Уједињено Краљевство

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 50°-61° СГШ, 8°ЗГД - 2°ИГД

Не поистовећивати са Великом Британијом.
Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске
United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland
Застава Уједињеног Краљевства Грб Уједињеног Краљевства
Застава Грб
Крилатица: Dieu et mon droit2
Химна
Боже чувај Краљицу
Положај Уједињеног Краљевства
Главни град Лондон
51°30′N 0°7′W
Највећи град Лондон
Службени језик енглески (de facto)3
Облик државе Уставна монархија
 — Краљица Елизабета II
 — Премијер Дејвид Камерон
Оснивање  
 — Оснивање 1. јануар 1801.4 
 — Чланство у ЕУ 1. јануар 1973. 
Површина  
 — укупно 243.610 km² (79)
 — вода (%) 1,34
Становништво  
 — 2011. 63.705.000 [1] (22)
 — густина 255,6/km² (51)
БДП / ПКМ ≈ 2010
 — укупно 2.247 трилиона $ (7)
 — по глави становника 36.120 $ (22)
ПХР (2010) 0,849 (26) — веома висок
Валута Стерлинг фунта (£)
 — код валуте GBP
Временска зона UTC +0 (WET)
UTC +1 (WEST)
Интернет домен .uk6
Позивни број +44
1 Службени назив државе на осталим регионалним језицима је:

2 Краљевски мото у Шкотској је: Nemo Me Impune Lacessit;
3 Службени језици су: поред енглеског, велшки у Велсу. Шкотско гелски има статус да постане службени језик у Шкотској, као равноправни језик поред енглеског;[2]
4 Основана је спајањем Краљевине Велика Британија са Краљевином Ирском 1801. Садашњи назив је промењен 1927. године;
5 Прогноза националне службе за статистику [3]
6 - ISO 3166-1 je GB, али се .gb не користи.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (енг. United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland) је држава у западној Европи,[4] и чланица Европске уније. За држваву се често користи и скраћено име „Уједињено Краљевство“, „УК“ или незванично „Велика Британија“[5] или само „Британија“. УК има четири саставна ентитета. Три ентитета се већим делом налазе на острву Велика Британија: Енглеска, Велс и Шкотска, а четврти Северна Ирска се налази на острву Ирска и граничи се са Републиком Ирском.

Држава је чланица Уједињених нација, НАТО-а, групе Г8 и Европске уније.

Уједињено Краљевство је основано низом Закона о Унији, који су ујединили државе или територије Енглеске, Велса, Шкотске и Ирске (острва) под једну владу, са седиштем у Лондону. Велики део Ирске је напустио Уједињено Краљевство (које се тада звало Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске) 1922, и данас је то Република Ирска, док је североисточни део острва, Северна Ирска, остао у Уједињеном Краљевству.

Уједињено Краљевство се налази на северозападу Европе. Има копнену границу са Републиком Ирском, а осим тога је окружено Северним морем, каналом Ламанш (Енглески канал), Ирским морем и Атлантским океаном.

Велика Британија, понекада звана само Британијом, је географско име за највеће од Британских острва, и подразумева копно Енглеске, Велса и Шкотске, а понекад подразумева и њихова острва. У медијима се често уместо Уједињеног Краљевства користи термин „Британија“. Атрибут „велика“ се користи као супротност „малој Британији“ у Француској.

Географија[уреди]

За више информација погледајте чланак Географија Уједињеног Краљевства.

Границе и положај[уреди]

Уједињено Краљевство

Држава заузима највећи део Британских острва и обухвата острво Велика Британија, североисточну шестину острва Ирска и нека мања околна острва. Укупна површина Уједињеног Краљевства је приближно 243.610 km². Налази се између Атлантског океана и Северног мора. Југоисточна обала Велике Британије се приближава на 35 km од обале северне Француске, од које је одвојена Ламаншом.[6]

Краљевска опсерваторија у Гриничу у Лондону је почетна тачка нултог меридијана. Уједињено Краљевство се налазиизмеђу 49 ° и 61° СГШ, и између 9° ЗГД и 2° ИГД. Северна Ирска има 360 km дугу границу са Републиком Ирском. Обала Велике Британије је дуга 17.820 km. Велика Британија је повезана са континенталном Европом кроз Евротунел, дугачким 50 km (38 km под водом) и то је најдужи подморски тунел на свету.

Енглеска са 130.395 km² обухвата више од половине територије Уједињеног Краљевства[7], затим следи Шкотска са 78.772 km², односно нешто мање од трећине површине државе. Шкоткса обухвата и више од осам стотина острва северно и западно од главног копна, а најзначајније групе острва су Хебриди, Оркнијска острва и Шетландска острва. Велс са 20.779 km² обухвата око десетине површине, а најмања је Северна Ирска са површином 14.160 km².

Уједињено Краљевство се налази уз најпрометнији део светског мора — Ламанш што у данашње доба представља изузетно повољан прометно-географски положај. У прошлости, док се живот Европе одвијао уз Средоземље, географски положај Уједињеног Краљевства је био периферан. У доба великих географских открића, а посебно након открића Америке, положај на Атлантском океану постаје јако важан јер је Велика Британија служила као одскочна даска на путовању из Европе у Америку. Острвски положај је имао и позитивне (ширење заразних болести, одбрана од нападача) и негативне (изолованост) стране. С друге стране Ламанша налази се најразвијенији део Европе чији позитивни утицаји повољно делују на привредни и друштвени развој. Повољан прометно-географски положај од Уједињеног Краљевства је створио светску велесилу, а данас га одржава у самом врху.

Рељеф[уреди]

Физичка мапа Уједињеног Краљевства.

Воде[уреди]

Најдужа река у Уједињном Краљевству је Северн која протиче кроз Енглеску и Велс. Остале веће реке у Енглеској су Темза, Хамбер, Тиз, Тајн, Твид, Ејвон, Екс и Мерзи.

Рељеф[уреди]

Британско и Ирско острво је врло старог палеозојског и мезозојског постанка. Узвишења су снижена и заобљена, а стене су изразито богате рудама што је посебно позитивно утицало за време Прве индустријске револуције.

У рељефу Велике Британије истичу се висије, побрђа и низије.

Висије[уреди]

Бен Невис, највиши врх Британије са 1.344 m

Налазе се у северном делу Шкотске (највиши врх Бен Невис, 1.343m) и нешто мало у северном Велсу. Планине су оголеле па су врло лоши услови за производњу хране због чега су и врло ретко насељене. Висије се користе за испашу оваца.

Побрђа[уреди]

Састоје се од Јужног шкотског побрђа у Шкотској и Пенина у Енглеској. Побрђа су старе громадне планине, благо таласасте и прекривена травама, а не прелазе висину од 1.000 метара. Пенини су настали каледонском орогенезом те су богати рудама, а поготово угљем што је крајем 18. века и почетком 19. века био темељ Прве индустријске револуције.

Низије[уреди]

На северу се налази Средишња шкотска низија, а на југу острва Енглеска низија. Средишња шкотска низија је најгушће насељени део Шкотске где се налази већина шкотског становништва. На плодном тлу су повољни услови за развој пољопривреде, а развој индустрије су олакшала богата налазишта угља. На југу Велике Британије налази се Енглеска низија где је највећа концентрација становништва и индустрије. На додиру Пенина и Енглеске низије налази се Бирмингем - најјаче индустријско средиште Краљевства. У јужном делу низије налази се Лондон- политичко и економско средиште УК. Северна Ирска претежито је брдовита са бројним плодним низијама. Највећа концентрација становништва је у Белфасту. Низије се користе за пољопривредну производњу, а брдски пашњаци за испашу стоке.

Природна основа[уреди]

На данашњи изглед Британског острва веома је утицало ледено доба, кад се ледени слој протезао са севера Европе и на Британско острво, на југ све до данашњег тока реке Темзе.

По завршетку леденог доба, ниво мора се подиже, па Велика Британија и Ирска постају острва. Потапањем долина и делова равница настају велики заливи. На западној обали Шкотске настали су фјордови.

Флора и фауна[уреди]

У 1993. години 10% је било пошумљено, 46 % је било под пашњацима, док се 25% користило за пољопривреду.

Историја[уреди]

За више информација видети Историја Енглеске, Историја Шкотске, Историја Велса и Историја Северне Ирске.

Праисторија и стари век[уреди]

Досељавање анатомских предака данашњих људи догодило се у таласима почевши од пре 30.000 година. Сматра се да је на крају праисторијског периода становништво углавном припадало култури која је названа Острвска келтска култура и која је обухватала бритонску Британију и гелску Ирску. Римско освајање, које је почело 43. године, потоња 400-годишња владавина над јужном Британијом и инвазије германских англосаксонских досељеника смањили су бритонску територију на област Велса.

Средњи век[уреди]

Већина области насељена Англо-Саксонцима је уједињена у Краљевину Енглеску у 10. веку. У међувремену, гелски народи у северозападној Британији (сродни онима из североисточне Ирске и за које се традиционално верује да су одатле мигрирали у 5. веку)[8][9] су се ујединили са Пиктима и основали Краљевство Шкотску у 9. веку.[10]

Дворац Пембрук у Велсу из 11. века

Нормани из Француске су 1066. напали Енглеску и након њеног освајања, покорили су и велике делове Велса и Ирске и били су позвани да се населе у Шкотској, доневши у сваку државу феудализам по угледу на северну Француску и норманско-француску културу.[11] Норманске елите су имале велики утицај, али су на крају асимиловани у локалне културе.[12] Потоњи средњовековни енглески краљеви су довршили освајање Велса и вршили неуспешне покушаје да припоје Шкотску. Отада је Шкотска одржала своју независност, мада је била у скоро сталним сукобима са Енглеском. Енглески монарси су, због наслеђивања значајних територија у Француској и претензија на француски престо, били дубоко увучени ратове у Француској, од којих је најпознатији Стогодишњи рат, док су краљеви Шкота били у савезу са Французима у овом периоду.

Таписерија из Бајеа приказује битка код Хејстингса и догађаје које су довели до ње.

Нови век[уреди]

Почетак новог века су обележили верски ратови проистекли из реформације и увођења протестантских државних цркава у свакој држави. Велс је био потпуно интегрисан у Краљевство Енглеску,[13] а Ирска је била образована као краљевство у персоналној унији са енглеском круном.[14] У данашњој Северној Ирској, земља која је припадала независном католичком гелском племству је конфискована и дата протестантским насељеницима из Енглеске и Шкотске.[15]

Краљевства Енглеска и Шкотска су 1603. уједињене у персоналну унију када је шкотски краљ Џејмс VI Стјуарт наследио круне Енглеске и Ирске и преместио свој двор из Единбурга у Лондон. Ипак, свака држава је остала посебан политички ентитет и задржала је своје засебне политичке, законске и верске установе.[16][17]

Средином 17. века сва три краљевства су била увучена у низ испреплетаних ратова (међу њима и Енглески грађански рат), који су довели до привременог збацивања монархије и оснивања краткотрајне унитарне републике Комонвелта Енглеске, Шкотске и Ирске.[18][19]

Иако је монархија била обновљена, њена обнова (уз Славну револуцију из 1688) осигурале су да, за разлику од остатке Европе, краљевски апсолутизам не однесе превагу и да католици никада не наследе престо. Устав Велике Британије ће се развити на основу уставне монархије и парламентарни системпарламентарног система.[20] Током овог периода, посебно у Енглеској, развој ратне морнарице (и занимање за Велика географска открића) ће довести до успостављања и насељавања прекоморских колонија, нарочито у Северној Америци.[21]

Краљевство Велика Британија[уреди]

За више информација погледајте чланак Краљевство Велика Британија.
Споразум о унији је довео до стварања једног уједињеног краљевства које је обухватало целу Велику Британију.

Уједињено Краљевство Велика Британија је настало 1. маја 1707. након усвајања Закона о Унији у парламентима Енглеске и Шкотске чиме је ратификован Споразум о унији из 1706.

У 18. веку развила се институција владе за време Роберта Волпола, de facto првог премијера (1721—1742). Низом Јакобитских устанака је покушано да се са британског престола збаци протестантска династија Хановер и да се врати католичка династија Стјуарт. Јакобити су коначно поражени у бици код Калодена, након чега је дошло до насилног умиривања шкотских горштака. Британске колоније у Северној Америци које су се одвојиле од Британије у Америчком рату за независност су 1782. основале Сједињене Америчке Државе. Британске империјалне амбиције су се окренуле за другим областима, нарочито ка Индији.[22]

Током 18. века, Британија је била укључена у атлантску трговину робљем. Процењује се да је Британија пребацила око 2 милиона робова из Африке у Америку пре него што је забранила трговину робљем 1807.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске[уреди]

За више информација погледајте чланак Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске.

Термин „Уједињено Краљевство“ је постао званичан 1801. када су парламенти Велике Британије и Ирске усвојили Законе о унији, ујединивше две државе у Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске.

Почетком 19. века Индустријска револуција је почела да преображава земљу. Она је полако довела до отклона политичке моћи од старих торијевских и виговских земљопоседничких класа ка новим индустријалцима. Савез трговаца и индустријалаца са виговцима ће довести до оснивања нове Либералне странке, чије су идеологије биле слободна трговина и лесе фер. Парламент је 1832. усвојио Закон о великим реформама, којим је почео пренос политичке моћи са аристократије на средњу класу. На селу је ограђивање земљишта протеривало ситне фармере. Варошице и градови су почели да примају нову урбану радничку класу. Мало обичних радника је имало право гласа и они су оснивали своје организације у виду синдиката.

Битка код Ватерлоа је означила крај Наполеонских ратова и почетак Британског мира.

Након пораза Француске у Револуционарним и Наполеонским ратовима (1792–1815), Уједињено Краљевство је постала главна поморска и империјална сила 19. века (са Лондоном као највећим градом на свету од око 1830).[23] Без ривала на мору, британска доминација ће касније бити описивана као Pax Britannica.[24][25] До Велике изложбе 1851, Британија је била називана „радионицом света“.[26] Британска империја је проширена тако да је обухватала Индију, велике делове Африке и многе друге територије широм света. Поред формалне контроле коју је Велика Британија имала над својим колонијама, британска доминација већим делом светске трговине је значило да је она фактички контролисала привреде многих земаља, попут Кине, Аргентине и Сијама.[27][28] У унутрашњој политици, политички ставови су фаворизовали политике слободне трговине и лесе фера и постепено проширивање бирачких права. Током 20. века, популација се нагло повећала, што је пратила брза урбанизација, што је изазвало значајне друштвене и политичке тешкоће.[29] Након 1875. индустријски монопол Уједињеног Краљевства су угрожавали САД и Немачка. Да би потражила нова тржишта и изворе сировина, Конзервативна странка за време Бенџамина Дизраелија је покренула период империјалистичких експанзија у Египту, Јужној Африци и другим територијама. Канада, Аустралија и Нови Зеланд су постали самоуправни доминиони.[30]

Британска пешадија током битке на Соми. Више од 885.000 британских војника је погинуло на бојиштима Првог светског рата.

Друштвене реформе и самуправа Ирске су постали важно унутрашње питање након 1900. Лабуристичка странка је настала 1900. из савеза синдиката и малих социјалистичких група, док су суфражеткиње избориле за женско право гласа пре 1914.

Уједињено Краљевство се борило уз Француску, Русију и (након 1917) САД против Немачке и њених савезница у Првом светском рату. Британски војници су се борили шриом Британске империје и у неколико области Европе, нарочито на Западном фронту. Велике жртве ровоског рата су изазвале губитак већег дела једне генерације мушкараца, са дугим друштвеним последицама у држави и великим потресима друштвеног поретка.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске[уреди]

После рата Уједињено Краљевство је добило мандат Друштва народа над бројним немачким колонијама и отоманским територијама. Британска империја је достигла свој највећи обим, заузимавши петину светског копна и четвртину светског становништва.[31] Међутим, Уједињено Краљевство је имало 2,5 милиона жртава и изашла је из рата са огромним националним дугом.[32] Успон ирског национализма и спорови у Ирској око услова Ирске самоуправе су на крају довели до поделе острва 1921,[33] а Ирска Слободна Држава је 1922. постала независна са статусом доминиона. Северна Ирска је остала део Уједињеног Краљевства.[34] Низ штрајкова средином 1920их је кулминирао са генералним штрајком 1926. године. Уједињено Краљевство се још увек није опоравило од последица Првог светског рата када се догодила Велика депресија (1929–1932). Ово је за последицу имало значајну незапосленост и потешкоће у старим индустријским областима, као и политичке и друштвене немире током 1930их. Коалициона влада је образована 1931.[35]

Уједињено Краљевство је ушло у Други светски рат објавом рата нацистичкој Немачкој 1939. након немачке инвазије на Пољску. Винстон Черчил је 1940. постао премијер и вођа коалиционе владе. Упркос поразима својих европских савезника у првој години рата, Уједињено Краљевство је наставило да се само бори против Немачке. Краљевско ваздухопловство је поразило немачки Луфтвафе у борби за контролом над небом током битке за Британију. Уједињено Краљевство је претрпело велику штету током Блица. Касније, Уједињено Краљевство је тешком муком однело победе у бици за Атлантик, Северноафричкој и Бурманској кампањи. Британске снаге су имале важну улогу у искрцавање у Нормандији 1944., заједно са америчким снагама. Након немачког пораза, Уједињено Краљевство је била једна од три велике силе које су планирале послератни (геополитички) свет и једна од првих потписника Декларације Уједињених нација. Уједињено Краљевство је постало једно од пет сталних чланица Савета безбедности. Међутим, рат је значајно ослабио државу и она је финансијски зависила од Маршаловог плана и позајмица из САД.[36]

Територије које су некада биле део Британске империје. Тренутне Британске прекоморске територије су подвучене црвеном бојом.

У непосредним послератним годинама, лабуристичка влада је покренула радикалан програм реформи, које су имале значајан утицај на британско друштво у следећим деценијама.[37] Најважнија индустријска и јавна предузећа су национализована. Успостављена је држава благостања и Национална здравствена служба, свеобухватни здравствени систем који је финасирала држава.[38] Успон национализама у колонијама се поклопио са све слабијом економском моћи Британије, па је политика деколонизације била неизбежна. Независност је 1947. прво призната Индији и Пакистану.[39] У наредне три деценије већина колонија Британске империје је стекла независност. Многе бивше колоније су постале део Комонвелта.

Иако је Уједињено Краљевство била трећа држава на свету која је развила свој нуклеарни програм (са првом пробом атомске бомбе 1952.), нова послератовска ограничења британске међународне улоге су се показале током Суецке кризе 1956. године. Раширена употреба енглеског језика у свету је обезбедила стални међународни утицај британске књижевности и културе. Од 1960их њена популарна култура је такође утицајна у свету. Због недостатка радне снаге током 1950их, влада Уједињеног Краљевства је подстицала имиграцију из земаља Комонвелта. У следећим деценијама Уједињено Краљевство је постало мултиетничко друштво.[40] Упркос порасту животног стандарда крајем 1950их и 1060их, британска привреда није била успешна као привреде њених конкурената, као што су Западна Немачка и Јапан. Уједињено Краљевство је 1973. постало члан Европске економске заједнице, а кад је ЕЕЗ прерасла у Европску унију 1992., Уједињено Краљевство је било једно од 12 држава оснивача.

Након два вета од Француске 1961. и 1967., Уједињено Краљевство је постало члан ЕЕЗ 1973.

Крајем 1960их у Северној Ирској је избило међуверско насиље које се обично назива „Невоље“. Сматра се да је конфликт окончан белфастским Споразумом на Велики петак 1998. године.[41][42]

Након периода еконоског пада и индустријске кризе током 1970их, конзервативна влада Маргарет Тачер из 1980их је покренула радикалну политику монетаризма и дерегулације (нарочито у финансијском сектору) и тржишт урада. Влада је приватизовала државне компаније и повукла субвенције другим привредницима.[43] Због овога су се појавиле висока незапосленост и социјални немири, али је политика на крају довела до економског рата, нарочито у услужном сектору. Од 1984. привреди Уједињеног Краљевства је значајно помогао прилив прихода од експлоатације нафте из Северног мора.[44] Неочекивана победа у Фолкландском рату је повратила Уједињеном Краљевству утицај у светској политици.

Крајем 20. века извршене су велике промене у управљању Уједињеним Краљевством оснивањем деволуисаних управа за Шкотску, Велс и Северну Ирску.[45][46] Актом о људским правима из 1998. прихваћена је Европска конвенција о људским правима. Уједињено Краљевство је још увек важан дипломатски и војни фактор у свету, које има водеће улоге у Европској унији, Уједињеним нацијама и НАТО пакту. Међутим, око учешћа Уједињеног Краљества у недавним војним операцијама, нарочито у Авганистану и Ираку се још воде полемике.[47]

Уједињено Краљество тренутно покушава да се опорави од пада услед светске економске кризе из 2008. Тренутно је на власти коалициона конзервативно-либерална влада која је увела мере штедње са циљем да реше велики буџетски дефицит.[48] Осим економских потешкоћа, влада се суочава и са појединим сепаратистичким тежњама у прекоморским територијама, али и у конститутивним ентитетима. У Шкотској је 18. септембра 2014. одржан историјски референдум о независности. Тесном већином, од 55,3% Шкоти су се одлучили за останак у заједници.[49] Надајући се позитивном исходу за шкотске сепаратисте, сличне референдуме су најавили и други келтски националистички покрети у Северној Ирској, Велсу, али и Корнволу.

Привреда[уреди]

За више информација погледајте чланак Привреда Уједињеног Краљевства.
Пословни небодери у Лондону

До 18. века, Уједињено Краљевство је било аграрно-рурална земља подељена на грофовије. Појавом парне машине пред крај 18. века у Уједињеном Краљевству се спроводи Прва индустријаска револуција. Подижу се градови близу рудника железа и угља јер је транспорт сировина на веће удаљености био неисплатив. Будући да је било неизводиво превожење радника близу фабрика подижу се радничка насеља чиме започиње процес индустријске урбанизације. У том раздобљу настају бројни нови градови, а постојећи градови се проширују. Спајањем суседних градова настају конурбације којих у УК има седам: Велики Лондон, Бирмингем, Ливерпул, Манчестер, Лидс и Бредфорд, Њукасл и Глазгов. Крајем 19. века изумом електричне енергије и Другом индустријском револуцијом индустријски погони су се могли слободније размештати у простору.

УК је колевка индустријске револуције због традиције мануфактуре, богатих налазишта сировина, поморске оријентације на колоније и техничких и технолошких иновација. Захваљујући индустријским производима и трговином по целом свету релативно мала острвска држава постаје најбогатија на свету. У 20. веку светски су ратови, економске кризе, распад колонијалног Царства и успон САД, Јапана и Немачке узроковали пад УК са самог економског врха али се још увек налази међу седам економски најзначајнијих земаља света (чланица Г7).

У УК се само 1,9% становништва бави примарним делатностима, 23,4% секундарним и око 70% терцијарним. Око 70% пољопривредне производње отпада на сточарство, а превладавају поседи у власништву велепоседника (енг. Landlords). Што су у доба индустријске револуције за УК значила налазишта угља и гвожђа то су данас налазишта нафте и природног гаса у Северном мору. Док остале европске земље те основне сировине морају куповати, УК их има и за своје потребе и за извоз. Индустријска производња је високоразвијена, од традиционалних индустријских грана задржана је производња челика, а производе се транспортна средства, аутомобили, авиони, возови, електроника, фармацеутски производи, телекомуникациона опрема. Иако је индустријска револуција почела текстилним погонима, због конкурентских земаља са јефтинијом радном снагом производња одеће се ограничила на висококвалитетне и производе високе моде.

Становништво[уреди]

За више информација видети Демографија Уједињеног Краљевства и Списак градова у Уједињеном Краљевству.
Универзитет у Кембриџу

У Уједињеном Краљевству живи 63.181.775 становника, а просечна густина насељености је 255,6 становника на квадратни километар. Ипак постоје велике регионалне разлике, тако је нпр. густина насељености у Енглеској пет пута већа него у Шкотској. Већину становништва чине Енглези (80%), Шкоти (10%), Ирци (4%), Велшани (2%) и странци (4%). Очекивана просечна животна старост је 77 година, а писменост је 99%.

Први становници острва били су Келти које потискују Римљани у време цара Клаудија. Након пада Западног римског царства на острво досељавају германска племена Англи, Саси и Јити. Ирско становништво је претежно келтског порекла. Данашње становништво Велике Британије настало је дуготрајним мешањем староседелаца и досељеника.

Током историје, из УК се до Другог светског рата исељавало јако много људи што је и погодовало ширењу енглеског језика. Енглеским језиком се служе стотине милиона становника Земље, а службени језик је и у САД-у, Аустралији, Канади и Индији. Исељавању су погодовали бројни чиниоци: повећање становништва и аграрне густине, верски сукоби, плодна земља у колонијама итд.

У 19. веку услед Прве индустријске револуције почињу миграције из села у град због потребе за радном снагом у индустрији. Истовремено са исељавањем Енглеза и Шкота до 20. веку у УК досељавају Ирци због лоше економске ситуације у матичној земљи. У 20. веку у Краљевство усељавају становници заједнице Комонвелта и многи Африканци, Пакистанци, Вијетнамци, Кинези, Пољаци и други.

Највећи градови[уреди]

Шаблон:Највећи градови у Уједињеном Краљевству

Саобраћај[уреди]

Трг Пикадили у Лондону

У Уједињеном Краљевству постоји 392.000 km потпуно асфалтираних путева. Од тога 46.903 km путева је од регионалне и државне важности, а аутопутеви покривају 3.497 km. Путна мрежа је нарочито развијена у густо насељеним подручјима у средњој у јужној Енглеској, посебно на ширем подручју Лондона, где је изразито радијална. Загушеност путева је озбиљан саобраћајни проблем, а према британском министарству промета тај проблем би до 2025. државу могао стајати 22 милијарде фунти ако се не реши. Проблем је толико изражен да британска влада сматра како би могао озбиљно наштетити привреди, ако се не реши тарифама и развојем јавног превоза.

Аутопут M25, који окружује Лондон, је често закрчен

.

Што се тиче железничког саобраћаја, постоји 16.116 km жељезничких пруга, од чега је 5176 km електрифицирано. Размак међу шинама је 1435 mm (нормални колосек). Железничке пруге, станице и инфраструктура у власништву су предузећа Националне железнице. Путнички саобраћај обавља 25 превозних предузећа, а теретни пет предузећа која плаћају Националним железницама за употребу мреже. Приватно британско-француско друштво изградило је 1987-1994. 50,5 km дугачак тунел Кокел-Фокстон (Евротунел) испод Ламанша. Кроз њега возе и возови за превоз аутомобила и брзи возови Евростар између Лондона, Париза и Брисела.

Железнички мост Форт у Шкотској.

Лондон има највећу и најстарију подземну железницу на свету. Почела је с радом 1863., има 394 km пруга и сваки дан превезе 2,7 милиона путника. Осим у Лондону, подземне железнице постоје у Глазгову и агломерацији Тајн и Вир.

У Уједињеном Краљевству постоји 57 аеродрома с редовним вадзушним саобраћајем. Највећи су међународни аеродроми Хитроу код Лондона (70 мил. путника; трећи најпрометнији аеродром на свету 2012), Лондон Гетвик (34,2 мил. путника), Манчестер (19,7 мил)). Највећа ваздухопловна компанија је Бритиш ервејз, која се убраја међу највеће на свету.

Култура[уреди]

Књижевност[уреди]

Вилијам Шекспир

Британска књижевност обухвата два дела повезана са Уједињеним Краљевством, острвом Мен и Каналским острвима. Највећи део британске књижевности је написан на енглеском језику.

Енглески писац и песник Вилијам Шекспир се често помиње као најбољи писац драма на свету,[50][51][52]. Његови савременици Кристофер Марлоу и Бен Џонсон су такође цењени. Савременији писци драма Алан Ејборн, Харолд Пинтер, Мајкл Фрејн, Том Стопард и Дејвид Едгар су комбиновали елементе надреализма, реализма и радикализма.

Значајни енглески писци из средњег и раног новог века су Џефри Чосер, Томас Малори, Томас Мор, Џон Бањан и Џон Милтон. У 18. веку Данијел Дефо (писац Робинзина Крусоа) и Самјуел Ричардсон су били пионири романмодерног романа. Њих су у 19. веку пратиле даље иновације Џејн Остин, готичке списатељке Мери Шели, писца за децу Луиса Керола, сестара Шарлота, Емили и Ана Бронте, друштвеног активисте Чарлса Дикенса, натуралисте Томаса Хардија, реалисткиње Џорџ Елиот, визионарског песника Вилијама Блејка и романтичарског песника Вилијама Вордсворта. Енглески писци из 20. века су писац научно-фантастичних романа Херберт Џорџ Велс; писци дечјих класика Радјард Киплинг, Александар Милн (творац Винија Пуа), Роалд Дал и Енид Блајтон; контроверзни Д. Х. Лоренс; модернисткиња Вирџинија Вулф; сатиричар Ивлин Во; пророчки романописац Џорџ Орвел; популарни романописци Самерсет Мом и Грејам Грин; писац криминалистичких романа Агата Кристи (напродаванији писац свих времена);[53] Ијан Флеминг (творац Џејмса Бонда); песници Т. С. Елиот, Филип Ларкин и Тед Хјуз; писци фантастике Џ. Р. Р. Толкин, К. С. Луис и Џ. К. Роулинг и писац графичких романа Алан Мур.

Чарлс Дикенс

Шкотски доприноси обухватају писца криминалистичких романа Артура Конана Дојла (творца Шерлока Холмса), романтичарског књижевника Волтера Скота, дечјег писца Џејмса Метјуа Барија, писца епских авантура Роберта Луиса Стивенсона и песника Роберта Бернса. Савременији модернисти и националисти Хју Макдијармид и Нил М. Ган су допринели Шкотској ренесанси. Суморније перпсективе се могу наћи у причама Ијана Ранкина и психолошким хорор-комедијама Иена Бенкса.

Британска најстарија поема, Y Gododdin, је написана на Yr Hen Ogledd (Старом Северу), вероватно крајем 6. века. Написана је на камбријском или старовелшком и садржи најраније познате референце на краља Артура.[54] Од око 7. века веза између Велса и Старог Севера је изгубљена и фокус културе на велшком језику се преместила на Велс, где је артуровску легенду даље развио Џефри од Монмута.[55] Најславнији велишки средњовековни песник Давид ап Гвилим, је писао песме о природи, религији и нарочио о љубави. Сматра се највећим европским песником свог времена.[56] Све до краја 19. века већина велшке књижевности је била на велшком и већина прозе је било религиозног карактера. Данијелу Овену иду заслуге за Рис Луис, први роман велшком објављен 1885. Најпознатији англо-велшки песници су Дилан Томас и Р. С. Томас. Најважнији велшки писци у романа су били Ричард Левелин и Кејт Робертс.[57]

Писци из других држава, посебно земаља Комонвелта, Републике Ирске и САД, су живели и радили у Уједињеном Краљевству. Значајнији примери кроз векове су били Џонатан Свифт, Оскар Вајлд, Брам Стокер, Џорџ Бернард Шо, Џозеф Конрад, Т. С. Елиот, Езра Паунд и савремени британски писци рођени у иностранству као што су Казу Ишигуро и Салман Ружди.[58][59]

Музика[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Мост Тауер у Лондону преко Темзе

Спорт[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Референце[уреди]

  1. ↑ Национална агенција за статистику
  2. ↑ Gaelic Language (Scotland) Act 2005
  3. ↑ Office for National Statistics (ONS) - ONS
  4. ↑ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  5. ↑ Амбасаде Републике Србије - МИП Републике Србије
  6. ↑ „United Kingdom”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Приступљено 23. 9. 2008.. 
  7. ↑ „England – Profile”. BBC News. 11. 2. 2010.. 
  8. ↑ Mackie 1991, стране 18–19
  9. ↑ Campbell (1999), стр. 8–15.
  10. ↑ Haigh (1990), стр. 30.
  11. ↑ Ganshof (1996), стр. 165.
  12. ↑ Chibnall 1999, стране 115–122
  13. ↑ „British History in Depth – Wales under the Tudors”. BBC History. 5 November 2009. Приступљено 21. 9. 2010.. 
  14. ↑ Nicholls (1999), стр. 171–172.
  15. ↑ Canny (2003), стр. 189–200.
  16. ↑ Ross 2002, стране 56
  17. ↑ Hearn 2002, стране 104
  18. ↑ „English Civil Wars”. Encyclopaedia Britannica. Приступљено 28. 4. 2013.. 
  19. ↑ „Scotland and the Commonwealth: 1651–1660”. Archontology.org. 14. 3. 2010.. Приступљено 20. 4. 2010.. 
  20. ↑ Lodge (2007), стр. 8.
  21. ↑ Canny (1998).
  22. ↑ Library of Congress (2002). The Impact of the American Revolution Abroad. The Minerva Group, Inc.. pp. 73-. ISBN 978-0-89875-978-5. 
  23. ↑ Tellier (2009), стр. 463.
  24. ↑ Sondhaus (2004), стр. 9.
  25. ↑ Porter (1998), стр. 332.
  26. ↑ „The Workshop of the World”. BBC History. Приступљено 28. 4. 2013.. 
  27. ↑ Porter (1998), стр. 8.
  28. ↑ Marshall 1996, стране 156-57
  29. ↑ Tompson (2003), стр. 63.
  30. ↑ Hosch (2009), стр. 21.
  31. ↑ Turner (1988), стр. 41.
  32. ↑ History of World War I, Volume 3. London: Marshall Cavendish. 2002. pp. 698,705. ISBN 978-0-7614-7231-5. 
  33. ↑ SR&O 1921, No. 533 of 3 May 1921.
  34. ↑ „The Anglo-Irish Treaty, 6 December 1921”. CAIN. Приступљено 15. 5. 2006.. 
  35. ↑ Rubinstein (2004), стр. 11.
  36. ↑ „Britain to make its final payment on World War II loan from U.S.”. The New York Times. 28. 12. 2006.. Приступљено 25. 8. 2011.. 
  37. ↑ Francis (1997), стр. 225–233.
  38. ↑ Lee (1996), стр. 173–199.
  39. ↑ Larres (2009), стр. 118.
  40. ↑ Julios (2008), стр. 84.
  41. ↑ Aughey (2005), стр. 7.
  42. ↑ Elliott (2007), стр. 2.
  43. ↑ Dorey (2007), стр. 164–223.
  44. ↑ Griffiths & Wal (2007), стр. 6.
  45. ↑ Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом devoladmins.
  46. ↑ Keating, Michael (1. 1. 1998.). „Reforging the Union: Devolution and Constitutional Change in the United Kingdom”. Publius: the Journal of Federalism 28 (1): 217. Приступљено 4. 2. 2009.. 
  47. ↑ Jackson, Mike (3. 4. 2011.). „Military action alone will not save Libya”. Financial Times (London). 
  48. ↑ „United Kingdom country profile”. BBC. 24. 1. 2013.. Приступљено 9. 4. 2013.. 
  49. ↑ РТС: Шкотска остаје у Великој Британији
  50. ↑ „William Shakespeare (English author)”. Britannica Online encyclopedia. Приступљено 26. 2. 2006.. 
  51. ↑ „MSN Encarta Encyclopedia article on Shakespeare”. MSN Encarta Encyclopedia article on Shakespeare. Архивирано из оригинала на датум 9. 2. 2006.. Приступљено 26. 2. 2006.. 
  52. ↑ „William Shakespeare”. William Shakespeare. Columbia Electronic Encyclopedia. Приступљено 26. 2. 2006.. 
  53. ↑ „Mystery of Christie's success is solved”. The Daily Telegraph (London). 19. 12. 2005.. Приступљено 14 November 2010. 
  54. ↑ „Early Welsh poetry”. BBC Wales. Приступљено 29. 12. 2010.. 
  55. ↑ Lang (2003), стр. 42.
  56. ↑ „Dafydd ap Gwilym”. Academi website. Academi. 2011. Приступљено 3. 1. 2011.. »Dafydd ap Gwilym is widely regarded as one of the greatest Welsh poets of all time, and amongst the leading European poets of the Middle Ages.« 
  57. ↑ True birthplace of Wales's literary hero. BBC News. Retrieved 28 April 2012
  58. ↑ Swift, Jonathan; Fox, Christopher (1995). Gulliver's travels: complete, authoritative text with biographical and historical contexts, critical history, and essays from five contemporary critical perspectives. Basingstoke: Macmillan. pp. 10. ISBN 978-0-333-63438-7. 
  59. ↑ „Bram Stoker.” (PDF). The New York Times. 23. 4. 1912.. Приступљено 1. 1. 2011.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Портал Уједињено Краљевство
Портал Европска унија
Портал Европа

Са других Викимедијиних пројеката:
Конститутивне државе
Flag of the United Kingdom.svg
Прекоморске територије
Крунски поседи
Суверене војне базе
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уједињено_Краљевство&oldid=11230447“