Ужички говор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јужнословенски језици, наречја и изговори
стандардни језици
српски • бугарски • хрватски • словеначки • бошњачки • македонски
раније: српскохрватски • старословенски • црквенословенски
наречја
штокавско • кајкавско • чакавско
изговори
екавски • ијекавски • икавски
источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански • источнохерцеговачки • зетско-јужносанџачки • косовско-ресавски • (смедеревско-вршачки) • призренско-тимочки • (призренско-јужноморавски • сврљишко-заплањски • тимочко-лужнички)
западно штокавски дијалекти
источнобосански • млађи икавски • славонски
локални говори, социолекти, жаргон и остало
горански • ужички • црнотравски • шатровачки • англосрпски • ромско-српски • буњевачки • шокачки • резијски • прекомурски • банатски бугарски • градишћанскохрватски • славомолишки
Штокавски поддијалекти

Ужички говор (или старовлашки, ерски и златиборски говор) је дијалекат у средњејужнословенском дијалекатском континууму, који спада у источнохерцеговачке говоре штокавскога наречја.[1] Њиме традиционално говори око 500.000 људи у Златиборском и Моравичком округу, у ужичком крају, на југозападу Србије (на Староме Влаху).[2][3][4]

Име[уреди]

Један од најстаријих помена народног језика Ужичана налази се у путопису османлијског путописца Евлије Челебије, приликом његове посете Ужичкој нахији 1664. године,[5] где је он означен као босански језик.[6]

Данас Ужичани православне вере најчешће свој језик зову српским, док они муслиманске вере (који углавном живе у општинама Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу и Сјеници у Златиборском округу) свој језик зову босанским или бошњачким. Назив српскохрватски је такође употребљаван за време Југославије.[7]

Класификација[уреди]

Ужички говор је млађи штокавски дијалекат ијекавске замене старог словенског гласа јат. Одликују га новоштокавски акценатски систем од четири акцента с дужинама после наглашених слогова и развијена нова деклинација.[8] Данас многи Ужичани, особито у градским срединама, употребљавају екавски изговор (који је уобичајен у Србији) у говору и писању, уместо изворног ужичког ијекавског изговора.[9] Ипак, изворни ијекавски називи места у ужичком крају, као што су Биоска, Ђетиња, Пријепоље, Бјелуша, Косјерић, Дријетањ и други, су углавном очувани.[10] Постоје, међутим, и називи места који су добили екавски облик у књижевном изразу, мада су њихови изворни ијекавски називи често сачувани у говорном језику. Такви су Бела Река, Крива Река, Сеништа и други, који се често могу чути као Бијела Ријека, Крива Ријека, Сјеништа итд. у разговору између мештана.[11]

У српско-хрватском дијалекатском континууму, ужички говор представља прелаз између суседних дијалеката Босне и Херцеговине и дијалеката Србије.

Историја[уреди]

Локално становништво потиче од Словена који су се измешали са илирским и келтским племенима у раном средњем веку,[12] те је локални дијалекат у свом најранијем средњовековном облику био близак илирском и келтским и влашким језицима[тражи се извор од 03. 2011.], од чега су данас остаци неки називи места илирског или влашког (романизованог келтског) порекла, као што су Тара, Негбина, Муртеница, Чигота и др.[13], или ужичко средњовековно лично име Брајан, келтског порекла.[14]

Средњовековни помени овдашњих топонима показују икавске одлике локалног народног језика, слично средњовековном језику Босне. Такви топоними попут Биле Рике, Сиче Рике, Билуше и других данас су познати као Бијела Ријека или Бела Река, Сеча Река или Сеча Ријека и Бјелуша (ијекавски или екавизовани током 19. и 20. века).[14]

Ужички дијалекат је касније на лексичком пољу у великој мери подлегао утицају османског турског језика.[15] Турски утицај на језик и менталитет Ужичана налази се и у роману Дошљаци ужичког књижевника Милутина Ускоковића:

„ Турски утицај се одржао још у говору и карактеру. Језик, који је иначе чист као суза, пун је турских речи. Старији Ужичани су код куће још умногоме као Турци… ”

—Милутин Ускоковић, Дошљаци (1919.)

Током 17, 18. и 19. века, ужички крај су населиле породице из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области. Већина данашњих Ужичана потиче од тих досељеника, Ера.[16] На ужички дијалекат су тада утицали млађи штокавски говори источне Херцеговине.

Књижевност[уреди]

Велики део ужичке народне књижевности чине анегдоте и пословице и епске и лирске песме, које су обе најчешће испеване у десетерцу, стиху од десет слогова, и певају се с гуслама.[2] Главни лик у свим ужичким анегдотама је Ера (друго име за Ужичана, такође, ређе Еро), који је приказан као врло промућурна, духовита и гостољубива особа, иако је обични златиборски сељак. У ерским анегдотама, Ера увек успева да надмудри другога на крају, чак и ако друге често сматрају паметнијима од њега (попови, турске аге и српски кнезови, чиновници и др.).[17] Ликови слични лукавоме Еру постоје у анегдотама широм Балкана: у причама о Насредину Хоџи, оријенталног порекла, или о Карађозу у грчкој и турској књижевности.[18]

Писана књижевност, с друге стране, углавном је настајала на стандардном језику; тј. старословенском и црквенословенском у средњем веку, а касније књижевном српском језику. Прва књига штампана у ужичкоме крају, Рујанско четворојеванђеље, штампана је на црквенословенском језику 1537. године.[19] Друге књиге на црквенословенском штампане у ужичком крају су Псалтир штампан у манастиру Милешеви 1544. године, и Јеванђеље и Цветни триод штампани у Мркшиној цркви 1562. и 1566. године.[20] Након што су штампарије у манастирима уништили Турци Османлије, преписивачка школа се појавила у манастиру Рачи. Рачански рукописи су писани црквенословенским језиком, али садржавали су и многе елементе народног језика.[21] Први рукописи на локалном дијалекту појавили су се у 19. веку. То су хронике Миладина Радовића (Самоуки рукопис) и Креманско пророчанство Милоша и Митра Тарабића.

Примери[уреди]

„ Сишао Ера са Златибора и свратио у чувену Ђерову механу, и рече газди: „Газда, оћеш ли ми дати сатлук ракије и ручак?“ Газда му донесе и Ера поједе, па опет упита: „Оћеш ли ми дати још један сатлук ракије?“ Пошто се Ера накреса, газда му приђе с рачуном, а овај рече: „Мој лијепи газда, ја немам пара да ти платим трошак, а ја сам те и питао оћеш ли ми дати, а ти си као добар човјек доносио и давао једном сиромашном Ери и без пара.“ Газда га салети да плати, а Ера ни да чује, па се погоде да Ера пева све док се газда не насмеје. Ера певао, а газда никако да се насмеје. Најзад Ера запева колико га грло носи: „Ој, Еро, један будаласти, што пјеваш кад платити мораш?!“ Газда се насмеја и рече: „Тако је.“ Ера преста са песмом, узе капу у руке и рече: „Сад сам ти одужио и вала ти!“ То рече и изађе на улицу. ”

—златиборска народна анегдота, записао Љубиша Р. Ђенић[22]
„ Точак је једна дрвена направа на форму дрљаче. На раскршћу побије се један дирек од 2 до 3 хвата висине. На њега се дигне та дрљача, ту доведу кривца и убију га па га дигну на ону дрљачу нако са аљинама. Лице и трбу окрену доље, кроз дрљачу-точак провуку ноге и руке и ту га оставе да га тице једу и оставе га за углед свијету… Тада су се тим Цигани користили. Они ноћу одсеку руке ономе на точку па иг осуше. [Циганин потом] своју руку завуче у рукав од гуња, а ону суву држи у руци па је помоли на рукав и тако моли за милостињу, јер кука како су му руке пропале и осушиле се… Била су око Ужица махом турска имања. Све њиве по Крушчици и лединама биле су њине. Турци изађу петком уз Крушчицу па ударају у шаркије и тамбуре и пјевају оне њине пјесме на српскоме језику јер они нису знали турски ни бекнути… Сви су дућани били од дасака и шашоваца, а куће од [чатма ”

—24п, Миладин Радовић
„ Чујеш ли ти бабо! Немој ме молити да се женим. Ја се женити нећу! Кад будем имао четрдесет и пет година, ондакар ћеш ме укопати, а женити ме никад нећеш! […] Ја се, Босо, женити нећу а ти ћеш се удати… И удаћеш се добро. Добићеш и ђеце, али ће ти све најмилије помријети у цвету младости! Тада ће доћи вријеме, када ћеш се покајати и мене сетити, па ћеш рећи: „Е, јадна Босо! Камо лијепе среће да се нијесам ни удавала!“ […] Оће, оће, куме и то скоро! Чућеш! Баш зато сам те и звао, да ти јопет кажем и потврдим да ће се све то ускоро догодити. Скоро ћеш чути, ђе ће у двору погинути и краљ и краљица. Они ће за једну ноћ нестати, као да их је гром побио. ”

—Креманско пророчанство, 19. столеће[23]

Извори[уреди]

  1. ↑ в. карте српскохрватских дијалеката Павла Ивића, Далибора Брозовића и др.
  2. ↑ 2,0 2,1 Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 74
  3. ↑ „Под Ужичким крајем подразумевају се предеоне целине: Златибор, Ужичка Црна гора, Стари Влах, Соко, Пожешка котлина, Моравица, Полимље и Подблаће, које чине област с неким посебним географским, унеколико и етнографским одликама у оквиру Србије.“ – Р. Познановић, „Традиционално усмено народно стваралаштво Ужичког краја“, Посебна издања Етнографског института САНУ 30/1, Београд 1988, стр. 24 – 25
  4. ↑ Према попису становништва Србије из 2002. године, у Златиборском округу живело је 313.396 људи, а у Моравичком 224.772 људи.
  5. ↑ Evlija Čelebi, „Putopis“, Sarajevo 1973.
  6. ↑ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 39 и 43
  7. ↑ исп. податке с пописâ становништва у Србији и бившој Југославији.
  8. ↑ Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, „Граматика српскога језика“, Београд 2004, стр. 10
  9. ↑ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 274
  10. ↑ и у том облику признати од стране Републичког статистичког завода Србије, Приступљено 27. 4. 2013.
  11. ↑ исп. Милисав Р. Ђенић, „Златибор“; Љубиша Р. Ђенић, „Златиборски летопис“; Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“ и друге радове који их без обзира помињу у њиховим изворним ијекавским облицима.
  12. ↑ Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 73
  13. ↑ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 6; а такође према Јиричеку
  14. ↑ 14,0 14,1 Ахмед С. Аличић, „Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије – XV и XVI век“, Чачак 1984.
  15. ↑ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 140
  16. ↑ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 50
  17. ↑ Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLVI, Београд 1997: Десанка Николић, „Анегдота – израз ерског менталитета“
  18. ↑ Р. Ангелова, „Любими геори на хумористичните приказки и анегдотите у някои славянски и неславянски народи“, Език и литература XXVIII/3, София 1973, стр. 16 – 17
  19. ↑ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 10
  20. ↑ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 44 – 47
  21. ↑ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 53 – 57
  22. ↑ Љубиша Р. Ђенић, „Ерске мудролије“, Ужичке вести бр. 860, 1964.
  23. ↑ Драган М. Пјевић, „Креманско пророчанство – извор нових инспирација“, Кремна 2005.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ужички_говор&oldid=11009002“