Биографија
| Књижевност |
|---|
|
Облици
|
| роман • песма • драма |
| Жанрови |
| епика • лирика • драма |
| Медији |
| књига • представа |
| Технике |
| проза • стих (поезија) |
| Науке |
| критика • теорија • историја |
Биографија (gr. bios - живот, grafo - писати) или животопис је књижевни жанр који описује живот неке истакнуте личности, стварне или измишљене. Кад би биографија само наводила места и датуме рођења и смрти, школовања, пословне и породичне догађаје, био би то животопис, али биографије задиру дубље, пишу о људским мотивима, врлинама и манама, проблемима и како су се људи носили са њима, осећајима. Тако нечија биографија може бити драма, а може бити и комедија, може бити поучна, а ако је сувопарна и превише личи на животопис - досадна.
Садржај
Опште одлике[уреди]
Циљ биографије је да целовито прикаже живот изабране особе, да одгонетне и дочара њен карактер, да успостави времески след догађаја и активности у које је особа била укључена, као и да ослика друштвене прилике које су окруживале њен живот.
Биографија није само реконструкција чињеница везаних за живот личности о којој се говори, као што су порекло, рођење, образовање, каријера, односи са другим људима и смрт. Она у исто време треба да изнете чињенице кохерентно образложи, због чега поседује извесна обележја приповести.
За разлику од аутобиографије која оставља могућност да се тачност њених навода доведе у питање и за разлику од биографског романа који стварно допуњава измишљеним, биографија претпоставља истинитост приказаних догађаја, чија је веродостојност проверљива.
Биограф користи сву расположиву грађу: мемоаре, дневнике, писма, аутобиографије, белешке, записе, архивску грађу, сећања савременика, друге књиге, фотографије и слике.
Историјски развој[уреди]
Иако позната још од антике, биографија постаје популарна и широко распрострањена тек у 17. веку. Пре него што се развила у самостални књижевни жанр, јављала се у оквиру других жанрова, као што су епови и саге. То су биле биографије владара и хероја. Првим биографијама можемо назвати приче из Асирије, Вавилона и Египта, на пример делови сумерско-вавилонског епа о Гилгамешу. У антици су их писали историчари, а из тог периода датира и разграничење биографије од историје, што је учинио Плутарх.
Током средњег века развијају се посебни облици биографије - хагиографија и житије. Иако преузимају постојеће формалне облике биографије, њихово религиозно полазиште и обредна функција разликују их од античких.
Са ренесансом предмет интересовања биографа шири се са владара и хероја на уметнике и научнике. Популаризација и богаћење тематског фонда започетог у ренесанси наставиља се и у каснијим вековима, да би у 20. веку објављивање биографија постало једна од најпродуктивнијих грана издаваштва. Упоредо са развојем овог жанра мењала се и његова намена: од документарно-историјске и дидактичке, публицистичке и популизаторске, до паралитерарне и чисто литерарне сврхе.
Науци о књижевности биографија постаје посебно занимљива у 19. веку, када се развија биографски метод, који подлогу за тумачење књижевних дела налази у подацима из пишчевог јавног и приватног живота. Велики број књижевних школа током 20. века одрицало је значај биографије за проучавање дела, али постмодерни романи често користе жанровске одлике биографије да би предоченим исказима обезбедили статус истинитости и да би проблематизовали однос фикције и стварности у књижевном делу. Таквим писцима биографија је средство, а не циљ.
Пут к објективности[уреди]
Биографије старих Грка и Римљана ( ПлутарховиУпоредни животи), те биографије светаца из средњег века говоре о особама за које се зна да су постојале, те више не личе на приче о краљевима, него се већ неки ликови прате од рођења до смрти, знано је више података о особама које се описује, па биографије више сличе данашњим биографијама.
Данашње биографије[уреди]
Данас се пишу биографије људи који су на било који начин занимљиви јавности, те тиме поседују комерцијални потенцијал. Пример су биографије глумаца (Мерилин Монро, Џон Вејна), политичара ( Била Клинтона) или спортиста ( Мајкла Џордана).
