah) one rečenice Bilija Pitona u „Matatoncima“: „Tako je, momče, sad ličiš na čoveka“. I ja na doktora?

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *
Bude ponekad na sajtovima, ili dok gledamo filmove pa ih prevedu
kao nogama, zanimljivih slučajeva. Na primer sa ćirilicom, jer ona nudi razne mogućnosti za slučajeve. Za razliku od latinice svaki glas ima samo jedno slovo.

Recimo da neko napiše „Ђурђевдан“. Latinično se to može napisati ili srpskom latinicom kao „Đurđevdan“ ili kao „Djurdjevdan“ kako sam i sam na računaru pisao pre dvadesetak godina iz tehničkih razloga. Ako imate program koji automatski latinična slova prevodi u ćirilicu „bez razmišljanja“, dobićete дјурдјевдан, kao i imena: Джон Вејн, Джулија Робертс. Umirao sam od smeha kad vidim nešto takvo u titlovima filmova. Naravno, možete da dobijete i Дјурдјевдан, ali tako neveštih korisnika računara više nema (makar u mojoj široj okolini). Biilo je i primera kad sam se pitao da li ovi koji pišu „Джордж“ imaju makar malu maturu.

Ja se služim latinicom. Da bi mi na poslu rukopis na nešto ličio, a i da bih izbegao neke scene koje sam viđao u osnovnoj školi krajem osamdesetih i početkom devesetih, reših da se na poslu vratim ćirilici. Naravno da mi je išlo fino. Osim toga, pošto mi ćirilični rukopis nije bio „ispisan“, slova zaista mogu da se čitaju. Svako za po jedan glas. Dok nije došao čovek koji se preziva na Џ.

Verujem (a za sebe znam) da čovek  najviše grešaka pravi kad misli da je naučio, uvežbao to što radi. Kad se olako osloni na „rutinu“ koja još uvek ne postoji. Tako sam pisao prezime pacijenta i napisao „Джеле...“ kao početak prezimena. Gledam šta sam uradio i ne verujem! Nije, naravno, neki veliki problem ako pogrešite dok pišete recapte. To je briga koju su mi koleginice skinule sa vrata čim sam prvi put pogrešio (čim sam napisao treće slovo). Štos je u tome što sam uradio isto ono zbog čega me zanimalo obrazovanje pojedinih prevodilaca filmova. A moje? Pa da, ja sam tek počeo da učim. Slova? Verovatno.

Pade mi na pamet posle ovog
Дж” jedna starica koja je govorila da se ni krivom drvetu ne treba podsmevati. Samom sebi sam bio predmet podsmeha. Do te mere da sam sve ovo što sam napisao hteo da ispričam prisutnima na licu mesta. Srećom, setio sam se i s kim sam i gde sam. Da ono tamo nije blog nego život. Radno mesto preciznije.

 

 

 
ned - 21.08.2011, objavio Sizif 21. avgust 2011 18:43:15

Ja kažem da nisam. Mada, kažu da nijedan zavisnik neće da prizna svoju zavisnost. Ono kad u seriji „Beverly Hills 90210“ Dilan kaže: „Hi, I am Dylan and I am alcoholic“, vrlo teško izađe iz samog zavisnika. Izađe, ali samo u filmovima ili serijama. A to je prvi korak. Doduše u toj seriji i cigarete su gorele samo u par epizoda pre 12-13 godina i to je bio neoprostivi greh. Ovim sam hteo da kažem da su problemi zavisnosti u toj seriji ne samo deklarativno nabrojani, već su i rešenja data i prikazana na površan način. Ali, nisam hteo o tome kako američke serije (i serije tog tipa uopšte) rešavaju probleme.

Skoro cela tri dana bio sam bolestan. Ništa ozbiljno, ali me onako baš zakovalo za krevet. I nerviralo me. Dva slobodna dana u nedelji (praktično tri, jer je prelazak iz prve u drugu smenu) i prođu mi u ležanju, lečenju... Ne volim da sam bolestan. Tačka

Moji ukućani misle da je svaka prilika koja može da me odvrati od računara dobra prilika. U tu priliku sigurno ne ubrajaju da bi bilo dobro da se razbolim, pa da ne mogu da sedim za kompjuterom. Ipak, duha nikad ne nedostaje, pa je došavši da nešto izgugla i videvši isključen kompjuter, majka rekla: „Da ti malo pravim zazubice“. Ne mogu ja bez kompjutera, misli se. Presuda - zavisnik!

Mister Wrong Impression

Otkud znaju oni da sam ja zavisnik? Pa „vide“. Ja, naravno, ne mogu da vidim sebe sa strane (mada pokušavam), ali mogu iznutra, i to bolje nego što bi me drugi sagledali (ovo važi za svakog čoveka, samo što mnogi ne pokušavaju). I pored svega toga, ja ne vidim da sam zavisnik. Pre bih rekao - neko ko koristi priliku, ali ne po svaku cenu i ne na svakom mestu.

Ljudi plaćeni za gledanje drugih ljudi iznutra formatirani na nivo razonodne „časopis-literature“, sigurno imaju testove kojima bi „dok-dlanom-o-dlan“ uspostavili dijagnozu „u mom slučaju“. Igrajmo se malo tih časopisa. Možda bi me, doduše, i neki psiholog pitao isto ovo:

  • Provodiš li više od dva sata ispred kompjutera koristeći internet?

- Da, ali uglavnom učim, čitam novosti, blogove, pišem šta mi padne na pamet (znate, pišem blog), večito čačkam po svom linux-u........

  • Koliko imaš e-mail adresa?

- Pet, ali svaka mi služi različitoj svrsi: jedna mi je za prijatelje, druga za fejs, jedna za mailing liste, jedna za msn, jedna koju mi je dao provajder kad sam se kačio na internet.... (niko da mi kaže da sam organizovan!)

  • Na koliko društvenih mreža imaš profil?

- Na pet, ali posećujem samo jednu. Ostalima se uglavnom ne sećam ni usera, ni passworda, ni mail adresa, a kad mi dođu obaveštenja - brišem ih Ne posećujem te društvene mreže.

  • Imaš li profil na Fejsu?

- Imam, ali ga koristim samo da bih bio lakše u kontaktu sa prijateljima koje ne mogu da vidim svakodnevno, a i neke koje mogu sam posle sto godina našao baš na „fejsu“. Fejsbuk mi je jedina društvena mreža koju aktivno koristim.

  • Koliko prijatelja imaš na „fejsu“?

- Nemam pojma, a i šta te briga?!

  • Aaa-ha! Evo ga zavisnik! Nervozan na „osetljiva pitanja“, drzak, odbija saradnju...

- Pišite šta vas volja. A i mislite. Šta me briga. Što reče jedna moja starija koleginica iz Medicinskog centra: „Kako god radio, neko će da se buni“.

Loša vest za anketiranog („bombardovanog“ - u ovom slučaju mene) je da su ova pitanja, kao svojevremeno u „Kviskoteci“, po principu „Da-ne pitalice“. Nikoga ne zanima objašnjenje zašto Da a zašto Ne. To moje odgovore ostavlja osakaćenim i nepotpunim, zaključke pogrešnim. No ovu poslednju rečenicu tek treba dokazati.

Umesto što zavisnika tako bombardujete pitanjima na koja može i ne mora odgovoriti tačno (ako vas prozre pa počne da folira), ili će se iznervirati pa upropastiti ogled kao onaj iz prethodnog odeljka - pratite njegove spontane reakcije:

Spontana zavisnost“

Pijem jutarnju kafu. Onu pre nego što otvorim oči. Može u krevetu, što nije greh, za razliku od situacije kada pijem za kompjuterskim stolom (uz prve jutarnje klikove).

 

- Evo ga! Još oči nije otvorio, a već ćori u ekran!”

- Tačno. Ali uz prvu jutarnju kafu ionako ništa ne radim. Mislim, ništa produktivno. Mogu ili da čitam knjigu, ili da “klikćem”.

- A zašto ne čitaš nego visiš na kompjuteru?

- Pa eto, stvar izbora!

- Naravno, zavisnik uvek izabere ono što mu traže mozak i krv”.

 

Presuda potvrđena - zavisnik!

Reč odbrane

Stvari su vrlo retko crno-bele, tako da ovako oštre presude obično ne piju vodu. Bio sam zavisnik od druge budalaštine pa znam: da je u pitanju zavisnost od interneta, posećivao bih samo mesta na kojima može da se uloguje na net, tražio bih kompjuter na svakom mestu, logovao se na fejs, google i ostale „fejvorit“ stranice. A to ne radim. Kad nisam u blizini računara, nemam potrebu ni za internetom. Zavisnik od interneta mora uvek negde oko sebe da ima internet konekciju. Kad sam u gostima gde ima intererneta nema one rečenice: „E je l’ mogu samo nešto da vidim na netu?“

Ako je „fejs“ merilo zavisnosti od interneta (kao što moji klinci gde sam radio kažu da je Bil Gejts izmislio internet(?!?!), što sam dugo morao da objašnjavam kao besmislicu), ja mogu da kažem da mi jeste uključen uvek, ali samo da bih video ko mi je od prijaelja - koje ne mogu da kontaktiram svaki dan jer su daleko - na vezi. Zbog njih i imam „nalog na fejsu“. Vas blogera je najviše.

Kod kuće koristim net zato što imam mogućnost. Zatim, internet mi dođe kao antidepresiv. Ako ništa, makar da dovršavam ili da maštam da ću dovršiti mnoge tekstove za blog koji čekaju nedovršeni u Google Documents. Nije mi problem da iskuliram internet, ali zašto bih ga sebi branio na silu? Najosetljivije pitanje je pitanje gubljenja vremena, ili:

Šta bih inače radio da nisam na netu?“

Nije mi nikad uzeo tuđe vreme. Možda, s druge strane, nikad ne bih otkrio čari trčanja da nisam „zaglavio“ zbog interneta. Trčim li još? Ne, nažalost, ali to ima malo dublje razloge. Oni zaslužuju glavnu temu i možda se usudim... U međuvremenu, eto još jednog plusa za sve koji ispituju moju net-zavisnost: „Za Riplija“ bi mogla da bude činejnica da mi je net često uključen a da ja uopšte nisam za kompjuterom, već nešto čitam, ili jednostavno odmaram. Tad se čuje neki od stream radija.

I eto. Čovek mora da se razboli da bi pokazao da nije bolestan (ova rečenica zvuči kao paradoks, ali zavisnost od ma čega je pomalo bolest). Lepo dakle, razboleo sam se i čitava dva dana nije mi ni palo na pamet da ustanem do stola i uključim kompjuter. Čak ni gorepomenuto „pravljenje zazubica“ nije pomoglo. Umesto toga, čitao sam knjigu kad me bolest baš nije maltretirala.

 

 

 

 

 
sre - 20.07.2011, objavio Sizif 20. jul 2011 12:39:49

Danas je pet godina otkako pišem blog. I reklo bi se nema šta nisam napisao. Reklo bi se na prvi pogled, mada nije tako. Pretvoreno u reč sliku ili muziku, bilo je tu koječega. Ipak, još uvek žvaćem žilave komade svojih misli. Kako se ne daju, kako se otimaju, kako se uvek izvuku „za glavu“. A ne želim da, ako mi izmakne njihova glava, svoje misli hvatam za rep. I tako se jurimo. Ta jurnjava mi je još uvek zanimljiva. Pojurim jednu misao, jednu sliku, pa u tom trku spazim još neku. „A-ha - ti si seldeća!“ Neke još uvek nisu došle na red, a nekima je pobegao trenutak. C’est la vie.

 

Slika 75570

 

 

„Torrent”

U jednom razgovoru rekoh, pre nekog vremena: „Ja sam ti k’o torrent - hvatam komadiće znanja, komadiće onoga što sam naučio, komadiće tuđih iskustava“. Kao dodatak svojim. Tako mi i vi na blogu budete source. Ne znam za druge, ali za sebe mogu da kažem da sam i kad bih čuo pesmu koja mi se sviđa, pročitao pesmu ili priču koja na mene ostavi utisak, uvek prvo pomišljao: „A da li bih i ja mogao isto tako?“ Jednostavno, poželim da probam. I čak više od toga - poželim da mogu isto tako dobro. Onda neskriven jedino od svoje sopstvene želje, a u tajnosti od svih ostalih, krenem da pokušavam. I na primer, kad bi me pitali zašto sam ovde, šta tražim na blogu, mogao bih da citiram ili makar parafraziram neke od vas. Taj neko je rekao da je u blogovanju našao radost kao svojevremeno u radu na radiju. Ja nisam radio na radiju (i pored najveće moguće želje na svetu), ali sam mnogo voleo da pišem kompjuterske programe. Za sve što mi je padalo na pamet. „Spectrum“-čić najpre, pa onda „Komodor“. Bila je to moja prva zaraza u životu. Jedva sam se „skinuo“ sa nje. Ali jesam. Danas mi, recimo, padne na pamet da od svega napravim priču na blogu. Nema veze kolika, ali da to što napišem jednog dana bude slika makar za mene. Da zaustavim trenutak. Toj zarazi se i ne odupirem.

Ljudi dolaze i ljudi odlaze. Kad pogledam spisak blog-prijatelja, shvatam da je mnogo njih danas neaktivnih. Može da mi bude žao i jeste mi žao, ali kao što rekoh gore - i to je život. Ono što bi trebalod a budemo celog života jeste da budemo ljudi, a blogeri.. Ali zato ima novih blogera. Što je fantastično. Uživam da ih čitam.

Danas je pet godina i otkako je Mungos počeo da piše blog. Nema koga od nas vremešnih da ga se ne seća. Svratite do njega. I ja ću.

Pa, dobro. Jednom uhvaćen u blogerske kandže, teško ću se iskobeljati. Pod uslovom da želim. A još ne želim.

 

 
pet - 08.07.2011, objavio Sizif 8. jul 2011 22:42:37

Priču koja sledi mogao bih da nazovem „Free your mind”, ali neću. Najpre zato što ne želim da liči kao da je u nastavku reč o nekom „Top10 Chart“-u. Zatim, ne želim da pišem o samoj slobodi koliko o onome što joj je prethodilo, o onome po čemu sam prepoznao da to što sam pre nje živeo nije sloboda. E sad, ako nemate predstavu kako nešto veliko izgleda, lako ćete velikim pojmovima nazivati male, pogrešne stvari, pa će i velika reč sloboda biti oskrnavljena.  

Mora da je većina nas blogera nekada pisala dnevnik. Ne kažem to zbog sebe, već mi je logično: ko bi, recimo, sa trideset i nešto, koliko sam imao kad sam počeo da pišem blog, piskarao bilo šta online a da to prethodno već nije radio “na papir i olovku”?   Omladina među blogerima verovatno radi isto što i mi seniori, samo što imaju sreću da ne moraju da koriste sveske, rokovnike,... Samo user/password/web-adresa... I, ako to žele, to svoje na webu mogu zaključati ili ne.

I ja sam, dakle. kao mlađi pisao dnevnik. Dobili smo u školi jedan mali dnevnik još u prvom razredu, na roditeljskom sastanku. Objašnjenje šta je to Dnevnik i kako se piše, ako vas ne bi zainteresovalo da počnete sa pisanjem, makar bi bilo nešto novo, nešto što do tada niste ni znali da postoji. Za neke je to dobar prvi korak. Meni se nije svidela boja (ustvari, za moje vidne sposobnosti bilo je bledo, sitno - prilično nevidljivo). Dugo je stajao kao što bi mi danas stajala knjiga iz, na primer, anatomije ili hortikulture (da ih imam). Znači, nešto što ne samo da ne radim, nego me i ne zanima - ukratko nema veze samnom. Sa ovoliko godina koliko imam, mogao bih reći da se zaraza desila ubrzo, ali je sa sedam godina razmak od naredne tri do nastupanja zaraze prava mala večnost. Toliko vremena je trebalo da počne da me kopka da pokušam. Sve ono što me u prvom razredu zagolicalo, u četvrtom je izazvalo požar. Bio sam zadovoljan što su bilo kakve smislene rečenice izašle iz moje glave, a da nije za potrebe školskih zadataka. Čitao po sto puta, kao da sam nešto bog-zna-šta veliko napisao.  

 

„Mušica“  

Ako ne napišete „Dragi Dnevniče“ ili „Draga Keti“ (kako je svoje zapise započinjala Ana Frank ako se dobro sećam), najverovatnije će vam dnevnik biti priča sa samim sobom. Ma koliko se trudili da izgleda kao da nekome pričate. Reči su, najpre, bile (ustvari pokušale da budu) odušak mislima, ali i čitanje i prepisivanje svojih misli se takođe uči. Rekao bih mnogo duže nego ovih naših šezdest slova i još nekoliko engleskih preko toga. Onoliko koliko uspete, toliko ćete biti zadovoljni. Zadovoljstvo se zaljulja na sopstvenim nogama kada postanete svesni da ima reči koje pišete ali biste najradije sa nekim podelili - nekome rekli - a da se one, nasuprot vašoj želji, odbijaju i vraćaju natrag vama.   Isto onako kao što sam pokušavao da napišem neka pisma koja nisam poslao (simpatijama, pretpostavljate, mada je bilo i onih krajnje gorkih nekim drugima). Mnogo je takvih u mom životu. Postalo mi je, kažem, odvratno kad sam uvideo da ipak sve te stvari pišem samom sebi, da do onih do kojih treba, pismo nikada neće stići. I onda me to grize, nervira, čini nemirnim... Osećaj besmisla, kome tada nisam znao ime. Nisam umeo ni da ga opišem. Prva asocijacija mi je na mušicu koja se zaleće u zatvoreni prozor misleći da je potrebno samo da se dovoljno jako zaleti da bi prošla (kroz staklo o kome nema predstavu). Ne zna da to što joj ne da da izađe ustvari, nešto što postoji. Moje misli su se upavo tako odbijale o nešto meni neznano. Borio sam se neko vreme. Morao sam ili da „otvorim prozor“ („da mušica izleti napolje“) ili da prestanem da pišem dnevnik. Dogodilo se ovo drugo. Osećaj koji me gušio više nisam mogao da podnesem.

*      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *      *     
U mojoj kući je uvek bilo pušača. U danima kada je to najbitnije za decu, moja majka, inače pušač, nije mogla da vidi ni nacrtanu paklicu cigareta, a kamoli da zapali ili povuče dim. Kamo sreće da je to nastavilo da je drži... Matori je iz jubilarnog drugog puta prestao zauvek. Ja ne znam da li bih mogao da budem talav karakter. Videlo se da ni on naradije ne bi igrao tu ulogu karaktera, ali vaspitni primer sinovima morao je da radi u režimu 24/7. I taman je, verujem, pomislio da je lični primer delovao onako kako mora (zvanično, kuća nije brojala nijednog pušača), kad je brat priznao ono što sam ja već znao - prve popušene cigarete. Broj pušačkih odavno je nadbio   broj nepušačkih godina u njegovom životu.

Dim cigarete ipak sam davno počeo da prepoznajem i razlikujem neke od dimova (koja je marka cigarete). Mogao sam čak da kažem i da uživam u nekima od njih, a bio sam klinac. Pasivni pušač, uglavnom. Gora varijanta. Jedan od tih dimnih mirisa sam ipak mrzeo. Bio je to onaj kada se u zatvorenoj prostoriji dim odbije o staklo, pa se vrati, ili onaj kada ustajali duvanski dim dobije osveženo pojačanje, pa onda zajedno udaraju u nos. Ma kakav nos - u mozak!. Primenjena fizika. Povratni talas tuče duplo jače, uprošćeno (i pomalo netačno) rečeno. Ima mirisa koje ne volim, ali taj mi je odvratan, taj me nervira. Osetim ga kao zarobljenu misao, misao koja nikada neće videti svetlost dana. Istu onakvu misao kakva me gađala pred kraj pisanja dnevnika, onakvu misao kakva mi je otrgla olovku iz ruke.

Svaki put, ustvari, pobeđujem ideju ili da se izvičem na „tvorce atmosfere“ ili da nestanem brzinom svetlosti iz kontaminirane zone.

 

I posle dnevnika...  

Koga privuče dnevnik, skoro da je potpuno sigurno da će ga privući i blog. Samo da mu neko, kao što je meni ona, objasni šta je to blog. Svi smo mi na blogu isprva nepoznati i uglavnom svi želimo da nas što pre upoznaju: I opet kreće kao onda kad smo pisali „Dragi Dnevniče“, samo što se glas često odbija o beskonačnost. To je napredak, jer ipak se ne vraća kao đon u glavu - kao odbijeni duvanski dim. Naprotiv oslobađa duh. Ako ga neko i uhvati (taj glas), pa onda još i obrati pažnju... to se onda zove interakcija. Pomislio sam. „Bože, zašto ovoga nije bilo ranije?“ Ima stravičnih primera stvari koje nisu došle na vreme. Samnom i blogom ni izbliza nije tako strašno.   Katarinu sam najpre gledao belo dok mi je govorila o blogu, kao da mi je pričala o kinematografiji Vima Vendersa (mogao sam reći bilo kog reditelja - podjednako ih ne poznajem). Uvidevši šta je to, znao sam da ću da „zaglibim“. I tako: malo u beskonačnost, malo u nečije uši, tek počeo sam da bežim na mesta gde me ne znaju i da pišem. I opet sam ostao sam sa sobom. I opet osetio tup udarac duvanskog   dima odbijenog od prozora. Opet sam pisao samom sebi. Ne, to sebi više neću priređivati, osim ako baš ne budem morao. Lakše je među prijateljima. I na blogu i u životu.