Струганик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Струганик

Двориште и кућа у којој се родио војвода Живојин Мишић
Двориште и кућа у којој се родио војвода Живојин Мишић

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Колубарски
Општина Мионица
Становништво
Становништво (2011) 204
Положај
Координате 44°11′07″N 20°06′22″E / 44.185333, 20.106166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 575 m
Струганик на мапи Србије
{{{alt}}}
Струганик
Струганик на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број 014
Регистарска ознака VA


Координате: 44° 11′ 07" СГШ, 20° 06′ 22" ИГД

Струганик је насеље у Србији у општини Мионица у Колубарском округу. Према коначном попису из 2011. било је 204 становника, према попису из 2002. 276 становника, а према попису из 1991. 290 становника.

Село је смештено у оном делу Колубаре где Ваљевске планине замењују њене питомине и равнице. Развило се по теменима коса које су широка развођа између изворишних кракова река Рибнице и Топлице. Лежи под планином Маљен.[1][2] Најстарији помен села се везује за 1737. годину.[2]

Струганик је познат као родно место знаменитог војводе Живојина Мишића, у коме се налази и његова родна кућа, споменик културе од великог значаја. Осим тога село је знаменито и по мајдану литографског камена.[2]

Географија[уреди]

Положај и тип села[уреди]

Струганик је село у општини Мионица, смештено је у северној подгорини Маљена. Као у уводу поменуто, развило се по теменима коса које представљају широка развођа између изворишта кракова Рибнице и Топлице. Село не лежи непосредно под Маљеном него нешто северније; под самом планином је друго село карактеристичног назива — Планиница. Ипак, атар села је брдско-планинске природе и површине је 961 хектара. Простире се углавном у висинској зони од 360 до 460 метара. Налази се девет километара југоситочно од Мионице, тј. 10 путем преко Разбојишта, пет километара од Бање Врујци, а 100 километара од Београда.[2][1]

Један прилаз Струганику је са Ибарске магистрале у Жупањцу, преко Боговађе, Доње Топлице и Мионице. Други прилаз, долази такође са Ибарске магистрале, али из Љига преко Горње Топлице до Разбојишта у Попадићу, где се скреће и путује још 8 километара. Могућ је и прилаз са пута Београд—Ваљево, односно пруге Београд—Бар, из Диваца, преко Мионице до Разбојишта, али и од Ужица преко Дивчибара, Мионице, Разбојишта, па и Чачка и Горњег Милановца, као и преко Равне Горе и Планинице. Од Разбојишта се иде асфалтним путем по коси који дели речицу Рибницу од потока Копљаница.[2]

Струганик је сеоско насеље разбијеног типа на долинским странама Копљанице, између Петковаче (436), Гвозденца (455) и Говеђег брда (473). Старо село је било код извора Баћенца, па се потоњим деобама и досељавањима померало на север и насељавало око Копљанице и изнад Рибнице, на самој коси—вододелници, око широког асфалтног пута Мионица—Планиница—Равна гора. Средиште села ни данас нема изглед ушореног насеља. Ту је бивши задржни дом и неколико сеоских кућа.[2]

Село се дели на џемате који носе имена по највећим и најпознатијим сеоским породицама: Мишићи, Шутуљићи, Каљевићи, Мачури, Арнаутовићи и други. Умрле сахрањују у заједничком гробљу, на месту званом Ледињци.[3]

Рељеф[уреди]

Значајнија узвишења су Петковача и Перово брдо над реком Рибницом, Баћенац и Криве стране до Планинице и Говеђе брдо до Берковца. Поред ових, значајна узвишења у селу су и Павлово брдо, Вуковача и Гвозденац. Геолошки састав чине секундарне стене од којих на источној страни преовлађују пешчари, а на западној литографски камен који се јавља у моћним наслагама.[2]

Земља је посна, сува и песковита, те није за било какве усеве, ако се не нађубрава. Мало плодније земље је низ Копљаницу, по Баћенцу и Говеђем брду, због чега се мештани спуштају у долину Рибнице и Топлице те ту купују или закупљују имања, како би гајили житарице и друге ратарске културе. Ливада и пашњака је мало и они су до Планинице или по планинским врховима.[3]

Геодетска управа општине Мионица у својим подацима из 1994. године наводи да је од 961 хектара струганичке замље само 34 хектара било неплодно. Под шумом се налазило још 312 хектара, док је све остало обрадиво земљиште и то: њиве 274, воћњаци 79, ливаде 179 и пашњаци 82 хектара.[3]

Осим Петловог брда, чије су падине изнад Рибнице кршевите, сва друга брда су пошумљена. Радојчић у својој књизи наводи да су најлепше шуме на Церовој коси и Кривим стенама, у којима доминирају храст, буква, јасен и бреза.[3]

У близини засеока Мишићи састају се изворишни краци Рибнице и својим наносима стварају поширу луку. На овом месту, које је затворено и скровито надморска висина износи само 256 м, због чега се ту, од старина, налази црква, а од 19. века па све до 1963. године била је и основна школа у којој су учила деца из околних села Попадића, Планинице, Паштрића, Брежђа и самог Струганика. Ту школу је похађао и Живојин Мишић, славни српски војсковођа. Средиште Струганика се налази високо од овог места, на самој коси - вододелници, око широког макадамског пута, којим саобраћа аутобус на локалној линији Мионица - Струганик. У овом седишту, налази се сеоска продавница, која је смештена у дотрајалој приземној кући. Нешто ниже од продавнице и пута, на западној страни, налази се неколико кућа, којим као главно обележје Струганика представља спомен биста војводе Мишића. Недалеко од продавнице налази се данашња школа. На око 1 километар ниже, идући поред Рибнице, долази се у заселак Мишићи, које носи назив по презимену најчувеније фамилије у селу. У овом засеоку налази се родна кућа војводе Живојина Мишића, која је претворена у спомен дом и налази се под заштитом државе. До ње води врло лош сеоски пут, и без успутних ознака. Спомен-кућа Мишића је током већег дела године закључана и затворена за путнике намернике и туристе. Струганик под тим именом, колико је досад познато, први пут се помиње 1737. године у списку села палешког округа, из времена аустријске окупације Србије 1718-1737. године, а по традицији везује се за обраду камена пешчара званог струганик, чиме се и данас баве његови житељи.

Баћенац[уреди]

Средокраћа између Мионице и питомине Колубаре и Сувобора је брдо Бећанац, надморске висине 622 метра. На овом брду се налазе мајдани пешчара или како Струганчани кажу тоциљака. Они су углавном у поседу породице Поповића, који су прави мајстори за обраду овог декоративног камена, који се користи за израду стубова, тоцила, корита, споменика, фасадних облога и сличног. Овај камен се све више користи и у путној привреди. Ово брдо је још познатије по историјским догађајима који су се овде одиграли за време Првог светског рата (види → поглавље историја).[4]

Хидрографија[уреди]

У кориту Рибнице, под Перовим брдом, налазе се три јака извора која после краћег тока падају у Рибницу. Један је познат по називом Хајдучка чесма, а други Бубиљо, док је трећи испод бившег Мишића летњиковца. На самом Перовом брду се налазе три јака извора: Арнаутовића вода, Каљевића и Мишовића (Мишића) бунари. Поред ових наведених, у познате сеоске изворе убрајају се и: Мачурска чесма, Милутиновића чесма, Поповића чесма, Станишића чесма, Марковића чесма те и извори Орловац, Бела вода и Близанци.[5]

Испод узвишења Криве стране и Баћенац, где је и највише сеоских кућа, се налазе три јаке чесме, од којих настаје речица Копљаница, која тече на север и представља изворишни крак реке Топлице. На Баћенцу има врло јак извор чија вода отиче кроз Церову косу у Плаженичку реку, која тече са источне стране села. На овом брду је и извор Лазов гроб.[5]

Једним делом ивицом села тече река Рибница. У близини засеока Мишићи састају се изворишни краци Топлице и својим наносима стварају ширу луку, познатију под именом Рибница, чији се већи део налази на атару села Паштрић. На том месту надморска висина је само 256 метара.[5]

Понори Копљанице[уреди]

У горњем току Копљанице, у атару овог села, су два понора, која се налазе у речном кориту. Први је на надморској висини од 322 метра, а други око 300 метара низводно на висини од 308 метара. Вода која понире на првом извору се појављује на извору удаљеном око 100 метара, на левој обали речице, на надморској висини од 117 метара. Вода са другог понора се појављује на извору у кориту Копљанице на висини од 300 метара, као и на изворчићу код Стајине пећине.[5]

Имајући све то у виду, као и тврдње мештана, Радојчић закључује да Копљаница нема губитка воде ни према сливу Рибнице, ни према сливу Берковачке реке. Напротив, са леве стране (према сливу Рибнице) прима седам извора, од којих четири поред речног корита, док су три виши од корита. То показује да је хидролошка вододелница између сливова Копљанице и Рибнице висока, вероватно на кречњачкој греди, која раздваја поменуте сливове.[5]

Етимологија имена[уреди]

Према Списку насеља Палешког округа из 1737. се наводи да је име села везано за посебну врсту камена — шкриљца, кога мештани зову струганик, јер је као струган сложен по слојевима. Други извори наводе, пак, да је име дошло од бројних стругара (пилана) које су резале дрво из овдашњих шума између Станине реке и Копљанице. Није, такође, немогуће да је назив села везан и за камен тоциљак на брду Баћенац.[2]

Историја[уреди]

По народном предању село је почело да се насељава почетком 17. века, а најстарији помен о селу, као у уводу речено, везује се за 1737. годину када се помиње у Списку насеља Палешког округа.[2]

Становништво[уреди]

Порекло становништва[уреди]

Антропогеограф Љуба Павловић[6] је у својој књизи „Колубара и Подгорина“ из 1907. године, навео да су Шутуљићи- Шутуље најстарија породица у селу, да су досељени из Ђакова у Старој Србији и да славе Светог Ђурђа. Првобитно су били настањени у близини изворишног дела Станине реке, на левој обали. Милораду Радојчићу, аутору књиге Завичај Војводе Мишића, овај, поменути податак, је потврдио и Драгиша Милутиновић, пензионер из Струганика, настањен у Паштрићу. Према његовом казивању прво су се доселила два брата Ђурица и Милутин Мијатовић. Пошто је овај први био ћутљив (шутљив) човек, мештани га прозваше Шутом, а његове потомке Шутуље, од чега је касније изведено презиме Шутуљић. Део ове породице кориговао је своје презиме, па се сада презивају Шутулићи. По Милутину његови потомци се назову Милутиновићи. Занимљиво је да Љуба Павловић у својој књизи не наводи њихово порекло, иако бележи да постоје. Чак се зна да је Милутин имао сина Ђуру, по коме су се неко време презивали и Ђуричићи. Славе Ђурђевдан.[7]

Станишићи су се овде доселили пред крај 17. века, воде порекло од породице Колачке из Никшићке жупе, а славе Лучиндан. Павловић наводи да су им сродници Спасојице у Гуњици и Колаци у Бобајићу. Почетком 18. века, пред почетак аустријске окупације, из Старог Влаха досељавају се Каљевићи који воде порекло од истоимене породице из Тепаца под Дурмитором. Има их доста у Ужицу и околини. Славе Томиндан и дуго су били најмногољуднија фамилија у селу.[8]

Од Каљевића су настали Мишовићи или Мишићи. Презиме су добили по Миши Каљевићу. Забележено је да се неки од њих појављивали и по презименима Лучић по Луки Каљевићу и Живковићи по Живку Каљевићу. Заједно са Каљевићима, па и Мишићима, овде су стигли и преци данашњих Марковића, који славе Томиндан. Сви они су били настањени с обе стране пута Мионица — Сувобор.[8]

У то време у Струганик долазе и преци овдашњих Пауновића и Матијевића, који потичу из Куча у Црној Гори и славе Томиндан. Скоро истовремено у село долазе и Мачури, данашњи Николићи, који воде порекло из истоименог села у Кучима. Наводно је њихов родоначелник, Никола, добио надимак Мачур, јер кад год су Турци долазили да сакупљају данак он је говорио да нема да им да и мазио би мачку. Резигнирани због тога они га укоре што нешто не ради, већ само мази мачку, и прозову га Мачур. Славе Ђурђевдан и Секованије. Настањени су на десној обали Копљанице.[8]

Арнаутовићи су стигли у доба Првог српског устанка — тачније у време Карађорђевог похода на Сјеницу, а досељени су из Бухара у Старој Србији. За њиховог претка Павловић наводи да је досељен као чобанин код Шутуља и да су га они и оженили. Ломе колач о Ђурђевдану а славе Марковдан.[8]

Поповићи су из суседне Планинице, такође славе Ђурђевдан. Наводно су дали девет попова, а последњи је био стари Јова Поповић, рибнички парох, сахрањен у порти рибничке цркве, који је око 1830. године прешао у ово село. Део ове породице одселио се у колубарски Табановић. Преци Миј(х)аиловића досељени су из Горњег Лајковца, а славе Ђурђевдан. Предак Милосављевића, којих више нема у Струганику, дошао је из Бистрице код Прибоја. Његови преци су причали да се спустио низ Бабинску разуру и призетио у Станишиће. Они су славили Лучиндан.[8]

Радојчић у својој књизи наводи, да поред ових, постоје две породице Петровића — једни славе Томиндан, а други Лучиндан; Радојчићи чији се предак из Берковца призетио у Михаиловиће, а славе Јовањдан; Симићи који такође воде порекло из Берковца, а славе Ђурђевдан; Стевановићи славе Ђурђевдан и Секованије и Гулићи који су дошли као избеглице из Лике.[8]

По завршетку Другог светског рата више породица се иселило у Банатски Брестовац, а десетак година касније многи су отишли у Београд и запослили се у ГСП. Зато се све чешће чује да Струганичана има више у белом севту него у родном селу.[9]

Развој становништва[уреди]

Према харачким тефтерима из 1818. године, Струганик је имао 15 домова са 19 породица и 42 харачке главе. Радојчић наводи да је на попису из 1834. године било 14 кућа са 118 душа, 76 плугова за орање, 112 коса ливаде, десет и по мотика винограда и 4010 стабала шљиве, док је на попису из 1866. године било 25 домова са 261. становником.[10]

На наредним пописима, број становника се кретао на следећи начин (годишњи прираштај становништва од 1866. године био је 4,77 а процентни 1,48%)[11]:

  • 1874. године – 28 домова и 278 становника.
  • 1884. године – 35 домова и 323 становника.
  • 1890. године – 41 дом и 352 становника.
  • 1895. година – 41 дом и 359 становника.
  • 1900. године – 49 домова и 413 становника.[10]

Као и већина колубарских насеља, Струганик је 1948. године имао највећи број становника, и то 557.[10] Након те године број становника опада (види табелу испод).

Демографија[уреди]

У насељу Струганик живи 228 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 43,1 година (41,9 код мушкараца и 44,6 код жена). У насељу има 79 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,49.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 557 [12]
1953. 542
1961. 465
1971. 391
1981. 343
1991. 290 290
2002. 279 276
Етнички састав према попису из 2002.[13]
Срби
  
269 97,46%
непознато
  
6 2,17%


Привреда[уреди]

Становници Струганика се баве сточарством, воћарством и експлоатацијом камена. Мештани имају обиман сточни фонд. Стоку су раније преко зиме држали по суватима и испустима сеоских и приватних имања. У сточни фонд су у прошлости убрајане: свиње, овце, говеда, козе и коњи. Последњих деценија све више гаје малину и друго јагодичасто воће.[3]

Одвајкада Струганчани су се бавили и пчеларством, а неки од њих и веома успешно. Радојчић наводи да је домаћин Драгољуб Милутиновић својевремено држао и до 130 кошница ђерзанки и 20 вршкара од којих је добијао и до пет тона меда.[3]

Инфраструктура[уреди]

Струја је у Струганик доведена 1967/68. године и то прво у Каљевиће и Шутуљиће, а касније и у друге засеоке. Прве телефонске везе су успостављене 1989. године. Мештани се водом снабдевају са копаних бунара и каптираних извора. Од путне инфраструктуре, кроз село пролази асфалтирани пут Мионица—Равна Гора и у лошем је возном стању. Поред овог, у селу има и других асфалтираних, макадамских и пресутих путева. За њихово одржавање, мештани су у више наврата заводили самодоприносе у радној снази и новцу.[3]

У селу постоји продавница мешовите робе. На противградној станици у Струганику раде два запослена из села Берковац, док два Струганичанина штите паштрићка поља од градоносних облака. Радојчић такође наводи да у селу постоји фарма за тов телади, особа која већ деценијама осемењује стоку, као и пунктови за откуп млекаИмлека“ и „Шабачке млекаре“.[15]

Старине и знаменитости села[уреди]

Милутиновића конак[уреди]

Најстарија грађевина у Струганику је Милутиновића конак, грађен око 1830. године. Градитељи су били цинцарски мајстори непознатог порекла. Основа грађевине је 10x9 m, укупне површине 180 m², а сазидана је од камена; зидови су дебели око 80 cm. Конак има два подрума и високо приземље. Углавном је коришћена као гостински објекат, а у њој је спавао само старешина куће.[9]

Конак је првобитно био покривен шиндром, али је преко ње 1973. године стављен цреп. Пошто је столарија добрим делом пропала, уграђени су метални прозори, који, пак, значајно нарушавају аутентичност грађевине. Због старости, а нарочито и због земљотреса, конак је у лошем стању. Грађен је у време када је Милета Милутиновић био старешина породице. Милета је био свињарски трговац, који је продавао свуда, па и у Дубровнику. О угледу који је породица уживала, сведочи и податак да је Милетин синовац, а Васиљев син Аћим, био међу сватовима краља Милана Обреновића, што сведочи и фотографија коју и даље чувају потомци.[9]

У двориште конака је одавно доведена изворска вода, укопавања букових дасака које су потом покривене ћерамидом. Верује се да је овај мини водовод постављен у време изградње, или непосредно након изградње конака.[9]

Због своје старости и грађевинско- архитектонских вредности, стручњаци Завода за заштиту споменика културе из Крагујевца и Ваљева евидентирали су конак као значајан објекат и предложили да се стави под заштиту државе. Комисија за процену штете од земљотреса предложила је да се његова санација обави под стручним надзором. У конаку се налази икона која је донета из старе постојбине, односно околине Ђаковице када се ова породица деселила.[9]

Сеоске механе[уреди]

Премда Струганик данас нема угоститељских објеката, у стара времена то није био случај. Наиме, како Радојчић у својој књизи наводи, према попису механа у Окружју Ваљевском објављеном 14. маја 1863. године браћа Милета и Васиљ Ђуричић из села су држали механу у Горњем Лајковцу. Према класификацији начињеној за сврхе пописа, спадала је у другу класу и налазила се поред пута Ваљево — Ужице, а састојала се из кафанског простора, собе и хлебне фуруне. Поред овога, у документима пописа се наводи да је смештена под планином, далеко од других кафана и да је „треба задржати“.[16]

Даље, у Струганику је радила и Мишовића (Мишића) механа - мејана. Наводи се да је крајем 19 века била у власништву Ивка Мишовића — Мишића, трговца из села, а рођеног брата славног војводе Живојина Мишића. Смештена крај пута Обреновац — Сувобор, била је саграђена од чврстог материјала (за разлику од горе поменуте Ђурчића механе) те је имала и шталу и башту. Према класификацији из пописа, спадала је у трећу класу и углавном издавана у закуп. Тврди се да су у њој боравили и напили се жандарми кад су пошли у потеру за чувеним хајдуком Бојовићем, „како би сакупили кураж“. Механа, односно зграда механе, постоји и данас, али није у употреби већ више од двадесет година и све више пропада.[16]

Поред наведене две, од тридесетих година 20. века до почетка Другог светског рата на брду Баћенцу била је и кафана чији је власник био Радисав Стефановић (Николић) звани Бујка, због чега је ова кафана позната и као Стефановића или Бујкина кафана (барака). Овај кафеџија је пре наведене, држао и кафане у Горњој Топлици (Пироћанчева кафана) и Струганику (Мишиовића кафана). Радојчић наводи да су у овој кафани одседали каравани Рудничана са својом робом коју су терали на пијаце, док је сваког Божића испред ње одржаван вашар.[16]

Споменици[уреди]

На месту где се данас налази зграда Основне школе у селу, наставници и ученици основних школа у Рибници, Мионици, Брежђу и Горњој Топлици су се 18. маја 1904. окупили како би прославили стогодишњицу Првог српског устанка, при чему је подигнуто и пригодно спомен обележје у виду каменог белега који и данас постоји.[17]

Радојчић, такође наводи, да се испод столетних липа у дворишту школе налази камени сто над којим је свештеник држао молитву за напредак села. До 1950. године одатле се на дан сеоске преславе кретала литија која је обилазила село и молила се богу да га заштити од временских непогода. На овом месту су на дан преславе, а и 7. јула организовани вашари.[17]

Поред ова два наведена, у Струганику се налази још спомен обележја. У центру села, крај пута за Равну гору, недалеко од бивше Мишића (Мишовића) кафане, налази се спомен биста војводи Живојину Мишићу, дело Вељка Форцана. Биста, постављена на виском бетонском постаменту, окружена је паркићем који годинама одржавају ученици основне школе.[18]

Спомен-Музеј[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Родна кућа војводе Живојина Мишића
Родна кућа прослављеног војводе
Чесма поред куће

У Струганику се налази родна кућа војводе Живојина Мишића, која се због своје историјске вредности убраја у споменике културе од великог значаја, а чију поставку реализује Народни музеј у Ваљеву. Кућа представља споменик српске културно- истоијске прошлости са двојаким својством: историјским и етнографским. Првим, као родна кућа прослављеног војсковође, а другим као споменик народног градитељства. Пространа је троделна грађевина (16x12 m) са подрумом, типа брвнаре, саграђена почетном 19. века и представља праву реткост сачуване задружне куће у планинским селима Колубаре.[19]

На кући су седамдесетих година прошлог века изведени опсежни рестауратовски радови, док је двориште куће (у ком се налазе амбар, вајат, чардак, млекар, пољска фуруна итд.) ограђено прошћем. На списак, законом заштићених, споменика културе од великог значаја доспела је 1974, док је од 1987. целокупан комплекс отворен за посетиоце. Спомен комплекс сваке године посети више хиљада посетилаца, превасходно ученика средњих и основних школа кроз школске екскурзије.[20]

Гробље и капела[уреди]

Заједничко сеоско гробље се налази на месту званом Ледињци. Испарцелисано је по фамилијама, али је слабо одржавано. Око 1960. године Миленија Марковић је финансирала подизање гробљанске капеле озидане каменом. Тридесетак година касније, капела је покривена вештачким црепом, а пут до гробља је посут ризлом. Сеоска преслава је Мали Спасовдан.[3]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Васовић (2003), стр. 411.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Радојчић (2008), стр. 533.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Радојчић (2008), стр. 534.
  4. Радојчић (2008), стр. 535-536.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 Радојчић (2008), стр. 535.
  6. Павловић Љубомир: АНТРОПОГЕОГРАФИЈА ВАЉЕВСКЕ ТАМНАВЕ, Београд, 1912, II издање Београд 1998; Павловић Љубомир: КОЛУБАРА И ПОДГОРИНА, Београд, 1907; Павловић Љубомир: О ВАЉЕВУ И ШАПЦУ, Ваљево, 1990.
  7. Радојчић (2008), стр. 536-537.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 Радојчић (2008), стр. 537.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Радојчић (2008), стр. 538.
  10. 10,0 10,1 10,2 Радојчић (2008), стр. 536.
  11. „Број становника према сајту Poreklo.rs, а према књизи „Колубара и Подгорина“ Љубе Павловића“. 
  12. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  13. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  14. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  15. Радојчић (2008), стр. 534-535.
  16. 16,0 16,1 16,2 Радојчић (2008), стр. 539.
  17. 17,0 17,1 Радојчић (2008), стр. 543.
  18. Радојчић (2008), стр. 543-544.
  19. Радојчић (2008), стр. 546-547.
  20. Радојчић (2008), стр. 547.

Литература[уреди]

  • Радојчић, Милорад (2008). Мионичка општина: завичај војводе Живоина Мишића. Београд: Фондација војвода Живојин Мишић.  (COBISS)
  • Васовић, Милорад (2003). Подрињско ваљевске планине. Ваљево: Штампарија Ваљевац.  (COBISS)
  • Стаменић, Драган; Ћеранић, Зорица; Николић, Милоје Ж.; Арсић, Радивоје; Дражић, Тихомир (2006). Споменичко наслеђе Колубарског и Мачванског Округа. Ваљево: Завод за заштиту споменика културе Ваљево (Ваљево принт). ISBN 86-904745-2-8.  (COBISS)

Спољашње везе[уреди]