U Drugu nedelju po Duhovima, 30. maja/13. juna ove godine, na dan svetog apostola Jerme i praznika svetih Otaca, u podvigu prosijalih na Svetoj Gori Atonskoj, hirotonisan je bogoljubeznjejsi arhimandrit gospodin Porfirije (Peric), iguman svestene svetoarhangelske obitelji u Kovilju u Episkopa jegarskog.

Hirotoniji je, po drevnom obicaju, u subotu uvece, prethodio svecani cin narecenja obavljen u prisustvu Njegove Svetosti naseg Patrijarha Gospodina Pavla i episkopa elasonskog Vasilija i kozanskog Amvrosija (iz sestrinske Grcke crkve), zvornicko-tuzlanskog Vasilija, sremskog Vasilija, banatskog Hrizostoma, backog Irineja, vranjskog Pahomija, osjecko-poljskog i baranjskog Lukijana, branicevskog Ignatija, milesevskog Filareta, dalmatinskog Fotija, humskog Grigorija, u Sabornoj Svetodjurdjevskoj crkvi u Novom Sadu prepunoj blagocestivog naroda, mnostva duhovne dece episkopa Porfirija, monaha i monahinja iz manastira Zice, Vavedenja (beogradskog), Jaska (sa Fruske gore) i Bodjana. Potom je novonareceni episkop jegarski sluzio duhovsko bdenije uz sasluzenje svestenomonaha i svestenodjakona iz raznih krajeva nase zemlje i Grcke.

Sutradan ujutru svestenom sosloviju pridruzili su se i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije sa svojim vikarom budimljanskim episkopom Joanikijem i igumanom manastira cetinjskog Lukom i svestenicima iz raznih krajeva nase pomesne Crkve. Sasluzivali su, takodje, staresina Podvorja Ruske pravoslavne crkve iz Beograda visokoprecasni protojerej Vitalije Tarasjev kao i arhimandrit Danilo (Ljubotina) iz Peroja kod Pule. Prisustvovao je i pesmom ucestvovao u ovom slavlju i monah Paladije, poznati svetogorski pojac.

Mnogi prijatelji vladike Porfirija, iz zemlje i inostranstva, nisu, na zalost, mogli prisustvovati hirotoniji zbog nesreca nastalih u poslednjem ratu razrusenih mostova, ostecenih drumova i time otezanih saobracajnih komunikacija. Novosadska crkva je, ipak, bila pretesna da toga, veoma kisnog dana, primi sve one koji su zeleli da udju u nju i ucestvuju u evharistijskom duhovskom slavlju novoga apostolskoga prejemnika.

Posle trikratnoga episkopskoga ispovedanja vere otpocela je sveta Liturgija. Nacalstvovao je Njegova Svetost Patrijarh srpski Pavle uz sasluzenje gorepomenutih episkopa, svestenika i djakona i posle Trisvete pesme hirotonisao novoga episkopa jegarskog. Usled premora Patrijarh je morao posle pricesca da napusti hram i da se odmori, a novohirotonisanom episkopu, po blagoslovu Patrijarhovom, je uz pouku, urucio pastirski zezal mitropolit Amfilohije. Zatim je episkop Porfirije odrzao svoju pristupnu besedu.

Vasa Preosvestenstva, Visokopreosvestenstva, casni oci, draga braco i sestre!

Blagoslovom Njegove Svetosti naseg Patrijarha imam veliku radost da pozdravim u ime brace arhijereja, u ime Njegove Svetosti, u ime svestenstva Eparhije backe, u vase ime, novorukopolozenog naseg brata, episkopa Porfirija.

Ovo je danas veliki blagoslov za ovu eparhiju drevnu svetosavsku. To je veliki blagoslov za nasu pomjesnu Crkvu, veliki blagoslov i radost za vaseljensko pravoslavlje: jer danas, blagodacu Bozijom, molitvama Njegove Svetosti i brace arhijereja, stupio je jedan novi apostol na sveto djelo sluzenja Hristu Bogu, prinosenja sebe i darova Gospodu na dar, i propovjedanja rijeci Bozije.

Sam Gospod nam je rekao, dobri brate Porfirije, da On nije dosao da mu sluze nego da sluzi, i da zivot Svoj polozi za bliznje Svoje. To je i do sada bio tvoj poziv - kao i priziv sviju nas. Od danas narocito, pa ubuduce, tvoj zivot je zrtvoprinosenje i prinosenje sebe Gospodu na dar, do poslednjeg ostatka tvoga bica, u sluzenju Bogu i rodu pravoslavnom.

U ime te svete sluzbe, u ime Njegove Svetosti, ja ti urucujem danas ovaj blagosloveni zezal, koji je znak toga svetog sluzenja i vodjenja naroda Bozijeg na njivi zivota u zemlju zivih. Neka te Gospod udostoji da casno i dostojanstveno, poput svih episkopa Crkve pravoslavne i nase svetosavske, nosis ovaj zezal, i da vodis narod Boziji putevima spasenja, i sam se spasavajuci, i spasavajuci narod, privodeci ga u Carstvo Bozije; da bi mogao da kazes na Strasnom sudu: "Evo, Gospode, ja i djeca koju si mi dao, primi u Carstvo Tvoje vjecno."

Zivio, i neka te Gospod blagoslovi na mnogaja, mnogaja ljeta.

Danas, u ovom za mene svetom i svecanom casu, kada stojim pred vama, stojim pred punocom Crkve Bozije. Ali, stojim i pred samim Gospodom i spasiteljem nasim Isusom Hristom. I danas rado klicem: Velica dusa moja Gospoda; i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, sto pogleda na smernost nedostojnog sluge svoga!

Duh duse gde hoce, i ne gleda ko je ko. I vaistinu danas Njemu - Duhu Svetome - i vama, braco arhijereji, blagovole se da vi svojim casnim i svetim rukama nizvedete blagodat Svetoga Duha na moju gresnu i nedostojnu glavu, na mene slabog i nemocnog i najgresnijeg od svih. I vencaste me slavom velikom i uvrstiste me u red arhijereja Crkve Hristove; u red naslednika i prejemnika apostola Hristovih.

Kako da se ne radujem kad Gospod pokaza danas tako velikosnishodjenje ljubavi Svoje? Radujem se danas, ali istovremeno, duh moj i bice moje prozeti su strahom - jer nemam nista cime se mogu pohvaliti pred Gospodom, a i pred vama, braco arhijereji i bogoljubivi narode Boziji. Jedino cime se mogu pohvaliti jesu nemoci moje, gresi moji. Apostol Pavle opominje: Sta imas sto nisi dobio. Ako si dobio, sto se hvalis kao da nisi dobio? Sve sam dobio, braco arhijereji i braco i sestre. I bice svoje dobio sam; Gospod me iz nebica u vice izvede. Stvori me po slici i prilici svojoj. Nebrojeno puta ljubavlju Svojom posecivao me je i danas - o, cuda - postavi me na mesto i oblicje Svoje.

Nema vece casti i nema vece slave za coveka, smrtnog i gresnog, od slave mesta Hristovog, od slave sluzbe episkopske. Biti episkop, biti na mestu Hristovom moguce je, medjutim, samo u okviru Crkve Hristove, u okviru Tela Njegovog; moguce je samo unutar sabranja naroda Bozijeg, kroz prinosenje beskrvne zrtve radi svih i za sve. A uistinu, Gospod je onaj koji prinosi i koji se prinosi i koji prima. To je, dakle, sluzba episkopa: po obrazu Bozijem biti predstojatelj, kako opominje sveti Ignjatije Bogonosac; a to znaci sluziti svima, prinositi sebe neprestano drugima na dar, i nikada ne traziti nista svoje, ne traziti nista za sebe; raspinjati se svetu, ali i sebe raspeti i prineti zrtvu svoju drugima na dar. Nema, braco i sestre, nista vece niti sta teze od toga. Apostolske ustanove kazu da episkop treba da bude uzviseniji od svih, da bude cuvar istine i sluga reci Bozije. Ali, svojim mocima - ispovedam ovde pred vama - sam po sebi, svojim snagama, ja ne mogu da ispunim ove zahteve. Tu je potrebna plamena vera, ognjena ljubav i neprestana revnost. Ali, ne uzdam se u sebe, jer u nemocima nasim sila i slava Bozija se poznaje i pokazuje. Zato verujem da sve mogu u Hristu jer On mi moc daje. I jos verujem da Gospod gde hoce ukida poredak prirode. Zato, nista me ne moze odvojiti od ljubavi Njegove.

Blagodarim Gospodu danas na svemu i za sve. Blagodarim Mu i za one koje mi je dao, za bezbrojne bliznje moje. Blagodaran sam Mu sto mi je dao cestite i skromne roditelje; oca Radivoja, koji je sada vec u blizini Gospoda, i za koga bi, da je ovde sa nama, verujem, ovo bio najradosniji dan; za majku moju Radojku koju mi je darovao, koja je ovde danas sa nama, i upravo juce izasla iz bolnice da bude ovde da me svojom molitvom ukrepi, i da se Gospodu pomoli za mene. Ali, blagodaran sam i njima sto su, nikad ne misleci na sebe, nego samo o nama troma svoje dece, ulagali ogroman trud i napor i brigu neprestanu da nas nauce sta to znaci biti cestit, dobar i posten covek.

Blagodaran sam Gospodu i sto me je nakon bezbrojnih peripetija mladickih dana uputio u Crkvu svoju, i doveo na Bogoslovski fakultet, gde sam sreo ucitelje svoje u licima profesora, medju kojima najpre Preosvecenog vladiku Atanasija, episkopa zahumsko-hercegovackog, i Visokopreosvecenog vladiku Amfilohija, mitropolita crnogorsko-primorskog, kao i episkopa backog Irineja. Blagodaran sam, medjutim, i njima sto su znali i umeli da mi pokazu sta su to granice Predanja i granice Crkve; i da me nauce da ako hocu da budem dobar bogoslov, moram najpre dobro i istinski da se molim; i ako se istinski molim, da cu onda sigurno biti dobar bogoslov i sluga Boziji.

Blagodaran sam Gospodu i sto me je uputio na Njegovu Svetost Patrijarha srpskog Pavla, po cijem blagoslovu sam se zamonasio u manastiru Decanima, i iz cijih ruku sam primio prvi stepen svestenicke sluzbe - stepen djakonske sluzbe.

Blagodaran sam Gospodu i sto me je posadio u mestu Curug, iz cije se mucenicke krvi razvilo bogato duhovno stablo sa brojnim svestenicima i monasima i, evo, od nedavno, sa episkopima, plodno drvo na kojem sam i ja najmanji list.

Blagodaran sam Gospodu i na tome sto me je u vreme kad mi je to bilo najpotrebnije uputio u bratsku Grcku na postdiplomske studije. Medjutim, blagodaran sam i samome grckom narodu i Crkvi, koji su mi pokazali sta je to zivo telo Hristovo, sta znaci ziva Crkva Bozija, i koji su i mene licno, i nas narod uopste, neprestano ukrepljivali i pomagali, i duhovno i materijalno.

Sta da kazem danas, braco arhijereji i bogoljubivi narode, za svetu obitelj koviljsku? Ista iskusenja, ista raspeca, iste muke bile su nam zajednicke; ali, slava Gospodu, i radosti i lepote duhovnog zivota delili smo, i, nadam se, delicemo. Danas ova slava moja i cast moja pripadaju njima, a ne meni.

I na kraju, ali i pre svih, Preosveceni vladiko backi, gospodine Irineju, sve sto imam od Gospoda kroz Vas sam primio. Gotovo dvadeset godina uz Vase duhovne skute, ucim se putu istine i zivota, putu istine i vere. Oprostite mi danas za mnoge moje tvrdoglavosti, za mnogu moju samovolju, za mnogo moje nestrpljenje, i za to sto sam se mnogo puta uzdao u sebe a ne u blagoslov Vas. Ako ista ima da valja na meni gresnom, za to sam Vama duzan. Padajuci i ustajuci, hodao sam do danas putem koji ste Vi proputili; a evo i danas, i kao episkop, obecavam da cu se truditi istim putem da hodim.

Trudicu se da narodu Bozijem, to jest svim ljudima koji zive ovde i sada, i na svim prostorima, posvedocim i recju a - uz pomoc Boziju - i zivotom svojim, da je Gospod raspeti i vaskrsli Spasitelj nas; i bez obzira na razne nevolje, razne nepogode i iskusenja koje mozemo prolaziti i kao zajednica i kao pojedinci, bez obzira sto ovaj svet u zlu lezi, Gospod je gospodar istorije, i On je konacni sudija. Jos zelim da uz pomoc Boziju svedocim da nema Grka ni Jevrejina, Skita ni Varvarina; da su svi ljudi pozvani u spasenje, i svi pozvani u poznanje Istine; da je bliznji nas radost nasa, da je bliznji nas raj nas, jer to nam je potrebnije da spoznamo negoli ista drugo, upravo zbog toga sto nikada covek nije toliko sebe udaljio od Boga kao sto je to slucaj danas, i ovde i svugde.

Jos jedanput, na kraju, Vase Visokopreosvestenstvo, blagodaran sam citavom Saboru nase pomesne Crkve sto je mene gresnog udostojio ove slave i ovog dostojanstva; ali Vas molim da se molite Bogu za mene, da me ukrepi; i molim Vas da mi oprostite na svemu i da me pomenete i da me blagoslovite.

Isto tako, na kraju, uznosim slavu Jednome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.