Румунија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 44°-48° СГ Ш, 20°-30° ИГД

Румунија
România
Застава Румуније Грб Румуније
Застава Грб
Химна

Deşteaptă-te, Române!
Положај Румуније
Главни град Букурешт
Службени језик Румунски
Председник: Клаус Јоханис
Премијер: Виктор Понта
Независност: 9. мај 1877.
(од Османског царства)
Површина  
 — укупно 238.391 km² (78)
 — вода (%) 3
Становништво  
 — 2011. 20.121.641 [1] (58)
 — густина 82/km²
Валута Леј
Временска зона UTC +2 до +3
Интернет домен .ro
Позивни број +40

Румунија (рум. România) је држава у југоисточној, делимично у средњој Европи[2]. На истоку излази на Црно море, а граничи се на југу са Бугарском, на југозападу са Србијом, на северозападу са Мађарском, на северу са Украјином и на североистоку са Молдавијом. Површина Румуније износи 238.391 km². По површини она је 78. држава у свету. Према попису из 2011. године Румунија је имала 19.599.506 становника[3] [4]. Главни и највећи град Румуније је Букурешт, а остали већи градови су Брашов, Темишвар, Клуж, Констанца, Крајова и Јаши.

Модерна Румунија је настала као персонална унија уједињењем кнежевина Молдавије и Влашке за време кнеза Александра Јоан Кузе 1859. После Берлинског конгреса 1878. добила је независност од Османског царства. После Првог светског рата Трансилванија, Буковина и Бесарабија су се ујединиле са Румунијом. После Другог светског рата, делове Румуније (што грубо одговарају данашњој Републици Молдавији) је окупирао Совјетски Савез, а Румунија је постала социјалистичка република и чланица Варшавског пакта. После револуције 1989. Румунија је постала парламентарна република.

Румунија је члан НАТО савеза и Европске уније.

Име[уреди]

Име Румунија (рум. România) долази од имена града Рима (Roma) или од имена Источног римског царства, и указује на ову територију као римску колонију. У касној антици, на латинском се Царство звало Romania.

Географија[уреди]

За више информација погледајте чланак Географија Румуније.
Топографска мапа Румуније

Са површином од 238.391 km², Румунија је највећа држава у југоисточној Европи и дванаеста у целој Европи.[5] Рељефом Руминије подједнако доминирају планине, брда и равничарски терен. Низије заузимају 33% земље, брда и горе до 750 m 37%, а планине 30%. Низије су привредна основа Румуније. У Румунији је најважнија долина Влашка, која се целом површином налази у Румунији.

Карпати доминирају западним и централним делом државе, са највишим врхом Молдовеану висине 2.544 метра. На југоистоку Карпати прелазе у побрђе. Румунија је богата пећинама. Три најзначајније су Валеа Реа, Мовила и Пиатра Алтарулуи.

Воде[уреди]

Велики део границе Румуније са Србијом и Бугарском чини река Дунав. У Дунав се такође улива и Прут који чини границу са Молдавијом. Дунав се улива у Црно море образоваши у оквиру Румуније своју делту, другу највећу и најбоље очувану делту у Европи, која је резерват биосфере и део Светске баштине.[6] Друге важне реке су Сирет, која протиче кроз Молдавију правцем север-југ, река Олт која тече кроз источни део Карпата до Олтеније, и Муреш, која протиче кроз Трансилванију су смеру исток-запад.

Клима[уреди]

Румунија се може поделити у неколико климатских зона. Већина земље има умерену континенталну климу. Клима је сувља, а разлог томе је континенталност која такође утиче и на температурне амплитуде. Добар део Румуније далеко је од мора, а само Црно море нема великог утицаја на количину падавина па се с удаљавањем на исток количина падавина смањује, а континенталност повећава. Црно море окружено је великим копненим масама па је његов утицај минималан и сведен на уски обални појас.

Историја Румуније[уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Румуније.
Овај чланак је део серије о историји Румуније
Историја Румуније
Coat of arms of Romania.svg

Праисторија и стари век[уреди]

Најстарији трагови постојања људи у Европи су откривени у Пећини са костима (рум. Peştera cu Oase) која се налази на територији данашње Румуније.[7] Стари су око 42.000 година и представљају најстарије остатке Хомо сапијенса, а можда представљају и прве људе који су се населили на европском континенту.[8] Најстарије писане информације о људима који насељавају територију данашње Румуније су наведене у књизи IV Херодотове Историје, написане 440. године п. н. е., где он пише о племенима народа Гети.[9]

Дачани који се сматрају делом племена народа Гети су били део Трачана који су насељавали Дакију (која обухвата данашњу Румунију, Молдавију и северну Бугарску. Дачанско краљевство је доживело свој максимум у време краља Буребиста, између 82. и 44. године п. н. е., и убрзо су постали предмет пажње Римског царства. После убиства Буребисте, Дачанско краљевство се распало на 4 или 5 мањих краљевстава. Римљани су освојили Мезију до 29. п. н. е. Дачански ратови који су вођени у периоду од 87. до 106. године нове ере су завршени победом Римљана и претварањем централних области дотадашњег Дачанског краљевства у једну од провинција под називом Римска Дакија.[10]

Дакија је била позната по богатим налазиштима руде гвожђа а нарочито злата и сребра.[11] Рим је колонизоао Дакију Феликс колонистима из целог царства (лат. ex toto orbe Romano infinitas).[12] Оваква колонизација је довела до употребе вулгарног латинског језика и периода интензивне романизације која је резултовала настајањем прото-румунског језика.[13][14] Римска Дакија се налазила на удару Гота и слободних дачанских племена Карпа између 240. и 256. године када је „Дакија изгубљена“ а Римско царство се повукло из Дакије око 271. године чиме је Римска Дакија постала прва провинција коју је Римско царство напустило.[15][16]

Постоји неколико супротстављених теорија које објашњавају порекло савремених Румуна. Лингвистичке и гео-историјске анализе наговештавају да су Румуни потомци Римских колонизатора и аутохтоног Дачанског становништва који су настањивали простор и северно и јужно од Дунава и уједињени у једну велику етничку групу.[17]

Средњи век[уреди]

Власи и Словени на подручју данашње Румуније, 6-8. век
Замак Бран изграђен 1212. године, познат као Дракулин замак због мита да је био дом Влада Цепеша III

Када су Римљани повукли своју управу и војску из Дакије, територију су прво заузели Готи,[18] а затим у четвртом веку Хуни.[19] После њих су територију некадашње Дакије заузимали Гепиди, [20][21] Авари,[22] Бугари,[20] Печењези [23] и Кумани.[24] У том периоду су се и Словени такође насељавали на овој територији.

У средњем веку, Румуни су живели у три одвојене провинције: Влашкој, Молдавији и Трансилванији.

Почев од 11. века Трансилванија је била део Краљевине Мађарске у којем је имала аутономан статус.[25] Краљ Лајош I Анжујски је 1366. године издао законик Декрет из Турде [26] који је у неким деловима експлицитно усмерен против Румуна из Трансилваније (presumptuosam astuciam diversorum malefactorum, specialiter Olachorum, [a] . Истим декретом је мађарско племство делимично редефинисано у погледу његовог везивања за римокатоличанство и упоредо са тим искључује јеретичке православце. Једна од последица декрета је била и социо-економска: статус племића је био дефинисан не само на основу власништва над земљом и људима, већ (почев од 1366) на основу поседовања краљевског сертификата о донацији за земљу која се поседује.

Румунска друштвена елита, коју су сачињавали одборници већа кнезова, управљала је својим селима на основу феудалне верзије (лат. ius keneziale) старог закона о земљи (лат. ius valachicum). Пошто су они обезбедили само неколико наредби о донацијама, земљиште већине кнезова је било експроприсано. Због тога што није поседовало стварно власништво, православно румунско племство више није било у стању да одржи своје поседе и да учествује у раду државних скупштина. Да би се прилагодило новонасталим околностима, румунско племство се преобраћало по питању вере у римокатолике и постајало део мађарских католичких поседа (лат. nobilis Hungarus). Они румунски кнезови и војводе који нису променили веру нису могли да задрже стечене привилегије и постепено су се спуштали на друштвеној лествици на ниво обичних људи или чак и слуга.

Неколико година раније, Румуни из Влашке које је предводио Басараб I су поразили Карла Роберта у Посадској бици. Од 1438. године Трансилванијом је управљао Савез три нације који је формирало мађарско племство, мађарски Секељи и трансилванијски саксонски Германи. Османско царство је освојило 1526. године јужну и централну Мађарску и Трансилванија је постала део Источног Мађарског краљевства којим су управљали Хабзбурзи. Источно Мађарско краљевство је престало да постоји 1571. године и суверенитет над полунезависном провинцијом Трансилванијом је стекло Османско царство.[27] Почев од 1661. године Трансилванијом је владала Хабсбуршка монархија.[28]

Мала Војводства са различитим степеном независности су се развијала од почетка 13. века, али су се тек у 14. веку веће провинције Влашка (око 1310) и Молдавија (око 1352) консолидовале довољно чврсто да би се супротставиле суседним државама Краљевини Мађарској, Пољском краљевству и Османском царству.[29][30] Басараб I, Мирча I, Влад Цепеш у Влашкој и Александар I Добри, Стефан Велики у Молдавији су развили румунске земље и борили се да очувају независност на раскрсници царстава.

До 1541. године читав Балкан и централни део Мађарске су постали провинције Османског царства. Насупрот томе, иако су Молдавија, Влашка и Трансилванија биле у оквиру Османског суверенитета, задржале су велики степен аутономије када су у питању унутрашњи послови и све до 18. века чак и одређени степен независности у спољним пословима. Током овог периода у овим провинцијама је постепено нестајао феудализам а било је и истакнутих владара као што су Василе Лупу и Димитрије Цантемир у Молдавији, Матеј Бесараб и Константин Бранковеану у Влашкој, Јанош Хуњади и Габријел Бетлен у Трансилванији.[31]

Молдавија, Влашка и Трансилванија уједињене под влашћу Михаја Храброг.

Током 1600. године провинције Влашка, Молдавија и Трансилванија су биле под управом Влашког кнеза Михаја Храброг, бана од Олтеније, али се ова унија распала после годину дана, када су војници Хабсбуршке монархије под командом генерала Ђорђа Басте убили Михаја. Владавина Михаја Храброг се у румунској историографији сматра првим покушајем уједињења три провинције и постављањем темеља једној држави са територијом која је упоредива са територијом данашње Румуније.[32]

После његове смрти, Молдавија и Влашка, вазалне државе Османског царства, су имале потпуну независност у вођењу унутрашњих послова и одређену независност у спољним пословима, које су коначно изгубљене током 18. века. Трансилванија је 1699. године постала територија Хабзбуршке монархије, после Аустријске победе над Османлијама у Великом турском рату. Аустријанци су брзо проширивали своје царство тиме што су присајединили Олтенију (западну Влашку) 1718. године, вратили је 1739. године, и окупирали Буковину (северозападну Молдавију) 1775. године.

Влашка је остала под контролом Османског царства и крајем 18. века је њом владао фанариот Мавроген у чијој је служби био плаћеник Осман Пазваноглу који је у једној прилици отказао послушност Маврогену а од казне га је спасла подршка Риге од Фере. Пошто је скупио велику армију плаћеника (колоквијално називаних тур. pasvangii), отказао је послушност султану Селиму III и самостално владао, ковао сопствени новац и успостављао дипломатске односе са другим државама. Територија коју је 1798. године контролисао, из Видина који је био седиште његове управе, се простирала од реке Дунав до Старе планине и од Београда до Варне. Покушао је 1793. године да стави и Београд под своју контролу али су га у бици код Колара поразили српски војници, први пут организовани у посебну српску народну војску у служби Османског царства.

Хусеин Кучук, генерал војске Османског царства, је са око 100.000 војника покушао да освоји Видин и зароби Османа Пазваноглуа, међутим није успео у томе а за свој неуспех је оптужио принца Консантина Хангерлија, фанариота, који га по његовим речима није адекватно снабдевао током његове експедиције на Видин. Ове оптужбе су допринеле да касније принц Константин Хангерли буде свргнут и погубљен. Султан је опростио Пазваноглуу отказивање послушности и 1799. га именовао за пашу.

Осман Пазваноглу је са својим одредима предузимао пљачкашке походе по Влашкој и спаљивао опљачкана насеља. Током 1800. године извршио је поход на Крајову и спалио је већи део града. Ово је присилило влашког принца Александера Морузија фанариота, да поднесе оставку султану Селиму III. Пазваноглу је у априлу 1801. године наставио своје пљачкашке походе на насеља у Влашкој. Иако је под командом имао само око 1.000 коњаника, много бројније трупе војске Османског царства нису успевале да га спрече у његовим походима.

Крајем јануара 1802. године становнике Букурешта је преплавио талас панике после гласина да је Пазваноглу послао војску у правцу њиховог града. Принц Михаил Суту је напустио град остављајући га под заштитом гарнизона Албанаца. До половине маја већина становника Букурешта као и гарнизон Албанаца који га је чувао су побегли из града, што је оставило Букурешт без икакве заштите на милост и немилост бандама просјака које су опљачкале двор. Вођа банди просјака, Меланос, је са круном на глави марширао улицама Букурешта. Војска Османског царства из оближњег гарнизона је успела да у последњем часу спречи просјаке да спале град.

Развој Руске Империје као политичке и војне силе је материјализован заузимањем Бесарабије (источне Молдавије) 1812. године. Од тада су епоху Фанариота карактерисале политике превеликих пореза и пљачке локалног становништва условљене повећаним финансијским потребама султана током периода стагнације Османског царства (1683–1827) и амбицијама грчких господара који су, свесни опасности губитка својих позиција, желели да се што више обогате док су на власти.

Стицање независности и конституисање монархије[уреди]

Територије које су насељавали Румуни пре Првог светског рата
Александар Јоан Куза, први домнитор Уједињених румунских кнежевина

Током периода Аустроугарске владавине у Трансилванији, и суверенитета Османског царства над Влашком и Молдавијом, већина Румуна је била у положају грађана другог реда (или чак нису ни имали никакав статус).[33] на територији на којој су чинили већину становништва.[34][35] У неким градовима у Трансилванији, као што је Брашов (у то време утврђењу Трансилванијских Саксонаца, Румунима чак није било дозвољено да се настањују унутар градских зидина.[36]

После слома револуција из 1848. године велике силе нису подржале жељу Румуна да се и формално уједине у јединствену државу, што је приморало Румунију да се сама супротстави Османлијама. Гласачи су и у Молдавији и у Влашкој изабрали 1859. године Александра Јоан Кузу за румунског домнитора.[37]

На тај начин је Румунија формирана као персонална унија. Она није обухватала Трансилванију у којој је виши сталеж и високо племство остало већином Мађарско, што је довело до усмерености румунског национализма против Мађара крајем 19. века. Као и у претходних 900 година, Аустроугарска је, посебно у периоду двојне монархије после 1867. године, омогућила да Трансилванија буде под управом Мађара чак и у оним деловима Трансилваније у којима су Румуни чинили већину.

Државним ударом извршеним 1866. године је Александар Јоан Куза протеран а на његову позицију је постављен кнез Карло I од Румуније. Током Руско-турског рата Румунија се борила на руској страни, [38] и Берлинским уговором 1878 велике силе су признале независност Румуније.[39] Румунија је заузврат предала Русији три јужна округа у Бесарабији и припојила Добруџу. Кнежевина Румунија је 1881. године дигнута на ниво краљевства а кнез Карло је постао Краљ Карло I.

Период 1878–1914 је био период стабилности и просперитета за Румунију. Током Другог балканског рата Румунија се придружила Грчкој, Србији, Црној Гори и Османском царству против Бугарске и на основу одредби Букурештанског уговора о миру потписаног 1913. године припојила јужну Добруџу.

Светски ратови и Велика Румунија[уреди]

Територијалне промене Румуније од 1859. до данас

Током прве две године Првог светског рата Румунија је била неутрална, иако декларативно савезница централних сила само у случају напада на Аустроугарску. Чланице Антанте су Букурешким уговором потписаним 1916. године прихватиле захтев Румуније да јој се призна право на анексију територија Аустроугарске насељених Румунима.

Румунска војна кампања је покренута у августу 1916. и завршила се неуспехом. Трупе Централних сила су заузеле Букурешт и окупирале Влашку и Добруџу. Војска Румуније и војска Руског царства су браниле Молдавију све до децембра 1917. Пропаст Руског царства током 1917. и распуштање његове војске је оставило Румунију изоловану и опкољену на источном фронту па је она била принуђена да потпише примирје са Централним силама у децембру 1917.

Национално веће Молдавске Демократске Републике је прокламовало уједињење са Румунијом 27. марта 1918. У периоду од маја до јула 1918. је био у изради Букурешки уговор између Немачког царства и Румуније са веома неповољним одредбама по Румунију који је краљ Фердинанд Румунски одбио да ратификује. Офанзива од сто дана током лета 1918. године је означила пораз Немачке и Аустроугарске на Западном и Италијанском фронту што је дозволило Румунији да поништи одредбе Букурешког уговора у октобру 1918. Румунија је поново ушла у рат 10. новембра 1918. Следећег дана је поништен Букурешки уговор одредбама примирја са Немачком. Буковина је 15. новембра 1918. прогласила уједињење са Румунијом. Национална Скупштина Румуна у Трансилванији је прогласила уједињење са Румунијом 1. децембра 1918.

Последица ове декларације је био Мађарско-румунски рат (1919) који је довео до пропасти Мађарске Совјетске Републике.

Тријанонски споразум ратификован 1920. године је установио суверенитет Краљевине Румуније над Трансилванијом. Уједињење Буковине са Румунијом је ратификовано Споразумом из Сен Жермена 1920. године.[40] а уједињење Бесарабије и Румуније Париским мировним уговором 1920. године.[41]

Укупан број жртава током Првог светског рата од 1914. до 1918. године, и војника и цивила, у оквиру привремених граница Румуније, се процењује на 748.000.[42]

Термин Романија Маре (рум. România Mare) (у слободном преводу „Велика Румунија“, мада је чешће представљан као „Већа Румунија“) се уопштено односи на Румунију у периоду између два светска рата када је Румунија била територијално највећа (видети мапу) са скоро 300.000 km² [43]

Румунија је остала неутрална на почетку Другог светског рата у септембру 1939. године. После ултиматума који јој је Совјетски Савез упутио 28. јуна 1940. године и који је претио инвазијом у случају неиспуњења [44] румунска војска се повукла из Бесарабије, Северне Буковине и Херце.[45]

Касније су државе чланице Силе Осовине извршиле притисак за додатним територијалним губицима Румуније: јужна Добруџа је додељена Бугарској а Северна Трансилванија Мађарској Другом бечком арбитражом.[46]

Румунија 1941. године

Друштвено-политичка нестабилност је резултовала абдикацијом Карла Румунског и успосављањем Национал-легионарске државе у којој су власт делили генерал Јон Антонеску и Гвоздена гарда. Тензије између њих су довеле до Легионарске револуције која је убрзо сломљена када су војска и Антонеску успоставили диктатуру и савезништво са Трећим рајхом. Румунија је 1941. године ушла у рат против Совјетског Савеза на страни Сила Осовине.

Током рата је Румунија била најважнији извор нафте за Немачку, [47] што је изазвало многобројна савезничка бомбардовања Румуније. Румунска војска је дала важан допринос активностима Сила Осовине на Источном фронту, поновном заузимању Бесарабије и Северне Буковине у операцији Минхен и важним биткама приликом опсаде Одесе, Севастопоља и Стаљинграда.

Антонескуов режим је играо важну улогу у холокаусту,[48] спроводећи у нешто мањем обиму нацистичку политику репресије и истребљења Јевреја и Рома, првенствено на источним територијама Румуније које су поново заузете од Совјетског Савеза (Придњестровље и Молдавија).[49]

Краљ Михајло I Румунски је свргнуо Антонескуа са власти и ухапсио га. Румунија се придружила савезницима, али њена улога у поразу Трећег рајха није била призната на одредбама мировних уговора потписаних по завршетку Париске мировне конференције 1947. године.[50] До краја рата румунска армија је имала око 519.000 жртава.[51]

Укупне број жртава у редовима румунске армије током Другог светског рата се процењује на око 519.000.[51] Мировним уговорима потписаним по завршетку Париске мировне конференције 1947. године су одредбе Друге бечке арбитраже поништене и западне границе Румуније поново установљене. Северна Буковина и Бесарабија су остале под контролом Совјетског Савеза.

Број жртава холокауста над Јеврејима у Румунији у оквиру њених граница из 1939. године је процењен на 469.000, од тога 325.000 у Бесарабији и Буковини.[52]

Краљевина Румунија, 1939.

Период владавине комуниста[уреди]

Грб Комунистичке партије Румуније
Антикомунистички протести током Румунске револуције 1989.

Румунија је била једина источноевропска држава која је насилним путем збацила комунистички режим са власти. Током совјетске окупације Румуније влада којом је доминирала Комунистичка партија Румуније је спровела изборе на којима је путем застрашивања и преваром победила са 80% гласова.[53] Комунисти су се тада убрзано постављали на власт као доминантна политичка снага.

Комунисти су 1947. приморали краља Михајла I да абдицира и напусти државу и прогласили Румунију Народном Републиком.[54][55]

Румунија је остала под директном војном окупацијом и економском контролом Совјетског Савеза све до краја 1950-их. Током овог периода природна богатства Румуније су у континуитету исцрпљивале [56] мешовите совјетско-румунских компанија (Совјетром) основаних у експлоатационе сврхе.[57][58]

Током 1948. године држава почиње национализацију приватних предузећа а током 1949. године колективизацију у пољопривреди.[59]

Од касних 1940-их до раних 1960-их комунистичка влада је установила режим терора који је спроводила уз помоћ службе Секуритатеа (нова тајна полиција). Током овог периода они су покренули неколико кампања елиминације „државних непријатеља“ током којих је велики број људи убијен или затворен на основу произвољних политичких или економских разлога.[60] Казна је укључивала протеривање, унутрашњи егзил, смештај у логоре за принудни рад и затворе. Дисиденти су ефикасно потискивани. Злогласни експеримент је у овом периоду извршен у Питешти затвору, у којем је група политичких противника прошла кроз програм преваспитања кроз тортуру. Историјски подаци говоре о стотинама и хиљадама злостављаних људи, о смрти и тортури великог броја људи, како политичких противника тако и обичних људи.[61]

Када је 1965. године Николае Чаушеску дошао на власт, успоставио је одређену независност у вођењу спољне политике која се огледа у примерима да је Румунија била једина чланица Варшавског пакта која је осудила совјетску инвазију на Чехословачку 1968. године, није прекинуо дипломатске односе са Израелом после шестодневног рата 1967. године и успостављању економских (1963) и дипломатских (1967) односа са СР Немачком.[62] Такође, блиски односи са Арапским земљама и ПЛО су омогућили Румунији да одигра кључну улогу у израелско—египатском и израелско—ПЛО мировним процесима. .[63]

Ипак, како је румунски спољни дуг значајно порастао у периоду од 1977. до 1981. године (са 3 на 10 милијарди америчких долара), [64] утицај међународних финансијских организација као што су ММФ или Светска Банка је порастао и супротставио се аутархичној политици Николаеа Чаушескуа. Он је на крају иницирао пројекат враћања свих страних дугова који је довео до осиромашења становништва Румуније и исцрпео румунску привреду и истовремено значајно повећао овлашћења Секуритатее и успостављајући култ своје личности. Ово је довело до драматичног пада Чаушескуове популарности и кулминирало његовим свргавањем и ликвидацијом у крвавој Румунској револуцији 1989.

Председничка комисија за истраживање комунистичке диктатуре у Румунији је проценила број директних жртава комунистичке репресије на два милиона људи.[65][66] Овај број не укључује особе које су умрле на слободи због третмана који су имале у комунистичким затворима, нити укључује особе које су умрле због тешких економских услова у којима се нашла њихова држава.

Период демократије[уреди]

Трајан Басеску са Џорџом В. Бушом

После револуције, Национални фронт спаса који је предводио Јон Илијеску је предузео одређене мере у циљу успостављања вишепартијског политичког система и слободног тржишта.[67][68] Неколико главних политичких партија из предратног периода као што су Национал-сељачка демохришћанска странка, Национална либерална партија и Социјалдемократска партија су поново оживљене. После неколико већих политичких укрупњавања у априлу 1990. године је на Универзитетском тргу у Букурешту почео мирни протест којим су се оспоравали резултати недавних парламентарних избора уз оптужбе на рачун Фронта да су његови припадници бивши комунисти и чланови Секуритатее. Демонстранти нису признавали резултате избора проглашавајући их недемократским и тражили су изузеће из политичког живота бивших високопозиционираних чланова Комунистичке партије. Протести су брзо прерасли у непрекидне масовне демонстрације (познате као Голанијада). Мирни протести су прерасли у насиље а насилна интервенција рудара из рудника у долини реке Риу је позната као Минеријада јуна 1990.[69] Последица је било расформирање Фронта од чијих чланова је настало неколико политичких партија укључујући и Социјалдемократску партију, Демократску партију и Алијансу за Румунију. Социјалдемократска партија је владала Румунијом од 1990. до 1996. године посредством неколико коалиција и влада и са Јоном Илијескуом на месту председника државе. Од тада је било четири демократске промене владе: 1996. године демократско-либерална опозиција и њен лидер Емил Константинеску су освојили власт, 2000. године се Социјалдемократска партија вратила на власт а Јон Илијеску је поново постао председник и 2004. године је Трајан Басеску изабран за председника у оквиру изборне коалиције под називом Правда и истина. Басеску је тесном већином поново изабран 2009. године.[70]

Пост-хладноратовска Румунија је развила тесне односе са западном Европом, придружила се НАТО пакту 2004. године и била домаћин самита у Букурешту 2008. године.[71] Послала је пријаву за чланство у Европској унији у јуну 1993. године и постала придружена чланица Европске уније 1995. године, држава у поступку прикључивања 2004. године и чланица од 1. јануара 2007. године.[72]

После споразума о слободном кретању и политике пост-хладноратовског периода, као и тешкоћа живота током кризе 1990-их, Румунија је имала значајно повећање дијаспоре која је процењена на преко 2 милиона људи. Највећи број емиграната је у Шпанији, Италији, Немачкој, Аустрији, Уједињено Краљевство, Канади и САД.[73]

Током 2000-тих Румунија је имала једну од највећих стопа привредног раста у Европи и била је сматрана „Тигром источне Европе“.[74] ово је било праћено значајним побољшањима у развоју хуманости друштва.[75] Земља је била успешна у смањењу унутрашњег сиромаштва и успостављању функционалне демократије.[76] Ипак, Румунија се још увек суочава са изазовима по питању инфраструктуре, [77] здравствених услуга, [78] и корупције.[79]

Политика[уреди]

За више информација погледајте чланак Политика Румуније.

Румунија је демократска република. Законодавна грана Румунске власти чини два већа, Сенат (Senat) са 140 сенатора и Веће заступника (Camera Deputaţilor) са 345 посланика. Чланови оба већа се бирају на непосредним изборима сваке четири године.

Председник, глава извршне власти, се такође бира непосредним гласањем на период од пет година (до 2004. се бирао на четири године). Председник даје мандат премијеру који предлаже министре, које именује парламент.

Окрузи[уреди]

За више информација погледајте чланак Окрузи Румуније.
Окрузи Румуније (Трансилванија - зелено; Молдавија - црвено; Влашка - плаво; Добруџа - жуто; Банат - наранџасто)

Румунија је подељена у 41 judeţe или округ и територију града Букурешт (Bucureşti) – главног града.

Окрузи су (абецедним редом):

Привреда[уреди]

За више информација погледајте чланак Привреда Румуније.
Дачија Логан

Након распада Совјетског Блока у периоду 1989—1991., Румунија је остала са застарелом индустријом и индустријским и производним капацитетима који уопште не одговарају условима и потребама земље.

У фебруару 1997., у Румунији почиње детаљна макроекономска стабилизација и структурална реформа, али у том периоду транзиције долази до честих заустављања и настављања реформи који не доприносе брзом опоравку земље. Програм реструктурирања подразумева постављање на ноге и продају великих индустријских постројења и промене у пољопривредном и финансијском сектору.

Румунска нестабилна економска ситуација се ипак мења у макороекономски стабилну, са великим привредним растом и све мањом незапосленошћу.

Румунија је постигла споразум са ММФ-ом у августу 2004. О кредиту од 547 милиона $, али добијање друге транше је одгођено за октобар јер постоје неслагања у буџетским расходима земље.

2002. и 2003. година су успешне економске године са растом БНП-а од 4,5 % годишње. У првој половини 2004. године, раст је био чак 6,6 % што је највећи раст у региону, а у 2005. се предвиђа да ће бити 7-8 %. Просечна бруто плата у Румунији (за април 2004.) је 8.292.762 леја (око 200 €) и у порасту је у односу на претходни месец за 7,8 %. Просечна плата почетком 2004. године је била 5.969.555 леја.

Незапосленост у Румунији је у 2004. пала на 6,2 % што је доста мало у односу на неке земље западне Европе.

Децембра 1999., Румунија је позвана да почне преговоре о придруживању ЕУ, у коју је примљена, заједно са Бугарском, 1. јануара 2007. године.

Румунија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Највећи саобраћајни чвор је главни град, Букурешт, али због пространства државе и постојања јаких обласних средишта, важни саобраћани чворови су и Темишвар, Клуж, Констанца, Брашов, Крајова, Јаши.

Саобраћај[уреди]

По најновијим подацима из 2004. године укупна дужина железничке мреже у Румунији је 22.298 km, од чега је 36% електрификовано, а 27% су пруге са два колосека. По овим показатељима Румунија је четврта земља у Европи по развијености железничке мреже. Због тога и превоз свим врстама железнице заузима високо место у укупном саобраћају у земљи - претпоставља се да је 2004. године 45% свих путника у Румунији превезено управо железницом. Међутим, и поред дужоине пруга и значаја за земљу железничка мрежа је у веома лошем стању и интензивно се обнавља.

Једини град са метроом је Букурешт, који је развијен спрам величине града и има 4 линије. Букурешт поседује и железнички прстен око себе.

Укупна дужина путева у Румунији у 2004. години је 198.817 km (од чега је са чврстом подлогом 60.043 km). Од тога је дужина важних државних путева 14500 km. Дужина савремених ауто-путева тренутно износи свега 280 km, али се у наредним годинама очекује брза изградња нових деоница. Национални ауто-путеви носе двозначну ознаку „А+број“.

Канал Чернавода-Негру Вода

Румунија је приморска земља, али је морска обала кратка и северном половином мочварна. Због тога је развијена само једна лука, Констанца. Овај град је по припајању Румунији од безначајног насеља постао велика морска лука, једна од најзначајнијих у Европи, будући да је то црноморска лука најближа средњој Европи. Такође овај град је и једно од главних средишта у држави.

Са друге стране, речни саобраћај је развијен и међународног је значаја и у основи се ослања на значај Дунава, који доњом дужином тока протиче кроз Румунију. Дужина речних водених путева у земљи је преко 1000 km. Најважније луке на Дунаву су: Дробета Турну Северин, Калафат, Олтеница, Ђурђу, Браила, Галац, Тулћеа. Поред Дунава, значајан је и промет каналом Чернавода-Негру Вода, дужине 67 km.

Авиони на аеродрому „Хенри Коанда“

Будући да Румунија пространа земља у Европи, ваздушни саобраћај има већи значаја него у другим земљама. У Румунији постоји неколико авио-компанија, од којих је најпознатија и највећа ТАРОМ, а друге мање су Ромавиа, Карпатер, Блу Ер, Аквила Ер, Јон Ћириак Ер.

У земљи постоји 61 званично уписаних аеродрома, али само је 7 од њих уврштено на листу међународних аеродрома са IATA кодом:

У току је изградња новог међународног аеродрома у Брашову.

Највећи и најважнији аеродром у земљи је букурешки Аеродром „Хенри Коанда“, и данас познат као Отопени. Међутим, највећи пораст промета имао је аеродром Аеродром „Трајан Вуја“ у Темишвару због удаљености града од других већих градова у земљи.

У Румунији су званично уписана и 1 хелиодром (2006. године).

Демографија[уреди]

Популација Румуније између 1961—2010.
Етничка мапа Румуније у 2011.
За више информација погледајте чланак Демографија Румуније.

Према попису из 2011. године Румунија има 19.599.506[3] [4] становника и, слично другим државама у региону, број становника је у паду. Румуни чине 89,5% целокупне популације. Највећа етничка мањина су Секељи и Мађари који чине 6,6% популације а након њих долазе Роми са 2,46%.[80]

Мађари сачињавају већину у окрузима Харгита и Ковасна. Украјинци, Немци, Липовани, Турци, Татари, Срби, Словаци, Бугари, Хрвати, Грци, Руси, Јевреји, Чеси, Пољаци, Италијани, Јермени као и друге етничке групе сачињавају укупно 1,4% укупне популације.[81]

Од 745.421 Немца у 1930, [82] отало је само око 60.000.[83] У 1924., било је 796,056 Јевреја у Краљевини Румунији.[84] Број Румуна и оних чији су преци пореклом из Румуније процењује се да има око 12 милиона. У 2009, било је око 133.000 имиграната који су дошли да живе у Румунију и то углавном Турака, Молдаваца и Кинеза.

Румунски симболи
  • Етничке заједнице (попис 2001.):
УКУПНО 21.680.974 100,00 %
Румуни 19.399.597 89,48 %
Мађари 1.431.807 6,60 %
Роми 535.140 2,47 %
Украјинци 61.098 0,28 %
Немци 59.764 0,28 %
Руси 35.791 0,20 %
Турци 32.098 0,20 %
Татари 23.935 0,10 %
Срби 22.561 0,10 %
остали око 70.000 0,30 %
  • Вероисповести (процена за 2002):
Православни 87%
Протестанти 6,8 %
Римокатолици 5,6 %
остали (углавном Муслимани) 0,4 %
неизјашњени 0,2 %

Званични језик Румуније је румунски (Limbă Româna или само Româna), романски језик из италске подгрупе индоевропских језика.

Од мањинских језика, претежно су заступљени мађарски и немачки језик у Трансилванији, као и ромски. У румунском Банату мали број становника говори српски, а у округу Сучеава, мала етничка заједница (неколико хиљада људи) су Пољаци.

Већина становника Румуније су верници румунске православне цркве на чијем се челу од 12. септембар 2007. године налази патријарх Данијел. У општинама где живе Мађари и Немци, најчешћа вероисповест су римокатоличка и протестантска.

У Добруџи, области на обали Црног Мора живи мала муслиманска заједница (претежно турског порекла), као остатак отоманске колонизације у прошлости.

Највећи градови[уреди]

Букурешт
Букурешт
Клуж-Напока
Клуж-Напока
Темишвар
Темишвар
Јаши
Јаши		 Поредак Град Округ Број становника Констанца
Констанца
Крајова
Крајова
Галац
Галац
Брашов
Брашов
1 Букурешт Букурешт 1.677.985
2 Клуж-Напока Клуж 309.136
3 Темишвар Тимиш 303.708
4 Јаши Јаши 263.410
5 Констанца Констанца 254.693
6 Крајова Долж 243.765
7 Галаци Галац 231.204
8 Брашов Брашов 227.961
9 Плоешти Прахова 197.542
10 Велики Варадин Бихор 183.123
11 Браила Браила 168.389
12 Питешти Арђеш 148.264
13 Арад Арад 147.992
14 Сибињ Сибињ 137.026
15 Бакау Бакау 133.460
16 Таргу Муреш Муреш 127.849
17 Баја Маре Марамуреш 114.925
18 Бузау Бузау 108.384
19 Ботошани Ботошани 100.899
20 Сату Маре Сату Маре 94.948
Попис 2011.[85]


Мапа Румуније и већи градови

Култура[уреди]

Сибињ - европска престоница културе за 2007. годину

Главни чланак: Култура у Румунији

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Напомене[уреди]

  1. ↑ in ipsa terra nostra existencium - злодела зликоваца, нарочито Влаха/Румуна који живе у нашој држави; exterminandum seu delendum in ipsa terra malefactores quarumlibet nacionum, signanter Olachorum - да се протерају или истребе из наше државе злочинци који припадају било којој држави, нарочито Власи/Румуни)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ↑ Национална агенција за статистику [1]
  2. ↑ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ↑ 3,0 3,1 „Almost 19.6 ml people registered in Romania's Population and Homes Census”. Agerpres.ro. 1. 11. 2011.. Приступљено 26. 12. 2012.. 
  4. ↑ 4,0 4,1 [2][мртва веза од May 2014]
  5. ↑ „Geography, Meteorology and Environment” (на Romanian). Romanian Statistical Yearbook. 2004. Приступљено 07. 09. 2009.. 
  6. ↑ „Danube Delta”. UNESCO's World Heritage Center. Приступљено 09. 01. 2008.. 
  7. ↑ Trinkaus, E.; Milota, S; Rodrigo, R; Mircea, G; Moldovan, O (2003). „Early Modern Human Cranial remains from the Peştera cu Oase”. Journal of Human Evolution 45 (3): 245-253. doi:10.1016/j.jhevol.2003.08.003. PMID 14580595. 
  8. ↑ Zilhão, João (2006). „Neanderthals and Moderns Mixed and It Matters”. Evolutionary Anthropology 15: 183-195. doi:10.1002/evan.20110. 
  9. ↑ Herodotus 1859, стр. 213–217.
  10. ↑ „Assorted Imperial Battle Descriptions”. De Imperatoribus Romanis, An Online Encyclopedia of Roman Emperors. Приступљено 10. 01. 2008.. 
  11. ↑ „Dacia-Province of the Roman Empire”. United Nations of Roma Victor. Приступљено 10. 01. 2008.. 
  12. ↑ Deletant 1995, стр. 1.
  13. ↑ Matley 1970, стр. 85.
  14. ↑ Giurescu 1972, стр. 43, 98–101,141.
  15. ↑ Eutropius; Justin, Cornelius Nepos (1886). Eutropius, Abridgment of Roman History. London: George Bell and Sons. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  16. ↑ Watkins, Thayer. „The Economic History of the Western Roman Empire”. Приступљено 31. 08. 2008.. »"Цар Аурелијан је увидео реалност војне ситуације у Дачији и око 271. године повукао Римске трупе из Дачије остављајући је Готима. Дунав је поново постао северна граница Римског царства у источној Европи."« 
  17. ↑ Ghyka, Matila (1841). „A Documented Chronology of Roumanian History”. Oxford: B. H. Blackwell Ltd.. Архивирано из оригинала на датум 25. 01. 2007.. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  18. ↑ Jordanes 551.
  19. ↑ Iliescu & Paschale 1970, стр. 363, 587.
  20. ↑ 20,0 20,1 Teodor 1995, стр. 294–325
  21. ↑ Bóna, István (2001). „History of Transylvania: II.3. The Kingdom of the Gepids”. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  22. ↑ Bóna, István (2001). „History of Transylvania: II.4. The Period of the Avar Rule”. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  23. ↑ Constantine VII, Porphyrogenitus (950). Constantine Porphyrogenitus De Administrando Imperio. Constantinople. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  24. ↑ Xenopol 1896, стр. 168.
  25. ↑ Makkai, László (2001). „History of Transylvania: III. Transylvania in the Medieval Hungarian Kingdom (896–1526)”. In Köpeczi, Béla. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  26. ↑ Dani I., Gündish K. et al. (eds.), Documenta Romaniae Historica, Series C, Transilvania, vol.XIII (1366-1370), Bucarest. 1994. pp. 161–162
  27. ↑ Köpeczi, Béla, ed. (2001). „History of Transylvania: IV. The First Period of the Principality of Transylvania (1526–1606)”. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  28. ↑ Várkonyi, Ágnes R. (2001). Köpeczi, Béla. ed. History of Transylvania: VI. The Last Decades of the Independent Principality (1660–1711). 2. New York: Institute of History of the Hungarian Academy of Sciences. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  29. ↑ Ştefănescu 1991, стр. 114.
  30. ↑ Predescu, Lucian (1940). „Enciclopedia Cugetarea”. Enciclopedia Cugetarea. 
  31. ↑ István, Vásáry. „Cumans and Tatars”. cambridge.org. ISBN 9780511110153&ss=fro. Приступљено 07. 09. 2009.. 
  32. ↑ Rezachevici, Constantin (2000). „Mihai Viteazul: itinerariul moldovean” (на Romanian). Magazin istoric (5). Приступљено 31. 08. 2008.. [мртва веза од May 2014]
  33. ↑ „The Magyarization Process”. GenealogyRO Group. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  34. ↑ Kocsis, Karoly; Kocsis-Hodosi, Eszter (1999). Ethnic structure of the population on the present territory of Transylvania (1880-1992). Приступљено 31. 08. 2008.. 
  35. ↑ Kocsis & Kocsis-Hodosi 2001, стр. 102.
  36. ↑ Prodan, David (1971). Supplex Libellus Valachorum= Or, The Politicle Struggle of Romanians in Transylvania During the 18th Century. Bucharest: Academy of Social Republic of Romania. 
  37. ↑ Bobango 1979.
  38. ↑ „San Stefano Preliminary Treaty”. 1878. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  39. ↑ The Treaty of Berlin, 1878 - Excerpts on the Balkans. Berlin: Fordham University. 1878. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  40. ↑ Graham 2001, стр. 162.
  41. ↑ The Legal Status of the Bukovina and Bessarabia. 38. American Society of International Law. October 1944. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  42. ↑ Erlikman, Vadim (2004). Poteri narodonaseleniia v XX veke : spravochnik. Moscow. ISBN 978-5-93165-107-1. 
  43. ↑ „Statul National Unitar (România Mare 1919—1940)” (на Romanian). ici.ro. Приступљено 31. 08. 2008.. [мртва веза од May 2014]
  44. ↑ Ioan Scurtu, Theodora Stănescu-Stanciu, Georgiana Margareta Scurtu (2002) (на Romanian). Istoria Românilor între anii 1918-1940. University of Bucharest. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2007.. 
  45. ↑ Nagy-Talavera 1970, стр. 305.
  46. ↑ M. Broszat (1968) (на German). Deutschland — Ungarn — Rumänien. Entwicklung und Grundfaktoren nationalsozialistischer Hegemonial- und Bündnispolitik 1938-1941. pp. 552-553. 
  47. ↑ „The Biggest Mistakes In World War 2:Ploesti - the most important target”. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  48. ↑ Note: follow the World War II link: Ronald D. Bachman, ed. (09. 11. 2005.). Romania:World War II (2 ed.). Washington D.C.: Library of Congress.Federal Research Division. OCLC 1990 DR205.R613 1990. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  49. ↑ Hilberg, Raul; Yad Vashem (2004). „Executive Summary: Historical Findings and Recommendations” (PDF). International Commission on the Holocaust in Romania. Архивирано из оригинала на датум 13. 3. 2010.. Приступљено 31. 08. 2008.. »“no country, besides Germany, was involved in massacres of Jews on such a scale.”« 
  50. ↑ Tomiuc, Eugen (6. 5. 2005.). „World War II – 60 Years After: Former Romanian Monarch Remembers Decision To Switch Sides”. Архивирано из оригинала на датум 30. 09. 2007.. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  51. ↑ 51,0 51,1 „Twentieth Century Atlas - World War Two Casualty Statistics”. Users.erols.com. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  52. ↑ Martin Gilbert. Atlas of the Holocaust. 1988
  53. ↑ „Romania: Country studies - Chapter 1.7.1 "Petru Groza's Premiership"”. Federal research Division, Library of Congress. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  54. ↑ „Romania”. CIA - The World Factbook. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  55. ↑ „Romania - Country Background and Profile”. ed-u.com. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  56. ↑ Rîjnoveanu, Carmen (2003). „Romania's Policy of Autonomy in the Context of the Sino-Soviet Conflict” (PDF). Czech Republic Military History Institute, Militärgeschichtliches Forscheungamt. pp. 1-. Приступљено 31. 08. 2008.. [мртва веза од May 2014]
  57. ↑ Roper 2000, стр. 18.
  58. ↑ Cioroianu 2005, стр. 68–73.
  59. ↑ Stoica 2007.
  60. ↑ Caraza, Grigore (2004) (на Romanian). Aiud însângerat. Chapter IV. Editura Vremea XXI. ISBN 978-973-645-050-1. 
  61. ↑ Ioniţoiu, Cicerone (2000) (на Romanian). Victimele terorii comuniste. Arestaţi, torturaţi, întemniţaţi, ucişi. Dicţionar. Bucharest: Editura Maşina de scris. ISBN 978-973-99994-2-7. 
  62. ↑ „Romania: Soviet Union and Eastern Europe”. Country Studies.us. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  63. ↑ „Middle East policies in Communist Romania”. Country Studies.us. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  64. ↑ Deletant, Dennis. „New Evidence on Romania and the Warsaw Pact, 1955-1989”. Cold War International History Project e-Dossier Series. Приступљено 31. 08. 2008.. [мртва веза од May 2014]
  65. ↑ (на Romanian) Recensământul populaţiei concentraţionare din România în anii 1945-1989. Sighet: Centrul Internaţional de Studii asupra Comunismului. 2004. 
  66. ↑ Raportul Comisiei Prezidenţiale pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. Comisia Prezidenţială pentru Analiza Dictaturii Comuniste din România. 15. 12. 2006.. pp. 215-217. 
  67. ↑ Carothers, Thomas. „Romania: The Political Background” (PDF). Приступљено 31. 08. 2008.. »"This seven-year period can be characterized as a gradualistic, often ambiguous transition away from communist rule towards democracy."« 
  68. ↑ Hellman, Joel (January 1998). „Winners Take All: The Politics of Partial Reform in Postcommunist”. Transitions World Politics 50 (2): 203-234. 
  69. ↑ Bohlen, Celestine (15. 06. 1990.). „Evolution in Europe; Romanian miners invade Bucharest”. The New York Times. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  70. ↑ „Presa internationala despre alegerile din Romania: Traian Basescu a castigat la limita; Romanii au mici sperante sa se dezghete ajutorul de la FMI - International”. HotNews.ro. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  71. ↑ „NATO update: NATO welcomes seven new members”. NATO. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  72. ↑ „EU approves Bulgaria and Romania”. BBC News. 26. 09. 2006.. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  73. ↑ „Romania”. focus-migration.de. Приступљено 28. 08. 2008.. 
  74. ↑ „Adevarul”. Adevarul.ro. 3. 6. 2008.. Приступљено 8. 11. 2010.. [мртва веза од May 2014]
  75. ↑ „Human Development Report 2009 - Country Fact Sheets - Romania”. Hdrstats.undp.org. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  76. ↑ „Tracking the Millennium Development Goal”. MDG Monitor. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  77. ↑ „Romania's Infrastructure and International Transport Links”. Romania Central. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  78. ↑ „Romania, world’s 53rd country in quality of life index « Denisa Morariu”. Denisamorariu.wordpress.com. 8. 1. 2010.. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  79. ↑ „D+C 2010/03 – Focus – Roos: In Romania and Bulgaria, civil-society organisations are demanding rule of law - Development and Cooperation - International Journal”. Inwent.org. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  80. ↑ „European effort spotlights plight of the Roma”. usatoday. 10. 02. 2005.. Приступљено 31. 08. 2008.. 
  81. ↑ (на Romanian) Official site of the results of the 2002 Census (Report). Приступљено 31. 08. 2008.. [мртва веза од May 2014]
  82. ↑ „German Population of Romania, 1930-1948”. hungarian-history.hu. Приступљено 07. 09. 2009.. 
  83. ↑ „German minority”. auswaertiges-amt.de. Приступљено 07. 09. 2009.. 
  84. ↑ „The Virtual Jewish History Tour - Romania”. jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 07. 09. 2009.. 
  85. ↑ [3]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Портал Европска унија
Портал Европа

Са других Викимедијиних пројеката:

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Румунија&oldid=11228192“