Етиопија

За друга значења, погледајте Етиопија (вишезначна одредница).

Савезна Демократска Република Етиопија ye-Ītyōṗṗyā Fēdēralāwī Dīmōkrāsīyāwī Rīpeblīk
Застава Грб
Крилатица: нема
Химна: Wodefit Gesgeshi, Widd Inate Ityopp'ya
Главни град	Адис Абеба
Службени језик	амхарски
Владавина
Председник	Мулату Тешоме
Председник Владе	Хајлемаријам Десалењ
Облик државе	Савезна република
Историја
Независност	прве државе око 980. п. н. е.
‍
Географија
Површина	‍
— укупно	1.104.300 km2 (27)
— вода (%)	0,7
Становништво	‍
— 2015.	98.981.000 (13)
— густина	74/km2
Економија
Валута	Бир
— стоти део валуте	100 центи
Остале информације
Временска зона	UTC +3
Интернет домен	‍.et‍
Позивни број	+251

Етиопија, званично Савезна Демократска Република Етиопија, држава је у источној Африци у регији познатој као Рог Африке. Нема излаза на море, а граничи на северу са Еритрејом, на западу са Суданом и Јужним Суданом, на југу са Кенијом и на истоку са Сомалијом и Џибутијем.

Географија

Положај

Етиопија има површину од 1.127.127 километра квадратних и заузима највећи део Рога Африке, који је најисточнији део Африке. Граничи се са Суданом и Јужним Суданом на западу, Еритрејом и Џибутијем на северу, Сомалијом на истоку и Кенијом на југу.

Геологија и рељеф

Земља има високи централни плато чија висина варира од 1800 до 3000 метра. Највиши врх Етиопије је Рас Дашан са висином од 4620 метра изнад нивоа мора.

Воде

Најзначајнија река је Плави Нил који извире из језера Тана.

Клима

Надморска висина и географска дужина одређују три климатске зоне: хладну зону изнад 2400 метра где температура варира од близу леђења до 16 °C; умерена зона на висини од 1500 до 2400 метра са температурама од 16 °C до 30 °C; и топла зона испод 1500 метра са тропским и сувим условима где дневна температура варира од 27 °C до 50 °C. Кишна сезона траје од средине јуна до средине септембра.

Флора и фауна

Етиопија је еколошки разноврсна земља, са бројним ендемским врстама као што су галада бабун и етиопски вук.

Историја

Историја Етиопије је по много чему јединствена међу афричким земљама. Са изузетком кратког раздобља уочи Другог светског рата 1936—1941. када је била под италијанском окупацијом, земља никада није била европска колонија.

Прва забележена земља на подручју Етиопије било је краљевство Аксум, које се у првом веку нове ере развило у поморску и трговачку силу на Црвеном мору. Земља је примила монофизитско хришћанство у четвртом веку, а врхунац снаге досегнуло је у шестом веку када је контролисало и јужни део Арапског полуострва. Са ширењем Ислама од седмог века, важност Аксума се смањила, а арапско освајање црвеноморске обале је одсекло државу од трговачких путева. Ипак, земља није освојена и укључена у арапско-исламску сферу утицаја као Египат и Судан на северу.

У 14. и 15. веку етиопска држава је успела да одржи премоћ над муслиманским султанатима који су настали уз њену јужну границу, али након неколико пораза у почетку 16. века њен опстанак је доведен у питање. Тада је Португал упутио војну помоћ Етиопији и након почетних неуспеха 1543. побеђен је муслимански војсковођа Ахмад Гран. Са португалским војницима стигли су и мисионари па је Етиопија у кратком раздобљу на почетку 17. века била католичка земља. Ипак, 1632. учвршћена је традиционална монофизитска доктрина, а сви контакти са европљанима су прекинути.

У подручју јужне Етиопије опустошене ратовима са муслиманима почео је током 16. века почео је да се у све већем броју досељава сточарски народ Оромо чије су припаднике етиопски староседеоци сматрали варварима, делом и због њихових анимистичких веровања. У 18. и првој половини 19. века долази до слабљења централне државе у корист регионалних владара међу којима се истичу и племићи народа Оромо који су се поступно укључили у амхарски хришћански културни круг.

Ратници из раног 19. века

Раздобље слабих царева се завршава 1855. када је царски престо заузео Теводрос II. Он и његови наследници Јоханес IV и Менелик II су успели да очувају Етиопску независност пред надирујућом ервопском колонизацијом, а Менелик је 1896. победио малобројну италијанску војску код Адуе. У следећих четрдесет година Етиопија се модернизовала, проширила према југу и знатно обогатила извозом кафе. Године 1930. престо је преузео цар Хаиле Селасије који је убрзао модернизацију земље по европским узорима. Ипак, није успео зауставити италијанску војску у другом покушају освајања земље па је раздобље италијанске окупације од 1936. до 1941. провео у егзилу.

Након Другог светског рата Хаиле Селасије је успео да задржи власт и да припоји бившу италијанску колонију Еритреју Етиопији добивши на тај начин излаз на море, али у шездесетим годинама 20. века настао је отпор његовој политици. Незадовољство је кулминирало 1974. када је просовјетска марксистичко-лењинистичка војна хунта, Дерг, свргнула цара и установила једнопартијску комунистичку државу. Пучисти под вођством Менгистуа Хајле Маријама су се приближили Совјетском Савезу, а политика колективизације и присилног откупа жита је узроковала велику глад 1984. (повод за први Лајв Ејд концерт).

Пад комунизма 1991. значио је и пад Менгистуовог режима којег су победили уједињени герилци из северних провинција Тигре и Еритреја која се већ двадесет година борила за независност. Нова влада предвођена герилским вођом Мелесом Зенавијем дала је широку аутономију етничким покрајинама и признала независност Еритреје, али је својим опрезним приступом реформама успорила потенцијално снажан раст. Додатне проблеме за владу је донео рат са Еритрејом око граничног спора који је трајао од 1998. до 2000. и у коме је погинуло више десетина хиљада људи.

Током 2006. Унија исламских судова, нова фракција у сомалијском грађанском рату, заузима велики део јужне Сомалије. У децембру исте године Етиопија покреће Рат у Сомалији који у року од пар недеља ослобађа територију од исламиста.

Демографија

Етиопски школарци

Етиопска популација је веома разноврсна. Већина становништва говори семитске или кушитске језике. Народи Оромо, Амхара и Тигриња чине три четвртине становноштва, али у Етиопији живи више од 80 етничких група. Неке од њих броје само око 10.000 људи. У Етиопији се говори преко 80 језика. Службени језик на савезном нивоу је амхарски, припада (јужном) семитском огранку Афро-Азије и као матерњи језик за око 19,8 милиона људи и као други језик за још 4 милиона Етиопљана. Кушитски Оромо је са 25,5 милиона људи који га користе, језик који је највише у употреби. Међутим, број говорника појединих језика често је предмет политичких манипулација и податке треба с резервом узимати. Образовање се одвија на енглеском јеѕику и користи се у средњим школама као наставни језик. Етиопљани који говоре семитске језике називају се Хебеша или Абеша.

Верски, 62,8% Етиопљана су хришћани, од тога 43,5% етиопски православци, 5% су протестанти, католици 0,9%. Муслимани чине 40% становништва, а анимисти 4,6%.

Најбројније етничке групе су: Оромо 40%, Амхара 25%, Тигриња 6,2%, Сомалијци 6,0%, Гураге 4,3%, Сидама 3,4%, Волајта 2%, Афари 2%, Хадија 2%, Гамо 1%.

Политика

Амбасада Етиопије у Вашингтону

Функционисање етиопских институција је одређено уставним текстом потврђеним и ратификованим децембра 1994. и који је ступио на снагу 22. августа 1995.

Законадавна власт се састоји из два дома Народне скупштине, састављене од 548 посланика који се бирају сваких пет година и задужени су за доношење закона, финансије и буџет. Федерална скупштина се састоји од 108 посланика које бирају представници региона и има првенствено улогу заштите устава.

Извршна власт има веће надлежности и чине је председник и премијер. Председник има почасну улогу и нема стварну моћ. Бира га народна скупштина на шест година. Садашњи председник је Гирма Волде-Гијоргис Луча, пореклом Оромо, изабран у октобру 2001. Премијер води политику земље, он бира осамнаест чланова свог кабинета. Бира га партија која има већину у скупштини, има мандат на пет година који може да се обнови једном. Садашњи премијер је Мелес Зенави.

Судска власт почива на Федералном врховном суду, који је уставом одвојен од законодавне и извршне власти.

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Етиопије

Административна подела

Етиопија је подељена у девет етничких региона и два града.

1. Адис Абеба
2. Афар
3. Амхара
4. Бенишангул-Гумуз
5. Дире Дава
6. Гамбела
7. Харари
8. Оромија
9. Сомали
10. Јужне нације, националности и народи
11. Тиграј

Ови административни региони замењују старији систем провинција који је установио Хајле Селасије. У тренутку модификације 1995. провинције су биле: Арси, Харагуе, Сидамо, Бале, Илубабор, Тигре, Бегем дер Кафа, Велега, Гаму-Гофа, Шоа, Воло, Гоџам.

Привреда

Мапа економских активности Етиопије и Еритреје

Етиопија је једна од најсиромашнијих афричких земаља, многи Етиопљани зависе од помоћи храном из иностранства. После револуције 1974. етиопска привреда је вођена као социјалистичка привреда, са јаком државном контролом и велики део привреде је пребачен у јавни сектор. Од 1991. привреда се окренула према децентрализацији и тржишно оријентисаној привреди. Године 1993. почела је постепена приватизација индустрије, банкарства, пољопривреде и трговине.

Пољопривреда чини 41% бруто домаће производње, 80% извоза и запошљава 80% радне снаге. Главни извозни производ је кафа која чини 65% до 75% етиопске зараде од извоза. Кафа је критична за етиопску привреду, која је 1999. зарадила 267 милиона долара од продаје 105.000 тона кафе. Према тренутним проценама кафа чини 10% етиопског бруто домаћег производа, и више од 15 милиона људи (25% становништва) живи од сектора кафе. Етиопија узгаја све врсте житарица, кикирики, кафу, чај, цвеће, као и воће и поврће. 2002. Етиопија је извезла 29.000 тона воћа и поврћа и 10.000 цвећа.

Етиопија је прва земља у Африци и међу првих десет на свету по сточарству. Овај сектор укључује 35 милиона говеда, 12 милиона оваца и 10 милиона коза. Са 3,3 милиона кошница Етиопија је прва земља произвођач и извозник меда и пчелињег воска у Африци.

Индустрија је на првом нивоу развоја и чини око 15% бруто домаћег производа. Индустрија се углавном бави производњом прехрамбених производа, текстила, одеће, кожне одеће, ципела, ташни, дрвна индустрија (Етиопија поседује 2,5 милиона хектара шуме), производа од каучука и пластике, хемијских производа, састављање аутомобила и каравана.

Литература

• Zewde, Bahru (2001). A History of Modern Ethiopia, 1855–1991. 2nd ed. Athens, OH: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-1440-8. 
• Selassie I., Haile (1999). My Life and Ethiopia's Progress: The Autobiography of Emperor Haile Selassie I. Translated by Edward Ullendorff. Chicago: Frontline. ISBN 978-0-948390-40-1. 
• Henze, Paul B. (2004). Layers of Time: A History of Ethiopia. Shama Books. ISBN 978-1-931253-28-4. 
• Marcus, Harold G. (1995) [1975]. The Life and Times of Menelik II: Ethiopia, 1844–1913. Trenton, NJ/Oxford, U.K.: Red Sea/Clarendon. ISBN 978-1-56902-009-8. 
• Marcus, Harold G. (2002). A History of Ethiopia (updated изд.). Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-22479-7. 
• Mockler, Anthony (2003) [1984]. Haile Selassie's War. New York: Olive Branch. ISBN 978-1-902669-53-3. 
• Pankhurst, Richard. „History of Northern Ethiopia — and the Establishment of the Italian Colony or Eritrea”. Civic Webs Virtual Library. Приступљено 5. 4. 2008. 
• Rubenson, Sven (2003). The Survival of Ethiopian Independence (4th изд.). Hollywood, CA: Tsehai. ISBN 978-0-9723172-7-6. 
• Siegbert Uhlig, et al. (eds.) (2003). Encyclopaedia aethiopica, Vol. 1: A-C. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag.
• Siegbert Uhlig, et al. (eds.) (2005). Encyclopaedia aethiopica, Vol. 2: D-Ha. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag.
• Siegbert Uhlig, et al. (eds.) (2007). Encyclopaedia aethiopica, Vol. 3: He-N. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag.
• Arnaldo Mauri, The Early Development of Banking in Ethiopia, International Review of Economics, Vol. L, n. 4, (2003). стр. 521-543.
• Arnaldo Mauri, The re-establishment of the national monetary and banking system in Ethiopia, 1941–1964, The South African Journal of Economic History, 24 (2), (2009). стр. 82-131.

Спољашње везе

• Парламент Етиопије званични сајт