Ne vjerujem u efekat leptira, ali neka ostane zabilježeno da sam zagrizao sarmu u momentu kada je čovjek skočio sa visine od 39 kilometara! Ništa posebno... Mislim na sarmu, ne na Baumgartnerov skok. Radim na tome da postanem Feliksov sunarodnik, mada nisam siguran koliko ću, ako uspijem u toj svojoj namjeri, moći da se integrišem. Navići ću se ja na kulturu, na običaje, jezik učim već prilično dugo, ali se plašim da nikada neću moći da pijem Red Bull u količinama u kojima to austrijanci čine!!! Na prvi pomen tog planetarno popularnog energetskog napitka, prvo što mi padne na pamet je jedan drugar, inače veliki fan Halida Bešlića (svako ima svojih problema, šta ćeš...), veoma popularnog (ne baš planetarno, ali popularnog) izvođača narodne novokomponovane muzike! E, moram sad do prodavnice, pa se nadam da ću se sjetiti o čemu sam uopšte i počeo pisati... Ne morate me čekati... 

      Pola sata kasnije...

      Evo me! Di sam ono stao? Ah, da. Prije 3 godine, kada je gorepomenuti vokalni solista doživio saobraćajnu nesreću vozeći svoju novu Škodu Superb (što su poklonici crnog humora jedva dočekali, pa preradili stihove njegove pjesme u "K'o bi rek'o Škoda da zanese...") i ležao na odjeljenju intenzivne njege u kritičnom stanju, odluči taj moj drugar da organizuje, u lokalu, žurku podrške u njegovu čast, a u cilju želja za što brži oporavak. Sjećam se da smo se napili kao guzice! Sutradan, nakon žurke, u dnevnoj štampi se pojaviše naslovi "Zdravstveno stanje Halida Bešlića iznenada pogoršano!" Par sati kasnije, na FB profilu drugara organizatora žurke se pojavio sledeći tekst: "Od sad, pa nadalje i u buduće, ne organizujemo više nikakve žurke podrške! Organizujemo samo novogodišnje, rođendanske i nak' žurke! Halide, izvini!!"  

       Naravoučenije: Nije bitno kakva je sarma, ako je Red Bull rashlađen na idealnu temperaturu!

       Plejlista za dan 15.10.2012.g.(a ja odoh da gulim krompir):

       ...sta da radim, koliko mi je dosadno bilo, pa sam igrao sa brasnom i ostalim namirnicama. Mislim, nije ova dosada uopste, ali uopste, losa! :)

       Ovdašnji lokalni političar prije četiri dana, a u cilju predizborne kampanje, svečano je otvorio  novoizgrađeno dječije igralište. Donijeli mu makaze na jastučiću, presjekao čova vrpcu, rukovao se sa stanarima, fotografisao sa dječicom, dao intervju... Bilo sve u dnevnoj štampi. Ljuljaške, klackalice, pijesak i mali žuti tobogan. Iza okupljene mase, u haustoru, ležao je neki beskućnik. Niko ga nije primjetio.

        Niz taj isti mali žuti tobogan, spustio sam se prije nekih mjesec dana. Niko me nije fotografisao, niko da se rukuje sa mnom. Sa strane je stajala jedna Zorica i umirala od smijeha, a iza, u haustoru, čučao je neki beskućnik i pio rakiju iz flaše umotane u papirnu vrećicu. Nije me ne primjetio.

       Na prvi pogled, djeluje kao prekinuto prijateljstvo zbog jebenih 70 eura. Ako je tako jeftino, vjerovatno nije ni bilo neko prijateljstvo?! Jedan princip je teži i vrijedniji od svih para ovog svijeta. Podvukao sam crtu, preuzeo na sebe manjak koji nisam napravio, ali čist račun sa samim sobom nadoknadiće, valjda, sve te godine druženja. Kad neko krene da ti uvali, a ne možeš da izbjegneš, primi ga brate do kraja! Posle se okreni i idi, dostojanstveno i zauvijek!

       Niko nije onakav kakvim se čini! Prijatelj, brat, roditelj?! Nikakve to veze nema i niko nikoga ne poznaje u potpunosti! Prava sreća je kada to shvatiš dok je (nadam se) još dosta života pred tobom.

        P.S. Papčino iz elektrodistribucije, kada se opet budu isključivala svijetla na sat vremena u sklopu akcije "Sat za našu planetu", nemoj molim te da ih gasiš! Dva dana ti je upaljena ulična rasvjeta, tako da ti onaj jedan sat ništa promijeniti neće! Hvala na razumjevanju! (Ovo nema nikakve veze sa postom, prosto je bilo jače od mene)    

      Stvarno, šta se desilo današnjim ženama?! Ne želim, a nemam ni opravdanog razloga da sebe veličam i hvalim, ali da su ovo neke godine između 1500-te i 1900-te ja bih, vjerovatno, bio nešto kao Don Huan De Marko. Dobro sad, Don Goran De Marko, mada i pored najbolje volje ne mogu da iskopam nijednog Marka u porodičnom mi stablu... Nije ni bitno! Elem, današnje žene traže i očekuju nešto sasvim drugo. Njima, koliko ja kapiram, treba jedan dobar konj na belom Don Huanu, a b(l)oga mi i Marku, sa crnim BMW-om ili nekim sličnim sokoćalom sa cijenom u približnom redu veličine. Veličina je definitivno bitna! Ne pomaže ako si tehničar, pa ni elektrotehničar... Što me dalje asocira na jedan odličan vic, koji vam, naravno, neću "ispričati". (Jel' znak interpunkcije može ići posle izvodnika ili mora prije?!) Posmatram ljude dok perem nepregledne kolone čaša, u sigurnosti toplog i mokrog šanka... Jedan hvata najbolju ribu u lokalu na ključeve od Audija. Drugom su roba ribe koje prvo moraš uštinuti za obraz, dobro prodrmusati i pitati: "Mala, mala, a čija si ti?!" (Izgleda da znak interpunkcije ide ispred izvodnika) Jedna, dobra k'o konj ali jadna, se jebe za dva točena piva... Pa, srećo malena, ne mo'š se ti pojebati toliko puta koliko ja piva mogu natočiti! Neću joj nikada platiti ta dva točena piva, pa neka je sto puta bolja od Monike Beluči. Opet nije Monika Beluči... Nisam ni ja Vinsent Kasel! Bolji sam bar 99 puta od njega, subjektivno. Ima neštu u tim ružnim muškarcima, objektivno. Nisam ja ni ljut, ni zavidan, a nije me ništa ni iznerviralo. Samo sam blago pripit i htio bih, bar još jednom, u njeno krilo... Neka priča, neka izmišlja razloge zbog kojih je pametnije da ne budemo zajedno, neka laže... Neka ćuti, ako hoće, samo neka se ne pomjera. Ako lažem, odsecite mi kamen (sa srca) i pretvorite me u ruku (koja plovi njenim telom u beskonačnost...)

      Svi događaji i lica u ovom kratkom i besmislenom tekstu imaju svake veze sa realnošću i nisu izmišljeni.

       Parental advisory - explicit lyrics (ovo je trebalo biti na početku al' zajeb'o me režiser - čitaj mozak)

       Valjda explicit text, konju glupi?! Kakav crni lyrics?! Nije ti ovo poezija!

       Idi spavaj...

       Dobro, idem, nemoj se sad naljutiti... Ali, stvarno, šta se dešava sa današnjim ženama?!

        Odspavaj! Sve će ti se samo objasniti malo sutra.

      Prelomio sam. Ne, nije nikakav slavski kolac... Prelomio sam da idem odavde, i otisao sam. Opet sam tu, srecom samo na par mjeseci, pa palim. Nakupilo se i previse dobrih vibracija in Wien, a izgubilo se prilicno kilograma. Dobio sam vise komplimenata, od toga da nekako sav blistam, da sam se proljepsao (usta moja, hvalite me!!!) pa do toga da vise licim na dvadesetogodisnjaka koji tek treba da upise faks nego na nekog sa 10 godina i 10 miliona problema vise... Uskacem u staru garderobu, u pantalone koje su mogle da se navuku samo malo iznad koljena, u majicu koja se zatezala toliko da sam licio na onu Michelin lutku sa starih Tamica (TAM - Tvornica Automobila Maribor, za mladje koji se ne sjecaju)... Sam sebi licim na Balasevica iz one njegove pjesme "Divlji badem", koju sviram prilicno dobro jer nalazim i po 4-5 sati dnevno za vjezbanje gitare. Znate ono, "Sve mi je odlicno zvucalo, dobro sam stajao tih sezona, ljuljale me oci sirom promenade..."  Prijaju pogledi, iako ima i pogresnih. Trazila mi jedna djevojka, meni skroz antipaticna, broj telefona. Ne, nisam bio grub... Bio sam iskren. "Djevojko, trenutno nemam para, nemam posao, nemam auto, motam duvan i pusim, pijem najjeftinija pica, imam 30 godina i zivim sa majkom! Razmisli jos jednom da li ti zaista zelis moj broj telefona..." Nekada ispadnem i kreten, ali sve je to zivot. Moja dobra majka je docekala da joj se sin, u svojoj tridesetoj, vrati kuci jako pijan i blago naduvan i da zaspi ispred kucni vrata, sa sve klucevima u ruci, jer nije imao snage da pogodi bravu nakon viseminutne borbe... Proslo i to... Zao mi bude, ali ne kajem se. Zato sad ide pjesma ciji su stihovi obrnuto proporcionalni mom trenutnom stanju, i kao sto u pjesmi kazu: "Zivot je jedan, zivi ga Fikreta!"

            Mozda bi svi malo trebali da se sklonimo otuda i pocnemo iz pocetka (ili je ispocetka, jbm li  ga) :D   

       Austrijanci vikendom, na svakom saobracajnom znaku (a ima ih mnogo), okace po 3-4 prozirne najlonske vrece i u njih trpaju dnevnu stampu. U jednu takvu stane nekih 20-ak primjeraka jedne dnevne novine. Iznad je postavljena kasica sa prorezom za novac i jasno istaknutom cijenom. Mucim svoj napaceni mozak i kontam cijela tri vikenda, kako je napravljen taj mehanizam i nije mi jasno na koji nacin funkcionise obicna najlonska kesa i kako ti dozvoli da uzmes novine kada ubacis novac... Sjetih se one narodne "Ko pita - ne skita", pa vodjen njome priupitah drugara da mi pojasni princip kupovine omiljenog mi medija. On se grohotom nasmija. Pa jos jednom... ...pa opet...  Kaze: "Ma, kakav mehanizam, otvoris kesu, izvuces novine i odneses kuci!" "A, novac?!" "Hahaha, ma ovo je kulturan narod - austrijanac PRETPOSTAVLJA da ce svako da plati..." Aaaaaaaa, tu smo znaci! Znam sta sad mislite... Ne, nisam... Ubacivao sam 80-90 centi svaki put kada bih zazelio da procitam stampu. Mislio sam da cu, kada odem u inostranstvo, biti odusevljen novom sredinom, kulturom, obicajima, nacinom zivota i standardom. Da, ali vise me drzi osjecaj sve vece razocaranosti u ono sto sam ostavio. E, moj Balkane.... Mislio sam da te ne bih mjenjao nizasta na svijetu, ali sam pogresno mislio. Nisam materijalista pa da prevashodno gledam i poredim sve iz tog ugla, ali vremena su takva da je to neminovno. Ne znam za druge krajeve Evrope, u Austriji je skoro sve jeftinije nego kod nas. Cijene u kaficima su sasvim pristojne, za njihove uslove i standard, samo im je kafa malo skuplja. Mali espreso je 1,75 a duza kafa se krece od 2,20 do 2,60. Pivo je od 1,90 do 3,00 eura, kratka pica 2,0 do 2,5... Kebab je od 2 do 2,90, fantasticna velika pica se moze pojesti za 5 eura, becka snicla (PRAVA) je oko 3-4... Osnovne zivotne namirnice po ultra-mega-giga-supermarketima kostaju isto ako ne i 10 do 20% jeftinije nego u dragim nam i mnogobrojnim domovinama, nastalim cijepanjem one jos draze velike. Nije nekulturno da se pusi ulicom, cak je i pozeljnije nego u zatvorenim prostorima i svi dime nenormalno, al' neeeeces vidjeti nikoga da je cigaretu bacio na trotoar, ili ne daj B(l)oze na javnu zelenu povrsinu, nakon sto ju je popusio. Strogo u kantu! A, kante... Na svakom koraku... Dosao sam kuci da sredjujem neku papirologiju, pa nemam bas vremena da duzim, al' sam se vec jos vise razocarao. Nece ovdje biti bolje! Nema perspektive! Zali mi se jedan ovdasnji poznati prevarant i kaze: "Samo pici nazad sto prije, ovdje se vise nema sta ni ukrasti!" Nije ovo trebalo da zvuci pesimisticno, al' jebi ga... Da nije sve tako crno, potvrdjuje i ekipa koja odrzava puteve i koja se sjetila nakon tri godine da zatrpa rupe i betonira kanale koje su prokopali dok su postavljali kablovsku... Mozda za tri godine i meso bude jeftinije nego u Becu... Ne cekam ja to ovdje! Zivi i zdravi mi bili! 

      Ovi austrijanci nisu normalni. Znao sam ja da je Senbrun veliki, ali da su ga napravili bas onolikog, e to nisam znao. Ides, ides, ides i ides...  ...i stignes do pola, pa onda malo uzbrdo, pa nizbrdo, pa opet ides.... i tako... Svega ima ovdje, a najvise vjetra. Cak i na +30. Taj ne odustaje. Automobil u Becu nije potreban. Prevoz je jebeno predobar! 14 evritja za sedmicnu kartu koja vazi za apsolutno sve vrste gradskog prevoza U-bahn, S-bahn, Tramvaj, Bus... Cijene po prodavnicama su, ako ne kao nase onda cak i malo povoljnije. Za 9 sati rada, zaradio sam 110 evrica, onako vise rekreativno, na crno. Na Balkanu mi je trebalo oko 90 sati za istu svotu novca. Imam zelju da cujem njemacki jezik na ulici ili u prevozu, ali slaba vajda. Tek svaki peti covjek kog sretnete je austrijanac. Mozda. Najzastupljeniji su turski kao i balkanski jezici. Jedan dan imam utisak da sam u Nigeriji, drugi dan da sam u Kini, i tako...  Voda za pice je fantasticna. Zene su, sto bi rekao jedan drugar, wunderpredobre! Duvan je skup... Sad palim na dorucak i toceno Zipfer pivo! 

       Nisam planirao da se zaljubim. Desilo se. Proljeće, šetnja, klupica, flajka piva (kak'a romantika)... Ali, uvijek ono ali i uvijek u nevrijeme. Ne, nije bilo kiše, ništa slično - nešto drugo je u pitanju. Ona u dugoj vezi, a ja se spremam da palim u inostranstvo za mjesec dana. Visoka kvota na gostujuću ekipu. Ne bih se na sebe kladio. Drugar kaže da bi trebalo bar jednom da zatresem mrežu, da izgubim časno. Nisam od tih, jebiga. Nije ni ona, čini mi se. Elem, izabrah pogrešno veče za izlazak bez auta. Pratio sam je kući. Nisam to godinama radio i kao da sam se vratio u neka srećnija vremena. Lagani vjetrić, zvjezdano nebo, ona slatka...  Ma, simpatično je to sve, iako mi je posle trebala čitava vječnost da se vratim kući... Društvo mi pravio neki džukac, avlijaner. Mislim da sam ga čak i pomilovao par puta... Mislim da sam i nju ili možda ne? Ne znam... Ne, nismo ništa, majke mi... Možda...  Previše je tu prepreka. A ipak, ne bih da ostane u kategoriji "Somebody that i used to know..." 

       Samo jedna loša priča kao dobar uvod u pjesmu...