Константинопољ

План Константинопоља

Константинопољ у Византијско време

Константинопољ (лат. Constantinopolis, грч. Κωνσταντινούπολι) или Цариград је град смештен у Босфорском мореузу (заливу Златни рог), некадашња је престоница трију великих царстава - римског (330—395), византијског (395—1453) и отоманског (1453—1923). Након оснивања модерне републике Турске, Константинопољ или Цариград, а данашњи Истанбул, највећи је град у данашњој Турској , који се простире на два континента, Европу и Азију. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне цркве.

Садржај

1 Име града
2 Историја
3 Друштво
- 3.1 Архитектура
- 3.2 Култура и уметност
4 Галерија
5 Види још
6 Спољашње везе

Име града[уреди]

Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. Βυζάντιον - Byzantion, лат. Byzantium). Једно кратко време у 3. веку, град је носио име Августа Антонина које му је дао цар Септимије Север у част свога сина.

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. Secunda Roma, грч. Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. Nova Roma, грч. Νέα Ρώμη).

Уместо назива Нови Рим ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. Κωνσταντινούπολις - Kōnstantinoupolis, лат. Constantinopolis) што значи „Константинов град“. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (грч. Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град“ (стгрч. ἡ Πόλις - hē Polis, грч. η Πόλη - i Poli).

У исламском свету град је био познат под називима - арап. القسطنطينية - al-Qusṭanṭiniyah, осм. قسطنطينيه - Kostantiniyye. Након освајања Цариграда 1453. године, ово је било званично име у османском турском језику, те се користило до пада царства 1923. године. У персијском и арапском језику такође су се пре користили и називи као Rūmiyet al-kubra (Велики град Римљана) или Taht-i Rūm (престоница Римљана) и сл.

Београдска порта (капија), Константинопољ (Двоструки бедеми Теодосија II)

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Име долази од грчког израза "εἰς τὴν Πόλιν" или "στην Πόλη", што значи „у граду“. Овај се назив користио у говорном језику и пре османског освајања града, те се тако користио и за време османске владавине, мада је званичан назив био قسطنطينيه, (Kostantiniyye). Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Такође се понекад користио и назив Стамбул, што је укинуто проглашењем новог службеног назива. У 17. и 18. веку неко се време паралелно уз службени османски назив Kostantiniyye, користио и назив İslambol или İslambul у неким делима и документима. Као и Византијци, и Турци су у отоманско време додавали граду нека почасна имена, као: Dersaadet (در سعادت 'Врата благостања'), Derâliye (در عاليه) или (Bâb-ı Âlî ' 'باب عالی' Висока или Узвишена порта'), или Pâyitaht (پایتخت, 'Столица престола'), која су обично означавала власт.

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (старословенски језик: Цѣсарьградъ, старословенски: Царьградъ, руски језик: Царьград, бугарски језик: Цариград, украјински језик: Царгород, западни јужнословенски језици: Цариград, тј латиничним: Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар“ и „град“, који вероватно долази од грчког израза Βασιλέως Πόλις (латиничним: Basileus Polis), што значи „град цара“ (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

Средњовековни Викинзи, тачније Варјази, за овај су град користили старонордијско име Miklagarðr (од mikill 'велико' и garðr 'град'). Ово се име користи и данас у исландском језику у облику Mikligarður.

Иако турска влада намеће у свим језицима службени назив „Истанбул“, многи језици још увек користе традиционална имена за тај град. Тако се на модерном грчком језику, град још увек назива Κωνσταντινούπολη (Konstantinupoli), на јерменском Болис, на хебрејском קושטא (Кушта) итд. Такође се у српском користи назив Цариград.

Историја[уреди]

Цар Константин- мозаик , Аја Софија

Константин Велики је на темељима ранијег града Византион, настала је Византијска престоница Нови Рим, убрзо назван Константинов град Константинопољ, који је инаугурисан 11. маја 330. године. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ (Цариград) је требало да представља ривала Вечном граду - Риму. Као нови центар царске власти Константинов град ће то убрзо постати, али ће престоница у правом смислу речи постати у време Констанција II.

Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

Друштво[уреди]

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море. Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури, уметности и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине. Град је у сваком погледу, друштвеном, економском, образовном, научном погледу, у уметности, духовности, био модерна и непревазиђена престоница света.

Византијско царство је било царство састављено од многих народа, па је самим тим и Константинопољ био вишенационална средина, прави напредни велеград, у коме су становали житељи многих нација, али је заједнички било то, да су житељи престонице углавном били правосалавне вероисповести.

»Књига “Notitia urbis Constantinopolitanae” из 5. века представила је списак грађевина састављен отприлике сто година после оснивања Цариграда. Престоница је имала 322 улице, 8 јавних и 153 приватних купатила, 5 житница, 8 аквадукта и цистерни, 14 цркава, 14 палата и 4,388 кућа величине вредне помена. Ако се узме да је свака кућа имала 25 становника, добија се број од 109.700 становника. То је безначајан број у односу на број слугу и робова који су живели у тим кућама. Обично се процењује да је тада Цариград имао између 500 и 600 хиљада становника.«

Цариград је био подељен на 14 Четврти византијског Цариграда. Простор између Теодосијевих двоструких бедема и Константиновог бедема не припада ниједном кварту и у њему су се налазе Мокијева и Аспарова цистерна, Цркве, и утврда Седам кула, а по средини овог дела Град протиче Ликос.

Хиподром у Цариграду је био грандиозан , врло посећен , био је центар друштвеног и спортског живота у престоници, и био је на далеко, чувен. Настао је крајем III века за владавине Септимија Севера (193—211) по узору на Circus Maximus у Риму, да би свој коначан облик добио под Константином Великим 330. године.

Византијски календар је био календар који се званично употребљао у Византијском царству, од 988 и владавине Василија II, до пада царства 1453. Коришћен је у земљама под византијским утицајем, као што је Србија.

Архитектура[уреди]

Купола, Аја Софија

Дворац Константина Порфирогенита, фасада

Архитектура Цариграда представља врхунац градитељства и уметности у Византијском градитељству, сматра се да је настала почетком 5.века. Велики, немерљив је утицај имао Цариградски-визнтијски стил и уметност градитељства на религијске-црквене објекате али и на дворове, бедеме, утврђења, хиподром и сл. Тај утицај се проширио на далеко.

Најзначајнији споменици ране византијске архитектуре и уметности се налазе у Цариграду - Константинопољу (Цариградска Велика црква), и широм Византијског царства. Поред великог , немерљивог утицаја на стилове многобројних Црква и манастира, византијски стил грађевинарства је оставио велики печат и на дворове, куле, бедеме, утврђења, и нарочито на прелепе палате у Цариграду и шире. Неке од познатих грађевина су и Дворац Константина Порфирогенита Палеолога, Дворац Влахерна (Влахерна) , Цариградски бедеми, па Кула Галата (Велики Бастион), па Хиподром у Цариграду, ...

Црква Аја Софија (Света Софија, Црква Свете Мудрости) је право ремек-дело Византијске архитектуре. Аја Софију је подигао византијски император Јустинијан од 532. до 537. године. То је дело у то време двојице најпознатијих архитеката – Антемијуса и Исидоруса. Пре ње на том месту биле су две мање цркве, које су прогутали пожари.

Стубови су јој од највреднијег мермера из Мраморног мора, Никеје, Јужне Африке. Четири огромна стуба носе Куполу пречника 32 метара на висини од 65 метара. Унутрашњост куполе је огромна 70 Х 75 метара. На изградњи Цркве Аја Софије је радило преко 10000 радника пет година (532-537).

Култура и уметност[уреди]

Мозаик у западном предворју Храма Аја Софије

Цариград има немерљив допринос и значај за хришћанску духовност, културу и уметност, која се развијала хиљаду година у Цариграду и Византији. Има велики утицај на светску културу , образовање , духовност и уметност, уз то имао је и кључни утицај на Словене на Балкану(Србија , Бугарска) и Русију. Цариград(Константинопољ) је био средиште науке и културе и уметности , у њему су се развијале књижевност, философија, правне, теолошке и хуманистичке науке.

Цариградски Универзитет је био непревазиђен, његовом развоју су придавале пажњу све Византијске династије , као и патријарси, тако да је допринос Универзитета на цивилизацију био немерљив и познат на далеко.

Велики је допринос Цариграда и у области Уметности. Утицај уметничког Цариграда није био ограничен само на границе унутар Византијског царства, већ много шире, на Словенске земље и шире. Најбољи показатељи уметничких достигнућа су у црквеној уметности, скулптурама, мозаицима и фрескаама, где се у почетку осећао утицај Антике. Уметност у Цариграду се развијала у више фаза, и била је прожета хришћанском духовношћу.

Уметнички и Културно-образовни допринос Цариграда васељени је био немерљив, оставио је велики утицај на Европску цивилизацију и шире.