Литванија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 55° 20' СГ Ш, 24° 06' ИГД

Литванска Република
Lietuvos Respublika
Застава Литваније Грб Литваније
Застава Грб
Крилатица: 'Vienybė težydi (Снага је у јединству)
Химна
Tautiška giesmė
„Национална Химна“
Положај Литваније
Главни град Grand Coat of arms of Vilnius.svg Вилњус
54°41′N 25°19′E
Службени језик литвански[1]
Облик државе Мешовита Република
 — Председник Далија Грибаускајте
 — Премијер Алгирдас Буткевичијус
Површина  
 — укупно 65.200 km² (123)
 — вода (%) 1,35%
Становништво  
 — 2014. 2.939.431 [2] (138)
 — густина 50,3/km²
БДП / ПКМ ≈ 2011
 — укупно $59.825 милијарди[3] (75)
 — по глави становника 18.278[3] (49)
ПХР (2010) Green Arrow Up.svg 0,783[4] (44) — висок
Валута евро
Временска зона UTC +2 (EET)
+3 UTC (EEST) лети
Интернет домен .lt¹
Позивни број +370
¹ Као чланица ЕУ користи и домен .eu

Литванија (лит. Lietuva), или званично Литванска Република (лит. Lietuvos Respublika) је највећа од три прибалтичке државе у северној Европи.[5] Излази на југоисточне обале Балтичког мора. На северу се граничи са Летонијом, на југоистоку са Белорусијом, на југу је Пољска, а на југозападу Русија.

У 14. веку Литванија је била међу територијално највећим државама Европе, а тадашња Велика кнежевина Литванија се простирала од Црног мора на југу до Балтичког мора на северу. Од 1569. била је у заједничкој држави са Пољском. Током 18. века изгубила је већи део своје територије.

Након Првог светског рата, Литванија је прогласила независност 16. фебруара 1918. године. Почетком 40-их година ХХ века прво је била окупирана од стране Совјетског Савеза а убрзо потом и од стране Трећег рајха. Након краха Немачке у Другом светском рату, Литванија поново 1944. долази под власт Совјетског Савеза. Дана 11. марта 1990. Литванија је обновила своју независност и тако постала прва држава која је изашла из састава Совјетског Савеза.

Литванија је чланица Европске уније, НАТО-а и Савета Европе. Од 21. децембра 2007. је и пуноправна чланица Шенгенског споразума.[6] Главни град Вилњус је 2009. године био проглашен за Европску престоницу културе и уједно је славио и хиљаду година постојања под тим именом.

Етимологија[уреди]

Први писани подаци о имену Литванија (лит. Lietuva) потичу из Кведлинбуршких анала (лат. Annales Quedlinburgenses)[7] од 9. марта 1009. године. У аналима се помиње латинизована словенска варијанта имена Lietuva — „Литва“ или „Litua“. У Немачким списима из XII и 13. века забележено је име „Lettowen“.[8]

Тачно значење имена нити његов извор још увек нису у потпуности познати. Претпоставља се да је овај етноним у вези са неким локалним хидронимом што је представљало честу праксу међу балтичким племенима. Претпоставља се да је термин „Lietuva“ изведен или од литванске речи „lyti“ која је означавала кишовито место или од хидронима „Lietā“.[9] „Lietā“ је било изворно име за малену реку (данас Лиетава) код данашњег археолошког локалитета Кернаве који представља језгро првих литванских држава.

Географија[уреди]

За више информација погледајте чланак Географија Литваније.

Географски положај и границе[уреди]

Географски центар Европе у Литванији

Литванија је смештена у северозападној Европи, на географској ширини између 53° и 57° северно и између 21° и 27° источне географске дужине. Према прорачунима Географског института Француске из 1989. географски центар европског континента налази се 26 км северно од Вилњуса, у близини села Пурнушкес на координатама 54°54′N 25°19′E / 54.9, 25.317 (Пурнушкес (центар масе)).[10][11] У близини је лоциран и музеј на отвореном посвећен географском срцу Европе. Литванија је смештена на прелазу из Средњоевропске у Источноевропску низију и обухвата југоисточни део Балтичке обале.

Данашње границе су формиране 1945. године, а укупна дужина граница је 1.273 км. Најдужа граница је према Белорусији на југу и истоку —502 км. На северу је —453 км дуга граница са Летонијом, на југозападу граничи са Калињинградском облашћу Русије (227 км), а економски је најважнија јужна граница са Пољском која је уједно и најважнији економски партнер Литваније (91 км). На истоку Литванија излази на —108 км песковите Балтичке обале, међутим свега —38 км обале има приступ отвореном мору. Остатак обале је од отвореног мора заклоњен 67 метара високом пешчаном Курском превлаком. На уском улазу у Курски залив сместила се најважнија литванска лука Клаипеда, једина чије се обале не леде током целе године. Између Курске превлаке и континента смештен је плитки Курски залив који се протеже у јужном делу обале, и пружа се на југ све до града Калињинграда у Русији.

Топографска карта Литваније
Пешчане дине на Курској превлаци

Рељеф[уреди]

Рељеф Литваније је настао као последица глацијације током последњег леденог доба које се окончало пре око 23.000 година и карактеришу га блага узвишења (фосилни моренски бедеми) између којих су смештене плодне и ниске равнице. Уз балтичку обалу на западу пружа се уска равница, просечне ширине 15 до 20 км и максималне висине око 50 метара, са које се издижу ниски брежуљци и пешчане дине које се стрмо спуштају ка мору. Идући ка истоку, низија постепено прелази у благо заталасано Жемајтијско побрђе чија је маскимална висина до 234 метра (Мјадвегалис гора). Кроз централне делове земље, од североистока ка југозападу у дужини од преко 100 км протеже се велика Средњолитванска низија (Lietuvos Vidurio žemuma) просечне висине 80 до 90 метара. Низија је испуњена језерским седиментима и глацијалним материјалом и представља аграрни центар земље. Идући даље ка истоку и југу надморска висина опет благо расте и то је највиши део Литваније (Балтичка греда). Ту се налази и највиши врх у земљи Аукштојас висине 294 метра. На крајњем југоистоку се налази опет појас нешто нижег земљишта просечне висине око 120 метара (Pietryčių lyguma).

Хидролошке карактристике[уреди]

Речна мрежа Литваније је веома густа. Чак 758 река има ток дужи од 10 км. Све литванске реке припадају сливу Балтичког мора. Најдужа литванска река је Њемен. Остали важнији водотоци су Нерис (или Вилија), Вента и Шешупе. Пловно је укупно око 600 км речних токова. Постоји и мноштво језера, посебно на крајњем североистоку земље. Површину већу од 10 км² има 2.833 језера, а регистровано је још и преко 1.600 мањих језераца и мочвара. Језера заузимају укупно 1,73 % државне територије.

Клима[уреди]

Литванију одликује веома блага клима која представља прелаз између океанске и континенталне климе. Просечне јануарске температуре се крећу од -2.5 °C на обали до -6 °C у унутрашњости, док је јулски просек у целој земљи око 16 °C. Снежне падавине су редовна појава током зимског периода.

Просечна количина падавина је од 800 до 900 мм у приобалним деловима и опада ка унутрашњости на 600 мм у источним деловима. Дужина вегетационог периода се креће од 169 дана на истоку до 202 дана у западним деловима земље.

Температурни екстреми по месецима у Литванији имају следеће вредности:[12]

Екстремне вредности температура у °C
Месец
Јан
Феб
Мар
Апр
Мај
Јун
Јул
Авг
Сеп
Окт
Нов
Дец
Апсолутни максимум
+12.6
+16.5
+21.8
+28.8
+34
+35
+37.5
+36
+32
+26
+18
+15.6
Апсолутни минимум
-40.5
-42.9
-37.5
-23.0
-6.8
-2.8
+0.9
-2.9
-6.3
-19.5
-23
-34

Национални паркови[уреди]

У Литванији постоји пет националних паркова:

Историја[уреди]

За више информација погледајте чланак Историја Литваније.

Праисторијски период на тлу Литваније[уреди]

Први људи на територији данашње Литваније населили су се у Х миленију пре нове ере, непосредно након последњег леденог доба. Те првобитне миграције одвијале су се из правца Јиланда и данашње Пољске. То су углавном била номадска ловачка племена. Током VIII миленија пре нове ере клима је постала доста топлија што је погодовало развоју шума, а самим тим је довело и до постепеног стварања седелачких насеља јер је храна била доступнија. У III миленијуму већ су почели да се развијају трговина и занатство. Негде око 2500. пре нове ере на ово подручје су почели да се досељавају први Праиндоевропљани који су се мешали са домицијелним племенима, и тако су настали данашњи Балтички народи.[13]

Данашњи Литванци представљају потомке древних Балта, који су уједно били преци и данашњих Летонаца и Пруса. Иако Балтичка племена никада нису била под директним утицајем Римског царства, одржавали су блиске трговачке контакте са њима (ћилибар).[14]

Средњовековна Литванија[уреди]

Витаутас Велики

Литванска племена су се ујединила током 1230-их година под Миндаугасом који је 1253. и крунисан за првог Краља Литваније. Након његовог убиства 1263. Литванија је била на удару Тевтонских витезова Ливонијског реда наредних стотину година.

До краја 14. века Велика кнежевина Литванија је постала једна од најмоћнијих европских држава, а територијално се простирала све до Црног мора на југу.[15] Њена геополитичка позиција између Истока и Запада одредила је и њен мултикултурални и мултиконфесионални карактер. Литванска владајућа елита тог времена је дозвољавала верске слободе а староруски језик је кориштен у службеним списима.

Године 1386. велики војвода Јогаила је крунисан за краља заједничке Пољско-литванске државе. За време његове владавине Литванија је примила хришћанство. Након династичких сукоба 1392. на престо долази Витаутас Велики за чије владавине је Литванија доживела свој врхунац моћи. Под његовим водством Литванско-пољска унија је извојевала велику победу над Тевтонцима у бици код Гринвалда 1410. и то је била једна од највећих средњовековних битака.[16][17][18] Након Витаутасове смрти, литвански племићи су покушали да растуре унију са Пољском, али због експанзије Московске кнежевине крајем 15. века односи са Пољском су још више ојачани.

Период између XVI и 20. века[уреди]

Велика кнежевина Литванија и Пољско-литванска унија

Године 1569. формирана је нова, друга по реду Државна заједница Пољске и Литваније. Међутим иако је Литванија у оквиру те нове заједнице задржала независност у неким областима, попут војске, монете и законодавства, процес интензивне полонизације захватио је све сфере живота, од уметности до националног идентитета.[19] У периоду од средине XVI до средине 17. века дошло је до процвата уметности и образовног система под утицајем ренесансе и реформације.

Током Северних ратова (1656—1661) Литванија је војнички и економски поражена од стране Шведске, а током Великог северног рата (1700—1721) између Русије и Шведске изгубила је скоро 40% популације.[20] Јачање Русије и све учесталији сукоби међу племством довели су до распада Пољско-литванске заједнице и њене поделе између Русије, Хабзбуршке Аустрије и Пруске (1772. до 1795).

Највећи део територије Литваније припао је Царској Русији. Након неуспешних устанака 1831. и 1863. који су имали за циљ обнављање заједнице са Пољском, руске царске власти су почеле да проводе интензивну политку русификације на тлу Литваније. Због разних репресалија, али и глади у периоду између 1868. и 1914. из Литваније се иселило око 635.000 Литванаца, или 20% целокупне популације. Многи од њих су емигрирали у САД.[21]

ХХ век[уреди]

Литвански национални Савет је искористио слабости у Русији непосередно после Првог светског рата и 16. фебруара 1918. обновио државност Литваније. Међутим, млада Литванска држава се већ на почетку свог постојања суочавала са територијалним споровима са Немачком и Пољском. Историјска престоница Вилњус је окупиран од стране Пољске у октобру 1920. што је довело до прекида односа између две земље, а престоница је привремено пребачена у Каунас. Област око града Клајпеде је враћена Немачкој 1939. године. Исте године када је изгубљена Клајпеда, СССР је извршио инвазију на Пољску, а Вилњус је враћен Литванији.[22] Међутим 9 месеци касније, у јулу 1940. Совјетски Савез је окупирао и анектирао Литванију, у складу са Споразумом Рибентроп-Молотов.[23][24] Годину дана касније Трећи рајх је окупирао Литванију, а током трогодишње окупације у Холокаусту је страдало око 190.000 литванских Јевреја (или 90% предратне јеврејске популације Литваније).[25]

Грб Литванске ССР

Након повлачења трупа Вермахта 1944. Литванија се вратила у састав Совјетског Савеза као Литванска ССР. У периоду од 1944. до 1952. на територији Литваније је деловао партизански герилски покрет (око 100.000 герилаца) који се борио против совјетске власти. У тој борби страдало је око 30.000 герилаца и њихових присталица, а далеко већи број је депортован у сибирске гулаге. Процењује се да је током Другог светског рата и за време Стаљинове власти Литванија имала око 780.000 људских жртава.[26] Педесет година комунистичке владавине је окончано појавом гласности и перестројке у Совјетском Савезу, и Литванија је, предвођена антикомунистичким и антисовјетским покретом Сајудисом (Sąjūdis), обновила своју независност 11. марта, 1990. године. Литванија је тако постала прва чланица Совјетског Савеза која је прогласила независност. Совјети су покушавали да осујете сепаратистичке тежње тако што су завели економску блокаду према Литванији, а 13. јануара 1991. совјетска армија је чак и ушла у Вилњус, и тада је убијено 14 литванских држављана.[27] Прво међународно признање Литванији стигло је са Исланда 4. фебруара 1991. године а већ 17. септембра исте године примљена је у пуноправно чланство у Уједињеним нацијама. Након повлачења последњих совјетских јединица са своје територије у августу 1993. Литванија је у јануару 1994. аплицирала за чланство у НАТО, а у пуноправно чланство у тој војној организацији је примљена 29. марта 2004. Нешто касније 1. маја, исте године постала је и чланица Европске уније.

Демографија[уреди]

За више информација видети Демографија Литваније и Литванци.

Према подацима националне статистичке службе (Statisticos Departmentas) број становника Литваније у 2011. години је 3.245.000 што је за око 80.000 становника мање у односу на претходну годину, или за 110.000 мање у поређењу са 2009. годином.[28] Први и Други светски рат, велике емиграције у периоду 1922—1945. и репресалије од 1940. до 1950. су имале веома негативан утицај на популациону слику Литваније. У периоду између 1940. и 1952. Литванија је изгубила око 850.000 становника или трећину целокупне популације. Тако је према резултатима пописа из 1959. Литванија те године имала мање становника него 1913. године.[29] Годишња стопа раста становништва у 2007. години повећана је за свега 0,3%.

Према подацима (Statisticos Departmentas) за 2011.[28] етнички састав је био следећи:

Coat of arms of Lithuania.svg
 Литванци Пољаци Руси Белоруси Украјинци Немци Јевреји Татари Летонци Роми Остали Укупно
Број 2.721.500 212.800 175.000 41.100 21.100 3.000 3.400 3.100 2.400 2.900 58.400 3.244.600
% 83,9 6,6 5,4 1,3 0,6 0,1 0,1 0,1 0,1 0.1 1.7 100

Пољска национална мањина је углавном распоређена у подручју око главног града. Највећи број Руса живи у Клајпеди где чине трећину становништва и у Вилњусу (14 % популације). Некада најбројнија мањинска заједница Јевреја данас је сведена на мање од 1% у укупној популацији.

Очекивана животна доб (према подацима за 2009.) износила је 66 година за мушкарце и 78 година за жене, што представља највећу разлику у животној доби међу половима у ЕУ. Стопа смртности новорођенчади је 5,9 на 1.000 рођених.[30] Са 30,4 самоубиства на 100.000 становника на првом је месту у свету (1995. тај број је износио 45,6 на 100.000),[31] док је по броју убистава на првом месту у ЕУ.[32]

Језици[уреди]

За више информација погледајте чланак Литвански језик.
Проценат говорника страних језика у Литванији 2005. по подацима Еуростата[33]

Према уставу Литваније службени језик је литвански.[1] и матерњи је језик за око 85 % становника у земљи. Литвански језик (лит. lietuvių kalba) је индоевропски језик из групе балтичких језика и користи латинично писмо са 32 слова (20 сугласника и 12 самогласника).[34] Укупан број говорника се процењује на око 3.500.000, од чега је око 500.000 говорника ван Литваније.

За око 8,2 % матерњи језик је руски, док је 5,8% говорника пољског језика. Као последица дуготрајног руског утицаја у земљи око 80% становништва говори руски језик, који је de facto други језик у земљи. Из истих историјских разлога доста су раширени и пољски и немачки језик. У школском систему енглески језик се обично изучава као примарни страни језик, тако да број говорника овог језика у последње време константно расте.[35]

Религија[уреди]

Брдо Крстова у близини Шјауљаја
Црква свете Ане у Вилњусу
Католичка црква на истоку земље

Према истраживању Еуробарометра из 2005. године[36] 49% грађана Литваније се изјаснило као верујући у Бога, 36% сматра да постоји нека „виша сила“ док се остатак изјаснио као атеисти. Према истом истраживању око 80% популације припада Римокатоличкој цркви. Почетком 20. века Протестанска црква је била на другом месту по броју чланова (око 200.000 верника), али је тај проценат данас знатно мањи и износи око 20.000 верника углавном на северу и западу земље. Око 5% становника су верници Руске православне цркве (углавном етнички Руси).

Током Совјетског периода деловање црквених заједница у земљи је било забрањено, верски објекти су рушени а бројни верници и свештеници су депортовани у гулаге широм Сибира. Неки свештеници су били активни чланови покрета отпора против совјетске власти.

Симбол борбе за хришћанство и католичанство у Литванији је Брдо Крстова (лит. Kryžių kalnas) које се налази 12 км северно од града Шјауљаја. Ово место је имало посебно значење у време совјетске владавине и постало је симбол отпора литванског народа. Иако су совјетске власти три пута уклањале крстове са брда, Литванци су их увек изнова враћали, тако да данас има преко 100.000 крстова различитих димензија на брду.[37]

Образовни систем[уреди]

Прва школска установа на територији Литваније везује се за постојање Вилњуске катедрале и датира из 1378. године.[38] Универзитет у Вилњусу је основан 1579. године и то је најстарија високошколска установа у земљи. Нешто касније основан је и Универзитет у Каунасу.

Универзитет у Вилњусу
Зграда основне школе у месту Раудон

Образовним сектором у земљи руководи Министарство образовања и науке Владе Литваније.[39] Према Уставу основно образовање које траје десет година је обавезно за све (и траје од 6. до 16. године старости).[40] Према подацима Светске Банке, 100% становника старијих од 15 година се може сматрати писменим,[41] док је према подацима за 2008. годину трећина популације земље старости од 25 до 64 године имала високи степен образовања, а чак 61% у истој старосној скупини завршену средњу или вишу школу.[42] Око 90% пунолетних Литванаца говори један страни језик, док око половина становништва користи два страна језика (углавном руски и енглески језик).

Велики проблем Литванији данас представља „одлив мозгова“, односна одлазак високообразованих кадрова на рад у иностранство, због боље плаћених послова и наставка школовања. Од уласка у ЕУ 2004. Литванију је напустило 180.000 високообразованих кадрова (углавном младих људи).[43][44]

Године 2008. на територији Литваније је деловало 15 државних универзитета и 6 приватних института, 16 јавних и 11 приватних високих школа.[45] Најважније образовне установе су Универзитет у Вилњусу (најстарији у северној Европи) те Технолошки Факултет у Каунасу.

Највиша научна институција у земљи је Академија наука Литваније (лит. Lietuvos mokslų akademija) основана 1941. године са седиштем у Вилњусу.

Насеља[уреди]

Вилњус
Вилњус
Каунас
Каунас

 Поредак Град Популација Поредак Град Популација

Клајпеда
Клајпеда
Шјауљај
Шјауљај
1. Вилњус 547.000 11. Кедајњај 31.000
2. Каунас 353.000 12. Телшјај 30.000
3. Клајпеда 162.000 13. Висагинас 28.200
4. Шјауљај 126.300 14. Таураге 27.700
5. Паневежис 112.700 15. Укмерге 27.350
6. Алитус 67.500 16. Плунге 23.161
7. Маријамполе 46.700 17. Кретинга 21.500
8. Мажејкај 40.500 18. Шилуте 21.000
9. Јонава 34.238 19. Радвилишкис 19.400
10. Утена 32.500 20. Паланга 17.574
Statistikos Departamentas[46]


Политички живот[уреди]

Управна подела земље[уреди]

За више информација погледајте чланак Административна подела Литваније.
Карта управне поделе Литваније

Литванија се дели на округе (литвански: apskritis). Укупно постоји 10 округа, чија су имена изведена од њихових управних средишта, одн. великих градова Литваније. То су:

Економија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Култура и уметност[уреди]

Спорт[уреди]

Национални спорт у Литванији је кошарка. Кошаркашка репрезентација Литваније је освојила три бронзане медаље на Олимпијским играма и једну на Светском првенству. На Европском првенству репрезантација је дошла до три златне медаље, једне сребрне и једне бронзане.[47] Познати играчи су: Арвидас Сабонис (први Литванац члан NBA куће славних), Жидрунас Илгаускас, Шарунас Марчиулионис, Даријус Сонгајла, Шарунас Јасикевичијус и Линас Клејза. У Литванији су одржане две завршнице Европских првенстава 1939. и 2011.[48] КК Жалгирис[49] је 1999. освојио Евролигу и 1998. Еврокуп, а КК Лијетувос ритас[50] је двоструки освајач Еврокупа. Женска репрезентација је освојила по једну златну и сребрну медаљу на Европском првенству. Закључно са 2012. годином, Литванија је као незвисна држава учествовала на 8 Летњих и 7 Зимских олимпијских игара. Литвански спортисти су до сада освојили 6 златних, 5 сребрних и 10 бронзаних медаља, све на Летњим игарама.[51] Најуспешнији су атлетичари. Ромас Убартас[52] је освоји злато на Олимпијским играма 1992. у Барселони у бацању диска. Виргилијус Алекна[тражи се извор од 03. 2014.] је двоструки Олимпијски шампион у бацању диска 2000. и 2004. а 2008. је освојио бронзану медаљу. Аустра Скујите је 2004. у Атини освојила сребро у седмобоју.[тражи се извор од 03. 2014.] На Светским првенствима, литвански атлетичари су до сада освојили две златне, две сребрне и једну бронзану медаљу, а на Европским једну златну, две сребрне и три бронзане.[53]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ↑ 1,0 1,1 "Lithuania". Encyclopedia Britannica., Приступљено 9. 10. 2010.
  2. ↑ Number of population
  3. ↑ 3,0 3,1 "Lithuania". International Monetary Fund., Приступљено 4. 5. 2011.
  4. ↑ "Human Development Report 2010". United Nations. 2010. Retrieved 5 November 2010.
  5. ↑ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  6. ↑ "Lietuva įsiliejo į Šengeno erdvę". Vidaus reikalų ministerija., Приступљено 22. 12. 2007. ((lt))
  7. ↑ Baranauskas, Tomas (Fall 2009). "On the Origin of the Name of Lithuania". Lithuanian Quarterly Journal of Arts and Sciences 55 (3).ISSN 0024-5089, Приступљено 11. 4. 2013.
  8. ↑ Zinkevičius, Zigmas (2007). Senosios Lietuvos valstybės vardynas. ((lt))
  9. ↑ Zigmas Zinkevičius. Kelios mintys, kurios kyla skaitant Alfredo Bumblausko Senosios Lietuvos istoriją 1009-–1795m. Voruta, 2005. ((lt))
  10. ↑ Jan S. Krogh. "Other Places of Interest: Central Europe", Приступљено 11. 4. 2013.
  11. ↑ "Europos Parkas: Open Air Museum of the Centre of Europe". EU PHARE 2001 Co-operation in the Baltic Sea Region Programme.
  12. ↑ "Records of Lithuanian climate". www.meteo.lt., Приступљено 25. 4. 2010.
  13. ↑ Lietuvos istorijos forumas ((lt))
  14. ↑ Amber Road ((en))
  15. ↑ Magocsi 1996, стр. 128.
  16. ↑ The New Encyclopaedia Britannica: .v. 17, 1998. pp. 545
  17. ↑ R. Fawn Ideology and National Identity in Post-communist Foreign Policies. pp. 186
  18. ↑ Lane 2001.
  19. ↑ Stone 2001, стр. 63.
  20. ↑ "The Roads to Independence".[мртва веза од 01. 2014.] Liw.lt. Retrieved 2011-06-05. ((en))
  21. ↑ "Lithuanians in the United States". Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company. 1913.
  22. ↑ J.Lee Ready , World War Two. Nation by Nation, London, Cassell. 1995. ISBN 978-1-85409-290-8. pp. 191
  23. ↑ I. Žiemele. Baltic Yearbook of International Law, 2001. 2002, Vol.1, pp. 10
  24. ↑ K. Dawisha, B. Parrott. The Consolidation of Democracy in East-Central Europe. 1997. pp. 293.
  25. ↑ Račinskas’s Version of ‘Holocaust Studies’, Приступљено 11. 4. 2013.
  26. ↑ "US Department of State Bureau of Public Affairs, August 2006".State.gov., Приступљено 25. 4. 2010.
  27. ↑ BBC Story 1991: Bloodshed at Lithuanian TV station, Приступљено 11. 4. 2013.
  28. ↑ 28,0 28,1 Department of Statistics to the Government of the Republic of Lithuania."Population by ethnicity", Приступљено 11. 4. 2013.
  29. ↑ Algirdas Stanaitis. Lietuvos TSR gyventojai. (Жители Литовской ССР) Vilnius, Mintis, 1973. pp. 12, 17, 18((lt))
  30. ↑ „"Statistics Lithuania".”. Stat.gov.lt. Приступљено 5. 6. 2011.. 
  31. ↑ „"Eurostat – Tables, Graphs and Maps Interface (TGM) table".”. epp.eurostat.ec.europa.eu. Приступљено 26. 12. 2010.. 
  32. ↑ Lietuvoje žudoma dažniau nei kitur ES, Vilniuje – rečiau nei Rygoje. ((lt))
  33. ↑ http://ec.europa.eu/public_opinion/archives/ebs/ebs_243_en.pdf
  34. ↑ Languages of Lithuania. Ethnologue.com
  35. ↑ The Languages spoken in Lithuania. ((es))((en))
  36. ↑ „"Eurobarometer on Social Values, Science and technology 2005"”. (PDF). pp. 11. Приступљено 5. 5. 2007.. 
  37. ↑ "Kryžių skaičius". Lithuanian Millennium of Cultural Heritage Virtual Tour. Retrieved 2007-05-06. ((lt))
  38. ↑ Kiaupienė & Petrauskas 2009, стр. 145-147
  39. ↑ „"Education in Lithuania".”. European Agency for Development in Special Needs Education. Приступљено 6. 4. 2010.. 
  40. ↑ „"The Constitution of the Republic of Lithuania came into force on 2 November 1992", Приступљено 11. 4. 2013.
  41. ↑ "World Bank – ICT at a Glance".”. World Bank. Приступљено 7. 4. 2010.. [мртва веза од 01. 2014.]
  42. ↑ „"Vocational Education and Training in Lithuania".”. Lithuanian Ministry of Science and Education. Приступљено 7. 4. 2010.. 
  43. ↑ „"Tarptautinė migracija – Rodiklių duomenų bazėje".”. Db1.stat.gov.lt. Приступљено 5. 6. 2011.. 
  44. ↑ „"Baltic brain drain hits hardest in Lithuania".”. Rt.com. Приступљено 5. 6. 2011.. 
  45. ↑ „"Lithuania, Academic Career Structure".”. European University Institute. Приступљено 7. 4. 2010.. 
  46. ↑ Statistics Lithuania подаци за 2009. годину
  47. ↑ http://www.musukrepsinis.lt/ Сајт Литванског кошаркашког савеза
  48. ↑ „Историја Европских првенстава на FIBAEUROPE.COM”. Eurobasket2013.org. Приступљено 24. 11. 2013.. 
  49. ↑ http://www.zalgiris.lt/ Званични сајт клуба
  50. ↑ сајт клуба
  51. ↑ http://www.ltok.lt/ Олимпијски комитет Литваније
  52. ↑ Romas Ubartas Bio, Stats, and Results | Olympics at Sports-Reference.com, Приступљено 11. 4. 2013.
  53. ↑ Атлетски савез Литваније, Приступљено 11. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Stone, Daniel (2001). The Polish-Lithuanian state: 1386–1795. pp. 63. 
  • Magocsi, Paul (1996). History of the Ukraine. pp. 128. 
  • Kiaupienė, Jūratė; Petrauskas, Rimvydas (2009). Lietuvos istorija. IV. Vilnius: Baltos lankos. pp. 145-147. ISBN 978-9955-23-239-1. 
  • Lane, Thomas (2001). Lithuania: Stepping Westward. 

Спољашње везе[уреди]

Портал Европска унија
Портал Европа

Са других Викимедијиних пројеката:
Застава Естоније Естонија • Застава Летоније Летонија • Застава Литваније Литванија
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Литванија&oldid=11249140“