Кина

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Кина (вишезначна одредница).


Координате: 18°—54° СГШ, 74°—135° ИГД

Народна Република Кина
中华人民共和国
(Џунгхуа Женмин Гунгхегуо)
Застава Народне Републике Кине Грб Народне Републике Кине
Застава Грб
Крилатица: нема
Химна
Марш добровољаца
Положај Народне Републике Кине
Главни град Пекинг
Службени језик мандарински кинески
Председник: Си Ђинпинг
Премијер: Ли Кећанг
Независност: Проглашење Народне Републике
1. октобар 1949.
Површина  
 — укупно 9.671.018 km² (3)
 — вода (%) 2,80
Становништво  
 — 2014. 1.364.680.000[1] (1)
 — густина 140/km²
Валута женминби (јуан)
Временска зона UTC +8
Интернет домен .cn
.中國
.中国
Позивни број +86
¹ без Хонгконга, Макаоа и Тајванa

Кина, или званично Народна Република Кина (манд. 中华人民共和国, пин. Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), позната и као континентална Кина, држава је у источној Азији.[2] НР Кина има обалу од 14.500 km и граничи се са (смер казаљке сата, од истока ка северу) Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Бутаном, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргизијом, Казахстаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Главни град је Пекинг.

Кина је четврта по величини земља у свету са површином преко 9,6 милиона km², као и најмногољуднија земља света са преко 1,35 милијарди становника, што је око 20 % од укупног броја становника на свету. НР Кина је једнопартијска држава са владајућом Комунистичком партијом Кине и главним градом Пекингом.[3][4] Административно је подељена на 22 провинције, пет аутономних региона, четири општина са директном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и два региона са специјалним статусом (Хонгконг и Макао).[5] Кина тврди да је Тајван 23 провинција Кине.

Историја Кине је историја једне од најстаријих цивилизација која је била базирана на Хуангхе реци у севернокинеској низији.[6] Током више од једног миленијума, Кинески политички систем је био заснован на наследним монархијама, познатим као династије, које почињу од полумитолошке Сја династије око 2000. п. н. е. Од 221. п. н. е., када је династија Ћин прва покорила више државица и оформила Кинеско царство, држава се ширила, распадала и реформисала више пута. Династина Ћинг је склоњена са власти 1911. године када је проглашена република која је разбијена 1949. Након пораза Јапана у Другом светском рату, Комунистичка партија поразила је националисте на континенталној Кини и прогласила Народну републику Кину у Пекингу 1. октобра 1949, док су се националисти повукли на Тајван.

Од почетка спровођења економских реформи 1978, Кина је постала економија са највећим растом у свету.[7] До 2013. године постала је друга економија по величини по номиналном БДП-у,[8] а такође и највећи извозник роба и услуга.[9] Кина је призната нуклерна сила и има највећу активну војску те други по величини војни буџет. Кина је члан Уједињених нација од 1971, када је заменила Тајван као стални члан у Савету безбедности Организације уједињених нација. Члан је и већег броја формалних и неформалних мултилатералних организација, укључујући Светску трговинску организацију, Азијско-пацифичку економску сарадњу, БРИКС, Шангајске организације за сарадњу, БКИМ и Г20. Према великом броју научника и академика,[10] војних аналитичара,[11][12] и економских аналитичара,[13][14] Кина се сматра за потенцијалну супер силу.

Етимологија[уреди]

Постоје различите теорије о пореклу речи Кина. Традиционална теорија, коју је у 17. веку представио Мартино Мартини је да реч Кина потиче од речи Ћин (秦), најзападнијег кинеског краљевства током династије Џоу.[15] Друга теорија је да реч Кина потиче од персијске речи Цин (چین), који потиче од санскритског Цина (चीन).[16] Први пут ју је забележио 1516. португалски истраживач Дуарте Барбоза.[17][18] У енглеској литератури назив се појавио 1555.[19]

У руском језику, као и језицима који су били под утицајем руског језика, назив за Кину је Китай.

У Кини се најчешће користи Џунгхуа и Џунггуо, а држава је више пута мењала званично име.

Географија[уреди]

Народна Република Кина је друга највећа држава у Азији после Русије, а сматра се трећом највећом на свету по површини копна и мора. Кина се граничи са 14 држава: Вијетнамом, Лаосом, Мјанмаром, Индијом, Непалом, Пакистаном, Авганистаном, Таџикистаном, Киргистаном, Русијом, Монголијом и Северном Корејом. Кина је морем одвојена од Тајвана, који сматра својим делом.

Рељеф[уреди]

Физичка карта Кине

Територија Кине обухвата разноврсне типове рељефа. Више од 2/3 земље заузимају планински венци, брда и висоравни, пустиње и полупустиње. На истоку, уз обале Жутог и Источнокинеског мора, налази се пространа и густо насељена алувијална раван у којој живи око 90 % становништва. Ове области су у озбиљним еколошким условима, што је резултат дуге и интензивне пољопривредне и загађења животне средине.

На северу се налази Монголска висораван. Јужном Кином доминирају брда и ниски планински венци. На западу се простиру високи планински ланци, од којих су најважнији Хималаји, са највишом тачке Кине на источној страни Монт Евереста, док се високе висоравни појављују између сушнијих предела као што су пустиње Такла Макан и Гоби.

Воде[уреди]

У Кини постоји многе реке чија је укупна дужина 220.000 km. Реке Кине чине унутрашње и спољашње системе. Спољашње реке, међу којима су Јангцекјанг, Хуангхе, Амур, Бисерна река, Меконг, Нујианг и Јалутсангпо се уливају у Тихи и Индијски, а њихов слив покрива око 64 % државе. Унутрашње реке покривају око 36 % земље, њихов број је мали и налазе се далеко једна од друге. Оне се уливају у језера у унутрашњим областима или се губе у пустињама и сланим мочварама.

У Кини има много језера, укупне површине око 80.000 km². Постоји и око хиљаду вештачких језера. Језера у Кини се такође могу поделити на спољашња и унутрашња. Спољашња су углавном слатководна језера као што су: Појанг, Дунгтинг и Тајху. Унутрашња укључују слана језера, од којих је највеће језеро Ћингхај. Многа језера у унутрашњости су сува, као што је језеро Лоб Нор.

Клима[уреди]

Клима Кине је веома разнолика — од суптропске на југу, до умерене на северу. На обали време одређују монсуни, који се јављају због различитих апсорпционе моћи земљишта и океана. Сезонско кретање ваздуха и пратећи ветар доносе велике количине влаге лети и релативно суве зиме. Долазак и трајање монсуна у великој мери одређују број и расподелу падавина у земљи. Огромна разлика у ширини, дужини и висини Кине за последицу има различите температуре и временске режиме, упркос чињеници да највећи део земље лежи у области умерене климе.

Најсевернија кинеска покрајина Хејлунгђанг налази се у области умерене климе, а јужно острво Хајнан у тропима. Температура разлике између ове две регије током зимских месеци је велика, али је у лето разлика се смањује. У северном делу Хеилунгђанга температура у јануару може пасти и до −30 °C, просечна температура — око 0 °C. Просечна температура у јулу ове области је 20 °C. У јужним деловима покрајине Гуангдунг просечна температура се креће од 10 °C у јануару до 28 °C у јулу.

Падавине варирају чак и више од температуре. На јужним падинама Кинлинг падају велике количине кише, највише за време летњих монсуна. Северно и западно од планине вероватноћа падавина се смањује. Северозападна област земље је веома сува, са пустињама (Такла Макан, Гоби, Ордос) и готово без падавина.

Јужне и источне области Кине често (око 5 пута годишње) страдају од разорних тајфуна и поплава, монсуна, цунамија и суше. Велики проблем представљања ширење пустиња, посебно пустиње Гоби. Иако су заштитни појасеви шума сађени још од 1970-их смањили учестаност пешчаних олуја, дуже суше и лоше пољопривредне навике изазивају пешчане олује које муче северну Кину сваког пролећа, а одатле се шире према Кореји и Јапану. Кина губи годишње око 4.000 km² земље због дезертификације. Воде, ерозија и контрола загађења су постале важна питања у односима Кине са другим земљама.

Флора и фауна[уреди]

Јужна Кина претежно је прекривена влажним суптропским зимзеленим шумама, средње листопадним, а сјеверна четинарским шумама. Сечуански крај се одликује великим бројем ендемичних врста, а Манџурија ендемичним врстама четињача. У Манџурији су раширене ливаде и пашњаци, а на крајњем истоку и степе. Флора високога планинског појаса убраја се у врстама најбогатије флоре на свету. Шума је јаче развијена на пристранцима који су изложени влажним вјетровима. На шумско подручје отпада око 13,9 % површине Кине. Највећи су шумски комплекси у Манџурији и на планинама Сечуана. У Кини расте око 3000 врста биљака које се користе у медицинске сврхе. Суве завале у унутрашњости Кине и на сјеверу обрасле су травом и грмљем или су полупустиње. За вегетацију, особито за пољопривреду, врло је значајно подручје прапора око средишњег тока реке Хоангјо, које је настало у плеистоценско ледено доба еолским наносима прашине из пустињских крајева средње Азије.

Историја[уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Кине.
Историја Кине
Историја Кине
ДРЕВНА
3 суверена и 5 царева
Династија Сја 2100–1600. пне.
Династија Шанг 1600–1046 пне.
Династија Џоу 1122–256 пне.
  Династија Западни Џоу
  Династија Источни Џоу
    Период прољећа и јесени
    Период зараћених држава
ИМПЕРИЈСКО
Династија Ћин 221. пне.–206. пне.
Династија Хан 206 пне.–220 не.
  Династија Западни Хан
  Династија Сјин
  Династија Источни Хан
Период трију држава 220–280
  Веј, Шу & Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин 16 држава 304–439
  Источни Ђин
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суи 581–618
Династија Танг 618–907
  ( Династија Северни Џоу 690–705 )
5 династија и
10 краљевстава
907–960		 Династија Лијао
907–1125
Династија Сонг
960–1279
  Династија Северни Сунг З. Сја
  Династија Јужни Сунг Ђин 1115–1234
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
Савремена
Република Кина 1912—1949
Народна Република
Кина
1949–		 Република
Кина1949–
Ова кутијица:

Праисторија[уреди]

Археолошки докази показују да су рани хоминиди насељавали Кину пре између 250.000 и 2,24 милиона година.[20] У пећини у Џоукоудијену (код данашњег Пекинга) нађени су фосили датирани између 300.000 и 780.000 година пре нове ере.[21][22] Фосили припадају пекиншком човеку, врсти хомо еректуса који је користио ватру. Остаци хомо сапиенса пронађених на истом локалитету су датирани у период између 18.000 и 11.000 година пре нове ере.[23]

Рани династички период[уреди]

Древна Кина је једна од најстаријих цивилизација човечанства. Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет императора пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п. н. е..[24] Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шанг је установљено да потичу из времена око 1500. п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа. Записи на оклопима корњача (око 1200. п. н. е.) представља до сада најстарији пронађени облик кинеског писма,[25] и диреткни је претходник данашњег кинеског писма.[26] Династију Шанг је покорила династија Џоу, која је владала између 11. и 5. века п. н. е., мада су централни ауторитет полако поткопавали феудални господари. Много независних држава је на крају настало од ослабљене државе Џоу и стално су међусобно ратовале у 300-годишњем Период пролећа и јесени, тек повремено се супростављајући цару из династију Џоу. До Периода зараћених држава од 5. до 3. века п. н. е. у данашњој Киније је постојало седам моћних суверених држава, свака са својим царем, владом и војском.

Царска Кина[уреди]

Велики кинески зид

Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ши Хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и нејединства, а повремено су њом доминирали туђински народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилацијама спојили су се у кинеску културу.

Касни династички период[уреди]

Слика из 19. века која приказује Тајпиншки устанак од 1850. до 1864.

Династија Ћинг, која је трајала од 1644. до 1912. године је била последња кинеска царска династија. У 19. веку ова династија се суочила са западњачким империјализмом након Првог опијумског рата (1839–42) и Другог опијумског рата са Уједињеним Краљевством и Француском. Кина је приморана да потпише неповољне мировне споразуме, исплати одштету, дозволи ектериторијалност за стране држављане и препусти Хонгконг Британцима[27] по споразуму из Нанкинга из 1842. Први кинеско-јапански рат (1894–95) је за последицу имао губитак утицаја Кине на Корејском полуострву, као и уступање Тајвана Јапану.

Династија Ћинг се такође суочавала са унутрашњим немирима у којима је живот изгубило на милионе људи. Неуспешни Тајпиншки устанак из 1850-их и 1860-их је опустошио јужну Кину. Друге важне побуне су биле Пунти-Хака клански ратови (1855–67), побуна најанаца (1851–68), Мијаоска буна (1854–73), Пантајска побуна (1856–73) и Дунганшки устанак (1862–77). Почетни успех Покрета самоојачања из 1860-их је уназађен низом војних пораза током 1880-их и 1890-их.

У 19. веку почело је велико исељавање Кинеза. Губитке због емиграције појачали су губици у сукобима и катастрофама као што су Севернокинеска глад 1876–79, у којој је умрло између 9 и 13 милиона људи.[28] Цар Гуанг-сји је 1898. предложио план реформи да се успостави модерна уставна монархија, али је његове планове спречила царица Циси. Неуспешни антизападњачки Боксерски устанак (1899–1901) је даље ослабио династију. Иако је Циси подржавала амбициозни програм реформи, Синхајска револуција из 1911–12 је довела до краја династије Ћинг и успостављања Републике Кине.

Република Кина (1912—1949)[уреди]

Сун Јат Сен (седи) и Чанг Кај Шек

Дана Република Кина је основана 1. јануара 1912, означивши крај царске Кине. Сун Јат Сен, вођа странке Куоминтанг, је проглашен за привременог председника Републике Кине. Међутим, место председника је касније дато Јуан Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који је обезбедио пребег на страну револуције читаве пекиншке војске. Јуан се прогласио 1915. прогласио царем Кине, али је био приморан да абдицира и успостави републику због непопуларности, не само међу становништвом, већ и из редову сопствене пекиншке војске и њених команданата.

После смрти Јуан Шикаја 1916, Кина је политички издељена, са међународно признатом али практично немоћном националном владом са седиштем у Пекингу. Обласни господара су имали стварну контролу над својим територијама. Крајем 1920-их, националистички Куоминтанг, под Чанг Кај Шеком, успео је да поново уједињени земљу под својом контролом низом вештих војних и политичких маневара, познатих под именом Северна експедиција. Куоминтанг је преместио главни град државе у Нанкинг и спроводио „политичко туторство“, међуфаза политичког програма Сун Јат Сена Три народна начела за преображај Кине у модерну демократску држава. У пракси, политичко туторство је значило једнопартијску владавину Куоминтанга, али је странка је политички подељена на ривалске фракције. Ова политичка подела је отежала Чангу борбу против комуниста, са којима је Куоминтанг ратовао од 1927. у Кинеском грађанском рату. Куоминтанг је у почетку успешно водио рат, посебно након што су се комунисти повукли у Дугом маршу, али је јапанска агресија и Сијански инцидент из 1936. приморали Чанга да се супротстави Јапану. Јапан је, користећи хаос у коме се нашла Кина, већ 1931. заузео Манџурију и успоставио марионетску државу Манџукуо, а потом постепено ширио свој утицај преко про-јапанских обласних господара.

Други кинеско-јапански рат (1937—1945), део Другог светског рата, изнедрио је нелагодан савез Куоминтанга и комуниста. Јапанска окупација у северној Кини је довела до бројних ратних злочина почињених над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских цивила. Процењено је да је само у Нанкингу током јапанске окупације масакрирано 200.000 Кинеза. Јапан се безусловно предао 1945. Тајван и Пенху су ствљени под административну управу Републике Кине, која је одмах прогласила суверенитет над овим острвима. Кина је изашла из рата као победник, али опустошена и финансијски сломљенаи. Наставак неповерења између Куоминтанга и комуниста довео је до наставка грађанског рата. Године 1947, ступио је на снагу нови устав, али због сталних сукоба многе одредбе устава Републике Кине нису никада спроводене у континенталном делу Кине.

Народна Република Кина (1949—данас)[уреди]

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине, сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики скок напред. Ли Шаођи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство: Ли Шаођи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови савезници су 1966. лансирали Културну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је био покушај да се очисти вођство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а привреда земље је током тога периода назадовала. Дошло је до великог нереда током Културне револуције, па је председник владе Џоу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Џоу Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан Савета безбедности ОУН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи радикалних елемената.

После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да преузме власт од Маовог наследника Хуа Гуофенга. Денг није никад постао шеф партије или државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: „Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“. Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је дошло до повећања пољопривредне производње.

Привреда[уреди]

За више информација погледајте чланак Привреда Народне Републике Кине.
БДП мерен паритетом куповне моћи Кине највећих земаља у развоју од 1990. до 2013. године. Уочљив је брз привредни раст Кине.[29]
Зграда Шангајске берзе у Луђацуеју, пословном делу Шангаја. БДП Шангаја је 2011. износио 304 милијарде долара, по чему је сврстан на 25. место међу градовима у свету.[30]

Према подацима Међународног монетарног фонда номинални БДП Кине је 2014. износио 10.355.350.000.000 америчких долара.[31] Бруто друштвени производ мерен паритетом куповне моћи исте године је износио 17.632.014.000.000 америчких долара.[31] По оба критеријума Кина је на другом месту у свету иза Сједињених Америчких Држава. Номинални БДП по становнику 2014. године је износио 7.572 US$, док је БДП мерен паритетом куповне моћи по становнику износио 12,893 US$.[31]

Економска историја НР Кине[уреди]

Од оснивања 1949. до краја 1978. године, Народна Република Кина је имала планску привреду совјетског типа. Након смрти Мао Цедунга 1976. године и краја Културне револуције, Денг Сјаопинг и ново кинеско руководство почиње са реформама ка стварању тржишне привреде уз одређену улогу државе. Колективизација пољопривреде је напуштена, земљишни поседи су приватизовани а трговина са иностранством је постала главна оријентација државе, због чега су створене Посебне привредне зоне. Неефикасна државна предузећа су реструктурисана а непрофитабилна су одмах затворена што је довело до великих отпуштања радника. За данашњу Кину је карактеристично постојање тржишне привреде засноване на приватном власништву,[32] и она је један од најбољих примера државног капитализма.[33][34] Држава и даље има главну улогу у стратешким привредним гранама као што су енергетика и тешка индустрија али се број приватних предузећа повећава огромном брзином па је 2008. регистровано тридесет милиона приватних фирми у Кини.[35][36][37]

Нанкиншки пут, једна од главних трговинских улица у Шангају


Од почетка економске либерализације 1978. године, Кина има једну од најбрже растућих привреда света.[38] Раст њене привреде углавном се заснива на инвестицијама и извозу.[39] Према подацима ММФ-а, просечан годишњи раст БДП-а Кине између 2001. и 2010. износио је 10,5 %, док је између 2007. и 2011. био једнак укупном расту свих земаља чланица групе Г7.[40] Висока продуктивност, ниски трошкови рада и релативно добра инфраструктура омогућили су јој да постане светски лидер у производњи. Међутим, проблем кинеске привреде је неефикасно коришћење велике количине енергије;[41] што је допринело да 2010. године Кина постане највећи потрошач енергената на свету.[42] Септембра 2013. Кина је постала највећи увозник нафте на свету, док за подмирење више од 70 % потреба за енергијом и даље користи угаљ.[43][44] Почетком друге деценије 21. века, стопа раста кинеске привреде почела је да се смањује, чему су допринели проблеми на домаћем тржишту кредита, смањена тражња за кинеском робом у свету и светска економска криза.[45][46][47]

Кинеска привреда у свету[уреди]

Кина је чланица Светске трговинске организације и земља је са највећим обимом спољне трговине, која је 2012. године износила 3,87 билиона долара.[48] Крајем 2010. Кина је располагала далеко највећим девизним резервама на свету у вредности од 2,85 билиона долара, што је представљало повећање од 18,7 % у односу на претходну годину.[49][50] Током 2012, Кина је привукла највише страних директних инвестиција у износу од 253 милијарде долара,[51] док су кинеске инвестиције у иностранству исте године износиле 62,4 милијарде долара.[51] Процењује се да је 2009. Кина имала 1,6 билиона долара у хартијама од вредности америчке владе,[52] и да је међу страним државама била највећи власник јавног дуга САД са 1,16 билиона долара обвезница министарства финансија САД.[53][54] Због подцењеног курса своје валуте Кина је изложена критикама представника водећих светских привреда,[55][56] као и због производње великих количина кривотворене робе.[57][58] Консултантска фирма Макинси процењује да су укупна ненаплатива потраживања нарасла са 7,4 билиона долара у 2007. на 28,2 билиона долара у 2014. години, што представља 228 % БДП-а Кине.[59]

Поређење номиналних БДП-а највећих светских привреда
у милијардама америчких долара, према подацима ММФ-а.[60]

По конкурентности привреде Кина је 2009. године била на 29. месту у свету,[61] док је према условима пословања 2011. године сврстана на 136. место од 179 земаља.[62] На списку 500 највећих предузећа на свету за 2014. годину часописа Форчен (енг. Fortune) нашло се и 95 из Кине, са укупним приходима од 5,8 билиона долара.[63] Исте године, Форбс је објавио да је пет од десет највећих предузећа, чијим се акцијама може слободно трговати, из Кине. Међу њима је и банка са највећим штедним улозима, Индустријска и трговачка банка Кине.[64]

Наука и технологија[уреди]

Историја[уреди]

Вредност у доларима извоза роба високе технологије 2009.

Кина је била светски лидер у науци и технологији до Минг династије. Четри велика открића Кине: прављења папира, компаса, барута и штампарство су се прошириле широм Азије и Европе. Међутим, кинеске научне активности су се смањиле у 14. веку. За разлику од научника у Европи који су прошли кроз научну револуцију, средњовековни кинески мислиоци нису покушали да редукују обсервације природе на математичке законе, и нису формирали школовану заједницу која би могла да има критичко мишљење и могла да преиспитује научни допринос других. Кинеско друштво се концентрисало на литературу, уметност, јавну администрацију, док се наука и технологија сматрала тривијалним и мање битним.[65]

Након више војних пораза у сукобима са западним нацијама у 19. веку, кинески реформисти су почели да промовишу модерну науку и технологију као део политике јачања државе. Грађански рат у Кини се завршио 1949. победом Комунистичке партије, а напори да се организује наука у технологија били су засновани на моделу Совјетског Савеза. Културна револуција (1966-76) имала је катастрофалан утицај на кинеску науку истраживања, јер су научници били прогањани а улагање у истраживања и образовање је било редуковано. Након смрти Мао Цедунга 1976, улагање у науку и технологију је драстично повећано јер је преовладало мишљење да је то стуб модернизације, а започела је и реформа образовног система.[65]

Модерна ера[уреди]

После културне револуције, Кина је брзо постала једна од светских водећих технолошких сила,[66] улагајући преко 100 милијарде долара у научна истраживања и развој у 2011.[67] На науку и технологију се гледа као битну ствар за постизање економских и политичких циљева, а сматра се да је то и извор националног поноса до нивоа да се то описује као „техно-национализам“.

Кина је брзо развила образовани систем у коме је наглашен значај науке, математике и инжењеринга; само у 2009. преко 10.000 инжењера је докторирали, а 500.000 дипломирало, што је више од било које друге државе.[68] Кина је такође друга у свету по броју објављених научних радова, само у 2010. објављено је 121.500, укључујући 5.200 у водећим међународним часописима.[69] Кинеске компаније попут Huawei и Lenovo су светски лидери у телекомуникацијама и рачунарству,[70][71][72] а кинески суперрачунари се редовно рангирају међу најјачима.[73] Кина је такође и највећи инвеститор у технологије обновљиве енергије.[74]

Кинески космички програм је један од најактивнијих у свету и важан извор националног поноса.[75][76] Први сателит из Кине је лансиран 1970, а 2003. Кина је постала трећа држава која је самостално посала људску посаду у свемир. 2008. године Кина је извела прву мисију у којој је изведена прва активност ван ракете у Шенгџоу 7 мисији. 2011. је лансирана прва кинеска свемирска станица Тиангонг-1, као први део изградње велике свемирске станице са људском посадом до 2020.[77] Кинески лунарни програм има за план да се 2013. лансира и на месец слети беспилотна летелица, а мисија са лунарним слетањем се планира за 2025.[78][79]

Инфраструктура[уреди]

Телекомуникације[уреди]

Број корисника мобилне телефоније у Кини већи је од једне милијарде по чему је прва на свету.[80] Такође је и земља са највише корисника интернета,[81] којих је 2013 било више од 591 милиона, или 44 % становништва.[82] Просечна брзина интернета је 2013. износила 3,14 мегабита у секунди.[83]

Чајна телеком и Чајна јуником са 20 % светског тржишта широкопојасног интернета заузимају прве две позиције у глобалним оквирима. Чајна телеком има 50 милиона претплатника, док Чајна јуником има више од 40 милиона корисника.[84]

Кина тренутно развија сопствени систем сателитске навигације под именом COMPASS, који је 2012. почео са радом у Азији,[85] а остатак света би требао да покрије до 2020. године.[86]

Саобраћај[уреди]

Маглев у Шангају 2006.

Од краја деведесетих година двадесетог века, мрежа путева Кине је значајно увећана путем креирања мреже аутопутева. Крајем 2012. дужина аутопутева у Кини је досегла 96.000 km, при чему је само у 2012. направљено 11.000 km. Број власника приватних аутомобила је значајно расте, тако да су 2009. године прететекли број продатих возила у САД, са укупним бројем продатих возила од преко 13,6 милиона.[87] Аналитичари су предвидели да се годишња продаја возила у Кини може да порасте на чак 40 милиона годишње до 2020.[88] Споредни ефекат рапидног раста мреже путева и возила је значајан раст саобраћајних несрећа, углавном због лоше спроведених саобраћајних закона, тако да је само у 2011. страдало 62.000 људи у саобраћајним несрећама.[89][90]

Кина поседује најдужу мрежу пруга високих брзина са преко 9.767 km.[91] Од тога 3.515 km су пруге са брзинама од преко 300 km.[92] У 2011. је у Кини направљен први воз за високе брзине без стране помоћи.[93] Кина намерава да изгради до 2020. мрежу од 16.000 km пруга високих брзина.[94] Системи брзог транспорта људи се нашироко граде у кинеским градовима у форми мрежа подземних система. Кина такође развија сателитси навигациони систем, који је започео са пружањем комерцијалних навигационих услуга широм Азије 2012. године,[95] а у плану је да се до 2020. постигне покривање целе планете.[96]

Кина је тренутно (2013) највећи градитељ нових аеродрома, а кинеска влада спроводи петогодишњи план улагања од 250 милијарди долара да развије и модернизује домаћи путнички транспорт.[97] У урбаним срединама, и поред раста броја аутомобила, бицикле остају веома значајан вид транспорта, тако да је 2012. године у Кини постоји око 470 милиона бицикла.[98]

Административна подела[уреди]

За више информација погледајте чланак Административна подела Кине.

Народна Република Кина има суверенитет над двадесет и две провинције (са Тајваном - двадесет три), пет аутономних региона, четири аутономна градска округа и два специјална административна региона које уживају велику аутономију. Тајван је под контролом непризнате државе Републике Кина, али га Народна Република Кина сматра својом двадесет и трећом провинцијом. Део Кине без Тајвана и специјалних административних региона се назива Континентална или Копнена Кина. А део Кине без ових територија, као и без аутономних региона се назива још и Унутрашња Кина.

Административна подела НР Кине
Провинције
China administrative claimed included sr.svg
*Тајван је суверена провинција Кине која се налази под управом Републике Кине.
Аутономне покрајине
Региони
Специјалне административне
регије
Број становника кинеских провинција у милионима.

Становништво[уреди]

Мапа из 2009. која приказује густину насељености по провинцијама. Провинције на источној обали имају знатно већу густину насељености од оних на западу и у унутрашњости земље.

У Кини је 2013. живело 1.360.720.000 људи.[99] Мушкарци чине 51,24 а жене 48,76 % становништва.[99] У градовима живи 53,73 а у селима 46,27 % становника Кине.[99] Особе млађе од 15 година чине 16,4 %, особе између 15 и 65 година чине 73,9 % а особе старије од 65 година чине 9,7 % становништва.[100] Природни прираштај 2013. године је износио 4,92‰, стопа фертилитета је 12,08‰ док је стопа морталитета 7,16‰.[101]

Од почетка економских реформи 1978. године у Кини је знатно смањено сиромаштво па је број људи који живе са мање од једног долара дневно пао са 64 % на данашњих 10 %. Незапосленост у градским срединама 2007. године је износила 4 %[102] а данас се креће око 4,1 %.[103][104]

Услед изузетно великог броја становника и смањења природних ресурса кинеска влада од 1979. спроводи политику којом жели да ограничи раст популације познате као политика једног детета.[105] Пре 2013. године, овом политиком су породице биле ограничене на једно дете, уз изузетке за националне мањине и породице у сеоским срединама. Децембра 2013. ублажена је политика једног детета тиме што је породицама дозвољено да имају двоје деце уколико је један од родитеља јединац.[106] Кинески министар за планирање породице 2008. године је обзнанио да ће се политика једног детета спроводити барем до 2020. године.[107] Отпор политици једног детета нарочито је изражен у сеоским срединама, првенствено због потребе радном снагом и традиционалним преферирањем дечака. Породице које прекрше ову политику често се лажно изјашњавају приликом пописа становништва.[108]

Промена броја становника Кине од 1949. до 2008.

Политика рађања, уз традиционално преферирање дечака, допринела је несразмери полова код новорођенчади.[109][110] На основу резултата пописа из 2010. године, на сваких 100 девојчица рођено је 118,06 дечака,[111] што је далеко више него у остатку света где се на 100 девојчица рађа 105 дечака.[112] Међутим, однос полова данас је уравнотеженији него почетком педесетих година 20. века када су мушкарци чинили 51,82 % становништва.[111]

Етничке групе[уреди]

У Кини је званично признато 56 етничких група, од којих су највећа Хан Кинези, који чине 91,51 % становништва.[113] Хан Кинези – највећа етничка група на свету[114] – чине већину у свим провинцијама и аутономним покрајинама изузев Тибета и Синкјанга.[115] Према резултатима пописа из 2010. националне мањине чине 8,49 % становника Кине.[113] У поређењу са пописом из 2000. број припадника народа Хан је повећан за 66.537.177 људи, или 5,74 %, док је укупно број припадника 55 националних мањина повећан за 7.362.627 особа, или 6,92 %.[113] Пописом из 2010. евидентирана су и 593.832 страна држављана која живе у Кини. Највише странаца је из Јужне Кореје (120.750), Сједињених Америчких Држава (71.493) и Јапана (66.159).[116]

Језици[уреди]

Етнолингвистичка мапа Кине за1990. годину

У Кини је у употреби 297 живих језика.[117] Преовлађују језици синтичке гране сино-тибетанских језика, међу којима су мандарински (матерњи језик 70 % становника Кине),[118] и други кинески језици: ву (укључујући шангајски), јуе (укључујући кантонски и тајшански), мин (укључујући хокијен и чаошан), сјанг, ган, хака. Тибетанско-бурмански језици који се говоре у Кини су: тибетански, ћанг, насји, ји. Говорници ових језика живе углавном на тибетској и на висоравни Јунан-Гуејџоу. Међу мањинске језике у југозападној Кини спадају тај-кадајски језици џуанг, тај, дунг и суеј, затим хмног-мјен језици мјао и јао, и аустроазијски језик ва. У североисточној и северозападној Кини мањински народи говоре алтајским језицима укључујући манџу, монголски и неколико туркијских језика: ујгурски, казашки, киргиски, саларски и западноујгурски. Корејски се говори углавном дуж границе са Северном Корејом. Једини индо-европски језик у Кини је сариколи, којим говоре Таџици у западном Синкјангу.

Стандардни мандарински, варијанта мандаринског заснована на пекиншком дијалекту, службени је језик државе. Такође, њега за споразумевање користе особе којима је матерњи неки од мањинских језика.[119]

Хиљадама година за писање синтичких језика користе се кинески карактери. Помоћу њих могућа је писана комуникација међу говорницима узајамно неразумљивих кинеских језика и дијалеката. Кинеска влада је 1956. увела у употребу поједностављено кинеско писмо које је временом потиснуло старије традиционално писмо на простору НР Кине. Латиничко писмо намењено транскрипцији кинеских карактера је пинјин. Тибетанци користе алфабет заснован на индијском писму. Ујгурски се углавном пише персијско-арапским писмом. Манџу и монголско писмо у Кини је настало из староујгурског алфабета. Модерни џуанг користи латиничко писмо.

Градови[уреди]

Током последњих деценија кинески градови су се веома развили. Проценат становништва које живи у градским срединама порастао је са 20 % 1990. на више од 50 % у 2014. години.[120][121] Процењује се да ће до 2030. у кинеским градовима живети милијарду људи, што ће представљати једну осмину човечанства.[120][121] Године 2012. било је више од 262 милиона миграната у Кини, углавном људи са села који су у градове дошли у потрази за послом.[122]

У Кини постоји више од 160 градова са преко милион становника,[123] међу којима је и седам мегалополиса (градова са више од десет милиона становника) Чунгкинг, Шангај, Пекинг, Гуангџоу, Тјенцин, Шенџен, и Вухан.[124][125][126] Процењује се да ће до 2025. у Кини постојати више од 221 града са преко милион становника.[120] Услед великог броја људи који флуктуирају тј. миграната тешко је прецизно спровести попис становништва у градовима;[127] подаци испод обухватају само сталне становнике.


Шангај
Шангај

Пекинг
Пекинг

Тјенцин
Тјенцин
Гуангџоу
Гуангџоу		 Поредак Град Провинција Број становника Шенџен
Шенџен
Дунгуан
Дунгуан

Ченгду
Хонгконг
Хонгконг
1 Шангај Шангај 22.315.426
2 Пекинг Пекинг 18.827.000
3 Тјенцин Тјенцин 11.090.314
4 Гуангџоу Гуангдунг 11.070.654
5 Шенџен Гуангдунг 10.357.938
6 Дунгуан Гуангдунг 8.220.937
7 Ченгду Сичуан 7.123.697
8 Хонгконг Хонгконг 7.055.071
9 Нанкинг Ђангсу 6.852.984
10 Вухан Хубеј 6.434.373
11 Шенјанг Љаонинг 5.743.718
12 Хангџоу Џеђанг 5.695.313
13 Чунгкинг Чунгкинг 5.402.721
14 Харбин Хејлунгђанг 4.517.549
15 Суџоу Ђангсу 4.074.000
16 Ђинан Шандунг 3.922.180
17 Си'ан Шенси 3.890.098
18 Вуси Ђангсу 3.542.319
19 Хефеј Анхуеј 3.352.076
20 Чангчуен Ђилин 3.341.700
Попис становништва 2010.



Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ↑ National Bureau of Statistic of China [1]
  2. ↑ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ↑ Walton (2001), стр. 5.
  4. ↑ „Constitution of the People's Republic of China”. People's Daily Online. Приступљено 23 November 2009. »Article 138. The capital of the People's Republic of China is Beijing.« 
  5. ↑ „Sino-British Joint Declaration”. Wikisource. 1984. Приступљено 8. 9. 2008.. 
  6. ↑ „Rivers and Lakes”. China.org.cn. Приступљено 15. 6. 2009.. 
  7. ↑ „Output, prices and jobs”. The Economist. 28. 1. 2012.. Приступљено 28. 1. 2012.. 
  8. ↑ Altucher, James (8. 1. 2010.). „There's no stopping China”. New York Post. Приступљено 2. 8. 2010.. 
  9. ↑ „China trade now bigger than US”. Daily Telegraph. 10. 2. 2013.. Приступљено 15. 2. 2013.. 
  10. ↑ Muldavin, Joshua (9. 2. 2006.). „From Rural Transformation to Global Integration: The Environmental and Social Impacts of China's Rise to Superpower”. Carnegie Endowment for International Peace. Приступљено 17. 1. 2010.. 
  11. ↑ (Lt Colonel, USAF) Uckert, Merri B. (April 1995). China as an Economic and Military Superpower: A Dangerous Combination?. Maxwell Air Force Base, Alabama: Air War College, Air University. pp. 33-. 
  12. ↑ „China: a military giant in the making?”. BBC. 9. 3. 2012.. Приступљено 6. 6. 2012.. 
  13. ↑ Bergsten, C. Fred; Gill, Bates; Lardy, Nicholas R.; Mitchell, Derek (17. 4. 2006.). China: The Balance Sheet: What the World Needs to Know about the Emerging Superpower (Illustrated Hardcover ed.). PublicAffairs. pp. 224. ISBN 978-1-58648-464-4. 
  14. ↑ „A Point Of View: What kind of superpower could China be?”. BBC. 19. 10. 2012.. Приступљено 21. 10. 2012.. 
  15. ↑ Martino, Martin, Novus Atlas Sinensis, Vienna 1655, Preface, pp. 2.
  16. ↑ "China". The American Heritage Dictionary of the English Language (2000). Boston and New York: Houghton-Mifflin.
  17. ↑ "China". Oxford English Dictionary. 1989. ISBN 978-0-19-957315-8.
  18. ↑ Barbosa 1989, стране 211
  19. ↑ Eden, Richard (1555). Decades of the New World: "The great China whose kyng is thought the greatest prince in the world."
  20. ↑ "Early Homo erectus Tools in China". Archaeological Institute of America. 2000. Retrieved 30 November 2012.
  21. ↑ Ian Tattersall (1997). „Out of Africa again...and again?”. Scientific American 276 (4): 60-68. DOI:10.1038/scientificamerican0497-60. 
  22. ↑ Shen, G; Gao, X; Gao, B; Granger, De (Mar 2009). „Age of Zhoukoudian Homo erectus determined with (26)Al/(10)Be burial dating”. Nature 458 (7235): 198-200. Bibcode 2009Natur.458..198S. DOI:10.1038/nature07741. ISSN 0028-0836. PMID 19279636. 
  23. ↑ „Peking Man Site at Zhoukoudian”. UNESCO. Приступљено 4. 10. 2012.. 
  24. ↑ Cleere, Henry (12 November 2012). Archaeological Heritage Management in the Modern World. Taylor & Francis. pp. 318-. ISBN 978-0-415-21448-3. 
  25. ↑ Hollister, Pam (1996). „Zhengzhou”. In Schellinger, Paul E.; Salkin, Robert M.. International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania. Fitzroy Dearborn Publishers. pp. 904. ISBN 9781884964046. 
  26. ↑ Allan (2013), стр. 4.
  27. ↑ Embree & Gluck 1997, стране 597
  28. ↑ "Dimensions of need – People and populations at risk". 1995. Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO). Retrieved 3 July 2013.
  29. ↑ „World Bank World Development Indicators”. World Bank. Приступљено 29. 4. 2015.. 
  30. ↑ „Shanghai's GDP grows 8.2 % in 2011”. Xinhua. China Daily. Приступљено 29. 4. 2015. 
  31. ↑ 31,0 31,1 31,2 „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF. IMF. Приступљено 29. 4. 2015. 
  32. ↑ „China is already a market economy—Long Yongtu, Secretary General of Boao Forum for Asia”. EastDay.com. 2008. Приступљено 29. 4. 2015.. 
  33. ↑ „Communism Is Dead, But State Capitalism Thrives”. Vahan Janjigian. Forbes. 22. 3. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  34. ↑ „The Winners And Losers In Chinese Capitalism”. Gady Epstein. Forbes. 31. 8. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  35. ↑ John Lee. "Putting Democracy in China on Hold". The Center for Independent Studies. 26 July 2008. Retrieved 16 July 2013.
  36. ↑ English@peopledaily.com.cn (13. 7. 2005.). „People.com”. People. Приступљено 27. 4. 2010.. 
  37. ↑ „Businessweek.com”. BusinessWeek. 22. 8. 2005.. Приступљено 27. 4. 2010.. 
  38. ↑ „China's Economic Rise: History, Trends, Challenges, and Implications for the United States”. Congressional Research Service. 5. 9. 2013.. 
  39. ↑ „China must be cautious in raising consumption”. China Daily. Приступљено 30. 4. 2015. 
  40. ↑ Walker, Andrew (16. 6. 2011.). „Will China's Economy Stumble?”. BBC. Приступљено 30. 4. 2015. 
  41. ↑ „China Quick Facts”. Светска банка. Приступљено 30. 4. 2015. 
  42. ↑ Swartz, Spencer; Oster, Shai (19. 7. 2010.). „China Becomes World's Biggest Energy Consumer”. Wall Street Journal. Приступљено 30. 4. 2015. 
  43. ↑ „The Ultimate Guide To China's Voracious Energy Use”. Business Insider. 17. 8. 2012.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  44. ↑ „China overtakes US as the biggest importer of oil”. BBC. 10. 10. 2013.. Приступљено 11. 10. 2013.. 
  45. ↑ „China's economy slows but data hints at rebound”. BBC. 18. 10. 2012.. 
  46. ↑ „China Loses Control of Its Frankenstein Economy”. Bloomberg L.P.. 24. 6. 2013.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  47. ↑ „The lowdown on China's slowdown: It's not all bad”. CNN Money. 15. 7. 2013.. Приступљено 30. 4. 2015. 
  48. ↑ „China trade now bigger than US”. Garry White. Daily Telegraph. 10. 2. 2013.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  49. ↑ „China's Foreign-Exchange Reserves Surge, Exceeding $2 Trillion”. Bloomberg L.P.. 15. 7. 2009. Приступљено 2. 5. 2015. 
  50. ↑ „China's forex reserves reach USD 2.85 trillion”. Smetimes.tradeindia.com. Приступљено 2. 5. 2015.. 
  51. ↑ 51,0 51,1 „FDI in Figures”. OECD. Приступљено 2. 5. 2015. 
  52. ↑ „China must keep buying US Treasuries for now-paper”. Reuters. 20. 8. 2009. Приступљено 2. 5. 2015. 
  53. ↑ „Washington learns to treat China with care”. Nina Easton. Fortune Magazine. 29. 7. 2009.. Архивирано из оригинала. Грешка: If you specify |archiveurl=, you must also specify |archivedate=. Приступљено 2. 5. 2015. 
  54. ↑ Hornby, Lucy (23. 9. 2009.). „Factbox: US-China Interdependence Outweighs Trade Spat”. Reuters. Приступљено 2. 5. 2015. 
  55. ↑ „2007 trade surplus hits new record – $262.2B”. China Daily. 11. 1. 2008.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  56. ↑ „China widens yuan, non-dollar trading range to 3 %”. 23. 9. 2005. Приступљено 2. 5. 2015. 
  57. ↑ „Intellectual Property Rights”. Asia Business Council. Приступљено 2. 5. 2015. 
  58. ↑ „MIT CIS: Publications: Foreign Policy Index”. Приступљено 2.5.2015. 
  59. ↑ Scutt, David (16.4.2015.). „Germany's finance minister is worried about China's debt and shadow banking”. Business Insider. 
  60. ↑ „Nominal GDP comparison of China, Germany, France, Japan and USA”. World Economic Outlook. Међународни монетарни фонд. октобар 2014.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  61. ↑ „The Global Competitiveness Report 2009–2010”. Klaus Schwab. World Economic Forum. Приступљено 2. 5. 2015. 
  62. ↑ „2011 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Приступљено 2. 5. 2015. 
  63. ↑ „Global 500”. Fortune. 2014. Приступљено 2. 5. 2015. 
  64. ↑ „The World's Largest Companies: China Takes Over The Top Three Spots”. Forbes. 7. 5. 2014.. Приступљено 2. 5. 2015. 
  65. ↑ 65,0 65,1 Donald D. DeGlopper (1987). A Country Study: China. Chapter 9 – Science and Technology. Library of Congress. Retrieved 9 April 2012.
  66. ↑ "7 Technologies Where China Has the U.S. Beat". GreenBiz.com. 7 December 2010. Retrieved 30 August 2012.
  67. ↑ "China 'to overtake US on science' in two years". BBC News, 28 March 2011. Retrieved 26 April 2012.
  68. ↑ "Desperately seeking math and science majors". CNN, 29 July 2009. Retrieved 9 April 2012.
  69. ↑ "China publishes the second most scientific papers in international journals in 2010: report". Xinhua, 2 December 2011. Retrieved 25 April 2012.
  70. ↑ „Who's afraid of Huawei?”. The Economist. 4. 8. 2012.. Приступљено 11. 8. 2012.. 
  71. ↑ „Shares in China's Lenovo rise on profit surge”. New Straits Times. 17. 8. 2012.. 
  72. ↑ „Lenovo ousts HP as world's top PC maker, says Gartner”. BBC. 11. 10. 2012.. 
  73. ↑ „'Titan' supercomputer is world's most powerful”. The Daily Telegraph. 12 November 2012. Приступљено 13 November 2012. 
  74. ↑ „China have set a Renewable Energy Target of 10 % of Electric Power Capacity by 2010”. Reuters. 11. 3. 2008.. Приступљено 19. 7. 2010.. 
  75. ↑ „China Now Tops U.S. in Space Launches”. Wired. 16. 4. 2012.. Приступљено 24. 10. 2012.. 
  76. ↑ David Eimer, "China's huge leap forward into space threatens US ascendancy over heavens". The Telegraph. 5 November 2011.
  77. ↑ „Rocket launches Chinese space lab”. BBC. 29. 9. 2011.. Приступљено 20. 5. 2012.. 
  78. ↑ „China to launch lunar rover in 2013”. Sen.com. 3. 8. 2012.. Приступљено 1. 9. 2012.. 
  79. ↑ "China could make moon landing in 2025". The Guardian, 20 September 2010. Retrieved 17 October 2011.
  80. ↑ Flannery, Russell (30. 3. 2012.). „China Mobile Phone Users Now Top One Billion”. Forbes. 
  81. ↑ Barboza, David (26. 7. 2008.). „China Surpasses US in Number of Internet Users”. New York Times. Приступљено 5. 5. 2015. 
  82. ↑ „Chinese internet use surges ahead”. BBC. 17. 7. 2013.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  83. ↑ „China's Internet speed averages 3.14 MBps: survey - Xinhua”. English.news.cn. News.xinhuanet.com. 18. 4. 2013.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  84. ↑ „Broadband provider rankings: The Rise and Rise of China”. Telegeography.com. 28. 7. 2010.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  85. ↑ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  86. ↑ „China Begins Broadcasts on Latest Compass GNSS GEO Satellite”. Gibbons Media & Research LLC. јун 2010.. Приступљено 5. 5. 2015. 
  87. ↑ „China auto sales officially surpass US in 2009, 13.6 million vehicles sold”. Industry News. 8. 1. 2010.. Приступљено 14. 5. 2010.. 
  88. ↑ „China premium car sector remains bright spot”. Reuters. 23. 4. 2012.. Приступљено 24. 4. 2012.. 
  89. ↑ „Chinese bus collides with tanker, killing 36”. BBC. 26. 8. 2012.. Приступљено 28. 8. 2012.. 
  90. ↑ „China suspends tough new traffic penalties”. BBC. 6. 1. 2013.. Приступљено 6. 1. 2013.. 
  91. ↑ „China opens world's longest high-speed rail route”. BBC. 26. 12. 2012.. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  92. ↑ „Japan's bullet train will have a top speed of 310 mph”. Daily Mail (London). 16. 2. 2011.. Приступљено 1 November 2011. 
  93. ↑ "China pushes ahead with high-speed rail". Financial Times, 27 December 2011. Retrieved 3 January 2012.
  94. ↑ "China boasts biggest high-speed rail network". Agence France-Presse via The Raw Story, 24 July 2011. Retrieved 24 April 2012.
  95. ↑ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012.. Приступљено 27. 12. 2012.. 
  96. ↑ "The final frontier". China Daily. 27 April 2012. Retrieved 16 February 2013.
  97. ↑ „China's New Plan: A Great Leap Into The Air”. NPR. 19. 5. 2012.. 
  98. ↑ „Bike-Maker Giant Says Fitness Lifestyle Boosting China Sales”. Bloomberg.com. 17. 8. 2012.. Приступљено 8. 9. 2012.. 
  99. ↑ 99,0 99,1 99,2 „Population and Its Composition” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  100. ↑ „Age Composition and Dependency Ratio of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  101. ↑ „Birth Rate, Death Rate and Natural Growth Rate of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  102. ↑ Urban unemployment declines to 4 % in China „Urban unemployment declines to 4 % in China”. Xinhua. People’s Daily Online. 22. 1. 2008.. Приступљено 25. 4. 2015. 
  103. ↑ „China´s 2013 urban unemployment rate at 4.1 pct CCTV News - CNTV English”. 27. 12. 2013.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  104. ↑ „China's 2013 urban unemployment rate at 4.1 %”. Business Standard. 24. 1. 2014.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  105. ↑ „The New England Journal of Medicine, September 2005”. Content.nejm.org. DOI:10.1056/NEJMhpr051833. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  106. ↑ „China formalizes easing of one-child policy”. USA Today. 28. 12. 2013.. 
  107. ↑ „China to keep one-child policy”. CNN. 10. 3. 2008.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  108. ↑ „China's population growth 'slowing'”. BBC. 28. 3. 2001.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  109. ↑ Parry, Simon (9. 1. 2005.). „Shortage of girls forces China to criminalize selective abortion”. The Daily Telegraph (London). Приступљено 25. 4. 2015.. 
  110. ↑ „Chinese facing shortage of wives”. BBC News. 12. 1. 2007.. Приступљено 23. 3. 2009.. 
  111. ↑ 111,0 111,1 „Chinese mainland gender ratios most balanced since 1950s: census data”. Xinhua. Xinhua. 28. 4. 2011.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  112. ↑ „The odds that you will give birth to a boy or girl depend on where in the world you live”. Pew Research Center. 24. 9. 2013.. 
  113. ↑ 113,0 113,1 113,2 „Communiqué of the National Bureau of Statistics of People's Republic of China on Major Figures of the 2010 Population Census (No. 1)”. National Bureau of Statistics of China. 28. 4. 2011.. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2013.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  114. ↑ Lilly, Amanda (7. 7. 2009.). „A Guide to China's Ethnic Groups”. Washington Post. 
  115. ↑ Veeck et al. 2011, стр. 102.
  116. ↑ „Major Figures on Residents from Hong Kong, Macao and Taiwan and Foreigners Covered by 2010 Population Census”. National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. 29. 4. 2011.. Приступљено 25. 4. 2015.. 
  117. ↑ „Languages of China”. Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition.. SIL International. 2009. Приступљено 26. 4. 2015. 
  118. ↑ Kaplan & Baldauf (2008), стр. 42.
  119. ↑ Rough Guide Phrasebook: Mandarin Chinese. Rough Guides. 2011. pp. 19. ISBN 9781405388849. 
  120. ↑ 120,0 120,1 120,2 „Preparing for China's urban billion”. McKinsey Global Institute. February 2009. pp. 6,52. Приступљено 26. 4. 2015.. 
  121. ↑ 121,0 121,1 „Urbanisation: Where China’s future will happen”. The Economist. 19. 4. 2014.. Приступљено 26. 4. 2015.. 
  122. ↑ „China Now Has More Than 260 Million Migrant Workers Whose Average Monthly Salary Is 2,290 Yuan ($374.09)”. International Business Times. 28. 5. 2013.. Приступљено 18. 2. 2015.. 
  123. ↑ „China's urban explosion: A 21st century challenge”. CNN. 20. 1. 2012.. Приступљено 26. 4. 2015. 
  124. ↑ „China's mega city: the country's existing mega cities”. The Telegraph (London). 24. 1. 2011.. 
  125. ↑ „Overview”. Shenzhen Municipal E-government Resources Center. Приступљено 26. 4. 2015. 
  126. ↑ „Wu-Where? Opportunity Now In China's Inland Cities”. NPR. 7. 8. 2012.. 
  127. ↑ Francesco Sisci. "China's floating population a headache for census". The Straits Times. 22 September 2000.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката:

Административна подела Народне Републике Кине
Покрајине
Кина
Аутономне области
Градови
Специјалне
административне области
Напомене: 1 Покрајина Тајван је ван суверенитета НР Кине и на њеном простору се налази међународно непризната Република Кина
Садашње
Застава Вијетнама СР Вијетнам • Кина НР Кина • Застава Северне Кореје ДНР Кореја • Застава Кубе Куба • Застава Лаоса ДНР Лаос
Бивше
Авганистан ДР Авганистан (1978—1992) • Албанија НСР Албанија (1946—1991) • Ангола НР Ангола (1975—1992) • Бенин НР Бенин (1975—1990) • Бугарска НР Бугарска (1946—1990) • Вијетнам ДР Вијетнам (1945—1976) • Гренада Гренада (1979—1983) • Етиопија Етиопија (1974—1987) • Етиопија НДР Етиопија (1987—1991) • Застава Јужног Јемена ДНР Јемен (1969—1990) • Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ФНР/СФР Југославија (1945—1992) • Камбоџа Демократска Кампућија (1975—1979) • Камбоџа НР Кампућија (1979—1993) • Flag of the Republic of the Congo НР Конго (1970—1991) • Мађарска НР Мађарска (1949—1989) • Мозамбик НР Мозамбик (1975—1990) • Монголија НР Монголија (1924—1992) • Застава Немачке Демократске Републике Немачка ДР (1949—1990) • Пољска НР Пољска (1945—1989) • Румунија СР Румунија (1947—1989) • Flag of the Russian SFSR Руска СФСР (1918—1922) • Застава Совјетског Савеза СССР (1922—1991) • Сомалија ДР Сомалија (1976—1991) • Застава Народне Републике Туве НР Тува (1921—1944) • Чехословачка Чехословачка СР (1948—1990)
Краткотрајне
Azerbaijan people's government flag.svg Аутономна Република Азербејџан (1945—1946) • Flag of the Republic of Alsace-Lorraine.svg Алзашка Совјетска Република (1918) • Socialist red flag.svg Баварска Совјетска Република (1919) • Flag of the Bukharan People's Soviet Republic.svg Бухарска НСР (1920—1925) • FNL Flag.svg Привремена влада Јужног Вијетнама (1975—1976) • Flag of the Galician SSR.svg Галицијска ССР (1920) • Flag of the Far Eastern Republic.svg Далекоисточна Република (1920—1922) • Flag of Donetsk Republic.svg Доњецк-Кривојрошка Совјетска Република (1918) • Flag of CWP of Estonia.png Естонска Радничка Комуна (1918—1919) • Flag of South Yemen.svg ДР Јемен (1994) • Застава ДФ Југославија (1945) • National Flag of Chinese Soviet Republic.svg Кинеска Совјетска Република (1931—1934) • Flag of Korea (1882-1910).svg НР Кореја (1945—1946) • Flag of the Latvian SSR Летонска ССР (1918—1920) • Socialist red flag.svg Лимерички Совјет (1919) • Flag of the Lithuanian-Byelorussian SSR.svg Литванска ССР (1918—1919) • Flag of the Lithuanian-Byelorussian SSR.svg Литванско-Белоруска ССР (1919) • Socialist red flag.svg Мађарска Совјетска Република (1919) • Flag of the Republic of Mahabad.svg Република Махабад (1946—1947) • Socialist red flag.svg Муганска Совјетска Република (1919) • Socialist red flag.svg Париска комуна (1871) • Flag of Persian Socialist Soviet Republic.svg Персијска ССР (1920—1921) • Socialist red flag.svg Словачка Совјетска Република (1919) • Flag of the Karelo-Finnish SSR.svg Финска ДР (1939—1940) • Socialist red flag.svg Финска СРР (1918) • Flag of Khiva 1920-1923.svg Хорезманска НСР (1920—1925) • Flag of the Chinese Communist Party.svg Хунански Совјет (1927) • Чиле СР Чиле (1932)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кина&oldid=11168459“