Марија Монтесори

Марија Монтесори
Филозоф и педагог, творац образовног система „Монтесори“
Датум рођења	31. август 1870.
Место рођења	Кјаравале  Италија
Датум смрти	6. мај 1952.
Место смрти	Нордвик  Холандија

Марија Монтесори (итал. Maria Montessori; Кјаравале, 31. август 1870 — Нордвик, 6. мај 1952) је била италијанска љекарка, образовни радник и педагог, филозоф и филантроп; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се односи на дјецу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и данас у примјени у великом броју државних и приватних школа широм свијета.

Биографија

Школовање

Марија Монтесори је рођена у Кјаравалеу, у провинцији Анкона, у Италији. Њен отац, Алесандро, био је рачуновођа, а мајка, Ренилде Стопани, била је такође добро образована и гајила је љубав ка књижевности. Када је имала 5 година, цијела породица се преселила у Рим, гдје је, по завршетку основне школе, наставила школовање на Регионалном техничком институту „Леонардо да Винчи“, са намјером да постане инжењер. У то вријеме, када су се жене углавном бавиле друштвеним наукама, то није било уобичајено.

До матуре су се њене жеље измијениле, те је сада жељела да упише медицински факултет. Иако су је родитељи наговарали да се почне бавити образовним радом, тј. да постане наставник у школи, она је чврсто остала при својој одлуци да постане љекар. Поред њених родитеља, међутим, ни тадашње друштво није било спремно на такво нешто: на медицинском факултету сви студенти су били мушкарци и Марији је одбијен упис. Након неуспјешног разговора са професором, Марија се није предала и наводно му је одговорила: „Ја знам да ћу постати љекар.“ Постоје тврдње да се на крају у спор умијешао и сам папа Лав XIII, помоћу кога се Монтесори успјешно уписала на Универзитет у Риму, на одсјеку за физику, математику и природне науке и двије године касније дипломирала. На основу те дипломе је без проблема уписала медицински факултет и тако постала прва женска особа у Италији која је завршила медицински факултет, на Универзитету „Ла Сапијенца“ у Риму.

Рад

Почеци

Одмах након што је као врло добар студент дипломирала, у јулу 1896. године, Монтесори се запослила у болници „Сан Ђовани“ у склопу универзитета. Исте године је добила молбу да представља Италију на Међународном конгресу за права жена, на којем је у свом говору заступала друштвене реформе по којима жене треба да имају иста права као и мушкарци. Новинар који је извјештавао са конгреса упитао ју је како пацијенти реагују на женског љекара, на шта је она одговорила да „они осјећају кад неко заиста брине о њима... само виши слојеви имају предрасуде по којима жена не може водити користан живот“ У новембру 1896. године је примљена као асистент у болници „Санто Спирито“ у Риму. Ту је углавном радила са сиромашнима и, нарочито, са њиховом дјецом. Њен рад је запажен као „брижљив“, док се старала да буду нахрањени и на топлом, препознавала њихове болести и лијечила их. Године 1897. је добровољно приступила истраживачком програму у психијатријској клиници Универзитета у Риму, гдје је радила са Ђузепеом Монтесанијем, са којим ће касније развити љубавну везу.

Поставши члан универзитетске психијатријске клинике, Монтесоријева је убрзо почела да се занима за образовање „ретардираних“ и „назадних“. Када је један од васпитача дјечјег одјељења са гађењем коментарисао да дјеца купе мрве са пода и једу их, Монтесори је схватила да та дјеца, не имајући никаквог намјештаја у скромним просторијама у којима су обитавала, вапе за чулном мотивацијом и активношћу руку, што је такође погоршавало њихово стање. Током 1897. и 1898. године Монтесори је покушала проширити своја знања похађањем курсева педагогије, читајући Русоа, Песталоција и Фребела. Око 60 година раније, Фребел је развио дјечји вртић у којем је нагласак био на дјечјој игри у раном добу живота. У тој школи Фребел је развио низ образовних играчака које је називао „даровима“, а који су и касније остали познати као „Фребелови дарови“.

У току 1898. године рад Марије Монтесори са дјецом заосталом у развоју је почео да придобија више пажње у научним круговима. Позвана је да одржи предавање на образовном конгресу у Торину о обуци хендикепираних лица. Ту је заступала спорну теорију да недостатак одговарајућег старања о назадној и психички узнемиреној дјеци узрокује њихово касније преступништво. Након овог догађаја, Монтесори се сљедеће године обратила Националном педагошком конгресу, представљајући своје виђење реформе друштва и политичке економије кроз реформу школовања. Ова идеја се и касније одржала код Монтесоријеве током цијелог њеног живота.

Ортофреничка школа

Монтесорина укљученост у Националну лигу за образовање дјеце заостале у развоју јој је омогућила разговор са једним од директора нове установе под називом „Ортофреничка школа“ (итал. Scuola Ortophrenica). У школи се старало о дјеци са широком лепезом различитих душевних поремећаја, што је представљало прекретницу у Монтесорином животу, претварајући је од љекара у образовног радника. До тог тренутка све њене идеје су биле само на папиру, али у овој малој школи је могла да их спроведе у дјело. Провела је двије године радећи са дјецом, експериментишући и дорађујући образовни материјал који су осмислили Итар и Сигин (Jean Marc Gaspard Itard и Édouard Séguin), француски љекари који су имали велики утицај на Монтесори. Итар и Сигин, његов ученик, били су врло познати у научним круговима по свом изузетном раду са „Дивљим дјечаком из Аверона“. Дању је радила, подучавала и посматрала дјецу, а ноћу правила биљешке, уводећи научни, аналитички став у свој рад.

Њен први значајан успјех представљали су осморо њених ученика који су се пријавили за државни испит читања и писања. „Назадна“ дјеца не само да су положила, него су њихове оцјене биле изнад просјека, што је касније названо „првим чудом Монтесори“.

У љубавној вези која се родила између ње и Ђузепеа Монтесанија, Марија Монтесори је 1898. године родила сина, којем су дали име Марио. Марио је послат на чување извјесној породици у околини Рима гдје га је Марија често посјећивала и, иако је прошло више година прије него што је Марио сазнао да му је Марија уопште мајка, између њих се касније развила јака повезаност и заједнички рад, а Марио је наставио мајчин рад и након њене смрти.

Године 1901. Монтесори је напустила Ортофреничку школу и започела самосталан рад у областима образовне филозофије и антропологије. Године 1904. је прихватила положај предавача у Педагошкој школи Универзитета у Риму, на којем је остала до 1908. године. На једном предавању је говорила својим студентима:

„Предмет наших изучавања је човјечанство; наша сврха је да постанемо учитељи. Е, оно што заиста чини учитеља је љубав за људско дијете; јер љубав је оно што од друштвене дужности образовног радника чини вишу свијест о мисији.”

Дјечја кућа

У вријеме док је предавала на Универзитету у Риму, град Рим се брзо развијао и у грозници грађења нових и нових зграда и сталних варирања потребе и потражње, многе грађевинске фирме су долазиле до банкрота и остављале незавршене зграде за собом, које су се брзо претварале у сквотере. Једну такву зграду, која се налазила у дистрикту Сан Лоренцо, спасила је група богатих банкара који су подијелили велике станове на више малих и населили их сиромашним породицама. С обзиром да је већина станара радила током дана ван својих станова, новоградњу су брзо угрожавали дјечји несташлуци, због чега су покровитељи пришли Марији Монтесори и понудили јој да се стара о дјеци да би умањили штету. Монтесори је усхићено прихватила позив да ради са нормалном дјецом и, рачунајући на материјал који је припремила током рада у Ортофреничкој школи, 6. јануара 1907. године отворила „Дјечју кућу“ (итал. Casa dei Bambini). Организована је мала церемонија отварања школе, али је мало ко могао предвидјети њен каснији значај. Марија Монтесори, међутим, тврдила је да је већ тада имала посебан осјећај:

„Имала сам тада чудан осјећај који је учинио да нагласим да је у питању почетак подухвата о којем ће једног дана цијели свијет говорити.”

У школу је укључила бројне активности и образовне материјале, али је задржавала само оне који су дјецу заиста заокупљали. Монтесори је схватила да дјеца која проводе вријеме у окружењу које је осмишљено да подржава њихов природни развој имају моћ да сама себе образују. Касније је тај процес називала само-образовањем (ауто-едукацијом). Године 1914. је писала: „Нисам ја измислила методу образовања, ја сам само дала некој малој дјеци шансу да живе.“

Ширење система Монтесори

Учионица у првој холандској школи „Монтесори“, у Хагу, 1915. године

До 1908. године већ је постојало пет „дјечјих кућа“ — четири у Риму и једна у Милану. Дјеца која су похађала наставу у некој од тих школа су брзо напредовала и дјеца су читала и писала већ са 5 година старости. Вијести о Монтесорином новом приступу у раду са дјецом су се брзо шириле и у току само једне године бројни швајцарски вртићи су се пребацивали на њене методе, те је започело ширење њених учења.

У љето 1909. године одржала је први курс за око 100 студената, а њени записи и биљешке су се претворили у књигу под насловом „Научна педагогија“ и под насловом „Дјечја кућа“, која је убрзо преведена на преко 20 језика. Године 1946. је поново објављена, овај пут под насловом „Откриће дјетета“, а под тим насловом је преведена и на српски језик, али са огромним кашњењем — тек 2001. године. Преводилац књиге и аутор предговора је др Жељко Ђурић.

Када је 1912. године умрла њена мајка, у 72. години живота, Марија је довела свог сина Марија да живи с њом. Већ тада њена учења су доживјела велику експанзију; друштва „Монтесори“, школе и курсеви су постојали широм свијета, а Монтесори је много времена проводила путујући и држећи предавања и говоре; највише у Сједињеним Америчким Државама, Уједињеном Краљевству и Холандији. Напредак је, међутим, великим дијелом покварен избијањем Првог свјетског рата. Након што се 1917. вратила из САД, пошто се Марио у међувремену оженио својом првом женом Хелен Кристи, Марија се преселила у Шпанију, у Барселону, гдје је за њу организована „Лабораторија семинара педагогије“ (итал. Seminari Laboratori di Pedagogia). Ускоро су јој се придружили њен син и његова жена, а они су ускоро добили два сина, Марија Јуниора и Роланда, и двије кћерке, Марилену и Ренилде. Ренилде, њена најмлађа унука, до скора је била на функцији генералног секретара удружења „Монтесори“, које је Марија основала 1929. године да би се наставио њен рад.

Други свјетски рат

Монтесори је жељела да оснује трајно средиште развоја своје методе учења, али много тога је спријечено појавом фашизма у Европи. До 1933. године све њене школе у Њемачкој су затворене и њен портрет је горио на гомили спаљених књига у Берлину. Исте године, након што је одбила да сарађује са Мусолинијем и програм својих школа у Италији обликује по моделу покрета фашистичке омладине, и оне су све затворене. Избијање грађанског рата у Шпанији је навело Монтесори и њену породицу да из Барселоне пребјегну у Лондон, у љето 1936. године. Одатле су пребјегли у Холандију и ту остали у кући Аде Пирсон, кћерке холандског банкара. Марио, који се до тада био увелико отуђио од своје прве жене, касније се оженио Адом.

Године 1939. Индијско теозофско друштво је послало позивницу Марији Монтесори да дођу у Индију. Пристали су и отпутовали тамо, гдје су намјеравали одржати тромјесечни семинар и предавања у Мадрасу. Међутим, по избијању рата, као италијански држављани, Марио и Марија су ухапшени, Марио је послат на присилни рад, а Марија је стављена у кућни притвор. Провела је љето у Кодаиканалу, а мисли су јој биле испуњене размишљањима о повезаности свих ствари у природи, што је касније изродило идеју која ју је држала до краја живота, познату под називом „космичко образовање“, које је представљало нови приступ у образовању дјеце између 6 и 12 година старости. Ту у Индији, Монтесори је касније упознала Махатму Гандија, Нехруа и Тагору. На свој седамдесети рођендан, Марија је упутила званични захтјев индијској влади да јој се син ослободи, што је и учињено. Марија и Марио су касније обучавали преко хиљаду индијских наставника.

Крај живота

Гроб Марије Монтесори у Нордвику, у Холандији

Године 1946. по завршетку рата, Монтесоријеви су се вратили у Холандију, гдје је Маријеву дјецу и даље чувала Ада Пирсон. Сљедеће године Монтесори се обратила Унеску на тему „Образовање и мир“. Двије године касније је номинована за Нобелову награду, коју, међутим, није добила. Њен посљедњи јавни наступ је био у Лондону 1951. године, гдје је присуствовала деветом Међународном конгресу „Монтесори“.

Дана 6. маја 1952. године, одмарајући се у башти породице Пирсон у Холандији, у Нордвику, Марија Монтесори је преминула у присуству свог сина Марија. Разговарали су о томе да ли треба да се упути у Африку. Речено јој је да је са осамдесет и једном годином исувише крхка да би путовала тако далеко и да би могао неко други ићи умјесто ње и одржати предавање. „Значи више никакве користи од мене?“, упитала је. Након око сат времена умрла је од можданог удара.

Образовни систем „Монтесори“

За више информација погледајте: Образовни систем Монтесори

Полазни став Марије Монтесори је да „дијете сāмо себе открива покретима и сензомоторним искуствима“ још од најранијих тренутака свог живота. Дијете у себи по самом рођењу има потребу да учи и ствара и све што васпитач треба да чини је да му ослобађа путеве којима ће моћи да се самосазна. Те унутрашње потребе су увијек конструктивне уколико им се омогући остваривање. Овај принцип се често изражава реченицом: „Помози ми да то урадим сам!“.

По Монтесоријевој, у најранијим узрастима дијете неће да му се ишта покаже, него само да му се „помогне у процесу његовог природног развоја“. Да се пажња дјетета не би распршила, односно да би се дијете усредсредило на одређено учење, треба му пружити потребну тишину и мир у просторији у којој учи.

За провјеру наученог или за корективну помоћ при учењу, користи се потреба дјетета за пажњом. Оно само доноси свој рад (резултат свог рада) да га покаже учитељици. Она тада треба да буде тиха и стрпљива. Треба да разумије, прихвата и подстиче. Учитељица не треба да покушава да улије знање у главу дјетета, него да у кратким и појединачним разговорима, објашњавањем и пружањем помоћи у разумијевању подстиче њихову радозналост и усмјерава њихов даљи рад. Овде ће додатно бити изложени само од неких аспеката образовања по систему „Монтесори“.

Пресудно доба

Монтесори сматра да је дијете са три године већ поставило темеље своје личности и да му је тек тада потребна спољашња помоћ у школском образовању. У књизи „Упијајући ум“ Монтесори тврди:

„Његова [дјетета од три године старости] достигнућа су толика да се слободно може рећи: малишан који са три године полази у „школицу“ већ је мали човјек. Психолози тврде да су наше способности, у поређењу са способностима дјетета, веома оскудне. Да бисмо успјели у ономе у чему је дијете успјело током прве три године живота, нама — одраслима — требало би шездесет година напорног рада... Ипак, оно ни тада није исцрпило моћ коју посједује: да „упија“ из своје околине.”

У Монтесорине „Дјечје школе“ обично су полазила дјеца старости око 3 године. Иако су им родитељи били неписмени и припадали нижим слојевима, та дјеца су без великих тешкоћа савладавала писмо већ до своје пете године. Када би их неко питао ко их је научио томе, она би одговарала „Учио? Нико ме није учио.“ Полазећи од става да дјеца „упијају“ из своје околине, учитељи ове школе су дошли до закључка да би им на исти начин требало помоћи да „упијају“ и остале елементе културе — ботанику, математику, зоологију, географију — и да то чини са истом лакоћом, не умарајући се.

Монтесори је тако дошла до закључка да образовање није резултат рада учитеља, него природни процес који се одвија спонтано у људском бићу. Дијете не учи слушајући ријечи учитеља, него сопственом активношћу и искуствима. У тој ситуацији учитељ треба да омогући дјетету окружење у којем ће само моћи учити.

Казна и награда

У образовном систему „Монтесори“ нема потребе ни за наградом, ни за казном. Монтесори се супротставља увријеженом становишту по којем дијете треба већ по почињеној грешци исправљати или чак критиковати. Такође, сматра да награда, која се ионако, осим у систему оцјена, у устаљеним школским програмима релативно ријетко даје, одузима духовну спонтаност дјетета. По њеном мишљењу, најбитније је да дијете усвоји тзв. „контролу грешке“, тј. да грешку сāмо препознаје и у складу са својим системом вриједности отклања у будућим активностима. У једној игри која је представљала вјежбу читања, дјеци су дати одређени предмети и картице на којима су са једне стране били написани називи одговарајућих предмета, а са друге стране њихове слике. Дјеци је постављен задатак да, без гледања у слике, него само читајући, поставе картице поред одговарајућих предмета. Када би их поставили, дјеца су могла да окрену картице и провјере како су урадили. То би им, тврди Монтесори, представљало велико задовољство. На тај начин дијете може да види гдје је погријешило (ако је погријешило) и да без спољашње награде осјети радост учињеног рада.

Оцјене су беспотребне и од њих нема никакве користи, сматра Монтесори. Као и оцјене, наставникове опаске попут „Ви немате појма“ или „Стално правите исте грешке“ доводе до снижавања енергије дјеце и умањења њиховог интересовања. Рећи дјетету да је глупо или неваљало значи само понизити га и смањити вјероватноћу да ће се оно занимати за дати предмет. Недостаци се уклањају једино кроз искуство и вјежбу, а дисциплина се постиже само кроз дружење са другом дјецом, а не слушајући приче да је недисциплиновано.

Образовни материјал и окружење

Образовни материјал коришћен у Монтесориним школама

У складу са идејом да дјеца треба да буду слободна и уче кроз сопствену активност, Монтесори је дјеци у својим школама задавала различите задатке из области ботанике, вртларства, кувања, чишћења, бриге о животињама и, наравно, читања, писања итд. Дјеци је било дозвољено да се слободно крећу по учионици, а наставник би био ту да помогне ако постоји неки проблем. Учионица није смјела бити пренатрпана и бучна и трудило се да сваком дјетету буде пружен мир у којем може да рјешава/обавља свој задатак, а да му се пажња не распрши.

Коришћене су различите „играчке“, попут горе-поменутих картица са сликама, затим предмети геометријских облика попут цилиндара, кугли, коцки итд. У једном задатку, дјетету је постављен задатак да уметне гарнитуру цилиндара различитих димензија у округле отворе одговарајућих величина. Једно од дјеце је уметнуло све цилиндре осим једног, које није могло да стане у преостали отвор, а остали цилиндри су се сви климали у својим отворима. Дијете је било приморано да анализира гдје је погријешило, а истовремено заинтересовано да вјежбу понови како би дошло до успјеха. Овај прибор је истовремено изоштравао дјечја чула и омогућавао контролу грешке.

Критични периоди

Монтесори се дубоко слагала са ставовима Итара које је стекао током свог рада са „дивљим дјечаком из Аверона“: да постоје одређена раздобља у животу дјетета када оно може нешто да научи и да се та способност временом смањује; ако прође исувише времена, а дијете то не научи, може потпуно изгубити ту способност. Итар је до овог закључка дошао након више година узалудног труда да дјечака Виктора, који је пронађен у дивљини са својих 12 година, научи људском говору. Спекулисао је да је дијете прошло кроз период када је требало да научи говор и да са већ више од 12 година старости то више није у стању.

Монтесори је ово становиште уградила у саму срж свог система образовања и у својим књигама изложила детаљне шеме развоја дјететовог језика, шаке, интелигенције итд. кроз поједина раздобља његовог живота. У самој школи, Монтесори сматра да ће дјеца на одговарајућем ступњу без икаквих тешкоћа учити оно за шта су тренутно спремна, ако је унапријед познато када је дошло до тог тренутка и ако им се за то спреми одговарајуће окружење. Наравно, неће се свој дјеци ови периоди поклапати тачно у датум, штавише; зато дјецу треба посматрати, пратити њихов развој и примијетити када дође до тренутка њихове спремности за одређено учење.

Преглед основних правила система „Монтесори“

• Дијете може сāмо да учи кроз сопствену активност.
• Дјеца су компетентне особе у које се може имати повјерења и које су у стању да доносе сопствене одлуке.
• Образовни радник са дјецом треба више да буде посматрач него учитељ.
• Постоје периоди у животу дјетета у којима је оно нарочито способно за стицање одређених знања или способности попут ходања, говора, рачунања, читања и разних друштвених способности. У овим раздобљима дијете те ствари учи брзо и без тешкоћа.
• Дјеца од рођења до своје шесте године имају „упијајући ум“, односно изузетно велику моћ учења из свог окружења, мотивацију и радозналост. То се може примијетити у дјететовој непресушној енергији да гугуче, брбља, говори и пјева, што све води развитку језика и доброг говора, као и да непрестано поставља питања.
• Дјеца уче кроз искуство и откриће; основни алати у образовању које је засновано на овом принципу су дидактички материјали и успостављање „контроле грешке“. Кроз употребу ових дидактичких материјала, дијете учи да сāмо открива и исправља грешке умјесто да му учитељ даје тачан одговор.
• Рука, тј. шака је уско повезана са развојем мозга дјетета. Дјеца морају физички да додирну одређени предмет, његов облик, осјете температуру и слично, а не да само слушају наставника или гледају у телевизијски екран који ће им рећи оно што би сама заиста научила.

Утицај

Монтесори школица „Змај“ у Ужицу

Иако је доживјела бројне критике током 1930их и 1940их година, метода „Монтесори“ је преживјела и данас се примјењује у бројним школама и вртићима широм свијета. Највише се примјењује у Сједињеним Америчким Државама, у којима постоји преко 1100 школа заснованих на тој методи. У Уједињеном Краљевству постоји преко 500 школа заснованих на образовном систему „Монтесори“, у Канади 33, у Аустралији 160 са преко 12.000 ученика, а бројне школе засноване на њеном систему постоје и у Њемачкој, Холандији итд.

Постоје и разне школе које су само декларативно засноване на методи „Монтесори“ из маркетиншких разлога.

У многим државним школама образовни систем „Монтесори“ се примјењује само дјелимично. Нажалост, оваква дјелимична примјена не може довести до жељених резултата.

Признања

Кованице од 200 италијанских лира, са ликом Марије Монтесори

• Године 1949. Марија Монтесори је номинована за Нобелову награду, али је није добила.
• Године 1980. Марија Монтесори се нашла на кованици од 200 италијанских лира. Током 1990их њена слика је била на новчаници од 1000 лира, која је тада била најчешће у употреби. На претходном издању новчанице од 1000 лира је био Марко Поло, а Монтесорина новчаница се одржала све док није уведен евро као званична валута у Италији.

Препоручена литература

На српском језику

• Марија Монтесори, „Откриће детета“ (2001) Београд: ЦРС
• Марија Монтесори, „Упијајући ум“. „Беокњига“, Београд. 2006. ISBN 978-86-83239-19-1.

На енглеском језику

• Maria Montessori, "From Childhood to Adolescence: Including 'Erdkinder' and the Functions of the University", Schocken (September 13. 1987. ISBN 978-0-8052-0500-8.
• Maria Montessori, "The Formation of Man", ABC-CLIO Ltd (May. 1989. ISBN 978-1-85109-097-6.
• Maria Montessori, "To Educate the Human Potential", ABC-CLIO Ltd (May. 1989. ISBN 978-1-85109-094-5.
• E. M. Standing: "Maria Montessori: Her Life and Work", Plume (August 1. 1998. ISBN 978-0-452-27989-6.

Спољашње везе

• Монтесори друштво Србије ((sr))
• Међународни Монтесори индекс ((en))
• Међународно удружење „Монтесори“ ((en))
• Електронска верзија књиге „Метода Монтесори“, од Марије Монтесори ((en))
• Биљешке из неких књига Марије Монтесори ((en))