Индија

Република Индија भारत गणराज्य Bhārata Ganarājya
Застава Грб
Крилатица: Satyamēva Jayatē (Санскрит: Само Истина Побеђује)
Химна Jana-Gana-Mana
Главни град	Њу Делхи
Службени језик	Влада користи хинди и енглески, док су по уставу званична 23 језика: асамски, бенгалски, бодо, гуџарати, догри, енглески, канада, кашмири, конкани, маитхили, малајалам, манипури, марати, непалски, орија, панџаби, санскрит, сантали, синди, тамилски, телугу, урду, хинди
Председник:	Пранаб Мукерџи
Премијер:	Нарендра Моди
Облик државе	Савезна република и парламентарна република
Независност:	15. августа, 1947
Површина
— укупно	3.287.240 km² (7)
— вода (%)	9,56
Становништво
— 2014.	1.244.600.000  (2)
— густина	349/km²
Валута	Индијска рупија
Временска зона	UTC +5:30
Интернет домен	.in
Позивни број	+91

Индија (хин. भारत; енг. India) или званично Република Индија (хин. भारत गणराज्य, трансл. Bhārat Gaṇarājya; енг. Republic of India) је држава у јужној Азији. Седма је држава на свету по површини своје територије, друга по броју становника, са око 1,2 милијарде становника и представља најмногољуднију демократију на свету. На југу излази на Индијски океан, на југозападу на Арабијско море, а на Бенгалски залив излази на југоистоку. Са Пакистаном се граничи на западу, на североистоку са Кином, Непалом и Бутаном, а на истоку са Бангладешом и Мјанмаром. У близини Индије, као острва у Индијском океану, налазе се Шри Ланка и Малдиви; поред тога, индијска острва Андамани и Никобари деле поморску границу са Тајландом и Индонезијом.

Као дом цивилизације долине Инда и област историјских трговачких путева и пространих царстава, Индијски потконтинент је током великог дела своје дуге историје био познат по свом привредном и културном богатству. Четири значајне религије — хиндуизам, будизам, ђаинизам и сикизам — су настале у Индији, док су зороастризам и аврамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам) стигли у 1. миленијуму н. е. и значајно обликовали разнолику културу ове области. Британска источноиндијска компанија је од раног 18. века постепено преузимала власт у Индији, да би средином 19. века Индија постала колонија Уједињеног Краљевства. Након борбе за независност коју је обележио распрострањени ненасилни отпор, Индија је постала независна држава 1947.

Индија је република са парламентарним системом демократије и састоји се од 28 држава и 7 савезних територија. Привреда Индије је по номиналној вредности БДП једанаеста по величини на свету и четврта највећа по паритету куповне моћи. Индија је трећа на свету по бројности активне војске. Економске реформе које се спроводе од 1991. су омогућиле привреди ове земље статус једне од најбрже растућих привреда на свету. Ипак, Индија и даље има проблема са сиромаштвом, неписменошћу, корупцијом, болестима и неухрањеношћу становништва. Индија поседује нуклеарно оружје и десета је земља на свету по улагањима у одбрану. Поред тога што је религијски плуралистичка, вишејезична и мултиетничка држава, Индија је дом разноврсног дивљег света у својим бројним заштићеним стаништима.

Име

Своје име Индија дугује старом персијском називу реке Инд - Синду. По уставу, држава се може називати и по свом називу у хинди језику Барат (भारत). Неке групе, нарочито муслимани, користе назив Хиндустан.

Географија

За више информација погледајте чланак Географија Индије.

Положај

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Индија се граничи са Пакистаном на западу, на северу са Непалом, Кином и Бутаном и са Бангладешом и Мјанмаром на истоку. Она је седма по површини земља на свету.

Индијске обале, дуге преко 7000 километара, запљускују Арапско море и Бенгалски залив, што су делови Индијског океана. Јужни део Индије представља, по облику троугласта, висораван Декан. На северу су широке равнице сливова река Ганг и Брамапутра. Даље ка северу су планине Хималаји. Услед огромне површине, Индија има разноврстан биљни и животињски свет, различите климатске услове и географске терене.

Геологија и рељеф

Физичка мапа Индије

Индија заузима највећи део Индијског потконтинента, који лежи на Индијској тектонској плочи, и део Индо-аустралијске плоче. Геолошки процес који је обликовао данашњу Индију је почео пре око 75 милиона година, када се Индијска плоча, тада део јужног суперконтитента Гондване, почела кретати на североисток због ширења морског дна на њеном југозападу и касније на југу и југоистоку. Истовремено, велика тетиска океанска кора на северу је почела да се подвлачи под Евроазијску плочу. Ови дуални процеси, вођени конвекцијом у Земљином мантлу су створили Индијски океан и изазвали да индијска континентална кора подигне Евроазију и издигне Хималаје. Одмах јужно од новонастајућих Хималаја, кретање кора је створило велики трог кои је брзо испуњен рекама ношеним седиментима и сада чини Индо-гангску низију. Одвојена од низије древним венцем Аравали лежи пустиња Тар.

Првобитна Индијска плоча је преживела као Индијско полуострво, најстарији и геолошки најстабилније део Индије, Онда се простире на север све до венаца Саптура и Виндја у цетралној Индији. Ови паралелни венци се простиру од Арапског мора у Гуџарату на западу до угљем богате висоравни Чота Нагпур у Џарканду на исток. На југу, престало полуострвоско копно, висораван Декан, је окружена са запада и истока планиским венцима Западним и Источним Гатима; висораван се састоји од најстарјих стеновитих формација Индије, од којих су неки старио више од милијарду година.

Воде

Реке у Индији су: Ганг, Коси, Гандак, Гумти, Џама, Кен, Дасан, Бетва, Синд, Чамбал, Каувери, Понојар, Пенер, Вајнганга, Тунгабхадра (уливају се у Индијски океан)

Клима

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Клима у Индији је суптропска, тропска и екваторска. Просечне температуре су у јануару 13 °C у Делхију и 25 степени у Ченаји. А просечне температуре у јулу су 31 степен у Делхију и Ченају.

Историја

За више информација погледајте чланак Историја Индије.

Историја Јужне Азије Историја Индије
Камено доба	70.000–7000. п. н. е.
Култура Мергар	7000–3300. п. н. е.
Цивилизација долине Инда	3.300.–1700. п. н. е.
Касна Харапа култура	1700.–1300. п. н. е..
Ведска цивилизација	1500.–500. п. н. е.
· Краљевства античке Индије	· 1200.–700. п. н. е.
Махаџанапади	700.–300. п. н. е.
Царство Магада	684.–26. п. н. е.
· Маурија царство	· 321.–184. п. н. е.
Средња краљевства Индије	230. п. н. е.–1279. нове ере
· Сатавахана царство	· 230. п. н. е.–199. нове ере
· Кушанско царство	· 60.–240. нове ере
· Гупта царство	· 240.–550.
· Чола царство	· 848.–1279.
Исламски султанати у Индији	1210.–1596.
· Делхијски султанат	· 1206.–1526.
· Декански султанат	· 1490.–1596.
Хојсала царство	1040.–1346.
Виџајанагара царство	1336.–1565.
Могулско царство	1526.–1707.
Марата царство	1674.–1818.
Колонијална Индија	1757.–1947.
Подела Индије	1947.-
Историје држава Република Индија · Пакистан · Бангладеш Шри Ланка · Непал · Бутан · Малдиви
Регионалне историје Пенџаб · Јужна Индија · Тамил Наду · Бенгал · Асам Пакистански региони · Синд · Тибет

Индија је имала значајну улогу у историји човечанства, јер је била место где се развијала једна од четири највеће старе цивилизације, центар великих трговинских путева и великих царевина. У њој су се развиле три велике религије - будизам, ламаизам и хиндуизам, а и ислам је оставио неизбрисив траг.

Праисторија

Верује се да су анатомски модерни људи стигли у јужну Азију пре 73–55.000 година, иако су најстарији аутентични људски остаци датирани у период од пре 30.000 година. Најстарији докази људске активности у Индији, цртежи на стенама из каменог доба из скоро истих временских периода је пронађена у многим деловима Индијског потконтитента, а међу њима су је и археолошки локалитет Бимбетка у Мадја Прадешу. Око 7.000. п. н. е. прва позната неолитска насеља се појављују на потконтитенту у Мергарху и другим локалитетима у западном Пакистану. Она су се постепено развиле у цивилизације долине Инда, прву урбану културу у јужној Азији; Култура је цветала у периоду од 2500–1900. п. н. е. у Пакистану и западној Индији. Културе Инда су градиле градове од опеке са канализационом мрежом и широким улицама. Највећи градови су били Харапа, Мохењо Даро, Долавира и Калибанган. Цивилизација се бавила на занатство и раширену трговину.

Античка Индија

Током периода од 2000-500. п. н. е. у погледу културе многи обласи потконтинента су прелазили од бакарног ка гвозденом добу. Веде, најстарији свети текстови хиндуизма, су написане у овом периоду, а историчари сматрају да припадају ведским културама у Панџабу и горњој Ганској низији. Већина историчара сматра да овај период обухвата неколико таласа Индоаријевских сеоба на потконтитнет са северозапада, из централне Азије. Индоаријевци су уништили индске градове и преузела доминацију. Главни историјски извор за то доба су Веде, збирка четири књиге, и зато Индију од 1400. до 550. п. н. е. зовемо „ведска Индија“. Хиндуизам се развија из ведске културе. Мале племенске јединице између Инда и Ганга су постепено прерасле у монархије. Кад су настале државе, народ је из полуномадства прешао на пољопривреду, а друштво се раслојило на четири касте. Кастински систем је створио хијерархију брамана (свештеника), ратника и слободних сељака, али није обухватио домородачко становништво које је сматрано нечистима, На Декану археолошки докази из овог периода наговетавају постојање система владавине више родова. У јужној Индији, напредак ка седелачком начину живота наговештава велики број мегалитских споменика датираних у овај период, као и оближњи трагови пољопривреде, резервоара за наводњавање и традиције занатства.

Цртежи у пећинама Ајата у Аургангабаду

У првом миленијуму постојало је мноштво краљевина у Индији. У касном ведском периоду, око 5. века пре нове ере, мале државе Гангске низије и северозападних региона су се консолидовале у 16 ​​великих олигархија и монархија које су познате као махаџанападе. Све већа урбанизација, верске реформе и ортодоксије из овог периода су створиле и хетеродоксне верске покрете, од којих су два постала засебне религије. Будизам, заснован на учењима Готаме Буде, је привукао следбенике из свих друштвених слојева осим класе; праћење Будиног живора је било од кључне важности на почецима забележене историје у Индији. Ђаинизам је добио на значају за живота Махавире, свог најзначајнијег исповедника. У добу све већег богаћења градова, обе религије су наглашавале одрицање као идеал, и обе су успоставиле дуготрајне традиције монаштва. На сјеверу је од тих држава велики допринос индијској културној баштини дала Мауријска династија До 3. века пре нове ере, краљевство Магаде је анектирало или смањило друге државе и основало Маурја царство. Некада се мислило да је ово царство контролисало већи деп потконтинента осим крајњег југа, али сада се мисли да су његови основни региони били одвојени великим аутономним областима. Маурјански краљеви су познати по изградњу свог краљевства и управљвању јавним животом, као и по Ашокином одбацивању милитаризма и упорним заступањем будистичке Дарме.

Сангамска књижевност на тамилском језику открива да су, између 200. п. н. е. и 200. н. е., јужним делом потконтинтента владале династије Чалукја, Чера, Чола, Кадамба и Пандја, које се интензивно трговале са Римским царством и западном и југоисточном Азијом. Од године 180. п. н. е., биљежи се серија инвазија из Централне Азије. То је довело до стварања Кушанског краљевства, као и целог низа Индо-грчких, индо-скитских и индо-партских краљевина на северу Индијског потконтинента. Од 3. века династија Гупта је владала у периоду који се често назива Златним добом Индије. До 4. и 5. века, Гупта царство у Гангској низији је развило сложени систем управе и опорезивања који је постао модел за каснија индијска краљевства. У северној Индији хиндуизам је учврстио патријархатску контролу над породицом, што је довело до све већег потчињавања жена. За време Гупти, обновљени хиндуизам се заснивао на више на посвећености него на ритуалима. Обнова се огледала у процвату вајарства и архитектуре, које су покровитеље нашле међу градском елитом. Класична санкристска књижевност је такође цветала, а индијска наука, индијска астрономија, индијска медицина и математика су такође начиниле значајне напретке.

Средњовековна Индија

Гранитну кулу храма Брихадесварар у Танџавуру је завршио Раџараџа Чола I 1010. године

Рани средњовковни период историје Индије, од 600. до 1200, су обележила регионална краљевства и културне разноликости. Када је цар Харша, који је владао велики делом Инго-гангске низије од 606. до 647, покушао да прошири своју државу на југ, поразио га чалукшки владар Декана. Када је његов наследник покушао да се прошири према истоку, поразио га је палашки краљ Бенгала. Када су Чалаукје покушале да се прошири на југ, поразиле су их Палаве, које су заузврат биле супорстављене Пандјама и Чолама још јужније. Ниједан владар из овог периода није био у стању да створи царство и чврсто контролише много територије изван свог матичног региона. Током овог периода пастирски народи који су протерани са свог земљишта да би се отворио пут растућој земљорадничкој економији, су се придодати кастинском систему, као нова нетрадиционалне владајућа класа. Кастински системи су од тада почели да показују регионалне разлике.

У 6. и 7. веку, први химне о посвећености су настале на тамилском језику. Оне су опонашане широм Индије и довеле су до како до препорода хиндуизма, тако и до развој свих модерних језика потконтинента. Индијско племство, велико и мало, и храмови чији су они били покровитељи, привлачили су у великом броју становништво у главне градове, који су постали и економски центри. Градови са храмовима разних величина су почели да се појављују свуда, па је Индија доживела још једну урбанизацију. До 8. и 9. века, њени ефекти су осетили у југоисточној Азији, како су се култура јужне Индије и њени политички системи извозили у земље које су постале делови данашњих држава Мјанмар, Тајланд, Лаос, Камбоџа, Вијетнам, Филипини, Малезија и Индонезија. Индијски трговци, научници, и понекад војске су били укључене у овај пренос. Житељи југоистоне Азије су преузели иницијативу, а многи су долазили у Индију ради образовања и преводили су будистичке и хиндуистичке текстове на своје језике.

Након 10. века муслимански номандски кланови централне Азије, који су се ослањали на брзу коњицу и организовање огромних војски уједињени по етничкој припадности и вероисповести, су у више наврата прегазили северозападне равнице јужне Азије, што је довело на крају до успостављања исламског Делхијског султаната 1206. Султанат је владао већим делом северне Индије, и да више пута је покушао да се прошири на југ. Иако је у почетлу био непријатељски настројен према индијској елити, султанат у великој мери оставио огромном немуслиманском становништва да практикује сопствене законе и обичаје. Захваљујући узастопним одбијањима монголских пљачкаша у 13. веку, султанат је спасао Индију од разарања какву су доживела западна и средња Азија, због чега су уследиле вишевековне миграције одбеглих војника, учених људи, мистика, трговаца, уметника и занатлија из тих региона на Индијски потконтинент, чиме је на северу створена синкретичка исламско-индијска култура. Напади Делхијског султаната и слабљење регионалних краљевстава јужне Индије утрли су пут за аутохтоно Виџајанагара царство. Пошто је прихватило јаку шиваистичку традицију и створило јаку војску, царство је загосподраило великим делом полуострвске Индије и утицало је на индијско друштво дуго након тога.

Нововековна Индија

Тестамент могулског двора на персијском језику.

Почетком 16. века северна Индија, пошто је углавном била под муслиманским владарима, је поново пала због супериорне покретљивости и ватрене моћи нове генерације ратника из централне Азије. Новонастало Могулско царство није искоренило локалне друштва којима је овладало, већ је балансирало и умирило их преко нове административне праксе и разнолике владајуће елите. То је довело до систематизованије, централизованије и униформније владавине. Избегавањем племенских веза и исламског идентитета, посебно за време Ахбара Великог, Могули су ујединили своје далеке поседе кроз оданост (изражена кроз персијанизовану културу) цару који је имао скоро божански статус. Економска политика могулске државе, која је највише приходе убирала од пољопривреде и наложила да се порези плаћају у добро регулисаном сребрном новцу, подстицала је сељаке и занатлије да уђу на већа тржишта. Релативни мир које је царство одржавало током већег дела 17. века је био фактор у економској експанзији Индије, која је за последицу имало веће покровитељство за сликарство, књижевне форме и архитектуру. Нове кохерентне социјалне групе у северној и западној Индији, као што су Марате, Раџпути и Сики, су добили војне и државничке амбиције током могулске владавине, које, кроз сарадњу или у кризама, давало им како признање тако и војно искуство. Ширење трговине током могулско владавине довело је до појаве нове индијске трговачке и политичке елите дуж обале јужне и источне Индије. Како се царство распадало, многи међу овим елитама су могли да траже и контролишу своје послове.

Средином другог миленијума, неколико европских држава, укључујући Португалију, Низоземску републику, Француску и Велику Британију, које су испочетка биле заинтересоване само за трговину, искористиле су расцепканост подручја и размирице међу краљевствима како би успоставиле своје колоније. До почетка 18. века, када је линија између трговачке и политичке доминације избледела, велики број европских трговачких компанија, укључујући и енглеску Источноиндијску компанију, је оснивао приобалне испоставе. Контрола Источноиндијске компаније над морима, већа средства и напреднија војна обука и технологија су довеле до раста њене војне моћи и да буде привлачна делу индијске елите; оба ова фактора су била од пресудног значаја у омогућавању компанији да стекне контролу над регионом Бенгала до 1765. и засени остале европске компаније. Њен даљи приступ богатствима Бенгала и потоње повећање снаге и величина њене војске јој је омогућило да анектира или потчини највећи део Индије до 1820их. Индија од тада више није извозила готове производе као што је дуго чинила, већ је уместо тога снабдевала сировинама Британску империју, и многи историчари сматрају ово почетком колонијалног периода Индије. До тог времена, како је економска моћ Источноиндијске компаније озбиљно умањена одлукама британског парламента и она сама фактички претворена у продужену руку британске администрације, Компанија је почела да свесније улази у неекономске области, као што су образовање, социјалне реформе и култура.

Модерна Индија

Мапа Британског индијског царства из 1909. Области којима су Британци директно управљали је обележено ружичастом бојом; зависне државе под британским сизеренством су обојене жутом.

Историчари сматрају да је модерно доба Индије почело између 1848. и 1885. Именовање лорда Далхузија за генералног гувернера Источноиндијске компаније је у основи поставило сцену за промене есенцијалне за модерну државу. У ово је спадало учвршћивање и демаркације суверенитета, надзор становништва и образовање његових становника. Технолошке промене, а међу њима железница, канали и телеграф, су уведени недуго по њиховом увођењу у Европи. Међутим, незадовољство Копанијом је такође расло у ово време, што је 1857. довело до Индијске побуне. Подстакнута разним озлојеђеностима и схватањима, међу којима су нападне друштвене реформе у британском стилу, тешки порези на земљиште, и третманом неких богатих земљопоседника и принчева, побуна је захватила многе регионе северне и централне Индије и уздрмала темеље Компаније. Мада је побуна угушена 1858, она је довела до укидања Источноиндијске компаније и директне управе над Индијом од стране британске владе. Како су увели унитарну државу и постепено и ограничено парламентарни систем у британском стилу, нови владари су такође заштитили причеве и племство као феудалну заштиту од будућих немира. Велика Британија је прогласила Индијско царство 1877, под својим монархом као сувереном. Француска и Португалија су задржале своје мање колонијалне испоставе. У следећим деценијама јавни живот се појавио свуда широм Индије, што је на крау довело до оснивања Индијског националног конгреса 1885.

Џавахарлал Нехру (лево) је постао први премијер Индије 1947. Махатма Ганди (десно) је предводио ненасилни покрет за независност.

Налет технологије и комерцијализација пољопривреде у другој половини 19. века су били обележени економским назадовањем; много малих фармера је постало зависно од прохтева далеких тржишта. Такође се десио пораст броја глади великих размера, и, упркос ризицима развоја инфраструктуре који су сносили индијски порески обвезници, мало радних места у индустрији је отворено за Индијце. Било је и позитивних ефеката: комерцијално узгајање прехрамбених биљака, нарочито у тек каналисаном Пенџабу, је довело до повећања производње хране за унутрашњу потрошњу. Железничка мрежа је обезбедио испомоћ при великој глади, пошто је смањило трошкове преношења, и помогла индустрији у индијском власништву у њеном повоју. После Првог светског рата, у ком је служило неколико милиона Индијаца, почео је нови период. Он је био обележен британским реформама, али и репресивним законодавством, појачаним захтевима за индијске самоуправе, и почетком ненасиланног покрета несарадње, чији је Махатма Ганди постао вођа и трајни симбол, па се често назива Оцем нације. Током 1930-их година Британци су дозволили спору законодавну реформу, a Индијски национални конгрес је односио победе на потоњим изборима. Следећа деценија је била оптерећена кризама: индијским учешћем у Другом светском рату, коначним притиском Конгреса за несарадњу и порастом муслиманског национализма. Све ово је крунисано добијањем независности 1947, али је ублажено поделом Индије у две државе: Индију и Пакистан.

Независност

Индијски војници у рату 1947.

Од виталне важности за индијски сопствену слику као независне државе је био њен устав, усвојен 1950. који је дефинисао државу као секуларну и демократску републику.. У следећих 60 година Индија има мешовити низ успеха и неуспеха. После 1947, Индија је спроводила социјалистичку планску привреду. Била је један од оснивача Покрета несврстаних и Уједињених нација. Међутим, Ганди није успео да заустави верски сукоби између хиндуса и муслимана. Гранични спор око Кашмира и други проблеми су разлогом за сталну напетост између две земље, која је у три наврата прерасла у отворени рат - 1947-48, 1965. и 1971. године. Она такође водили рат да освоји Гоа, португалску луку и град који није био део Индије до 1961. Индија је такође 1962. водила краћи неуспешни погранични рат са Кином. То је било разлог да Индија 1970-их започне са радом на властитом нуклеарном оружју. Индија је извршила нуклеарне пробе 1974. и 1998.

Због своје етничке и верске шароликости, као и огромних социјалних разлога, Индију ендемски погађа политичка нестабилност, штрајкови, демонстрације, нереди и тероризам. Упркос томе Индија је успела да очува демократски систем са грађанским слободама и углавном независном штампом, а последњих година је предузела и низ далекосежних економских и других реформи којима је циљ искористити огромне људске потенцијале у сврху постизања статуса светске економске, политичке и војне силе. Економска либерализација, која је почела 1990ух, је створила урбану средњу класу и преобразила Индију у једну од најбрже растућих економија у свету и повећала њен геополитички утицај. Међутим, Индију дуго мучи наизглед нерешиво сиромаштво, како и на селу и тако и у градовима, верско насиље и насиље због кастинског наслеђа, побуна маоистичких наксалита, сепаратизам у Џаму и Кашмиру и северној Индији. Индија такође има нерешене територијалне спорове са Кином и Пакистаном. Индијско-пакистанско нуклеарно ривалство је имало врхунац 1998..

Индија је данас једна од чланица групе БРИКС,УН,Г20 индустријски развијених земаља a има статус посматрача у Шангајској огранизацији за сарадњу .

Административна подела

За више информација погледајте чланак Индијске државе и територије.

По уставу Индије, она је суверена, социјалистичка, секуларна и демократска република. Индија има федерално државно уређење са дводомним парламентом.

Административно, Индија се дели на двадесет и осам држава и седам територија. Све оне се даље деле на дистрикте.

Државе и територије Индије, са бројем дистрикта Државе # Држава дис. # Држава дис. 1 Андра Прадеш 23 15 Махараштра 35 2 Аруначал Прадеш 15 16 Манипур 9 3 Асам 23 17 Мегхалаја 7 4 Бихар 37 18 Мизорам 8 5 Чатисгар 16 19 Нагаланд 8 6 Гоа   2 20 Пенџаб 19 7 Гуџарат 25 21 Ориса 30 8 Харајана 19 22 Раџастан 32 9 Химачал Прадеш 12 23 Сиким 4 10 Џаму и Кашмир 14 24 Тамил Наду 30 11 Џарканд 22 25 Трипура 4 12 Карнатака 27 26 Утар Прадеш 70 13 Керала 14 27 Утаранчал 13 14 Мадја Прадеш 48 28 Западни Бенгал 18 Територије # Територија дис. # Територија дис. A Андамани и Никобари   2 E Лакадиви   1 B Територија Чандигар   1 F Делхи   9 C Дадра и Нагар Хавели   1 G Територија Пондишери   4 D Даман и Дију   1       Укупно:   602

Државе и територије Индије

Привреда

Сточар у Раџастану музе краву. Млеко је пољопривредни производ који Индији доноси највеће приходе. Индија је 2011. била земља са највише грла стоке и бивола на свету, и највећи произвођач млека.

Према подацима ММФ-а у 2013. години номинални бруто друштвени производ Индије био је 1.842 милијарде америчких долара, што ову земљу сврстава на једанаесто место у свету, док је БДП мерен према паритету куповне моћи износио 4.962 милијарде долара а индијску привреду чини трећом највећом у свету. Са просечном годишњом стопом раста БДП од 5,8 % током протекле две деценије Индија се сврстала међу најбрже растуће економије света. Међутим, гледајући висину номиналног БДП-а по становнику Индија је на 140. месту, док је по висини БДП према паритету куповне моћи на 129. месту у свету. До 1991. све индијске владе следиле су политику протекционизма подстакнути социјалистичким виђењем привреде. Обимне државе интервенције и регулисање тржишта значајно су изоловали индијску од других економија. Проблеми са платним билансом из 1991. присилили су индијске власти да либерализује своју привреду; од тада се она постепено креће ка потпуно отвореном тржишту придавајући значај спољној трговини и приливу директних страних инвестиција. Економска политика током последње две деценије је углавном капиталистичка. Индија је члан Светске трговинске организације од 1. јануара 1995.

Са 486,6 милиона радника 2011. године Индија се сврстала на другом месту у свету по бројности радне снаге. Услужни сектор остварује 55,6 % БДП-а, индустрија 26,3 %, док пољопривреда доприноси друштвеном производу са 18,1 %. Међу најважније пољопривредне производе спадају пиринач, пшеница, биљно уље, памук, јута, чај, шећерна трска, и кромпир. Најразвијеније привредне гране су производња текстила, хемијских производа, лекова, хране, челика, аутомобила, машина, софтвера, телекомуникације, рударство, петрохемија, биотехнологија, и производња цемента. Удео извоза у БДП-у Индије је 2006. износио 24 %, што је значајно повећање у односу на 1985. када је био 6 %. Удео индијске у целокупној светској трговини 2008. износио је 1,68 %. Индија је 2011. била десети по увозу и деветнаести по извозу добара и услуга на свету. Највише извози петрохемијске производе, текстил, драгуље, софтвер, белу технику, хемијске производе, и производе од коже. Највише увози сирову нафту, машине, драго камење, ђубриво, и хемијске производе. Између 2001. и 2011. удео петрохемијских производа и беле технике, у извозу је повећан са 14 на 42 процента.

Захваљујући просечној стопи раста БДП-а од 7,5 %, током неколико година пре 2007, у Индији су више него удвостручене дневнице у првој деценији 21. века. Од 1985. око 431 милион Индијаца је изашао из сиромаштва а процењује се да ће средњу класу у Индији до 2030. чинити 580 милиона људи. Индија је 2010. била на 51. месту по глобалној конкурентности, 17. по тржишној креативности, 24. у области банкарства, 44. у пословној креативности, и 39. у иновативности, што ју је сврстало испред неких развијених привреда. У Индији се налази седам од петнаест највећих светских компанија у области информационих технологија које се баве outsourcing-ом, што је Индију 2009. сврстало на друго место иза САД.

Индија има најбрже растући сектор телекомуникација на свету. Током 2010. и 2011. Индија је добила 227 милиона нових корисника телекомуникационих услуга, а у првом тромесечју 2013. престигла је Јапан и постала треће по величини тржиште паметних телефона после Кине и САД.

Становништво

Густина насељености и мрежа пруга у Индије. Индо-гангска висораван је подручје које највише доприноси повећању броја становника Индије.

На основу података прелиминарног пописа становништва из 2011. Индија има 1.210.193.422 становника по чему је на другом месту у свету. У раздобљу између 2001. и 2011. годишњи прираст становништва је износио 1,76%, што представља смањење у односу претходну деценију (1991-2001) када је био 2,13%. Однос мушкараца и жена је 1000 према 940. Први попис спроведен после стицања независности спроведен је 1951. и тада је евидентирано 361,1 милион људи. Напредак медицине и повећање пољопривредне производње током последњих педесет година допринело је убрзаном расту становништва Индије. Очекивани животни век у Индији је 68 година за жене и 69,6 година за мушкарце. На 100.000 становника долази 50 лекара. Иако је број Индијаца који живе у градовима порастао за 31,2% између 1991. и 2001. и даље више од 70% људи живи на селу Према резултатима пописа из 2001. у Индији постоји 27 градова са више од милион становника; међу њима су Делхи, Мумбај, Колката, Ченај, Бангалор, Хајдерабад, Ахмедабад и Пуна, као највеће агломерације у Индији. Стопа писмености је 2011. износила 74,04%: 65,46% за жене и 82,14% за мушкарце. Савезна држава Индије, Керала има највећу стопу писмености од 95,5 процената; док је у Бихару најмања и износи 67,8%.

Рудар у Бачри у Џарканду

Индо-аријским језицима говори 74% а дравидским језицима 24% становништва. Поред језика из ове две породице у Индији се говоре и аустроазијски и тибетско-бурмански језици. Индија нема службени језик на државном нивоу. Хинди језик има највише говорника и службени је језик владе. Енглески се веома користи у привреди и администрацији и има статус помоћног службеног језика; важан је у образовању, посебно у средњим школама и на факултетима. Свака савезна држава или територија има један или више службених језика а уставом је признат 21 језик као службени. Уставом Индије признато је 212 племенских заједница које чине 7,5% становништва земље.

Најбројнија религија у Индији је хиндуизам који имао више од 800 милиона следбеника (80,5% становништва); следи ислам са 13,4%, хришћанство са 2,3%; сикизам са 1,9; будизам са 0,8%; џаинизам са 0,4%; јудаизам, зороастризам, и бахаизам. Индија је трећа земља на свету по броју муслимана.

Највећи градови

Мумбај Делхи Бангалор Хајдерабад	Поредак	Град	Држава/територија	Број становника	Ахмедабад Ченај Колката Сурат
	1	Мумбај	Махараштра	12.478.447
	2	Делхи	Делхи	11.007.835
	3	Бангалор	Карнатака	8.425.970
	4	Хајдерабад	Андра Прадеш	6.809.970
	5	Ахмедабад	Гуџарат	5.570.585
	6	Ченај	Тамил Наду	4.681.087
	7	Колката	Западни Бенгал	4.486.679
	8	Сурат	Гуџарат	4.462.002
	9	Пуна	Махараштра	3.115.431
	10	Џајпур	Раџастан	3.073.350
	11	Лакнау	Утар Прадеш	2.815.601
	12	Канпур	Утар Прадеш	2.767.031
	13	Нагпур	Махараштра	2.405.421
	14	Индор	Мадја Прадеш	1.960.631
	15	Тане	Махараштра	1.818.872
	16	Бопал	Мадја Прадеш	1.795.648
	17	Визагапатнам	Андра Прадеш	1.730.320
	18	Пимпри-Чинчвад	Махараштра	1.729.359
	19	Патна	Бихар	1.683.200
	20	Вадодара	Гуџарат	1.666.703

Култура

Таџ Махал у Агри је најпознатији споменик Индије

Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири. Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Литература

• Asher, C. B.; Talbot, C (2008). India Before Europe (1st ed.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51750-8. 
• Bose, S.; Jalal, A. (2011). Modern South Asia: History, Culture, Political Economy (3rd ed.). Routledge. ISBN 978-0-415-77942-5. 
• Brown, J. M. (1994). Modern India: The Origins of an Asian Democracy. The Short Oxford History of the Modern World (2nd ed.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-873113-9. 
• Copland, I. (2001). India 1885–1947: The Unmaking of an Empire (1st ed.). Longman. ISBN 978-0-582-38173-5. 
• Kulke, H.; Rothermund, D. (2004). A History of India. 4th. Routledge. ISBN 978-0-415-32920-0. 
• Ludden, D. (2002). India and South Asia: A Short History. One World. ISBN 978-1-85168-237-9. 
• Metcalf, B.; Metcalf, T. R. (2006). A Concise History of Modern India (2nd ed.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-68225-1. 
• Peers, D. M. (2006). India under Colonial Rule 1700–1885 (1st ed.). Pearson Longman. ISBN 978-0-582-31738-3. 
• Petraglia, Michael D.; Allchin, Bridget (2007). „Human evolution and culture change in the Indian subcontinent”. In Michael Petraglia, Bridget Allchin. The Evolution and History of Human Populations in South Asia: Inter-disciplinary Studies in Archaeology, Biological Anthropology, Linguistics and Genetics. Springer. ISBN 978-1-4020-5562-1. 
• Possehl, G. (2003). The Indus Civilization: A Contemporary Perspective. Rowman Altamira. ISBN 978-0-7591-0172-2. 
• Robb, P. (2001). A History of India. London: Palgrave. ISBN 978-0-333-69129-8. 
• Sarkar, S. (1983). Modern India: 1885–1947. Delhi: Macmillan India. ISBN 978-0-333-90425-1. 
• Singh, U. (2009). A History of Ancient and Medieval India: From the Stone Age to the 12th Century. Delhi: Longman. ISBN 978-81-317-1677-9. 
• Sripati, V. (1998), „Toward Fifty Years of Constitutionalism and Fundamental Rights in India: Looking Back to See Ahead (1950–2000)”, American University International Law Review 14 (2): 413–496 
• Stein, B. (1998). A History of India (1st ed.). Oxford: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20546-3. 
• Stein, B. (2010). Arnold, D.. ed. A History of India (2nd ed.). Oxford: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-9509-6. 
• „Briefing Rooms: India”, Economic Research Service (United States Department of Agriculture), 17. 12. 2009. 
• Thapar, Romila (2003). Penguin history of early India: from the origins to A.D.1300. Penguin Books. Приступљено 13. 2. 2012.. 
• Witzel, Michael (2003). „Vedas and Upanișads”. In Gavin D. Flood. The Blackwell companion to Hinduism. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-631-21535-6. Приступљено 15. 3. 2012.. 
• Wolpert, S. (2003). A New History of India (7th ed.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516678-1. 

Привреда

• Alamgir, J. (2008). India's Open-Economy Policy: Globalism, Rivalry, Continuity. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-77684-4. Приступљено 23. 7. 2011.. 
• Bonner, B (20. 3. 2010.), Make Way, World. India Is on the Move, Christian Science Monitor, приступљено 23. 7. 2011. 
• „India Lost $462bn in Illegal Capital Flows, Says Report”, BBC News (British Broadcasting Corporation), 18 November 2010, приступљено 23. 7. 2011. 
• „India Second Fastest Growing Auto Market After China”, Business Line, 9. 4. 2010., приступљено 23. 7. 2011. 
• Drèze, Jean; Sen, Amartya (2013), An Uncertain Glory: India and Its Contradictions, Allen Lane 
• India's Economy: Not Just Rubies and Polyester Shirts, The Economist, 8. 10. 2011., приступљено 9. 10. 2011. 
• „Indian Car Exports Surge 36%”, Express India, 13. 10. 2009., архивирано из оригинала на датум 2. 1. 2013., приступљено 23. 7. 2011. 
• Report for Selected Countries and Subjects: India, Indonesia, Islamic Republic of Iran, Malaysia, Philippines, Sri Lanka, Thailand, International Monetary Fund, April 2011, приступљено 23. 7. 2011. 
• Farrell, D.; Beinhocker, E. (19. 5. 2007.), Next Big Spenders: India's Middle Class, McKinsey & Company, приступљено 17. 9. 2011. 
• Gargan, E. A. (15. 8. 1992.), India Stumbles in Rush to a Free Market Economy, The New York Times, приступљено 22. 7. 2011. 
• (PDF) World Economic Outlook Update, International Monetary Fund, June 2011, приступљено 22. 7. 2011. 
• Nayak, P. B.; Goldar, B.; Agrawal, P. (10 November 2010). India's Economy and Growth: Essays in Honour of V. K. R. V. Rao. SAGE Publications. ISBN 978-81-321-0452-0. 
• (PDF) Economic Survey of India 2007: Policy Brief, Organisation for Economic Co-operation and Development, October 2007, приступљено 22. 7. 2011. 
• Pal, P.; Ghosh, J (July 2007), „Inequality in India: A Survey of Recent Trends” (PDF), Economic and Social Affairs: DESA Working Paper No. 45 (United Nations), приступљено 23. 7. 2011. 
• (PDF) The World in 2050: The Accelerating Shift of Global Economic Power: Challenges and Opportunities, PricewaterhouseCoopers, January2011, приступљено 23. 7. 2011. 
• Schwab, K. (2010) (PDF), The Global Competitiveness Report 2010–2011, World Economic Forum, приступљено 10. 5. 2011. 
• Sheth, N. (28. 5. 2009.), „Outlook for Outsourcing Spending Brightens”, The Wall Street Journal, приступљено 3. 10. 2010. 
• Srivastava, V. C. (2008). „Introduction”. In V.C. Srivastava, Lallanji Gopal, D.P. Chattopadhyaya. History of Agriculture in India (p to c1200 AD). History of Science, Philosophy and Culture In Indian Civization. V (Part 1). Concept Publishing Co. ISBN 978-81-8069-521-6. 
• (PDF) Information Note to the Press (Press Release No.29 /2011), Telecom Regulatory Authority of India, 6. 4. 2011., приступљено 23. 7. 2011. 
• Exporters Get Wider Market Reach, The Times of India, 28. 8. 2009., приступљено 23. 7. 2011. 
• (PDF) Corruption Perception Index 2010—India Continues to be Corrupt, Transparency International, 26. 10. 2011., приступљено 23. 7. 2011. 
• New Global Poverty Estimates—What It Means for India, World Bank, приступљено 23. 7. 2011. 
• „India: Undernourished Children—A Call for Reform and Action”, World Bank, приступљено 23. 7. 2011. 
• (PDF) Inclusive Growth and Service Delivery: Building on India's Success, World Bank, 29. 5. 2006., приступљено 7. 5. 2009. 
• India Country Overview September 2010, World Bank, September 2010, приступљено 23. 7. 2011. 
• Trade to Expand by 9.5% in 2010 After a Dismal 2009, WTO Reports, World Trade Organisation, 26. 3. 2010., приступљено 23. 7. 2011. 
• Yep, E. (27. 9. 2011.), ReNew Wind Power Gets $201 Million Goldman Investment, The Wall Street Journal, приступљено 27. 9. 2011. 
• Indian IT-BPO Industry, NASSCOM, 2011-2012, приступљено 22. 6. 2012. 
• UNDERSTANDING THE WTO: THE ORGANIZATION Members and Observers, WTO, 1995, приступљено 23. 6. 2012. 

Становништво

• Bonner, A. (1990). Averting the Apocalypse: Social Movements in India Today. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1048-8. Приступљено 24. 7. 2011.. 
• (PDF) Healthcare in India: Report Highlights, Boston Analytics, January 2009, приступљено 23. 7. 2011. 
• Dev, S. M.; Rao, N. C. (2009). India: Perspectives on Equitable Development. Academic Foundation. ISBN 978-81-7188-685-2. 
• Dharwadker, A. (2010). „Representing India's Pasts: Time, Culture, and Problems of Performance Historiography”. In Canning, C. M.; Postlewait, T.. Representing the Past: Essays in Performance Historiography. University of Iowa Press. ISBN 978-1-58729-905-6. Приступљено 24. 7. 2011.. 
• Drèze, J.; Goyal, A. (2009). „The Future of Mid-Day Meals”. In Baru, R. V.. School Health Services in India: The Social and Economic Contexts. SAGE Publications. ISBN 978-81-7829-873-3. 
• Dyson, T.; Visaria, P. (2005). „Migration and Urbanisation: Retrospect and Prospects”. In Dyson, T.; Casses, R.; Visaria, L.. Twenty-First Century India: Population, Economy, Human Development, and the Environment. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928382-8. 
• Garg, S. C. (19. 4. 2005.) (PDF), Mobilizing Urban Infrastructure Finance in India, World Bank, приступљено 27. 1. 2010. 
• Mallikarjun, B (November 2004), „Fifty Years of Language Planning for Modern Hindi—The Official Language of India”, Language in India 4 (11), ISSN 19302940, приступљено 24. 7. 2011. 
• Notification No. 2/8/60-O.L, Ministry of Home Affairs, Government of India, 27. 4. 1960., приступљено 13. 5. 2011. 
• „Religious Composition”, Office of the Registrar General and Census Commissioner (Ministry of Home Affairs, Government of India), 2010–2011, приступљено 23. 7. 2011. 
• „Census Data 2001”, Office of the Registrar General and Census Commissioner (Ministry of Home Affairs, Government of India), 2010–2011, приступљено 22. 7. 2011. 
• Ottenheimer, H. J. (2008). The Anthropology of Language: An Introduction to Linguistic Anthropology. Cengage. ISBN 978-0-495-50884-7. 
• Ratna, U. (2007). „Interface Between Urban and Rural Development in India”. In Dutt, A. K.; Thakur, B. City, Society, and Planning. 1. Concept. ISBN 978-81-8069-459-2. 
• Robinson, S. (1. 5. 2008.), „India's Medical Emergency”, Time, приступљено 23. 7. 2011. 
• Rorabacher, J. A. (2010). Hunger and Poverty in South Asia. Gyan. ISBN 978-81-212-1027-0. 
• (PDF) Country Cooperation Strategy: India, World Health Organisation, November 2006, приступљено 23. 7. 2011. 
• Chandramouli, C. (15. 7. 2011.) (PDF), Rural Urban Distribution Of Population, Ministry of Home Affairs (India), приступљено 24. 1. 2015. 

Спољашње везе

• Национални портал Индије