Устав

Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон.

Устав, по правилу, уређује три сфере (области) :

• државно уређење;
• друштвено-економске и политичке односе у држави;
• слободе, права и дужности грађана у држави, однос према држави.

Устав се дели према облику у коме се доноси на:

• писане;
• неписане (обичајни).

Према начину доношења и мењања, на:

• чврсте (ригидне);
• меке (флексибилне).

Према доносиоцу:

• октроисани (подарени);
• уставни пактови;
• устави који су резултат народне суверености.

Идеја и форма

Идеја устава потиче по неким схватањима још из антике, али је интензивирана са теоретичарима друштвеног уговора и у току борбе за ограничење државне власти. Први устав у модерном смислу је Устав САД 1787. године, који је и данас на снази. Данас практично све земље на свету, са изузетком Велике Британије имају писане уставе.

Садржина устава (materia constitutionis) обухвата уређење највиших политичких институција у земљи, основна начела политичког режима и индивидуална и колективна права и слободе грађана којима се ограничава државна власт.

Власт која доноси и мења устав назива се уставотворна, а обично је њен носилац парламент уз посебан поступак и могућност коначне одлуке на референдуму.

Историја

Земље које су први пут донеле уставе јесу

1. САД 1787,
2. Француска 1791,
3. Швајцарска 1798,
4. Хаити 1805,
5. Шведска 1809,
6. Венецуела 1811,
7. Шпанија и Мексико 1812,
8. Норвешка 1814,
9. Холандија 1815,
10. Грчка 1822,
11. Салвадор 1824,
12. Гватемала и Костарика 1825,
13. Португал 1826,
14. Белгија 1831,
15. Србија 1835,

а од афричких земаља само Либерија 1847.

Принцип уставности и законитости

Уставност

Уставност у ширем смислу уставности подразумева да у једној држави постоје основна друштвена правна правила утврђена уставом као највишим правним актом те државе, која обезбеђује да се државна власт организује и спроводи објективно, на основу тих правила. Нико не може имати више власти или овлашћења него што то предвиђају правна правила која су утврђена уставом.

Уставност у ужем смислу значи сагласност свих прописа (закона, уредби, одлука и друго).

Законитост

Законитост у ширем смислу подразумева поступање свих на основу и у оквиру закона (принцип легалитета).

Законитост у ужем смислу Законитост подразумева да сви правни акти нижи од закона као што су уредбе, одлуке, правилници, наредбе, решења и други морају бити у складу са законом

Заштита уставности и законитости

Механизми заштите уставности и законитости у свакој држави утврђени су уставом. Њих чине судови и други органи правосуђа, али установљава и посебне органе (као што су уставни суд и слично). Ови органи отклањају неуставне, односно незаконите правне акте укидањем, односно поништењем.

• Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

Уставни суд

Уставни суд у правном систему једне државе није у систему правосуђа (као редовни суд), већ је посебан државни орган који има уставом утврђене функције и надлежности. Овај ораган функционише по посебном поступку утврђеним уставом и законом. Акт које доноси уставни суд јесте решење (нпр поништењу одлуке локалне самоуправе).

Устав Србије

Важећи Устав Републике Србије донет је 2006. године.