Босна и Херцеговина

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 44° 6' СГ Ш, 17° 58' ИГД

За остале употребе, погледајте Босна и Херцеговина (вишезначна одредница).
Босна и Херцеговина
Bosna i Hercegovina
Застава Босне и Херцеговине Грб Босне и Херцеговине
Застава Грб
Крилатица: нема
Химна
Интермецо
Положај Босне и Херцеговине
Главни град Сарајево
Службени језик нема¹
Облик државе сложена држава, ентитетски уређена
 — Високи представник Валентин Инцко
 — Председништво (председавајући) Младен Иванић
 — Предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић
Независност: Од СФР Југославије 5. април 1992.
Површина  
 — укупно 51.209,2 km² (124)
 — вода (%) занемарљиво
Становништво  
 — 2013. 3.791.622 [1](130)
 — густина 79/km²
Валута Конвертибилна марка
 — код валуте BAM
 — стоти део валуте 1 фенинг
Временска зона UTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен .ba
Позивни број +387
1Држава нема акт о службеном језику.[2] Службени језик Републике Српске је језик српског, бошњачког и хрватског народа,[3] док се у Федерацији БиХ језик назива српски, бошњачки и хрватски језик.

Босна и Херцеговина (скраћено БиХ; понекад кратко Босна) је држава у југоисточној Европи,[4] на Балканском полуострву. БиХ је претежно планинска земља. Заузима површину од 51.209,2 km².[5] На сјеверу, западу и југу се граничи са Хрватском, на југоистоку са Црном Гором, и Србијом на истоку, док код Неума с дужином обале од 21,2 km[6] излази на Јадранско море. Главни град БиХ је Сарајево. Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, док Брчко Дистрикт има посебан статус. У БиХ живе три народа: Бошњаци, Срби и Хрвати, који су конститутивни на цијелој територији Босне и Херцеговине. Уз конститутивне народе Босна и Херцеговина је земља и бројних националних мањина попут Украјинаца, Рома, Јевреја и других мање бројних заједница. Према прелиминарним резултатима пописа становништва из 2013. године Босна и Херцеговина је имала 3.791.622 становника.[1] СР Босна и Херцеговина је била једна од шест република Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. По распаду Југославије у њој је вођен грађански рат. Рат је завршен 14. децембра 1995, потписивањем Дејтонског споразума.

Назив[уреди]

Вишечлани назив „Босна и Херцеговина“ потиче од назива двије истоимене географске области: Босне и Херцеговине.

Почиње се употребљавати након што је Аустроугарска на основу одлука Берлинског конгреса (1878) анкетирала османски Босански пашалук (изузев Новопазарског санџака) и од њега створила јединствено управно подручје кондоминијум Босну и Херцеговину.

Од завршетка Првог свјетског рата до завршетка Другог свјетског рата не постоји као цјеловита јединица. Вишечлани назив се поновно користи након проглашења Федеративне Народне Републике Југославије (1946) у којој је „Народна Република Босна и Херцеговина“ била једна од федералних јединица. Доношењем новог југословенског устава (1963) преименована је у „Социјалистичку Републику Босну и Херцеговину“.

Вишечлани назив се употребљавао и код „Републике Босне и Херцеговине“ коју су прогласили муслимански и хрватски посланици (15. октобар 1991). Затим, српски посланици су 24. октобра 1991. створили посебну скупштину под називом „Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“. Она је 9. јануара 1992. прогласила „Републику Српску Босну и Херцеговину“, а 28. фебруара исте године је донесен и Устав Републике Српске Босне и Херцеговине.

Данас, вишечлани назив се службено употребљава за „дејтонску“ Босну и Херцеговину и „вашингтонску“ Федерацију Босне и Херцеговине.

Географија[уреди]

За више информација погледајте чланак Географија Босне и Херцеговине.
Физичка мапа Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина је смештена на југоистоку Европе, у западном дијелу Балкана. Њена укупна површина је 51.209,2 km² (од тога је 51.197 km² копно, а 12,2 море km²).[5] Граничи са Хрватском на сјеверу, западу и југу (укупна дужина границе: 932 km), са Србијом на истоку (укупна дужина границе: 312 km) и Црном Гором на југоситоку (укупна дужина границе: 215 km). Код Неума Босна и Херцеговина излази на Јадранско море, у дужини од 21,2 km.[6] Границе Босне и Херцеговине су углавном природног поријекла и углавном је чине ријеке Дрина, Сава, и Уна, као и планине Динара на југозападу земље.

Крајње тачке Босне и Херцеговине су:


Босна и Херцеговина се састоји од двије географске и историјске цјелине: већег босанског дјела на сјеверу (око 42.000 km²) и мањег хецеговачког на југу. Босна је махом планинска земља, а исто се односи и на Херцеговину, са том разликом да је ријеч о различитим карактерима тла. Босна је насељенија и богатија шумама и обрадивим земљиштем, док је Херцеговина кршевита.

Маглић, највиши врх Босне и Херцеговине

На сјеверу се планинско подручје спушта у лагано-брежуљкасто подручје Посавине, односне даље претвара у Панонску низију. Област Семберије, између планине Мајевице и ријеке Саве и Дрине, је житница Босне и Херцеговине.

Динарски дијелови Босне простиру се од запада ка истоку. Херцеговину чине планинска (висока) и јадранска (ниска) Херцеговина, која ужим појасом код Неума и на полуострву Клек избија и на Јадранско море. Значајна су и поља, односно заравни, које се пружају дуж највећих босанских ријека (Уна, Врбас, Босна, Дрина), од југа ка сјеверу, односно у случају Неретве од сјевера ка југу, а посебан облик у крајолику чине пространа крашка поља на југозападу, југу и југоистоку земље (Ливањско поље, Дувањско поље, Попово поље).

42% површине Босне и Херцеговине чини пољопривредно земљиште, а само 30,6% земље је обрадиво, док је остатак земље пољопривредно готово неискоришћено.[8] Половину површине Босне и Херцеговине покривају шуме.[тражи се извор од 01. 2014.] У природне ресурсе Босне и Херцеговине убрајају се: угаљ, железо, боксит, манган, бакар, хром, цинк, и свакако дрво и знатне водене масе. Највиши врх Босне и Херцеговине је планина Маглић (2.386 m), док је најнижи дио земље на нивоу мора. Ријетки земљотреси и поплаве чине једину озбиљну природну опасност у Босни и Херцеговини. Међу најважније проблеме природе спадају загађеност ваздуха из индустијских постројења, општа загађеност простора због недостатка опште културе и еколошке свјести и велико крчење шума.Innes, Michael A. (2006). Bosnian Security after Dayton: New Perspectives. Routledge. pp. 176–. ISBN 978-1-134-14871-4. </ref>

Клима[уреди]

Сателитска слика Босне и Херцеговине

Клима Босне и Херцеговине је већим дијелом умјерено континентална са топлим љетима и хладним зимама. У подручју у којем влада ова клима, најтоплија подручја су на сјевероистоку, док средње температуре опадају према југозападу, идући долинама ријека према средњем појасу. Годишње количине падавина крећу се од 700 до 1.100 l/m².[9]

У средњем и источном дијелу Босне и Херцеговине налазе се високе планине Влашић, Чврсница, Прењ, Требевић, Јахорина, Игман, Бјелашница и Трескавица. Подручја са великом надморском висином имају кратка хладна љета и дуге оштре зиме.

Приморје и јужни дио земље, због близине Јадранског мора, је под утицајем средоземне климе. Средње јануарске температуре су високе (од 4 до 8 °C), док су љета сува и врућа (максималне температуре од 40 до 45 °C). Средња годишња количина падавина креће се између 1.000 и 2.300 l/m², а средње годишње температуре од 12 до 16 °C.[9] Снијег је у овом поднебљу ријетка појава. Клима је погодна за узгајање винове лозе, мандарина, лимуна, маслина, наранџа.

Воде[уреди]

Врело ријеке Босне

Постоји седам важнијих ријека у Босни и Херцеговини:

У Босни и Херцеговини нема великих природних језера. Највеће језеро у држави је Бушко блато код Томиславграда, а за њим следе Билећко језеро, Модрачко, Рамско, Јабланичко и језеро Перућац.

Национални паркови и паркови природе[уреди]

Bosnia and Herzegovina location map.svg
Паркови у Босни и Херцеговини

У Босни и Херцеговини постоје три национална парка и два парка природе:

Име Основан Величина (ha) Слика
Национални парк Сутјеска 1965. 17.300 Perucica Sutjeska.JPG
Национални парк Козара 1967. 3.400 KozarackiKamen.jpg
Национални парк Уна 2008. 19.800 Ушће Унца у Уну
Парк природе Хутово блато 1995. 74.110 Hutovo Blato.jpg
Парк природе Блидиње 1995. 600 Blidinjsko jezero (23 ha, hl. max. 3,5 m) z Maleho Vranu.jpg
Парк природе Бардача 1965. 30.210 Бардача.jpg

Природа[уреди]

Босна и Херцеговина је изузетно богата разноврсним биљним и животињским светом. Биосфера БиХ има ту погодност да је земља релативно ретко насељена и да постоје ненасељене области. Половина површине БиХ је под шумом, а посебно њене планине. Због ограничене приступачности свијет природе је мало угрожен, а станишта ријетких биљака и животиња су очувана. У БиХ живе многе животиње које су изумрле у другим дијеловима Европе.

Флора[уреди]

У Босни и Херцеговини многе ријетке биљке расту на високим надморским висинама. У Националном парку Сутјеска налази се прашума Перућица, једна од највећих од оних које су се до данас одржале. У подручју Динарских планина ниском зоном се сматрају предјели надморске висине од 500 до 1000 метара. За ову зону типичне су шуме храстова и букви. На висинама од око 1500 метара расту шуме букви, смрча, јела и борова. Борови су присутни на скоро свим планимама ове земље. Мјешавина свих ових врста дрвећа се јавља још на нижим висинама и наставља у вишим. У овом случају говоримо о такозваном подручју илирске флоре.

На свим подручјима на високој надморској висини налазимо планинске биљне врсте попут анемона, тимијана и валеријане. Поред ових врста ту је и класично алпско растиње. Посебност БиХ су долине настале рушењем пећина, у којима су присутне биљке карактеристичне за хладнија планинска подручја, док на њиховим рубовима расту медитранске биљке. Добар примјер флоре БиХ је планина Бјелашница код Сарајева. У подножју планине јављају се разноврсни лишћари попут храстова, храстова китњака, глогова и црних букви. У вишим предјелима преовлађују мјешовите шуме букви и јела.

Ораси су распрострањени у нижим зонама југоисточне Европе. На високим планинама расту чемпреси који су необично отпорни на ниске температуре. У прољеће на ливадама се јавља велики број цвјетова. Типични представници врста су: љубичица, линцура, нарцис, камилица, сремуш, јагорчевина итд. Многе ријетке врсте су присутне у Босни и Херцеговини, као на примјер гљива Ustilago bosniaca[10] и орхидеја Orchis bosniaca[11] на Прокошком језеру. Неки типови тла богати кречњаком нуде идеалне услове за раст орхидеја, рецимо врста црвена наглавица (Cephalanthera rubra) или вимењак (Platanthera chlorantha). Усљед топле климе у овом региону расту љиљани. Ту су и ријетке врсте из породице тулипана, као што су Tulipa biflora, распрострањена од Хрватске до Албаније, или Tulipa orphanidea, која је ријеткост и која опстаје захваљујући изолацији.

У Босни и Херцеговини постоји значајан број ендемских врста. Босански љиљан је ендемска врста из централне Босне која расте на кречњачком тлу. Дуго се сматрало да је ова врста варијетет пиринејског љиљана или халкедонског љиљана. Молекуларно-генетичком анализом утврђено је да је ова врста сродна крањским љиљанима.

Фауна[уреди]

Поједине животиње које су истребљене широм Европе одржале су се у Босни и Херцеговини попут вукова, мрких медведа или великог тетреба. Неке врсте животиња развиле су се аутохтоно (независно од животиња у другим регијама).

На краткој морској обали наилазимо на уобичајене рибље врсте Јадранског мора. Рибе планинских ријека и потока су нарочито интересантне; у чистим планинским језерима очуване су угрожене рибље врсте. У резервату Хутово блато живе јегуље. Хутово блато је парк природе коме припадају многе баре и мочваре. Ту се могу посматрати и бројне друге животињске врсте, попут ракова.

Змије које живе у БиХ су великим дјелом отровнице. Карактеристичан примјер за отровнице су шарке и поскоци, а за неотровне змије смукови.[12] Ове врсте су раширене у цијелој југоисточној Европи. Од осталих гмизаваца чести су гуштери.

Изузетно богат свијет птица очуван је у босанским планинама. Зелена жуња живи у листопадним шумама, а црна жуња у четинарским. Лешинари су присутни на многим планинама. Од птица грабљивица ту су сури орлови (карактеристични за планине и крајеве близу мора), и соколови ветрушке (распрострањени у цијелој земљи). Планински соколови живе у подручју Херцеговине.

Највећа животиња БиХ је угрожена врста мрких медвједа.

Историја[уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Босне и Херцеговине.

Праисторија[уреди]

Ваза из насеља Бутмир код Сарајева

Палеолит у Босни и Херцеговини је обележен најстаријим палеолитским спомеником у југоситочној Европи, гравуром у пећини Бадањ код Стоца у Херцеговини. Најлепша гравура је Коњ нападнут стрелама, сачувана у фрагментима, која датира из периода од 14-12.000 година п. н. е.

Током вријемена када су се неолитске културе појавиле у Босни и Херцеговини, постојале се су интересантне мешавине медитеранских и панонских култура. Херцеговина је била под утицајем импресо керамике из западног Средоземља, што се може видети у Зеленој пећини код Мостара, Чаири код Стоца, Лисичићима код Коњица и Пећ Млини код Груда. Људи су тада живјели у пећинама или у једноставним насељима на врховима брежуљака. У горњем току ријеке Босне и у сјевероисточним дијеловима Босне (Обра I код Какња), људи су живјели у дрвеним кућама саграђеним на ријекама. У овој култури се може видети утицај јадранских култура на југу у Старчевачке културе на сјевероистоку. Изворни израз ове културе су керамички пехари на четири ноге, звани ритони. Исти овакви објекти се могу пронаћи у Данилској култури на хрватском приморју. Због ових објеката, Какањска култура се сматра делом ширег круга неолитских популација које су поштовале култ животне соле (од сјеверне Италије, Далмације и Епира све до Егејског мора).

Бутмирска култура из околине Сарајева је другачија, са фино углачаном керамиком и различитим геметријским украсима (често спиралама). Фигуре из Бутмира су јединствене скулптуре обликоване руком. Насеља су земуничког типа. Сахрањивање је у оквиру насеља, у згрченом положају или опруженом, на леђима.

Антички период[уреди]

Зидине античког Даорсона, у Ошанићима крај Стоца из 3. вијека п. н. е.

Почетком бронзаног доба, неолитско становништво су замијенила ратоборнија индо-европска племена Илира. Келтске сеобе у 4. и 3. вијеку п. н. е. су потиснула многа илирска племана из њихових бивших земаља, али су се такође нека келтска и илирска племена помијешала. Конкретни историјски докази за овај период су оскудни, али се чини да је овај регион био насељен разним народима који су причали различите језике. Ратови између Илира и Римљана су почели 229. п. н. е., али Рим није завршио освајање региона све до пропасти Батоновог устанка 9. године нове ере. У римском периоду, римско становништво из свих дијелова царства је насељавано међу Илире.

Ова област је у почетку била дио Илирије све до римског освајања. Након поделе Римског царства између 337. до 395. провинције Далмација и Панонија су постале дио Западног римског царства. Неки тврде да су овај регион освојили Остроготи 455. Област је касније доспјела у посјед Алана и Хуна. У 6. вијеку, византијски цар Јустинијан I је освојио ову област. Словени, народ који је дошао из источне Европе, су покорили Аваре у 6. вијеку.

Кнежевина Србија (средњи вијек)[уреди]

Српске земље у 10. веку
За више информација видети Српске земље у раном средњем веку и Властимировићи.

По доласку Словена на Балканско полуострво, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина, а то су: Србија( Рашка и Босна), Травунија, Захумље, Неретва(Паганија), Дукља. Граница прве Србије ишла је од ријеке Уне на западу до ријеке Искре на истоку.[13]

У њој су се налазили утврђени градови:

и у оквиру жупе Босна:

Средњовјековна Босна[уреди]

Повеља бана Кулина Дубровчанима

Данашње знање о политичкој ситуацији на западном Балкану током раног средњег вијека је неповезано и конфузно. Након свог доласака, Словени су донели са собом племенско друштвено уређење, које се распало и утабало пут ка феудализму тек након Франачког продора у ову овласт крајем 9. вијека. То је такође и вријеме када су Јужни Словени покрштени. Босна је, због географског положаја и терена, вјероватно била једна од посљедњих области у којима је извршен овај процес, који је вјероватно потицао из градова на далматинској обали.

Босна се под тим именом почиње спомињати од 958. Српске и хрватске кнежевине су поделиле Босну у 9. и 10. вијеку: за вријеме кнеза Часлава и дукљанског краља Бодина Босна се нашла у саставу јединствене српске државе, а у међувремену Босном је овладао и хрватски краљ Михаило Крешимир II. Касније политичке околности су довеле да се за ову област надмећу Угарска и Византија. Након још једне промјене односа моћи почетком 12. вијека, Босна се нашла изван контроле обје и настала је посебна држава под влашћу локалних банова.[15]

Стећци су надгробни споменици који леже расути по цијелој Босни и Херцеговини.

Први значајни владар Босне, Бан Кулин, је владао током скоро три деценије мира и стабилности, током које је ојачао привреду државе преко споразума са Дубровником и Венецијом. Његова владавина је такође означила и почетак спорова око Цркве босанске, домаће хришћанске вјере коју су већ тада јеретичком сматрале и западна Римокатоличка и источна Српска православна црква. Као одговор на угарске покушаје да искористе питање цркве као начин да поврате суверенитет над Босном, бан Кулин је одржао састанак са домаћим црквеним вођама да се одрекне јереси и прихвати католицизам 1203. Ова изјава је била само формалног карактера, јер су се поглавари Цркве босанске, упркос потписаној изјави и даље задржали своју вјеру. Упркос овој изјави, угарске амбиције се нису промијениле дуго након Кулинове смрти 1204, а престале су тек након неуспјешног војног похода 1254. године.

Босна у 10. вијеку.
Босанска држава током владавине Кулина Бана 1180—1204.
Босанска држава током владавине краља Твртка 1353—1391.
Границе босанске државе у другој половини 15. вијека.
Босна и Херцеговина у другој половини 19. вијека.

Историја Босне од тада до почетка 14. вијека је обележена борбом за власт између породица Шубић и Котроманић. Овај сукоб се окончао 1322. када је Стефан II Котроманић постао Бан. До своје смрти 1353. он је успјео да Босни припоји територије на сјеверу и западу, као и Захумље и већи дио Далмације. Њега је наслиједио његов нећак Твртко, који је након дуге борбе са племством и унутарпородичним борбама, успјео да стекне пуну контролу над државом 1367. године. Твртко се 26. октобра 1377. крунисао за краља Срба, Босне, Поморја и западних страна.[15]

Ипак, након његове смрти 1391. Босна је упала у дуг период опадања моћи. Стефан Вукчић Косача се 1448. осамостаљује у Хуму и проглашава се херцегом од светога Саве. Османско царство је већ почело са освајањем Европе и представљало је велику опасност по Балкан током прве половине 15. вијека. Коначно, након деценија политичких и друштвених нестабилности, Босна је пала под отоманску власт 1463. године, Херцеговина је пала под турску власт 1482, док је Краљевина Босна коју су обновили Мађари, коначно пала под турску власт 1527. године.

Османски период[уреди]

Османско освајање Босне означило је нову еру у историји државе и увело је драстичне промјене у политичкој и културној мапи региона. Иако је краљевство Босна уништено, а велики дио његовог највишег племства погубљено, Османлије су дозволили очување босанског идентитета интегришући је као саставну провинцију Османског царства са њеним историјским именом и територијалном цјеловитошћу - то је био јединствен случај међу поробљеним државама на Балкану. У оквиру овог Босанског санџака (на крају вилајета), Турци су увели бројне кључне промјене у друштвено-политичкој управи над овом територијом, укључујући нови систем земљопосједа, реорганизацију административних јединица и комплексан систем друштвеног раслојавања по класној и вјерској припадности.

Четворовјековна османска управа је такође имала драстичан утицај на састав становништва, који се мјењао неколико пута као посљедица турских освајања, честих ратова са европским силама, сеобама и епидемијама. Домаће хришћанско становништво је било погођено данком у крви, односно одвођењем дјеце у јањичаре, специјалне турске војне одреде. У Босни је један дио домаћег становништва примио ислам да би избјегли робовски статус намијењен хришћанима, те да би заштитили потомство и имовину од отимања, док су сефардски Јевреји стигли пошто су били протјерани из Шпаније у 15. вијеку. Босанске хришћанске заједнице су такође доживјеле велике промјене. Босански фрањевци (и цјелокупно католичко становништво) је било заштићено званичним царским декретом. Православно становништво у Босни (у почетку везано за Херцеговину и Подриње) се проширило по цијелој земљи током овог периода и доживјело је релативан напредак у 19. вијеку. У међувремену, „јеретичка“ Црква босанска је престала да постоји.

Цитадела и џамија у Почитељу

Док је Османско царство напредовало и ширило се у централну Европу, Босна је била поштеђена ситуације да буде погранична провинција и доживјела је дуг период благостања и напретка. Основани су бројни градови (попут Сарајева и Мостара), који су израсли у важне регионалне центре трговине и грађанске културе. У овим градовима су бројни султани и паше финансирали изградњу многих важних грађевина исламске архитектуре (као што су Стари мост и Бегова џамија). Даље, велики број људи поријеклом из Босне је играо важну улогу у културној и политичкој историји Османског царства у овом периоду. Војници из Босне су чинили велики део османске војске у биткама на Крбави и Мохачу, двије велике турске побједе, док су многи други успјели кроз редове турске војне бирократије и заузели највише положаје у царству, међу којима су положаји адмирала, генерала и великих везира. Многи су оставили велики траг и на отоманску културу, као мистици, дервиши, учењаци и слављени пјесници на српском, турском, арапском и персијском језику.

Међутим, крајем 17. вијека турски војни неуспјеси су се одразили и на Босну и Херцеговину, а као посљедица Великог бечког рата и Карловачког мира 1699. Босна је постала најзападнија турска провинција. Сљедећих стотину година су обиљежили даљи турски војни неуспјеси, бројни устанци у Босни и неколико појава куге. Портини напори да модернизује турску државу су наилазили на врло велики отпор у Босни, гдје су се локални земљопосједници одупирали да изгубе много тога кроз предложене реформе. Ово, као и незадовољство због политичких уступака сусједним хришћанским земљама на истоку, су кулминирали неуспјешним устанком Хусеина Градашчевића 1831. Повезане буне ће бити угушаване све до 1850. године, али ће стање наставити да се погоршава.

Каснији немири због земље ће изазвати устанак хришћана у Босни и Херцеговини 1875. Устанак се брзо проширио, па су се у њега укључило неколико балканских држава и велике силе, које су приморале Османско царство да препусте управљање Босном и Херцеговином Аустроугарској монархији на 30 година према одредбама Берлинског конгреса из 1878. године.

Аустроугарска окупација[уреди]

Иако је аустроугарска окупациона власт брзо угушила почетни оружани оптор након преузимања Босне и Херцеговине, тензије су остале у неким дијеловима земље (посебно у Херцеговини), а догодило се и масовно исељавање муслиманског становништва у крајеве које је контролисало Османско царство. Стање релативне стабилности је ускоро достигнуто, па су аустроугарске власти биле у могућности да изврше бројне друштвене и административне реформе, са циљем установљавања Босне и Херцеговине као стабилног политичког модела који ће помоћи у ишчезавању тада већ увелико проширеног национализма међу Јужним Словенима. Зато су Аустроугари урадили много на кодификовању закона, увођењу нових политичких пракси и генерално, модернизацији.

Током аустроугарске управе унутрашња подјела Босне и Херцеговине је сачувана, али су њене институције модернизоване. Доњотузлански, Бањолучки, Бихаћки, Сарајевски, Мостарски и Травнички окрузи су формирали регионалну владу и постојали су све до 1922. године.

Принципов мост (данас Латински мост) је био мјесто на ком је извршен атентат на Франца Фердинанда.

Иако је економски била релативно успјешна, политика Аустроугарске, која се заснивала на промовисању идеје о јединственој мултиконфесионалној босанској нацији (која је одговарала муслиманском становништву, а њен заступник је био управник Босне и Херцеговине и министар финансија Бенјамин Калај) није успјела да заузда нарастајући национализам. Концепти хрватских и српских националних држава су се већ били проширили међу босанскохерцеговачким католичким и православним становништвом из сусједне аустроугарске провинције Хрватске и Краљевине Србије половином 19. вијека и нису допуштали шире прихватање идеје о јединственој босанској нацији. До почетка Првог свјетског рата, национализам је био саставни дио политике у Босни и Херцеговини, са националним политичким партијама које су радиле углавном за интересе својих вјерских, односно самим тим и народних заједница.

Идеја о заједничкој држави Јужних Словена је постала популарна политичка идеологија и у Босни и Херцеговини. Одлука аустроугарске владе да анектира Босну и Херцеговину 1908. допринијела је схватању о нужности ове идеју међу народима Босне и Херцеговине. Ове политичке напетости су кулминирале 28. јуна 1914. када је Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна, у Сарајеву убио престолонаслиједника аустроугарског трона, надвојводу Франца Фердинанда и смртно ранио његову супругу Софију, што ће се касније испоставити као догађај који је послужио као повод за Први светски рат. Иако се становништво Босне и Херцеговине борило у рату у војскама зараћених страна, сама Босна и Херцеговина је прошла кроз рат без релативно велике штете.

Босна и Херцеговина у Југославији[уреди]

Након аустроугарског пораза у рату Вијеће народних првака и посланика 28. новембра 1918. године донијело је одлуку о уједињењу Босне и Херцеговине са Краљевином Србијом, која је прерасла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Политички живот у Босни у овом периоду су обиљежили социјални и економски немири око прерасподјеле земље и оснивање неколико политичких партија које су често ступале у различите коалиције са различитим партијама из других дијелова Краљевине. Доминантан идеолошки сукоб у југословенској држави, између хрватске тежње за регионализацијом и српске тежње за централизацијом, је различито утицао на три главне етничке групе у Босни и Херцеговини. Босански муслимани нису имали статус народа у Краљевини. Иако је почетна подјела Краљевине на 33 области избрисала традиционалне географске ентитете, напорима политичара Мехмеда Спахе је постигнуто да се 6 области које су чиниле Босну и Херцеговину подударају са 6 санџака из отоманског периода.[16]

Шестојануарска диктатура 1929. године је донела нову административну подјелу државе на бановине чија је сврха била да се обришу историјске и етничке линије. Српско-хрватски сукоби о уређењу државе су се окончали споразумом Цветковић-Мачек којим је 1939. године основана Бановина Хрватска, која је обухватала значајне дијелове данашње БиХ. Ипак, спољашње политичке прилике су приморале југословенске политичаре да обрате пажњу на све већу опасност коју је представљала Хитлерова Нацистичка Немачка. Након приступања Краљевине Југославије Тројном пакту и државног удара 27. марта којом је збачена влада, Југославију су Силе Осовине коначно напале 6. априла 1941. године.

Након окупације Југославије у Другом свјетском рату, цијелокупна територија Босне и Херцеговине је припала Независној Држави Хрватској. Усташка управа над Босном довела је до прогона и геноцида Срба, Јевреја и Рома. Због тога је већина становништва Босне и Херцеговине ступало у редове комунистичких партизана, а одређен број православног становништва, односно Срба се борио и на страни четника. Велики војни успјеси су ипак убиједили савезнике да политички и војно подрже партизане.

Од 1941. године југословенски комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом организовали су вишенационални покрет који се борио против страних окупатора и освајача, фашиста, нациста и домаћих издајника. Крајем новембра 1943. године Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије је одржало засједање у Јајцу, на ком је одлучено да се нова Југославија успостави као федерација 6 република, од којих би једна била и Босна и Херцеговина у својим границама из периода аустроугарске окупације. Устав ФНРЈ из 1946. године је озваничио ову одлуку.

Због свог централног положаја у југословенској федерацији, послијератна Босна и Херцеговина је стратешки одабрана као база за развој војне и тешке индустрије. Ипак, у већем дјелу свог постојања Босна и Херцеговина је била мирна и просперитетна. Иако је политички била неутицајна током 1950их и 1960их, током 1970их појавили су се утицајни политичари попут Џемала Биједића, Бранка Микулића и Хамдије Поздерца.

Босна и Херцеговина као самостална држава[уреди]

За више информација погледајте чланак Рат у Босни и Херцеговини.

Са слабљењем комунизма и појавом вишестраначког система у СФРЈ, стара комунистичка доктрина братсва и јединства је изгубила значај, што је пружило прилику тек новонасталим националистичким странкама сва три народа (Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница) да освоје већину на парламентарним изборима 1990. и оформе лабаву коалицију којом је окончана владавина комуниста. Тачка разилажења у овој коалиције је била судбина СР Босне и Херцеговине: српски представници су се залагали за останак у југословенској федерацији, док су представници босанских Муслимана (од 1993. усвојен је назив Бошњаци) и Хрвата тражили независност. На засједању 14. и 15. октобра 1991. парламент је, без српских представника, донео Меморандум о независности. Као одговор на ово српски представници су напустили парламент СР БиХ и 24. октобра 1991. су основали Скупштину српског народа Босне и Херцеговине која је 9. јануара 1992. једнострано прогласила оснивање Српске Републике Босне и Херцеговине. 18. новембра 1991. године и Хрвати су једнострано прогласили оснивање Хрватске Заједнице Херцег-Босне.

Муслимански и хрватски посланици су без пристанка српских посланика организовали референдум о независности Босне и Херцеговине од Југославије 29. фебруара и 1. марта 1992. године, који је бојкотовала велика већина Срба. Излазност на референдум је била 63,7 % (према Уставу СР БиХ за такву одлуку је била потребна двотрећинска већина[17]), а 92,7% изашлих је гласало за независност. Крња влада СР Босне и Херцеговине је прогласила независност кратко након тога, а 6. априла 1992. године су је као независну државу признале Европска заједница и САД.

Оружани сукоби почели су и прије признања независности. Срби су у почетку имали иницијативу, пошто су имали директну и отворену подршку ЈНА, која се касније трансформисала једним мањим дијелом у Војску Републике Српске, а већим дијелом у Војску Југославије, као и тек новоформиране треће, односно крње Југославије СРЈ. Војска Републике Српске је до јесени завладала над око 70% Босне и Херцеговине, државши у потпуном окружењу градове, иначе и „заштићене зоне“ УН-а: Сарајево, Горажде, Сребреницу и Жепу. На овом фронту је страдало више хиљада људи до 1995. године. У јуну 1992. почели су први сукоби између владе Алије Изетбеговића из Сарајева и хрватске фракције која је тежила припајању Херцег-Босне Републици Хрватској. Сукоб је ескалирао 1993. године, а окончан је уз америчко посредовање Вашингтонским споразумом из марта 1994. године. Овим споразумом је створена Федерација Босне и Херцеговине (у тренутку настанка се звала Муслиманско-хрватска Федерација) .

Предсједници Републике Србије, Републике Босне и Херцеговине и Републике Хрватске Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписују Дејтонски споразум 14. децембра 1995.

У сагласности са Вашингтонским споразумом, Хрватска Војска је заједно са Армијом Републике Босне и Херцеговине у западној Босни и на територији Хрватске покренула операцију Олуја, којим је заузела западни дио Републике Српске Крајине. Послије овога је хрватско-муслимански војни савез, уз подршку НАТО пакта, стекао иницијативу у рату, заузевши од Републике Српске велики дио западне територије што је узроколаво масовни егзодус српског становништва. Послије поновљеног масакра над цивилним становништвом на Маркалама у Сарајеву, НАТО је након вишеструких и већ и раније неуспјелих упозорења, покренуо ваздушну операцију Намјерна сила на артиљеријске положаје Војске Републике Српске.

У том тренутку међународна заједница је неочекивано брзо успјела коначно да доведе представнике свих зараћених страна на мировне преговоре у амерички град Дејтон. Рат се завршио Дејтонским мировним споразумом парафираним 21. новембра 1995, а коначна верзија мировног споразума је потписана у Паризу 14. децембра 1995. године. Посљедице рата су била етничка чишћења, велике промјене у демографији, и оснивање Босне и Херцеговине. Дејтонским мировним споразумом је Република Босна и Херцеговина престала да постоји.

Босну и Херцеговину на основу Дејтонског мировног споразума чине два равноправна ентитета: Федерација Босне и Херцеговине (која обухвата 51% територије) и Република Српска (која обухвата 49% територије БиХ). Међународном арбитражом је уједињена предратна општина Брчко, од које је створен посебан дистрикт, као кондоминијум РС и ФБиХ са сопственом управом, чиме је Република Српска територијално и географски пресјечена, односно физички раздвојена на два дијела.

Политика[уреди]

За више информација погледајте чланак Политика Босне и Херцеговине.
Мапа федерација у свијету
Зграда Парламента Босне и Херцеговине

Босна и Херцеговина је по свом државном уређењу јединствена у свијету. Њено уређење је сложеног карактера, по облику владавине је парламентарна република, али се и поред тога званично не дефинише као република због сложености јединица на које је подијељена (кантони и ентитети, од којих један у свом називу има придјев република а други федерација), али и због подсјећања на ратну тзв. Републику БиХ. Независност јој је призната противно међународном јавном праву 5. априла 1992, након што се неуставним референдумом о независности одвојила од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, из које су претходно иступиле Словенија, Хрватска и Македонија, а стварну независност је стекла 14. децембра 1995. године, иако и ово многи доводе у питање због међународне управе у БиХ. Савјет министара Босне и Херцеговине се по тренутном Уставу почео састављати од 14. децембра 1995. године након потписивања Дејтонског мировног споразума, који је зауставио рат и својим анексом IV (Устав БиХ) уредио изглед послијератне БиХ. Главни град земље је остало Сарајево.

Европски парламент бира високог представника, који је највиши политички ауторитет у земљи. Тренутни високи представник у Босни и Херцеговини је Валентин Инцко из Аустрије.

Предсједништво Босне и Херцеговине се састоји од три члана, из сваког конститутивног народа по један, који се измјењују на мјесту предсједавајућег Предсједништва сваких 8 мјесеци. Њих бира народ непосредно: Федерација бира представника Бошњака и представника Хрвата, а Република Српска бира представника Срба. Члан Предсједништва са највише гласова на изборима обично постаје први предсједавајући. Мандат предсједништва траје 4 године. Чланови предсједништва могу бити узастопно бирани још једном и послије тога не могу бити бирани сљедеће четири године. Предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине именује Предсједништво, а потврђује Парламентарна скупштина. Предсједавајући затим именује министре.

Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине је законодавни орган Босне и Херцеговине. Она се састоји од два дома: Дома народа и Представничког дома. Дом народа се састоји од 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (5 Хрвата и 5 Бошњака) и једна трећина из Републике Српске (5 Срба). Представнички дом се састоји од 42 посланика, од којих се двије трећине бирају у Федерацији, а једна трећина у Републици Српској.

Уставни суд Босне и Херцеговине је највиша и коначна инстанца у правним питањима и броји девет чланова: четири се бирају из Представничког дома Федерације (два Хрвата и два Бошњака), два се бирају из Народне скупштине Републике Српске (два Србина), а три члана бира предсједник Европског суда за људска права након консултација са Предсједништвом земље.

Суд Босне и Херцеговине има 9 чланова, а састоји се од управног дијела, кривичног дијела и дијела за обраћање јавности.

Запослена лица са најмање 16 година старости имају право гласа, док незапослени право гласа добију са 18 година старости. Неке од политичких странака у Босни и Херцеговини су: Социјалдемократска партија Босне и Херцеговине, Странка демократске акције, Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине, СНСД, Либерална странка Босне и Херцеговине, Странка за Босну и Херцеговину, Нова хрватска иницијатива, Српска демократска странка и Српска радикална странка Републике Српске.

Ентитети и административна подјела[уреди]

Подјела Босне и Херцеговине на ентитете
Кантони Федерације БиХ
За више информација погледајте чланак Административна подела Босне и Херцеговине.

Босна и Херцеговина има неколико нивоа политичких структура након државног нивоа. Најважнија од ових подјела је организација државе по ентитетима (Република Српска (РС) и Федерација Босне и Херцеговине (ФБиХ)). Федерација Босне и Херцеговине располаже са 51% површине Босне и Херцеговине, а Република Српска са 49%. Ентитети су признати Дејтонским мировним споразумом 1995. године, као резултат компромиса представника три конститутивна народа уз посредовање великих сила. Републику Српску и Федерацију БиХ дијели међуентитетска линија дуга више од 1000 km.

Име
Главни град
Застава
Грб
Локација
Брчко Дистрикт Брчко
Flag of Bosnia and Herzegovina.svg
Coat of arms of Bosnia and Herzegovina.svg
Brcko District in Bosnia and Herzegovina.svg
Федерација Босне и Херцеговине Сарајево
Flag of Bosnia and Herzegovina.svg
Coat of arms of Bosnia and Herzegovina.svg
Federation of Bosnia and Herzegovina in Bosnia and Herzegovina.svg
Република Српска Источно Сарајево[18] (de iure)
Бања Лука (de facto)
Flag of Republika Srpska.svg
Seal of Republika Srpska.svg
Republik Sprska in Bosnia and Herzegovina.svg

Ратна разарања (1992—1995) су довела до великих промена у етничкој слици земље. Ово је већином било због насилног етничког чишћења локалног становништва (у РС муслиманског и хрватског, а у ФБиХ сва три народа).

Од 1996. године овлашћења влада оба ентитета се у односу на државни ниво значајно смањују. Трећи ниво политичке подјеле, након ентитета у Федерацији БиХ су кантони. Федерација Босне и Херцеговине се састоји од десет кантона. Сви они имају своју кантоналну скупштину и владу, која се налази под законом Федерације. Херцеговачко-неретвански и Средњобосански кантони су етнички мјешовити и имају специјалне системе, како би се очувала права свих народа.

Задњи ниво политичке подјеле Босне и Херцеговине су општине. Земља се састоји од 141 општине, од којих су 79 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 62 у Републици Српској, док је град Брчко засебна административна јединица — дистрикт. И општине такође имају своју скупштину (у ФБиХ вијеће), управу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју. Сваки кантон се састоји од неколико општина.

Осим ентитета, кантона, и општина, Босна и Херцеговина такође има и осам службена града. То су: Бања Лука, Бијељина, Добој, Источно Сарајево, Мостар, Приједор, Сарајево и Требиње. Градови Сарајево и Источно Сарајево се састоје од неколико општина, док се Градови Бања Лука, Бијељина, Добој, Мостар, Приједор и Требиње састоје од територија некадашњих истоимених општина. Градови такође имају своју градску скупштину (вијеће) и градску управу, чија моћ је између општина и владе кантона (или владе ентитета у Републици Српској).

Привреда[уреди]

За више информација погледајте чланак Привреда Босне и Херцеговине.
Рафинерија у Модричи

Уз Србију, Босна и Херцеговина је била једна од две средње развијене републике у СФРЈ. Пољопривреда је углавном била у приватним рукама, али посједи су били мали и непрофитабилни, док се храна углавном увозила. За вријеме социјализма у БиХ је форсирана тешка и војна индустрија, па је република имала велики дио југословенских војних и индустријских постројења.

Три године ратовања уништиле су привреду и инфраструктуру, па је производња пала за преко 80%.[19] Након 1995, производња се мало опоравила 1996—1998, али раст се знатно успорио 1999. године. БДП је и даље дубоко испод нивоа 1990. године. Незапосленост је 2007. године износила 29%.[19] Тешко је тачно оценити стање привреде, јер иако оба ентита обављавају своје статистике, статистике за цијелу државу су ограничене. Осим тога, службене статистике се не баве сивом економијом, која је врло присутна у цијелој земљи и у свим сегментима друштва.

Највећи дио запослених ради у терцијарном сектору, затим у индустрији и пољопривреди. Према процјенама из 2008. године БДП износи отприлике 29,9 милијарди долара. БДП по глави је 6.500 долара. По сектору, 10,2% БДП-а отпада на пољопривреду, 23,9% на индустрију, те 66 на услужне дјелатности.[19]

Главни трговински партнери Босне и Херцеговине су Хрватска, Србија, Црна Гора, Њемачка, Словенија и Италија.[тражи се извор од 01. 2014.]

Пољопривреда[уреди]

Главни пољопривредни производи Босне и Херцеговине су: жито, кукуруз, разне врсте воћа и поврћа. Под ораницама и баштама се у 2005. години налазило 1.025.000 хектара, а од тога је 556.000 хектара било засејано док су 466.000 хектара били угари и необрађене оранице. Под житарицама је било 318.000 хектара, 145.000 хектара под крмним биљем, 83.000 хектара под поврћем.[20]

Босанска Посавина и Семберија су житнице државе, док је херцеговачки крај погодан за узгајање винове лозе.

Индустрија и рударство[уреди]

Главне индустријске гране су: производња челика, угља, жељеза, аутомобилска индустрија, текстилна индустрија, производња дувана, намјештаја и прерада нафте.

Саобраћај[уреди]

За више информација погледајте чланак Саобраћај у Босни и Херцеговини.
Бањалучки аеродром виђен из ваздуха

Босна и Херцеговина заузима положај између јадранске обале Балканског полуострва и Панонске низије и Моравског базена. Стога су и главни путни правци ове републике везе ове две области југоисточне Европе. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и тешка непроходност, што је знатно допринело спором развоју саобраћаја у земљи.

Укупна дужина железничке мреже у Босни и Херцеговини је 608 km (2006. године).[19] Ово се односи на пруге стандардне ширине колосека, јер у земљи постоји и низ некада коришћених пруга уског колосека још из периода Аустроугарске. У држави доминирају два железничка правца са главним укрштањем у Добоју. Ти правци су Тузла—Добој—Бања Лука—Нови Град—Бихаћ—граница са Хрватском и Шамац (граница са Хрватском)—Добој—Сарајево—Мостар—граница са Хрватском.

Поред њих у Зворнику и Бијељини у постоји прикључци на жељезничку мрежу Србије. У Босни и Херцеговини раде два жељезничка предузећа. У Републици Српској раде Жељезнице Републике Српске, док на подручју Федерације раде Жељезнице Федерације Босне и Херцеговине.

Укупна дужина путева у Босни и Херцеговини је 21.846 km (2006. година), док је и 11.425 km са чврстом подлогом (бетонски, асфалтни).[19] Дужина ауто-путева тренутно је незнатна и износи свега 30-40 km и то су улазне магистрале у два највећа града у држави, Сарајево и Бању Луку.

Босна и Херцеговина има веома кратку морску обалу код Неума и нема приступ међународним водама, па стога нема поморских лука. Од иностраних лука највећи значај за њену привреду има лука Плоче у Хрватској, која је најближа Сарајеву и управо развијана за потребе привреде Босне и Херцеговине. Речни саобраћај је боље развијен, али ни изблиза искоришћен према могућностима.[21] Главни пловни водоток је ријека Сава, која као притока Дунава повезује државу са другим државама средње Европе. Важне луке на Сави су Брчко, Босански Шамац и Босански Брод.

У Босни и Херцеговини постоји 25 званично уписаних аеродрома, али само је 4 од њих уврштено на листу аеродрома са IATA кодом (IATA Airport Code):

Највећи и најважнији аеродром у земљи је сарајевски аеродром "Бутмир“. У Босни и Херцеговини су званично уписана и 5 хелиодрома (2007. године).[19]

Демографија[уреди]

За више информација погледајте чланак Демографија Босне и Херцеговине.
Етнички састав БиХ по насељима 1991. године

Према попису из 1991. године, БиХ је имала 43,65% Муслимана 31,38% Срба и 17,31% Хрвата, док се 5,49% људи декларисало као Југословени, а 2,14% као остали (око 10.000 Црногораца, 5.000 Албанаца, 4.000 Украјинаца итд). Религијска подела је слична националној: 99% Хрвата су католици, 90% Муслимана су муслимани.[тражи се извор од 09. 2009.] Подаци су се отад знатно промијенили, јер је у рату погинуло преко 100.000 људи, а скоро половина становништва државе је промијенила мјесто боравка.[тражи се извор од 09. 2009.]

Густина насељености БиХ по општинама 2013. године

Према процијенама, на основу незваничних резултата пописа из 2013. године, у Босни и Херцеговини је пописано:[22]

Према процјени Агенције за статистику Босне и Херцеговине од 30. јуна 2007. године број становника је 3.842.942.[5] Према домаћим процјенама у Федерацији Босне и Херцеговине живи 2.318.972 људи[тражи се извор од 09. 2009.], а у РС 1.471 529 (2004).[23]

Службени језици Босне и Херцеговине су босански, српски и хрватски (ова три језика су готово истоветна; имена су политичка, а не лингвистичка) док су у службеној употреби два писма латиница и ћирилица. Према вјерској припадности становници Босне и Херцеговине се дјеле на: Муслимане (углавном Суните (око 42%)), Православце (око 31%), Католике (око 15%), као и 14% на припаднике осталих вјероисповијести и атеисте.[тражи се извор од 09. 2009.]

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Босне и Херцеговине су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:[24]

Највећи градови у БиХ[уреди]

Сарајево
Сарајево
Бања Лука
Бања Лука
Поредак Град Јединица локалне самоуправе Популација Тузла
Тузла
Зеница
Зеница
1 Сарајево Град Сарајево 291.422
2 Бања Лука Град Бања Лука 150.997
3 Тузла Град Тузла 80.570
4 Зеница Град Зеница 73.751
5 Мостар Град Мостар 65.286
6 Бијељина Град Бијељина 45.291
7 Брчко Брчко Дистрикт 43.859
8 Бихаћ Град Бихаћ 43.007
9 Приједор Град Приједор 32.342
10 Добој Град Добој 26.987


Култура[уреди]

Музика[уреди]

Традиционална музика Босне је мјешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу најразличитији мотиви и жанрови. Најчувенија је ипак севдалинка (турски - љубав), љубавна пјесма карактеристичног израза, која у Босни има веома дугу традицију, а одликује је сентиментална музикалност и поетски, романтични текст меланколичног угођаја. У Босанској крајини заступљена је традиционална крајишка пјесма-ојкача.

Књижевност[уреди]

Књижевна традиција у Босни датује још од раног средњег века. Како се наалзила под утицајем различитих књижевних традиција у Босни се развила специфична средњовкеовна књижевност, која махом припада традицији старе српске књижевности за специфичностима развоја у Босни. У време османске владавине у Босни се развијала особена књижевност заснована на српској језичкој и муслимаснкој верској и културној традицији. Ова књижевна традиција присутна је у Босни све до 20. века. У римокатоличким верским центрима, особито фрањевачким самостанима, била је присутна латинска књижевност као дело ширег комплекса римокатоличке културе. Иво Андрић, Меша Селимовић и Бранко Ћопић су најзначајнији српски књижевници Босне и Херцеговине. Андрић је добитник Нобелове награде за књижевности 1961. године за роман На Дрини ћуприја. Током османског доба, многи писци из Босне и Херцеговине су били познати у оријенталном свијету, а у самој Босни развила се и Алхамијадо књижевност.

Филм[уреди]

Након затишја током ратних и првих поратних година, филмско стваралаштво у Босни и Херцеговини се буди. Филмски режисер Данис Тановић је 2002. године добио популарног Оскара, престижну награду Америчке филмске академије за филм Ничија земља у категорији најбољи страни филм. Велику популарност имао је и филм Пјера Жалице Гори ватра, као и његов сљедећи пројекат, филм Код амиџе Идриза. Слично је и са филмом Љето у Златној долини Срђана Вулетића, који на интернационалним филмским фестивалима односи неколико награда. У категорији кратког филма ваља издвојити филм 10 минута режисера Ахмеда Имамовића, који је добитник награде „Најбољи кратки филм Европе“ 2002. године. Посебну пажњу је добио филм Грбавица режисерке Јасмиле Жбанић који је награђен Златним медвједом на фестивалу Берлинале 2006. године.

Вјерски објекти[уреди]

Важно је споменути да је присутност трију вјера у Босни и Херцеговини имала огроман утицај на културни развој земље. У Сарајеву су православну црква, џамија, католичку црква и синагога удаљене на по само ца. 100 метара једне од других. Најзначајнији експонат Земаљског музеја у Сарајеву је сарајевска Хагада, традиционална јеврејска књига коју су Сефарди донијели у Сарајево по своме изгону из Шпаније. Оријентално насљеђе Босне и Херцеговине види се такође и у бројним импресивним примјерима оријенталне, сакралне и свијетовне архитектуре, иако је дио објеката срушен или уништен током времена, посљедњи пут током рата у Босни и Херцеговини 1992—1995. Међу најзначајније објекте из османског периода ваља издвојити Бегову џамију и Цареву џамију у Сарајеву, Алаџа џамију у Фочи, Ферхадија џамију у Бањој Луци, џамије у Мостару, Травнику и Ливну, те бројне друге сакарлне објекте исламске културе по цијелој земљи. Босна и Херцеговина посебно је позната и према својим мостовима из османског периода, гдје посебно треба издвојити: Стари мост у Мостару, Мост Мехмед-паше Соколовића у Вишеграду, Арсланагић мост у Требињу, те реплику Старог моста у Мостару у умањеној верзији на ријеци Бистрици у Ливну.

Црквена архитектура Босне и Херцеговине састоји се од неколико стилова, у зависности од вријемена у којем је грађена, односно којем црквеном кругу припада. Тако босанске католичке цркве у готово цијелој земљи његују неки посебни „босански“ стил витких звоника са високим, косим крововима и тако се хармонично уклапају у градски или сеоски крајолик. Најпознатије римокатоличке цркве у Босни стоје у Сарајеву, Травнику, Бугојну, Ливну, Јајцу и Бихаћу, док су најзначајнији самостани фрањевачке провинције Босна сребрена у Фојници, Високом, Крешеву, Какњу и Ливну. Сакрални објекти римокатоличке цркве у Херцеговини имају углавном приморско-медитерански карактер (баш као и православне цркве и објекти), грађени су од бијелог камена, а одликује их готово минималистички стил, који се у новијој архитектури дијелом наслања и на кубизам и савријемене токове црквене архитектуре у свијету. Овдје су познате Дувањска базилика у Томиславграду, те цркве и самостани у Широком Бријегу, Чапљини и Мостару.

Манастир Тврдош у Херцеговини

Православне цркве, манастири и објекти у сјевернијим дијеловима земље, поготово уз ријеку Дрину не разликују се превише од сличних црквених објеката у Србији, што упућује на чињеницу да су их градили исти мајстори. Ови су се пак у дијелу српске-црквене архитектуре водили принципима црквене градње на западном Медитерану, тако да православне цркве у Босни имају увијек изнова сличне мотиве, који подсјећају на градњу у Италији, Француској и Далмацији. Најпознатије православне цркве стоје у Сарајеву, Бањој Луци, Мостару, Тузли, Требињу, Ливну и Босанској Крупи. Нововјеки православни црквени објекти по многим босанско-херцеговачким градовима, поготово у Републици Српској, данас наликују копијама Сопоћана, Милешева или Грачанице или су у складу са византијским стилом, тако да босанској урбаној архитектури дају нови печат. Примјер је Црква светог Василија Острошког у Источном Сарајеву.

Образовање[уреди]

Универзитет у Сарајеву

Основно образовање траје 9 година. Ђаци се у основне школе уписују у добу од 5 до 6 година. Ђаци који заврше основну школу образовање могу наставити у гимназијама, стручним, техничким, умјетничким и верским школама. Ђаци који заврше четворогодишње техничке, умјетничке, вјерске школе и гимназије могу се уписати на факултете или академије.

У Босни и Херцеговини постоји осам државних универзитета: Универзитет у Сарајеву, Универзитет у Источном Сарајеву, Универзитет у Бањалуци, Универзитет у Тузли, Универзитет у Мостару (западни Мостар), Универзитет Џемал Биједић (источни Мостар), Универзитет у Зеници и Универзитет у Бихаћу, као и 14 приватних универзитета и факултета у Сарајеву, Бањалуци, Тузли, Добоју, Приједору, Бијељини, Травнику и Градишкој. Све високообразовне установе подлежу националним (у Републици Српској) или кантоналним (у Федерацији БиХ) законима о вишем образовању.

Кухиња[уреди]

За више информација погледајте чланак Босанска кухиња.
Босански мотани бурек
мини

Босанска кухиња је блиско везана за турску, грчку и друге медитеранске кухиње. Међутим, због 40 година аустријске управе, у њу се виде утицаји централне Европе. Босанска храна користи много зачина, али обично у малим количинама. Већина хране је лагана, пошто се кувају у малим количинама воде. Сосови су потпуно природни, пошто их углавном чине природни сокови поврћа у јелу. Типични састојци јела босанске кухиње су парадајз, кромпир, црни лук, бели лук, бибер, краставац, мрква, купус, печурке, спанаћ, тиквице, сушени и свеж пасуљ, паприка, млеко и павлака. Јела од меса су од говедине или јагњетине, док хришћанско становништво једе и свињетину. Регион Херцеговине је погодан за узгајање винове лозе и производњу вина, а док се у Босни ракија добија од шљива и јабука. Ислам својим верницима у Босни безуспјешно забрањује конзумирање алкохолних пића. Муслимани пију много кафе. Кафа се пије из филџана, уз обавезан ратлук. Локални специјалитети су босански лонац, ћевапи, бурек и пите, долма, сарма, пилав, гулаш и ајвар. Популарни слатка јела су баклава, уштипци, халва, туфахије, тулумбе, сутлијаш и палачинке.

Спорт[уреди]

Некадашњи олимпијски стадион Кошево, данас стадион Асим Ферхатовић Хасе

Сарајево је 1984. било домаћин Зимских олимпијских игара.

Бањалучки рукометни клуб Борац је 1976. године постао европски првак у рукомету. Сарајевски кошаркашки клуб Босна је 1979. године освојила европско клупско кошаркашко првенство, а тузланско Јединство-Аида је 1989. постало европски шампион. Најуспешнији фудбалски клубови су Борац, ФК Сарајево, ФК Жељезничар и ФК Вележ. Најпознатији спортисти из Босне и Херцеговине су: Абас Арсланагић, Асим Ферхатовић, Ивица Осим, Мирза Делибашић, Сафет Сушић, Душан Бајевић, Сергеј Барбарез, Хасан Салихамиџић, Ненад Марковић, Светлана Китић, Лусија Кимани, Хамза Алић и Разија Мујановић. Од појединачних олимпијских спортова последњих година највише успеха има атлетика, а највећа спортска манифестација у Босни и Херцеговини је Видовданска трка, атлетска трка на 10 km која се сваке године одржава у Брчком.

Празници[уреди]

Датум Назив Напомене
1. и 2. јануар Нова година
7. јануар православни Божић
9. јануар Дан Републике само у Републици Српској
1. март Дан независности само у појединим дијеловима Федерације БиХ[25]
православни и католички Велики петак
православни и католички Васкрс
1. и 2. мај Празник рада
9. мај Дан побједе над фашизмом само у Републици Српској
Рамазански бајрам
21. новембар Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ само у Републици Српској
25. новембар Дан државности само у појединим дијеловима Федерације БиХ
25. децембар католички Божић
Курбан-бајрам

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 (пдф) Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 – Прелиминарни резултати - прво саопштење. Сарајево: Агенција за статистику Босне и Херцеговине. 5. 11. 2013.. Приступљено 26. 11. 2013.. 
  2. Устав БиХ: Устав БиХ
  3. „Decision on Constitutional Amendments in Republika Srpska ((en)). Приступљено 04. 02. 2012.. 
  4. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  5. 5,0 5,1 5,2 Агенција за статистику Босне и Херцеговине
  6. 6,0 6,1 UN BiH
  7. „Општи и географски подаци о БиХ”. Федерални завод за статистику. Приступљено 15. 5. 2009.. 
  8. „Пољопривреда”. Федерални завод за статистику. Приступљено 28. 5. 2009.. 
  9. 9,0 9,1 „Клима Босне и Херцеговине”. Федерални хидрометеоролошки завод БиХ. Приступљено 22. 5. 2009.. [мртва веза од April 2013]
  10. Prof. Dr Predrag Jakšić - Prokoško jezero na planini Vranici, pp. 3, Приступљено 17. 4. 2013.
  11. Beck-Mannagetta, G. (Günther) - "Flora von Bosnien, der Herzegowina und des Sandzaks Novipazar" (1904), Приступљено 17. 4. 2013.
  12. Phillips 2009, стр. 28.
  13. Milan S. Ubavkić(1886): Istorija Srba, po domaćim i stranim izvorima i piscima
  14. Српске земље у раном средњем веку — Википедија, слободна енциклопедија
  15. 15,0 15,1 Фајфрић 2000.
  16. Klemenčič 2004, стр. 133.
  17. Нова српска политичка мисао: Дан независности - Од кога и чега? 10.03.2011. ((sr))
  18. „Constitution of the Republika Srpska, Official Web Site of the Office of the High Representative”. 
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 19,4 19,5 „Bosnia and Herzegovina”. CIA. 14. мај 2009.. Приступљено 29. 5. 2009.. 
  20. „Пољопривреда - пожњевена површина и производња по усјевима”. Агенција за статистику Босне и Херцеговине. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2008.. Приступљено 28. 5. 2009.. 
  21. „Хрватска до 2015. године 40 пута повећава промет терета Савом”. Вијести. 14. 1. 2009.. Приступљено 3. 6. 2009.. 
  22. U BiH ima 48,4 posto Bošnjaka, 32,7 posto Srba i 14, 6 posto Hrvata | Avaz | Online izdanje
  23. Статистички завод Републике Српске; Мјесечни преглед за септембар 2007. године
  24. Bosnia-Herzegovina - Atlas of Genetic Genealogy
  25. Радио телевизија Републике Српске: ФБиХ празнује, Република Српска не признаје 1. март, 01.03.2011. ((sr))

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: