Санкт Петербург
| Санкт Петербург рус. Санкт-Петербург |
|||
|---|---|---|---|
 Колаж слика Санкт Петербурга
|
|||
|
|||
| Основни подаци | |||
| Држава |  Русија |
||
| Федерални округ | Северозападни | ||
| Федерални град | Санкт Петербург | ||
| Основан | 1703. | ||
| Статус града | 1703. Capitale (1713–1918) |
||
| Стара имена | до 1914. Санкт Петербург до 1924. Петроград до 1991. Лењинград |
||
| Становништво | |||
| Становништво (2015) |  5.191.690 |
||
| Географске карактеристике | |||
| Координате | |||
| Временска зона | UTC+4 (MSK) | ||
| Површина | 1.439 km² | ||
 Санкт Петербург
Санкт Петербург на мапи Русије
|
|||
| Остали подаци | |||
| Градоначелник | Георгиј Полтавченко | ||
| Поштански код | 190000—199406 | ||
| Позивни број | +7 812 | ||
| ОКАТО код | 40 | ||
| Веб-страна | gov.spb.ru | ||
.svg)
Санкт Петербург (рус. Са́нкт-Петербу́рг, раније Петроград, Лењинград) је град у северозападној Русији који носи статус федералног града и административног центра Лењинградске области и Северозападног федералног округа.
После Москве, Санкт Петербург је други по броју становника, и други по важности економски, индустријски, научни и културни центар Русије. Налази се на ушћу реке Неве у Фински залив (Балтичко море), што га чини и важним траснпортним и трговачким центром.
Санкт Петербург је основао Петар Велики 1703. на мочварном земљишту у близини мора. Тиме је желео да осигура руски приступ Балтику. Град је од 18. до 20. века био престоница Руског царства, значајан европски културни центар, и најважнија руска лука на Балтику. Централни део града је данас под заштитом УНЕСКО.
Површина града је 1.439 km². Према попису становништва из 2010. у граду је живело 4.848.742 становника. То је најсевернији милионски град на свету.[1]
Садржај
Етимологија имена града[уреди]
Често се погрешно мисли да је Петар Велики овај град назвао по себи. У ствари, град је име добио по Петровом свецу-заштитнику Симону Петру. Тврђава је кратко носила холандско име Sankt-Pieterburch, које је брзо промењено у немачко Sankt-Petersburg. После избијања Првог светског рата, 18. августа 1914. име града је промењено у русификовано име Петроград. После Лењинове смрти 1924, град је 26. јануара 1924. постао Лењинград. Ову одлуку је донело руководство петроградске комунистичке партије, са образложењем да је одавде Лењин започео Октобарску револуцију.
Санкт Петербург је био симбол царистичке Русије. Као други град Русије по величини био је веома цењен. Промена имена у Лењинград је упечатљиво симболизовала промену социјалног и политичког система.
| Име града | Период | |
|---|---|---|
| Санкт Петербург | Од 16. маја 1703. | до 19. јула 1914. |
| Петроград | Од 19. јула 1914. | до 26. јануара 1924. |
| Лењинград | Од 26. јануара 1924. | до 6. септембра 1991. |
| Санкт Петербург | Од 6. септембра 1991. | и данас |
Значај[уреди]
Био је престоница Русије у периоду више од две стотине година (1712—1728, 1732-1918). И сад се понекад назива „Северна престоница“ (рус. Северная столица).
Географија[уреди]
Санкт Петербург је најсевернији од великих градова света - налази се на 59°57′ СГШ, у северозападном делу Русије, на обалама делте реке Неве и многобројним острвима делте.
Град је поникао на бившем мочварном земљишту на ушћу Неве у Фински залив. Подручје града се простире на 606 km² (од 1999. градско подручје је проширено на 1.431 km² укључивањем предграђа у састав града, на пример Петерхофа и Пушкина), од чега је неких 10 % под водом. У граду постоји 42 острва. Некад их је било више, али су неки од канала који су их раздвајали временом затрпани. Санк Петербург је саграђен на 2 до 4 метра надморске висине. Ушће Неве се налази приближно на нивоу мора, тако да су њене обале у почетку учвршћене гранитним стенама. Ове стене штите град од воде али и дају граду специфичан карактер. Александар Пушкин га је описао речима: „Град обучен у граниту“.
Због ниског положаја граду некада прети стање високих вода. Ниво мора уз суседно острво Кронштат служи као референтна тачка нивоа мора. Санкт Петербург је често у историји био поплављен (од оснивања до 2003. - 295 пута). Најкатастрофалније поплаве догодиле су се 1924. (200 до 500 мртвих) и 1924.
Санкт Петербург лежи на истој географској ширини као Осло, Стокхолм, јужна Аљаска и јужни шпиц Гренланда. Због свог географског положаја ноћи у време летње дугодневице нису сасвим мрачне (такозване „беле ноћи“).
Река Нева је са 74 километра тока прилично кратка, али и једна од водом најбогатијих река Европе. Широка је до 600 метара и има јаку матицу. Од 74 километра тока, 28 километара се налази унутаг градског подручја Санкт Петербурга.
До 19. века живи свет плитког Невског залива је био довољан да пречисти отпадне воде Санкт Петербурга. И данас отпадне воде индустријског града од скоро 4,6 милиона становника чине свега 2 процента укупних вода Неве. Средином 19. века појавиле су се прве епидемије болести које се преносе водом (колера и тифус). Само током епидемије тифуса 1908. умрло је око 9.000 људи. Променом одвода отпадних вода проблем је привремено решен 1910. Велико повећање броја становника 1950их и 1960их довело је до поновне ескалације проблема отпадних вода. Уз то, река Нева је доносила више загађења од индустрије која се развила на обалама језера Ладога, и од руских градова даље узводно. Тада је саграђено постројење за прераду отпадних вода, али и данас 25 до 30 посто градских отпадних вода директно доспева у воде и залив. У заливу живе углавном слатководне, и поједине рибе сланих вода. Биолошки систем Невског залива је веома осетљив на људске интервенције. Заједно са Москвом, Санкт Петербург важи за један од најзагађенијих градова Русије. По подацима организације Гринпис, око 200.000 становника живи у подручјима града у којим је нездраво становати.
Од 1978. совјетске власти су почеле изгрдњу Санктпетербуршке бране преко Невског залива, која би заштитила град од поплава. За разлику од већине поплава које су последица нараслог нивоа река, поплаве у Санкт Петербургу настају тако што западни ветрови са Финског залива заустављају уобичајен ток реке и у екстремним случајевима га преокрећу. Конструкција бране је крајем 80их заустављена из еколошких разлога; брана је зауставила циркулацију приобалских вода и њихов квалитет је знатно опао. Појавили су се бојазни да би се цео залив могао претворити у мочвару. Брана би требало да буде довршена уз помоћ холандских стручњака и средстава Европске инвестиционе банке, али њен завршетак и даље блокирају контроверзе о потенцијалном утицају на екологију вода.
Клима[уреди]
Санкт Петербург има влажну континенталну климу са хладним летима (тип по Кепену: Dfb) захваљујући утицају циклона са Балтика који ублажавају климу. Лета су кратка, а зиме дуге и хладне.
Средња максимална дневна температура у јулу је 22 °C. Рекордно ниска температура од -35,9 °C забележена је 1883. Река Нева се обично леди у новембру или децембру, а лед се обично ломи у априлу. У периоду децембар-март у просеку је 123 дана са снежним покривачем. Клима у граду је нешто топлија него у предграђима. Временске прилике су веома променљиве у току целе године.[2]
Средња количина падавина у граду је у просеку 625 милиметара годишње, а највише падавина има у позно лето. Земљиште је готово увек влажно јер је испаравање мало у условима хладне климе. Просечна релативна влажност ваздуха је 78%, док је просечно 165 дана годишње облачно.
| Климатограм Санкт Петербурга | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Показатељ \ Месец | Јан | Феб | Мар | Апр | Мај | Јун | Јул | Авг | Сеп | Окт | Нов | Дец | Год. |
| Апсолутни максимум, °C | 8,6 | 10,2 | 14,9 | 25,3 | 30,9 | 34,6 | 34,3 | 33,5 | 30,4 | 21,0 | 12,3 | 10,9 | 34,6 |
| Средњи максимум, °C | −3,6 | −3,3 | 1,8 | 8,5 | 15,6 | 20,2 | 22,2 | 20,2 | 14,4 | 8,1 | 1,8 | −1,7 | 8,8 |
| Средња температура, °C | −6,1 | −6 | −1,4 | 4,4 | 10,9 | 15,8 | 18,1 | 16,4 | 11,0 | 5,6 | −0,1 | −3,9 | 5,4 |
| Средњи минимум, °C | −8,8 | −8,8 | −4,2 | 1,0 | 6,6 | 11,8 | 14,4 | 13,0 | 8,1 | 3,4 | −2,1 | −6,4 | 2,4 |
| Апсолутни минимум, °C | −35,9 | −35,2 | −29,9 | −21,8 | −6,6 | 0,1 | 4,9 | 1,3 | −3,1 | −12,9 | −22,2 | −34,4 | −35,9 |
| Количина падавина, mm | 37 | 30 | 34 | 33 | 37 | 57 | 77 | 80 | 69 | 66 | 55 | 50 | 625 |
| ИЗВОР(И): Погода и климат | |||||||||||||
Историја града[уреди]
Предисторија, оснивање и изградња града[уреди]
Оснивање града Санкт Петербурга везано је за политички мит о цару Петру Великом. По том миту, цар-визионар је на први поглед одлучио да мочварно земљиште на ушћу Неве претвори у своју будућу раскошну престоницу и руски „прозор на запад“. Уметнички најснажнија и најчешће помињана формулација овог мита је песма Бронзани јахач Александра Пушкина из 1834.
Ова популарна прича је занемаривала предисторију области под именом Ингемарланд. Ту су од 10. века живела угро-финска племена бавећи се пољопривредом. Почетком 14. века Шведска и Новгородска република су се надметале за контролу ове области. Шведска тврђава је уништена око 1301. После тога регија око ушћа Неве је остала као ничија земља у којој се нису смела подизати утврђења.
У наредним вековима у овој регији се трговало, нарочито у доба шведске доминације. Тврђава Ниеншанц је саграђена 1611. и око ње се развио град. Тврђава и град су се налазили на територији данашњег Санкт Петербурга, на северној обали Неве. Тврђаву и град су разориле руске царске трупе 1656. током Другог северног рата.
Историја Ниеншанца се окончала 1. маја 1703. у току Великог северног рата, када су град заузеле трупе Бориса Шереметјева. Швеђани су превентивно још раније делимично уништили овај град. Готово у исто време почиње историја Санкт Петербурга. Званично се сматра да је овај град основан 27. маја 1703. Тог дана је на острву у Неви положен камен темељац за Петропавловску тврђаву названу по свецу заштитнику Петра Великог.
Не постоје докази да је Петар у почетку овде намеравао изградити велику тврђаву, нити нови главни град. Петропавловска тврђава је требало да преузме улогу Ниеншанца и да стратешки осигура ушће Неве, овај пут за Русе. Река је овде често плавила обале, а земљиште није било погодно чак ни за пољопривреду. Ту су само у лето боравили ретки рибари.
Петар Велики је касније одлучио да овде подигне град, и поред очигледно тешких услова за изградњу, из два разлога. Ту је било могуће изградити морску луку која би била повезана са системом руских река и језера. То је видљиво на градском грбу где је уз скиптар приказано море и сидро. Други разлог је близина западне Европе, јер је његова намера била да модернизује Русију по западном узору.
Рад на изградњи новог града уистину је започео 1706. када су регрутовани бројни кметови за грађевинске радове на ушћу Неве. Овај пројекат је остварен за пар година под ефикасним и суровим вођством Петра Великог. Док су ницали градски темељи, цар је забранио изградњу грађевина од камена у целој Русији, осим Санкт Петербурга — сваки расположиви камен требало је да буде употребљен за изградњу нове престонице. Бекство радника са овог тешког и опасног градилишта било је строго кажњавано.
Године 1706. принудно је одведено 30.000 руских кметова за потребе изградње града. Године 1707. било их је 40.000. Око половина њих је успела да побегне током пута на северозапад. Током изградње града умрле су десетине хиљада принудних радника и сељака-робова. Умирали су од маларије, скорбута, дизентерије или просто од глади и исцрпљености. Велики делови града су изграђени на масовним гробницама умрлих радника, тако да се причало да град почива на скелетима. Пре 1721. вођено је неколико борби у рату против Швдеске у близини новоосноване царске престонце. Град је постао сигурна територија тек после победе над Шведском 1709. у бици код Полтаве.
Пошто руско племство није било вољно да се пресели у Санкт Петербург, Петар Велики им је то наредио. Племићке породице су морале да се о свом трошку преселе у куће чија је величина и стил била унапред прописана. Године 1714. у граду је било око 50.000 насељених кућа, и он је био први град у Русији са ефикасно организованом полицијом и ватрогасном службом. Центар града је увече и ноћу био вештачки осветљен.
Санкт Петербург постаје престоница[уреди]
Амбициозан пројекат изградње могао је бити реализован само уз предузимање драстичних мера. Грађевински материјал је на ушћу Неве био оскудна роба. Указ из 1710. наредио је да сви становници града морају годишње да донесу 100 комада камена или да плате високу глобу. Сваки теретни брод, који би овде пристао, морао је да као део терета испоручи камен. Наредба из 1714. налагала је да се грађевине од камена могу подизати само у Санкт Петербургу (била је на снази до 1741). Драконске мере царева су биле успешне; већ 1710. Петар Велики је прогласио Санкт Петербург за главни град Руског царства уместо Москве. Изузев кратког периода 1728—1732, када је двор боравио у Москви, Петербург је до 1918. остао главни град Русије. Племство ову промену није прихватило са задовољством, јер су били невољни да напусте своје комфорне московске резиденције.
Време процвата[уреди]
Петар Велики, један од пионира индустријске шпијунаже, довео је у Санкт Петербург инжињере и занатлије из целе Европе, посебно из Холандије, да би нову престоницу од почетка учинио европским центром науке и технике. У ово доба установљене су „Санкт Петербуршке новине“, најстарије новине у граду.
Након смрти Петра Великог 1725. опао је ентузијазам руских владара за „Прозор на северу“. Москва је поново постала престоница. Царица Ана ју је вратила у Санкт Петербург. Начин на који је организовала град је и данас актуелан. Градски центар је поставила на тзв. Петроградску (Адмиралитетску) страну Неве, поставила је главне градске улице: Невски проспект, улицу Горчоваја и Вознесенски проспект. И поред тога, царица је чешће и радије боравила у Москви него у Санкт Петербургу.
Царица Јелисавета (1741–62), и још више Катарина II Велика (1762–92), снажно су оријентисале Руско царство ка западу и довеле у град многе уметнике и архитекте. За време Јелисавете подигнута су репрезентативна здања које и данас дају граду препознатљиву силуету (Зимски дворац, манастир Смољни). Јекатерински дворац је подигнут у част њене мајке, а стил архитекте Франческа Растрелија је постао доминантан.
Вероватно најзначајнија личност у историји Санкт Петербурга, уз Петра Великог, била је Катарина Велика која је преузела престо 1762. Она је себе видела (бар до Француске револуције) као носиоца духа просветитељства и посветила се уметностима и образовању. У своје доба основала је 25 академских институција, као и Смољни институт, прву руску државну школу за девојке. Коњичка статуа Петра Великог (Бронзани коњаник), која је постала симбол града, такође потиче из времена њене владавине.
Крајем 18. и почетком 19. века град је доживео нејвећи процват, првенствено културни, а касније и научно-технички. Прва руска балетска школа отворена је овде 1738. Академија уметности отворена је 1757, где су се школовали сликари, вајари и архитекте. Појавили су се музеји, позоришта, високе школе и библиотеке. Марински театар отворен је 1783. и у њему су извођене велике националне опере Михаила Глинке. Године 1819. Педагошки институт је постао Петербуршки универзитет.
Устанци, атентати, револуције[уреди]
У граду Санкт Петербургу била је концентрисана војна и цивилна власт Руског царства, тако да су се у њему догодиле најзначајније побуне и револуције новије руске историје. Ту је 1825. избио Устанак декабриста, а касније побуне су довеле до оснивања Совјетског Савеза. Крајем 19. века ту су избијали мањи нереди и побуне. У граду су извршени бројни атентати против царских дворјана и чланова владе. Најзначајније од њих је било убиство цара Александра II 1881.
Револуционарне партије и покрети су оснивани у Санкт Петербургу, а полиција их је сурово прогонила. У граду је Петербуршком крвавом недељом започела Револуција 1905—1907. Као резултат ове револуције у граду је отворена друга Дума која није имала стварног политичког утицаја. Почетком Првог светског рата, из патриотских разлога, име града је промењено у Петроград. Фебруарска револуција из 1917. се углавном одиграла у Санкт Петербургу. Почетак Октобарске револуције 1917. означили су пуцњи са крстарице Аурора у луци Петрограда. У оближњој луци Кронштат 1921. избио је устанак анархистичког покрета комунистичких савета који се успротивио диктатури бољшевика. Њих су крваво поразиле совјетске трупе. Лењин је прогласио Москву за главни град Русије и Совјетског Савеза. Становништво Санкт Петербурга се знатно смањило у наредних пар година због грађанског рата, њиме изазване несташице хране, и због селидбе државних органа управе у Москву.
Лењинград[уреди]
После Лењинове смрти 1924. некадашњи царски град је добио име Лењинград. Центар моћи у Совјетском Савезу се, међутим, померао све више ка Москви. Функционери КПССа из Лењинграда су у почетку били утицајни, што се променило када је Стаљин преузео апсолутну власт. У оквиру стаљинистичких чистки прво је 1934. у свом кабинету убијен популарни лењинградски партијски функционер Сергеј Киров. Некадашњи председник петроградског совјета Григориј Зиновјев осуђен је на монтираном процесу, док је други председник совјета, Лав Троцки, убијен у егзилу у Мексику.
Чак се у просторном планирању Лењинграда видео утицај Москве. Генералним планом из 1935. било је предвиђено да се центар града помери на југ, на новоизграђени Московски трг на Московском проспекту. Централна грађевина требало је да буде Зграда совјета, слично Палати совјета која је планирана у Москви. Московски трг је пројектован у типичној форми „социјалистичког града“ која је примењивана широм Совјетског Савеза. Избијање Другог светског рата и недостатак грађевинског материјала су спречиле селидбу центра града. Московски трг је до данас остао највећи градски трг. План о прекомпоновању града имао је идеолошки циљ да маргинализује стари Санкт Петербург и претвори град у само један од многих сличних совјетских градова.
Опсада Лењинграда[уреди]
| За више информација погледајте чланак Опсада Лењинграда. |
Лењинград је током Другог светског рата провео 872 дана под опсадом немачких и финских снага. Блокада је трајала од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. Снаге Вермахта је предводио генерал-фелдмаршал Вилхелм фон Леб. Те снаге никада нису покушале заузимање града, већ су по наређењу Адолфа Хитлера покушавале да систематски изгладне његово становништво које није имало одакле да се снабдева храном. Тајно наређење врховне команде Вермахта од 23. септембра 1941. је гласило:
„Фирер је одлучио да се град Петербург уништи до темеља. После пораза совјетске Русије неће постојати разлог за опстанак овог великог насеља.”
Већ у рану 1942. су нацистички планери означили област око Лењинграда као област немачког насељавања. Отуда следи да су предвиђали уништење око 3 милиона становника Лењинграда.
За време опсаде храна је у град стизала само веома опасним летовима авиона, или преко језера Ладога (лети бродом, а зими санкама или камионима преко залеђеног језера). Посебно драматична ситуација је владала крајем 1941. Немачка авијација је уништила складишта хране, а зима је стигла неуобичајено рано. Рације хлеба су у октобру пале на 400 грама за раднике и 250 грама за децу и жене. До 20. октобра, пале су на 250 грама за раднике и 125 грама за остале. Зимске температуре су пале на –40 °C у граду који практично није имао огрева. Само у децембру 1941. умрло је око 53.000 људи. Многи од њих су се једноставно срушили на улици од исцрпљености.
Ове речи је великим словима у свој дневник исписала једанаестогодишња Тања Савичева маја 1942. Њен дневник је постао симбол опсаде и коришћен је као доказни документ на Нирнбершком процесу. Песникиња Ана Ахматова је 1941. стиховима описала ситуацију у граду:
Птице смрти у зениту стоје,
тај што ће Лењинград издати, ко је?
Не вичите, он дише и снује,
још жив је он и све чује:
Како на балтијском дну
синови његови јаучу у сну.
Како из груди им јецај: хлеба
и до седмог се чује неба...
Ал суров је свод тај и шкрт,
а из свих прозора гледа смрт.[3]
Током тешких година блокаде на град је испаљено око 150.000 артиљеријских граната, и око 100.000 авионских бомби. У покушајима Црвене армије да разбије блокаду погинуло је 500.000 њених војника. Она је тек 18. јануара 1943. успела да заузме кључно утврђење и успостави уску копнену линију снабдевања Лењинграда. Офанзива којом је разбијена блокада трајала је од 14. до 27. јануара 1944. По подацима руског историчара Валентина Ковалчука у три године опсаде страдало је око 2 милиона Руса, од тога најмање 750.000 цивила. Као поређење, Стаљинград је уочи рата имао 450.000 становника.
Историчари су након рата тумачили опсаду Лењинграда са два становишта. Једни су тврдили да је опсада и изгладњавање као начин ратовања била ратна стратегија примењивана вековима. Други су сматрали да је ова опсада имала карактер геноцида против становништва Лењинграда који се базирао на расистичкој политици.[4]
После рата[уреди]
Обнова Лењинграда после „Великог отаџбинског рата“ је била гигантски пројекат од великог политичког значаја. Град је постао симбол ратних страдања и отпора фашизму, а његови су политичари водили борбу за превалст против политичара из Москве која је трајала и у 1950им. Обнова града је била питање престижа Совјетског Савеза. За кратко време ту је доведено милион радника који су радили на поновној изградњи, при чему је рестаурација културних споменика имала посебну тежину. Већ 1945. град је добио титулу Града хероја Совјетског Савеза.
У послератним годинама изникле су многе нове градске четврти, тако да је 1953. у граду саграђено више стамбеног простора него икад пре или касније. Двестапедесета годишњица Санкт Петербурга 1953. није обележавана. Први разлог су биле политичке борбе, а други је била Стаљинова смрт. Годишњица је ипак обележена 1957, под руководством Никите Хрушчова, али без помињања да је то у ствари 254. годишњица.
Касније је Санкт Петербург постао познат као индустријски град и научни центар Совјетског Савеза. Политичко-културни центар Русије и Совјетског Савеза се у ово доба налазио у Москви. Услед рата и послератне изградње становништво града се великим делом изменило, а веза са градом из царских времена је избледела.
Пожар из 1988. је уништио око милион књига у Руској академији наука. [5] Центар града је 1989. проглашен за споменик културе.
После распада Совјетског Савеза[уреди]
На референдуму 12. јуна 1991. 54 процента становништва се изјаснило да се граду врати историјско име, које је званично враћено 6. септембра 1991. Становници управне области у околини града су, такође референдумом, одлучили да она задржи дотадашње име (Лењинградска област).
Када се октобра 1993. у Москви догодио пуч против Бориса Јељцина, тадашњи градоначелник Санкт Петербурга Анатолиј Собчак је окупио присталице на великим демонстрацијама против пучиста испред Зимског дворца.
Године 1999. територија града је знатно проширена на околне сателитске градове: Колпино, Пушкин, Ломоносов, Кронштат, Петерхоф и друга насеља. Ови градови данас важе за градске рејоне и више не припадају Лењинградској области.
Обележавање јубилеја 300 година Санткт Петербурга је почело 27. маја 2003. У оквиру ових дешавања санирани су многи делови старог града и палата, и реконструисана је легендарна Ћилибарска соба. Руска држава је за реконструкцију потрошила једану до две милијарде евра, а реконструкцију је помогла и немачка фирма Е. ОН.[6] Дана 31. маја руски председник Владимир Путин и немачки канцелар Герхард Шредер су званично отворили реконструисану Ћилибарску собу.
Санкт Петербург је први пут после дуго времена поново избио у први план интересовања светске јавности. Пошто се већина инвестиција односила на реконструкцију фасда и палата критичари су заједљиво приметили да се ради о новим Потемкиновим селима и да ће град поново бити заборављен после јубилеја. Ова страховања се за сада нису остварила јер се у граду настављају инвестиције, делом кроз приватна улагања.
Становништво[уреди]
Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 4.848.742 становника, 187.523 (4,02%) више него 2002. То је око 3 процента укупног становништва Русије.
| 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| 3.015.188 | 2.899.955 | 3.512.974 | 4.072.528 | 4.460.424 | 4.661,219[7] | 4.879.556 |
Просечна месечна бруто зарада по становнику у првој половини 2007. била је 15100 рубаља (око 420 евра). [тражи се извор од 03. 2014.]
Санкт Петербург је од оснивања био град великих социјалних разлика. Од времена распада СССР социјалне разлике се поново заоштравају. Просјаци и ситни улични продавци су протерани из центра града за време јубилеја 2003, али су и даље део свакодневне слике града у даљим четвртима. Око 15% становништва станује у такозваним комуналкама или заједничким становима, где више породица дели један дневни боравак, кухињу и купатило, док свака породица има засебну приватну собу.
Некада веома мултикултурни град данас је доминантно насељен Русима (89,1%). Уз њих, ту су Јевреји 2,1%, Украјинци 1,9%, Белоруси 1,9% и мање групе Татара, припадника кавкаских народа, Узбека, Вепса и Финаца.
Историја промене броја становника Санкт Петербурга[уреди]
Испод је дат преглед промене броја становника Санкт Петербурга по годинама. До 1944. ради се о проценама, од 1959. до 2002. ради се о резултатима пописа до 2010 (град се 2004. проширио на нека предграђа).
|
|
Култура[уреди]
Санкт Петербург је град који има светску репутацију у историји књижевности, музике и позоришта.
Позориште[уреди]
У граду данас постоји 40 различитих позоришта. Маријски театар је једна од најчувенијих оперских кућа у свету. У њему ради и Балет Киров.
Александрински театар је основан 1756. по налогу царице Јелисавете I. Неки од кадета официрске школе су основали прво стално позориште Русије. Ансамбл позоришта се уселио у садашњу зграду 1832, која је настала по пројекту архитекте Карла Росија.
У граду су живели и радили Михаил Глинка, Модест Мусоргски, Николај Римски-Корсаков, Пјотр Чајковски, Игор Стравински и Дмитриј Шостакович. Посебно је везана за град шостаковичева седма, или Лењинградска симфонија, која је настала у време опсаде града у Другом светском рату, и представљала симбол опстанка руске културе у најтежим условима. Први пут је изведена у Москви, а потом је 8. августа 1942. изведена у Санкт Петербургу и емитована на совјетском радију.
Балет[уреди]
Санкт Петербург је једно од најзначајнијих места у коме се развила балетска уметност. Сергеј Дјагиљев, Маријус Петипа, Вацлав Нижински, Матилда Марија Кшесинскаја и Ана Павлова су посебно заслужни за овај развој. Овде се налази вероватно најпознатија балетска школа на свету - Балетска академија Ваганова, основана 1738.
Шах[уреди]
У Санкт Петербургу су живели и неки од врхунских светских шахиста: Михаил Ботвиник (вишеструки првак света у шаху у периоду 1948—1963), Борис Спаски (свретски првак у периоду 1969—1972) и Виктор Корчној (данас живи у Швајцарској). Анатолиј Карпов је дуго живео у Лењинграду где је студирао. Титулу шаховског велемајстора први пут је доделио цар Николај II после једног турнира 1914. у овом граду.
Књижевност[уреди]
У граду се налази више значајних библиотека. Салтиков-Шчедринова библиотека, настала 1795, данас је део Националне библиотеке Русије. Она је са 30 милиона дела друга највећа библиотека Русије после Државне библиотеке Русије у Москви. У њој се чувају књиге на 85 језика. У збирци се налази и најстарији датирани источнословенски рукопис, црквенословенско Остромирово јеванђеље из 1057. Библиотека Руске академије наука из 1714. поседује 17 милиона књига. Пушкинова библиотека је са 5000 дела значајно мања, али садржи вредну колекцију дела из приватне колекције великог писца.
Бројни чувени руски уметници су живели и радили у Санкт Петербургу, међу којима су књижевници: Александар Пушкин, Фјодор Достојевски, Николај Гогољ, Ана Ахматова, Александар Блок и Јосиф Бродски.
Архитектура[уреди]
Споменици и грађевине[уреди]
Санкт Петербург је дуго био престоница руских царева. У овом граду они су демонстрирали своје изузетно богатство, о чему сведоче бројне грађевине и споменици. У част 300-годишњице града (2003) многе грађевине су детаљно рестауриране. Санкт Петербург има близу 250 музеја и 4000 заштићених споменика историје и културе. УНЕСКО је означио 2400 зграда у граду (15% од укупног броја грађевина) за споменике историје архитектуре. Више заштићених зграда од Санкт Петербурга има само Венеција. Град се суочава са хроничним проблемом цене одржавања свог архитектонског наслеђа. Поред бројности ових здања, ту су и други проблеми: зграде су после совјетског периода остале у рушевном стању и њихова рестаурација је скупа, индустрија и густ саобраћај у граду су учинили ваздух јако загађеним и тако угрозили градске фасаде. Неки од споменика су приватизовани од 2004, али је и даље око 80% грађевина у власништву државе.
Доминантни стилови[уреди]
- Град је релативно млад и на њега су јако утицали западноевропски стилови архитектуре. У граду се могу наћи грађевине у стилу раног барока, раскошног барока, класицизма, историцизма, арт нувоа и раног модернизма (на пример: немачка амбасада Беренса и Ван дер Роа).
- Грађевине из доба Петра Великог (на пример: Петропавловска тврђава, 12 високих школа, палата Меншиков, летња палата Петра Великог, музеј Кунсткамера и плата Петра II) су све пројектоване под утицајем европског барока.
- Касније се значајно развио руски барок. Зграде и фасаде су биле декорисане у три боје, а њихови просторни планови су постали компликовани. Најзначајнији архитекти овог периода су Бартоломео Растрели и Сава Чевакинскиј. Типична здања из овог периода су Зимски дворац, Јекатарински дворац, Константиновски дворац, последње проширење Петерхофа, палате Строганов, Воронцов, Шереметјев, Шувалов, палата Митрополије, Манастир Смољни, Никољски сабор и Владимирска катедрала.
- Неокласичне грађевине су сведеније. Њихове форме се базирају на једноставним геометријским облицима. Одличан пример је улица Роси: дуга је 220 метара, широка 22 метра, а зграде у њој су високе 22 метра, док су им прозори висине 2,2 метра. У ово време обликоване су целе градске четврти, попут Дворског трга и области око Александринског театра. Најзначајнији архитекта овог периода је био италијан Карло Роси. Василиј Стасов је развио руску верзију овог стила у архитектури.
- Зграде у стилу арт нувоа су веома маштовите и разигране. Примери су: Кућа књига, Јелисејевски магазин, зграда поште, Витебска железничка станица, Гранд хотел Европа, Хотел Асторија, зграде у Каменоостровском проспекту и стамбене зграде широм града.
- Модерни Петербург, то јест, позну верзију класицизма, репрезентују величанствене зграде архитекте Фредерика Лидвала уз обалу реке.
- После Октобарске револуције реализовани су многи конструктивистички пројекти, као што је управна зграда Кировског рејона (пројекат Ноја Троцког).
- За разлику од Москве, у Санкт Петербургу има мало монументалних грађевина карактеристичних за доба стаљинизма и тада доминантне уметничке идеологије социјалистичког реализма. Пример за овај тип архитектуре је Дом совјета на Московском тргу.
- У реконструкцији града после 1945, старе грађевине су обновљене, док су нове подизане у стилу совјетске архитектуре. Веома упешатљиви примери овог стила су станице метроа на Московском проспекту.
Споменици[уреди]
Најпознатији споменик у граду је статуа Петра Великог на коњу позната као Бронзани коњаник.
Знаменитости[уреди]
 |
 |
 |
 |
| Зимски дворац - музеј Ермитаж | Река Нева | Петерхоф - двор Петра | Дворски трг |
Административна подела[уреди]
| Бр. | Рејон | Изворно име | Број снаовника 1. јануар 2004. |
Број снаовника 1. јануар 2005. |
Број снаовника 1. јануар 2006. |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | Адмиралитетски рејон | рус. Адмиралтейский район | 184.400 | 181.704 | 178.742 |
| 17 | Фрунзејски рејон | рус. Фрунзенский район | 402.700 | 398.994 | 393.216 |
| 4 | Калињински рејон | рус. Калининский район | 467.200 | 464.570 | 462.043 |
| 5 | Кировски рејон | рус. Кировский район | 336.100 | 332.413 | 328.610 |
| 6 | Колпински рејон | рус. Колпинский район | 174.800 | 176.213 | 178.326 |
| 7 | Црвеногардејски рејон | рус. Красногвардейский район | 330.200 | 327.484 | 324.908 |
| 8 | Красноселски рејон | рус. Красносельский район | 304.300 | 302.890 | 301.739 |
| 9 | Кронштат | рус. Кронштадтский район | 43.100 | 42.992 | 42.815 |
| 10 | Курортни рејон | рус. Курортный район | 67.100 | 67.235 | 67.516 |
| 11 | Московски рејон | рус. Московский район | 272.400 | 268.873 | 266.312 |
| 12 | Невски рејон | рус. Невский район | 434.500 | 435.097 | 436.598 |
| 14 | Петродворски рејон | рус. Петродворцовый район | 76.800 | 77.574 | 115.138 |
| 13 | Петроградски рејон | рус. Петроградский район | 131.500 | 128.469 | 126.312 |
| 15 | Приморски рејон | рус. Приморский район | 397.500 | 401.609 | 405.034 |
| 16 | Пушкински рејон | рус. Пушкинский район | 101.000 | 103.009 | 120.661 |
| 2 | Васиљевско острво | рус. Василеостровский район | 198.700 | 196.815 | 195.522 |
| 3 | Виборшки рејон | рус. Выборгский район | 417.300 | 414.812 | 412.839 |
| 18 | Централни рејон | рус. Центральный район | 231.100 | 225.821 | 224.289 |
Градови побратими[уреди]
Санкт Петербург је побратимљен са следећим градовима:
Бивши[уреди]
Милано, Италија (Милано је суспендовао побратимство 2012, из протеста због усвајања „закона о хомосексуалној пропаганди“.[8])
Види још[уреди]
- Невски Проспект
- Хајнелова линија
- Списак градова у Русији
- Списак градова у Русији по броју становника
Референце[уреди]
- ↑ „Репортажа: Санкт Петербург” (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 12. 2011.. Приступљено 16. 12. 2011..[мртва веза од 05. 2013.]
- ↑ Види: Historical weather records for Saint Petersburg (since 1932), 26063 Historical weather in Saint Petersburg.
- ↑ Превод Светислава Травице, Приступљено 24. 4. 2013.
- ↑ Jörg Ganzenmüller, Das belagerte Leningrad, S.13-82, Zitate S. 17 und 20.
- ↑ newsinfo.ru;, Приступљено 16. 3. 2008.
- ↑ Offizielle Website der E.ON Ruhrgas AG; abgerufen am 16. März 2008, Приступљено 24. 4. 2013.
- ↑ Федеральная служба государственной статистики (May 21, 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек” (на Russian). Всероссийская перепись населения 2002 года. Federal State Statistics Service. Приступљено 4. 9. 2012..
- ↑ Milan severs twin city ties with St Petersburg over 'homosexual propaganda' ban, Приступљено 24. 4. 2013.
Спољашње везе[уреди]
|
||||||||||
