Prodavnica

Profil br. 38

Bušov strogo poverljivi emisar Bogdan Maglić

Znate šta meni kažu prijatelji u Pentagonu: "Samo Srbi mogu da nas nabiju!"
Dobro, postoji stari sukob između Stejt Departmenta i Pentagona - ko, zapravo, određuje američku spoljnu politiku - rat i mir. Mi smo bombardovali od strane vazduhoplovstva, ali Amerikanci na Srbe nikada nisu opalili ni pušku. A neće ni da je opale, zato što u svim oficirskim školama oni uče strategiju Kolubarske bitke, kao i strategiju partisanskog rata. Oni su vaspitani u duhu poštovanja prema srpskoj herojskoj istoriji - pešadija i čitava armija.
Kad je Tito jedanput davno, sedamdesetih, bio u Vašingtonu, na prijemu se pojavio jedan američki admiral, srpskog porekla, čijeg imena više ne mogu da se setim, koji je bio na Severnom polu sa mornaricom, da spase onog čuvenog američkog istraživača koji je išao na Severni pol, i koji je iščezao. Taj naš admiral, Marinović, išao je da ga traži. U nekom zaleđenom šatoru našao je samo jednu kutiju šibica koja je tamo bila dvadeset godina. I on je to darovao Titu u Vašingtonu, rekavši: "Šibica je na Severnom polu bila dvadeset godina, a kutija je već bila šezdeset godina stara. I vidite, gospodine Maršale – bum - i još može da se upali. Dobar materijal se pali i kad ima osamdeset godina"!
Tito se načisto raspilavio i počeo da ga ljubi, jer je i on sam tada imao preko 80 godina.
Prvi susret sa Titom imao sam nešto ranije, kad sam ja za vreme proslave dvestogodišnjice Amerike, bio predsednik Jugoslovensko-američkog komiteta za proslavu Američke Revolucije. To se tako zvalo. Tito je onda tražio da se za 120 rođendan Tesle, koji je padao na 10. jul (Američki Dan Nezavisnosti je 4. jul), iz Vašingtona pošalje specijalna predsednička delegacija.
U to vreme, ja sam imao komunikacije sa Kisindžerom u vezi sa izgradnjom nuklearke Krško. Pošto smo mi kupovali taj reaktor, ali su naši, odbijali da potpišu saglasnost da naši inžinjeri sami ne smeju da otvaraju reaktor. Američki uslov je bio da isključivo Amerikanci mogu da otvore reaktor, da izvade staro gorivo, i da stave novo. Naši su se zbog toga strašno ljutili, smatrajući da je to suprotno našem nacionalnom ponosu i suverenitetu.
Zato sam ja Kisindžeru savetovao da nastavi ubeđivati jugoslovensko rukovodstvo, da ga ubedi da nema ništa protiv Jugoslavije, nego da malo hoće da obuzda histeriju onog Zelenog pokreta protiv nuklearne energije, što je bilo više usmereno protiv američke nuklearne industrije, nego naše. I zato je baš mene Kisindžer poslao da na Teslinoj proslavi budem predstavnik predsednika Džeralda Forda, zajedno sa direktorom NASA Džimom Flečerom.

Nisam bio američki agent

Sve jugoslovenske novine su tada objavile da je stigla `76. predsednička delegacija predsednika Forda, na čelu sa doktorom Flečerom. A samo smo nas dvojica u njoj bili. Kisindžer je postavio njega, kao predstavnika administracije, a mene kao američkog građanina. Za naše, ja tri dana u Zagrebu bukvalno nisam postojao. Sretao sam se sa naučnicima i profesorima, i svuda bio prisutan na proslavi, iako se moje ime nigde nije spominjalo. Kada su me pitali šta se to dešava, nisam znao šta da odgovorim. Niko mi ništa nije objasnio.
Jedino su mi prijatelji poverljivo govorili: "Svi čekaju da Tito za tebe kaže – on je O.K."
Nisam mogao da verujem. Ipak, i onda se smatralo da je Jugoslavija liberalna zemlja. Ali, meni je majka rekla: "Svi će misliti da neko – ko je pre dvadeset godina kao član partije otišao u Ameriku, a da sada dolazi kao predstavnik predsednika Forda – da je sigurno agent CIA. Svi će misliti da si špijun".
I zaista, na konferenciji za štampu u Zagrebu, pred polazak u Gospić, mene su ljubopitljivo pitali – kako je uopšte došlo do toga da kao još svež emigrant budem predstavnik američkog predsednika. Objašnjavao sam nevešto da je to zato što sam član Jugoslovensko-američkog komiteta za proslavu...
Ali, oni su nastavili: "Zar Vi niste špijun? Čujemo da radite za CIA?"
Niko nije bio spreman da čuje da u demokratskom sistemu raditi za obaveštajnu službu – nije isto što u totalitarnom sistemu, gde je to prednost za napredovanje. U Americi – kada bi se saznalo da neki akademski naučnik od karijere radi za obaveštajnu službu – to bi za njega bio neoprostiv greh i minus. Ali, samo su se smeškali i pitali: "Mi iz Vašingtona pouzdano znamo za koga radite?"
Nisam naseo na ovakve provokacije:"Znate, ja sam celog života voleo da budem špijun. Još od detinjstva sam žarko želeo da se bavim špijunažom. Naravno, najbolje bi bilo da radim za CIA, ali me ona izgleda neće. Molim vas, recite im, pošto tamo imate dobre veze - da sam stalno na raspolaganju. Kad su Vas angažovali - valjda će i mene!?"
Od tada me u Jugoslaviji niko više me nije pitao da li radim za CIA.
Kroz dva dana, i Tito me je primio. Dok smo se rukovali, rekao je: "Baš sad sam čitao kako ste zveknuli onog novinara. Baš sam se smijao. Vi niste zaboravili običaje svoje zemlje!"
Drugim rečima, Tito je rekao – niste zaboravili kako da im nabijete...
Od tog momenta, Tito i ja smo najedanput postali najveći prijatelji. Čudna je bila ta promena atmosfere, a novine su konačno objavile da sam i ja član američke delegacije na večeri kod Tita.
Međutim, ja sam morao da odem u Beograd da posetim majku. Nisam video kraja tom užasnom ceremonijalu.
Kraj mene je sedeo ministar industrije i ja mu kažem: "Ja odlazim, ja ću da se izvučem sa banketa".
On se bukvalno prestravio: "Naopako, to nikako! Pa to će biti uvreda predsednika. Morate da odete do njega da ga lično pitate!"
Ustao sam i krenuo pravo kod Tita: "Gospodine predsedniče, ja ostajem svega tri dana. Ne mogu da dođem samo u Hrvatsku, a da ne odem u Srbiju. Pavle Savić i Srpska Akademija Nauka večeras za mene priređuju prijem. A i majka me čeka! Izvinite ali ja ću pre vašeg govora morati da odem".
Složio se: "Kako je to pametno – što idete i u Srbiju. `Ajde, `ajde!"
Za mnom je u Beograd stiglo šta je Tito govorio – da je upoznao neke naše uspele ljude u Americi. Počeo je i da me fali Tito. Eto, tako, dopao sam mu se.
Međutim, u kolima od Gospića do Zagreba, predstavnik američke ambasade mi je očitao lekciju: "Da je stav američke diplomatije da se ne podržava Titov totalitarni režim. I pošto je upravo baš tada bio uhapšen jedan Amerikanac našeg porekla, koji je u fabrici šećera u Crvenki nešto snimio... Tot se on zvao, i oko toga je izbila velika afera... Diplomatski skandal - zbog najobičnije gluposti. Šta ima da špijunira, to su bile zapadne mašine, koje je naša fabrika uvezla iz Nemačke".
Očigledno je u Stejt Departmentu postojala struja protiv Tita, i američki diplomata me je napadao u kolima da sam nastupao komunistički, i da sam bio isuviše prisan sa Titom. Da je nalog iz Vašingtona da se ne daje naročito velika podrška Titu, da treba biti dosta umeren i vrlo hladan.
Nisam znao šta da mislim: preključe me je onaj zagrebački novinar napao da sam CIA, a sad me ovaj napada da sam komunista.
Rekao sam hladnokrvno da nisam više komunista, ali sam zapanjen da američki ambasador u Beogradu Silberman neskriveno radi za interese Sovjetskog Saveza!?
- Kako?
- Pa, meni je Kisindžer rekao da je najvažnije da se jugoslovenski komunisti ubede da je Amerika na njihovoj strani, jer postoji stalna pretnja od Rusije, jer Rusi neprestano ohrabruju informbirovce za zbacivanje Tita. Ruski elementi su upravo u Baru održali kongres Nove Komunističke Partije. Ja ću zato Kisindžeru morati da napišem izveštaj da Vi, zapravo, podržavate sovjetsku politiku.
Strašno, napadali me fanatici, i sa jedne, i sa druge strane.
- Vi znači, podržavate sovjetsku politiku protiv Tita? – rekao sam decidirano negde pred Zagrebom američkom diplomati, koji je odjedanput zanemeo. Mora da je bio ugrađen mikrofon u autu američke ambasade i bojao se da bilo šta da kaže.

Banket kod Tita

Banket kod Tita održan je u novosagrađenom hotelu u Gospiću. Tri dana ranije je na brzinu završen. Samo su za Tita sobe bile spremne, a mi smo mogli da spavamo u okolini.
To je bilo neposredno pred američke izbore, i Tito mi je rekao da pomno prati prognoze, pa zna da će Ford sigurno pobediti. Ja sam bio predstavnik predsednika Forda, ali nisam hteo da ga lažem. Sve ankete su pokazivale da će Ford izgubiti, a Karter pobediti.
Ovi Amerikanci su u čudu okrenuli ka meni, ali sam mislio: "Idite kvragu. Moram da Titu kažem istinu".
- A, ne, ne. Uvek onaj ko je predsednik, ako drugi puta izlazi na izbore, garantovano pobeđuje – nije se predavao Tito.
Tu su me strašno napali. Ja sam, kao predstavnik predsednika Forda, rekao da sve ankete govore – da će izgubiti.
Tito je voleo da samnom neobavezno razgovara. On je bio bezbrižni kozer, koji nikad nije ulazio u suštinu stvari. Na primer, kad smo bili u Gospiću, rekao mi je sasvim ozbiljno: "Vi ste eksperimentalni fizičar. Ja sam takođe fizičar! Na robiji sam u Lepoglavi izvodio naučne eksperimente. Pravio sam Tesline kalemove, i svuda okolo su skakale varnice".
A onda se Jovanka na to nadovezala – da on još uvek eksperimentiše: "Stalno je u mračnoj komori i sam razvija fotografije".
- Da li Vi sami pravite fotografije?
- Ne, ja to dajem ovim – fotografima!
- Ja sam razvijam i fotografije u boji!
Uvek je to bio neki bezvezni razgovor.
I Kardelj je ponekad tražio da se sastane samnom. U našoj ambasadi u Vašingtonu mi je rekao: "Predsednik je tražio da Vas pitam - da li da potpišemo ugovor za nuklearnu centralu Krško!"
- Svakako. – I onda sam mu objasnio da to što je nuklearna energija napadnuta svuda u svetu – nije ništa usmereno protiv Jugoslavije. Ne treba previše ozbiljno uzimati Zeleni pokret.
I oni su odmah potpisali ugovor sa Amerikancima.
Izložio sam Kardelju potanko šta bi sve kod nas trebalo uraditi u oblasti nuklearne energije, i kako reorganizovati naše naučne institute.
- A koliko ste Vi van Jugoslavije? – pitao je zbunjeno.
- 22 godine.
- Pa, Vi i ne znate koliko je naš politički sistem strašan i pogrešan. Ništa se praktično i ne može učiniti. Nikakve promene na bolje nisu uopšte realne.
Zamislite, kaže to meni čovek koji u skladu sa svojim vizijama, vodi zemlju. Pa, eto, to je i bio početak naše katastrofe.
U ono vreme, Mihajlo Mihajlov je bio kod nas u zatvoru, pošto je napisao knjigu "Leto Moskovsko". Američka štampa je na prvim stranama objavila da se samo zbog pisanja u zatvoru našao jedan pisac u Jugoslaviji. Svi su listovi ustali protiv Jugoslavije.
Zato sam rekao Kardelju: "Molim Vas, gospodine potpredsedniče, da se on odmah pusti iz zatvora. Toliko škodi to što je on u zatvoru, dok ono što on piše nama uopšte ne škodi. A to što je u zatvoru – itekako nam škodi".
- Preneću Onome kome treba!
I pustiše ga stvarno posle tri-četiri dana iz zatvora. Kad je tom Mihajlu Mihajlovu posle priređen prijem "Amnesti internešela" u Njujorku, prišao sam mu i ispričao tu priču. Pogledao me je zgađeno, okrenuo se i otišao. Mislio je da ga zezam.

Banket kod Miloševića

Ipak, u odnosu na Tita, Slobodan Milošević je izbliza izgledao kao mali češaroš.
Kad smo bili kod Slobe, advokat Branko Milinović i ja smo predložili da se napravi Jugoslovensko-američka banka. To je bilo u julu `89.
Ali, Branko mi je rekao – ako on hoće da mu stvorimo Američko-jugoslovensku banku – moramo da od njega tražimo da dozvoli da se Oplenac vrati Karađorđevićima, da princ Tomislav dođe u Jugoslaviju, da umre, i da Igumanovu palatu vrati Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
- Branko, on to sigurno neće dozvoliti! – pitao sam u neverici.
Međutim, posle na sastanku, Branko se izvukao: "Bogdan će da Vam kaže pod kojim ćemo uslovom to da radimo."
Milošević je ćutao: "Vi hoćete da se vrati Oplenac i Igumanova palata? Nema problema – u redu!"
Ispunio je obećanje posle dva meseca. Sve formalnosti su brzo bile obavljene. A mi odemo u Ameriku i kažemo ovima našima: "Neverovatan je ovaj čovek! Šta god kaže – ispuni!"
Ali, nismo baš bili ipresionirani prilično zategnutim i hladnim razgovorom sa Miloševićem. On je stalno pokušavao da imitira možda Tita. Bio je, kao što se kaže u Americi - glib. Znate šta je teflon? Teflon je nešto plastično, jako klizavo. Bio je vrlo spretan, ali nije bio naročito šarmantan. A stalno je pokušavao upravo da bude šarmantan i duhovit.
Na primer, sećam se jedne vrlo nezgodne stvari. Najedanput je počeo sa gađenjem da govori – o onim Srbima. Srbi – oni. Srbi – uvek to i to. Pitao sam ga: "Niste li i Vi Srbin?"
- Pa, jesam, ali govorim o onim drugima.
U jednom momentu je istakao: "Mi hoćemo demokratiju švedskog stila!
- Onda – sa kraljem!
Strašno se trgnuo: "A, ne, ne - monarhija nipošto!"
Nije bio ni dovoljno lukav...
Naravno, ništa nije bilo od projekta Jugoslovensko-američka banka. Milošević i njegovi pajtaši trebalo je da daju 30 miliona dolara, pošto smo mi u Americi našli 30 miliona dolara. Kapital od 60 miliona je vrli mali za jednu banku. Najedanput – nikako nema 30 miliona iz Beograda. Čekamo na odluku, a nje nema, pa nema. Američka grupa je odmah počela da se koleba. Dva puta je Borka Vučić dolazila u Ameriku, dok nije prekinula svaki kontakt s nama.
Naime, još dok je bio samo bankar, i dok nije ni sanjao da će biti srpski vođa, Slobodan Milošević je u Njujorku otvorio predstavništvo Beobanke. Radili su tu Lorens Iglberger i još neki važni ljudi u okviru projekta "Jugoamerika". I tu se nešto pričalo da je on izradio Iglbergera za neke provizije, i da se zbog toga Iglberger posle okrenuo protiv njega. Moguće je da nije dobio provizije, jer Iglberger nikad ne bi radio bez provizije.
Ali, činjenica jeste da se taj naš nesrećni "jugo" nije dobro pokazao posle 20 hiljada milja u Americi, gde se obično vozi više od 30 hiljada milja godišnje. Prema tome, naši nisu bili krivi, jer nisu znali da se "jugo" obavezno raspadao kad pređe izvesnu kilometražu. Na primer, "Kadilak" je onda objavljivao oglase: "Kupite jedan `kadilak - dobićete besplatno `jugo`". A bila je to sjajna ideja da postoji jedan takav mali auto, kojim žena svaki čas može da skokne u šoping... Međutim, brzo su došli Korejci i Japanci, tako da su nas odmah izbacili. Ali, "jugo" bi sigurno uspeo, da se nije prebrzo raspadao posle izvesnog broja milja, zbog vibracija pri većoj brzini.
Kad smo došli drugi put – srpska stvar je u Americi već bila izgubljena – pa smo od Miloševića tražili pare da se angažuje neka PR kompanija da malo popravi loš srpski imidž, kao što su je Albanci, Hrvati, Muslimani, i svi drugi, unapred bili angažovali.
I molim vas, on nije hteo da da pare, nego je samouvereno rekao da će kad-tad u svetu pobediti istina o Srbima. Mi smo bili očajni. Bilo mu je skupo da plaća deset hiljada dolara mesečno jednoj kompaniji koja bi stručno za nas pravila propagandu. A Albanci su u to vreme za milione dolara iznajmili jednu od najmoćnijih marketiških agencija.
Srbi iz Amerike nisu sami mogli da izdvoje toliko para, iako to i nisu neke pare. Mi praktično nemamo nijednog zaista bogatog čoveka u Americi. To je tužna istina o nama, koju uzaludno ponavljam kad god me pitaju kakve novosti donosim iz Amerike. I uvek se verovatno misli na političke novosti.
Imam raznih novosti, ali – pošto sam naučnik – daću vam jednu naučnu novost. A to je da najzad imam matematički dokaz da su Srbi najsposobnija nacija na svetu. Dokazao sam to i matematički. I vi ćete čuti ovaj dokaz, koji se odigrava u januaru 2001. godine, kada je izabran predsednik SAD Džordž Buš Mlađi. 20. januara je bila inauguraciju i bal za 10 hiljada zvanica. Svi koji su, na bilo koji način, doprineli njegovoj kampanji, pozvani su na bal. I ja sam, kao individua: nešto sam doprineo, pa sam pozvan. Običaj je u Americi, i nije to nikakva sramota, da se izdašno pomažu izborne kampanje, ili predsednika, ili kongresmena, ili senatora. Jer, niko bez toga neće da vas primi i čuje za bilo koji vaš problem.

Srbi su najuticajniji na svetu

Pred bal sam znatiželjno otišao u kancelariju organizatora, da vidim koliko će naših ljudi biti prisutno. Nisam mogao da nađem ni jedno naše ime. Onda sam gledao pod organizacijama: Kroejšn Amerikens – dva bračna para, Makedonija Amerikens-tri, Bosnia Amerikens –njih šest. Svi su nešto doprineli, od 100-200 do milion dolara, Bušovoj kampanji.
Usplahirano sam telefonirao Branku Milinoviću, koji je tamo zaista jedan od najbogatijih Srba: "Branko šta je ovo? Ti si u tom Kongresu Srpskog Ujedinjenja – ne vidim nijednog od vas na spisku za bal. Koliko su oni priložili, molim te javi mi ko je tu – da ga nađem. Ja imam neke stare veze, koji oni nemaju, još od perioda kada sam bio predstavnik predsednika Džeralda Forda. Pa sam mislio da upoznam te naše ljude s njima."
Međutim, Branko mi se javio kroz jedan sat i rekao: "Izgleda da naši ništa nisu doprineli" – da Srpski kongres uopšte nije učestvovao u Bušovoj predsedničkoj kampanji.
Pitao sam onda Majkla Đorđevića, ali on je više bio zaprepašćen što sam ja na balu – a ne on. U Americi je sasvim normalna stvar – davati prilog za političare.
Kongres Srpskog Ujedinjenja je možda podržavao Buša, ali ničim nije doprineo njegovoj pobedi. Međutim, Srpski kongres tvrdi da ima veliki uticaj u Vašingtonu. A Srbi nikad ne lažu – je li tako? Apsolutno. Znači da oni imaju velikog uticaja u Americi, koji je otprilike ravan – nuli. Svaki broj u matematici, podeljen sa nulom, ne znam koliko da je mali – rezultat je beskonačan. Prema tome, i naši Srbi sa doprinosom nulom – imaju beskonačan uticaj u Americi.
Nema u Americi ni jednog čoveka, da je rođen u Jugoslaviji, i da je srpskog porekla, koji spada u ono što se zove biznis elita. U prvih 500 najvećih američkih korporacija nema nijednog Srbina koji predsednik, čak ni potpredsednik ili član Borda. Naravno, nema ni jednog našeg čoveka koji je među 500 najbogatijiih Amerikanca na merodavnoj listi magazina "Forbs".
Jedina osoba sa ovih prostora koja je odista javna ličnost i ima realno finansijsko bogatstvo je košarkaš Vlade Divac. Dakle, on je jedini Srbin koji ima prihode u stotinama miliona dolara, koji je poznat i koga Amerikanci slušaju i uvažavaju.
Ja sam kao neki stari srpski vojnik koji, kad god začuje trubu, makar i usred noći – skoči, jer misli da mu je otadžbina u opasnosti. To mi se dešava često. Doduše, vrlo često se ispostavi i da je "uzbuna" bila lažna. Ovoga puta mi je, međutim, bilo jasno da su naše "straže" zaspale na položaju.
Kažem vam – Srbi su često bili "uhvaćeni na spavanju".
Američka izreka glasi: "Novac je majčino mleko politike". Drugim rečima – može da posluži da se direktno utiče na neke političke odluke. Ali, bukvalno niko nije bio spreman da plati da Amerika podrži i zaštiti Srbe.
Ima između 3,5 i pet miliona Amerikanaca koji su se izjasnili da su poreklom sa teritorije Jugoslavije. Ali, svega njih 500.000 su se usudili da priznaju da su Srbi.
Srbi su svojevremeno doživeli genocid u Hrvatskoj - ustaše su poklale više od milion Srba i Jevreja - ali mi smo to decenijama krili radi negovanja bratstva i jedinstva.
I ja sam bio u ustaškom logoru smrti kad mi je bilo 13 godina. Video sam svojim očima ubijanje stotina i stotina nevinih Srba, ali dugo nisam hteo to da pominjem – misleći, kao i mnogi drugi, da će se samo tako sačuvati Jugoslavija. Ta srpska velikodušnost je očigledno bila velika greška.
Ono što smo mi smatrali oslobođenjem srpskih teritorija van Srbije, Amerika je, naprotiv, kao i sve druge slobodne demokratske države, uključujući čak i Rusiju, sve to videla samo kao širenje komunizma, pod kamuflažom nacionalizma, i to sa upotrebom fašističkih metoda istrebljivanja, koncentracionih logora i deportacija drugih etničkih grupa.
Miloševićeve "socijaliste" čitav globalni svet je smatrao običnim marksističko-lenjinističkim komunistima, koji su se nevoljno odrekli samo imena. Njihov srpski supernacionalizam i pravoslavlje bili su samo tragikomična maska.
Milošević i njegovi komunisti su srpski narod bacili na najnižu tačku njegove istorije. Nikada u istoriji sveta jedna nacija nije bila toliko demonizovana i ponižena. Komunizam je najveća kuga ovog veka, a Srbi su bili žigosani kao glavni i poslednji nosioci te opake zaraze u Evropi. Osuđeni od cele svetske zajednice. Čak i Južna Afrika sada ima daleko više prijatelja u svetu. Rusi, kod kojih su inače najjači komunistički koreni, odvažno su prvi zbacili komuniste sa vlasti i komunističku partiju izveli pred narodni sud. Uradili smo to, na žalost, poslednji.

Moj američki san

Pazite, ja sam u Ameriku otišao sa jugoslovenskim službenim pasošem da radim doktorat. Odmah sam počeo da radim u Brukeru, u nacionalnoj laboratoriji Atomske komisije, mada sam pre toga bio član Komunističke partije. To je suprotno tzv. Makaranovom zakonu, koji izričito kaže da niko ko je bilo kad član komunističke partije, ni pod kojim uslovima ne može da uđe u Ameriku. Međutim, više od deset hiljada rukovodilaca Titove partije bili su u periodu od 1955-70. u Americi. Kako je to uopšte bilo moguće? Zato što je u njihovom slučaju Stejt Department napravio izuzetak, dajući službeno tumačenje da članovi SKJ, zapravo, i nisu komunisti, ili su samo na rečima – komunisti. Zato smo svi mi mogli da slobodno dolazimo u Ameriku.
U formularu, koji sam popunio u laboratoriji Atomske komisije, šest meseci po mom dolasku, na pitanje – da li ste ikad bili član komunističke partije – odgovorio sam: jesam. Dobio sam klirensi i do dan-danas na osnovu toga imam dozvolu za rad u Americi.
Ja sam još `61. godine ostvario najveće otkriće iz oblasti fizike i od tog momenta se moj status potpuno promenio. Bavio sam se fizikom elementarnih čestica, koje nemaju nikakve praktične primene. Bio sam na Berkliju, gde je tada bio najveći akscelerator. Šef laboratorije je bio Luj Alvorez, koji se tada smatrao najvećim živim američkim fizičarem. Otkrio sam elementarnu česticu, za koju se verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena, što je proizilazilo iz mnogih teorija. Nazvana je zbog toga Omega Mezon, jer je Omega poslednje slovo alfabeta grčke azbuke. Desetak godina su je mnogi tražili i već bili digli ruke – rekli su i da možda ne postoji, i da sve teorije o tome jednostavno nisu tačne. Na svoju ruku sam počeo da tražim Omegu Mezon i, na opšte iznenađenje, na jedan potpuno na drugi način, i na sasvim drugom mestu, ja sam je prvi našao. To je iz korena promenilo sliku svih ranijih teorija, pa su i teoretičari bili veoma srećni što je najzad došlo do tog senzacionalnog otkrića.
Odjedanput – postao sam jako važan ne samo u naučnim krugovima.
U Stejt Departmentu postoji jedno odeljenje protiv proliferacije, sa kojim sam imao blizak kontakt po profesionalnoj liniji. I Kisindžer je, kada je bilo došlo do debate oko kupovine nuklearke Krško, tražio da li u Americi ima neko ko može da utiče na Jugoslovene. Ko zna jezik, kome bi verovali i ko može da ih ubedi da je to što se od njih traži -–nešto sasvim normalno. Nije bila stvar u tome da su se Amerikanci bojali da mi ne pogledamo šta je unutra u nuklearnom reaktoru, pa da to prodamo Rusima - već ih je bilo strah da ne dođe do neke nesreće i katastrofe zbog nestručnog rada. Rusi su sve to već imali i njima ništa nije bilo potrebno. Ali, Amerikanci su se onda pribojavali da Tito potajno toliko investira u nuklearnu energiju, da bi mogao da napravi atomsku bombu. Sumnjivo je bilo i to što je Tito dao izričitu izjavu da neće da pravi bombu, i da je odustao od bombe. U Nuklearnom institutu u Vinči postojala je ratoborna struja koja je žarko želela da se pod hitno napravi atomska bomba. U stvari, smatralo se da to i nije toliko Titova opsesija, nego da Tito sve manje i manje kontroliše te tajne atomske planove.
Vinča je bila tajni institut i zabranjeni grad. Niko nije znao ni da postoji. Kad sam ja tamo kao student druge godine fizike, Pavle Savić mi je prišao: "Vas trojica - ja bih želeo da vi idete u Vinču?" Rukovodilac je bio Robert Valen, Holanđanin francuske kulture. U laboratoriji u Vinči zato se gotovo isključivo govorio francuski. Službeni jezik je bio francuski, a mi smo ga znali jako malo iz gimnazije. Odmah sam dodeljen jednoj grupi, koju je vodio neki Grujić, koji nije znao ni reč srpskog. On je bio Srbin, rođen u Francuskoj.
Pavle Savić mi je rekao: "Vi ćete smesta da se preselite ovde. Svako će da dobije stan, a na Univerzitetu će te samo polagati ispite."
Tako smo mi u 20. godini počeli da radimo u Vinči.
Godine 1954. iznenada je odlučeno da se Vinča otvori, i da nuklearna istraživanja u Jugoslaviji više nisu nikakva tajna. Otvorena su vrata Instituta i došao nam je prvi američki službeni posetilac, profesor Bernard Feld, sa Emajtija, koji je ranije radio na atomskoj bombi. Održao je seriju predavanja, i išao je od naučnika do naučnika, koji su uglavnom bili klinci. Ja sam imao šest ljudi koji su radili samnom, a tek mi je bilo 23 godine. Profesoru Feldu su se jako dopali moji eksperimenti, i pitao je da li bi želeo da idem na MIT, da doktoriram. Ja kažem – ne – ja idem na bolje mesto, u Liverpul gde je najveći ciklotron na svetu i gde je Bruno Pontokorvo postavljen za glavnog profesora. Pavle Savić mi je za njega rekao – to je najbolji eksperimentalni fizičar na svetu, pored Fermija. I ja odem u London, u avgustu, da bih u septembru počeo da radim.
Međutim, u svim novinama sam na naslovnim stranama pročitao senzacionalan naslov: "Otkriven ruski atomski špijun Bruno Pontekorvo". Pobegao je iz Engleske u Poljsku, kad je otkriven, a u Liverpulu nije bilo više nikoga u njegovom rangu.
Bio sam očajan što doktorat treba da radim sa drugorazrednim ljudima. Obratio sam se zato za pomoć profesoru Feldu. Momentalno mi je sredio stipendiju i platu na MIT u Bostonu.
U stvari, prvo mi Amerikanci nisu dali vizu, jer dolazim iz komunističke zemlje. Na kratko sam se vratio u Vinču i nekako isposlovao službeni pasoš. Tako sam otišao u Ameriku, gde sam primljen kao neko ko je u takoreći u naučnoj džungli pravio eksperimente koji su se za ono vreme smatrali već naprednim i revolucionarnim.
Na ispraćaju, tadašnji direktor Vinče mi je rekao: "Ti imaš samo jedan zadatak, a to je - da uspeš! Ništa više. Moraš da uspeš!"
Meni je već bilo dosadno da radim normalne stvari. Ohrabrilo me je to što sam radio sa najvećim američkim eksperimentalnim fizičarem tog doba Luisom Alvarezom, koji je imao razumevanja isključivo za kojekakve ludačke stvari. Kad bi Alvarezu pomenuo neku smelu ideju, on bi odmah tražio da se to isproba. On je, recimo, izmislio ateriranje avionom uz pomoć radara. Razvio je i uređaj za gađenje pomoću radara, za američke avione - za bombardovanje na navođenje. A svojevremeno je leteo i u drugom avionu iza atomske bombe, koja je bačena na Hirošimu, za koju je lično napravio oroz za okidanje. Želeo je da bude lično prisutan prilikom eksplozije - da izbliza izmeri efekat razornog dejstva.

Ko će na koga da baci bombu

Išlo mi je dobro sve dok se nisam sukobio sa tvorcem hidrogenske bombe Edvardom Telerom. On je bio kategoričan – protiv komunista se ne može boriti knjigama i idejama, već se na njih konačno mora baciti hidrogenska bomba. On je još živ, ima preko 90 godina. Živ i lud.
Jedno vreme smo bili veliki prijatelji, sve dok nisam počeo da radim na fuziji. Podlac jedan, on je bio član Komiteta, koji je trebalo da odobri moj projekat. Imao sam već na raspolaganju fondove američkog vazduhoplovstva – da na satelitu sagradim fuzionu električnu centralu u vasioni, kad sam iznenada obavešten da odem na neko tajno mesto, na neko pusto ostrvo, gde će Teler da presedava mojoj prezentaciji.
Sačekao me je krajnje prijateljski: "Pa to si uspeo, pa to si napravio. Kako je to genijalno!"
Kad sam se vratio kući, telefonirao sam Polu Niceu, savetniku za nacionalnu bezbednost. On je uvek bio moj veliki zaštitnik. Rekao sam mu ushićeno da će moj projekat sigurno biti odobren, jer je Teler bio veoma prijateljski raspoložen prema meni.
Polov sin mi je, međutim, telefonirao posle dve nedelje: "Teler je strašno protiv tebe. Zamisli – to đubre! Toliko je ljubomoran na tvoje otkriće! To je sujeta naučnika!"
Od tada, kad god čuje moje ime, Teler bukvalno reži. A toliko godina smo bili dobri prijatelji. To je zaista lud čovek. Kad god se pojavi na televiziji, on grmi: "Mora se odmah baciti bomba! Jedini put ka miru je - kroz rat!"
To je bila njegova omiljena parola. Bio je potpuno diskreditovan u naučnoj zajednici, ali su ga među generalima (jastrebovima) svi strašno voleli.
Epohalna naučna otkrića su nemoguća bez velikih investicija vojske.
Moji pronalasci često nisu bili naročito ubojiti i praktični, nego jeretički i vizionarski, tako da investitori ponekad nisu imali dovoljno strpljenja, da se istraživanje sprovede do kraja. To je zasebna tema.
Kad sam ja ušao u fuziju, čitava teorija fuzije je bila -–da bi se došlo do kontrolisane fuzije – uređaj mora da bude ogroman. Što god je veći, time je veća verovatnoća – da se upali. Ja sam dao suprotnu teoriju, što god je manje, što god je kompresoranije – time je veća verovatnoća da uspe.
Predlagao sam da svaka kuća u Americi ima svoju malu atomsku električnu centralu.
Na debati u Kongresu - ja sam gadno izgubio, posle mnogo i mnogo saslušanja, posle potrošenih 30 miliona dolara. U Kongresu je u početku izgledalo kao da će moj projekat da prođe, ali je odjedanput sve palo u vodu.
Tako sam ja `93. godine bio prisiljen da stanem i od svega odustanem. A trebalo mi je još samo 10 miliona, da bi se na kućnim nuklearkama posle zaradile milijarde.
Počeo sam iz nevolje da radim na onome što će brže da donese novac. Ali, jednu stvar sam uradio prvi put u životu – godinu dana sam se bavio negativnom naukom.
Taj veliki tokamak, džinovsku mašinu za fuziju koja je bila moj konkurent a na kojoj su panično radili i Rusi i Amerikanci - rešio sam da iz osvete načisto rasturim i demontiram kao uzaludni naučni promašaj.
Kad je `94. godine Kongres konačno odbio da mi da podršku, napravio sam ugovor sa Rusima. Rusi i Amerikanci, i Univerzitet u Kaliforniji, napravili su jedan Konzorcijum. Jedini način da se u to uklopim, bilo je da prihvatim teoriju Karla Marksa, koji je govorio: "Ne može se ostvariti novi sistem - a da se razdori stari". U stvari, to je bilo jedino, što je Marks tačno rekao. Njegove ekonomske teorije su potpuno besmislice. A ova njegova teorija je zapravo teorija revolucije.
I zato sam rešio da godinu dana samo pišem, držim govore, idem na Kongres – protiv tokamaka. Tokamak je kontrolisana fuzija. U aprilu `97. godine, moja očajnička borba je konačno urodila plodom. Kongres je ukinuo sve fondove tokamaka, posle 25 godina istraživanja. Oko 2.000 naučnika je otpušteno, a laboratorije su zatvorene.
Time nisam dobio nikakvu satisfakciju, što sam prvi ukazao da je to slepi put u nauci. Ma kakvu satisfakciju. To je bilo kao jedna Šekspirovska tragedija: "Oni su mene ubili `94. godine, a ja sam njih `97.
Jedno vreme sam morao da se krijem, jer nikome nisam davao adresu, jer su mnogi ljudi tome već bili posvetili čitav život tome, pa je neki ludak mogao i da me ubije.
Morao sam od nečega živeti i napraviti nešto što će brzo napraviti pare. Brzo, ali po zakonu. Rešio sam upotrebu nuklearnog zračenja za detekciju eksploziva. I to se sada svuda radi.
Verujem – uskoro i u Srbiji, gde je mnogo neeksplodiranih bombi ostalo posle NATO bombardovanja.

Zašto nas je NATO bombardovao

To je bio najveći skandal u istoriji, i najobičniji hir predsednika Klintona. On je naprosto hteo da zabašuri aferu sa Monikom Levinski i da povrati izgubljen ugled. Svi pošteni Amerikanci se sada zgražavaju nad NATO bombardovanjem, ali i ja sam nešto uradio u tom pogledu.
Ali, to je bila jedna vrlo komplikovana stvar. Nije u pitanju bio rat protiv srpskog nacionalizma, nego protiv srpskog komunizma. Međutim, čak i naša antikomunistička dijaspora nije dugo mogla da shvati da je to poslednji svetski rat protiv komunizma. Prosto je neverovatno da smo mi, deset godina posle iščezavanja svih komunističkih vlada u celoj Evropi, još imali komunističku vladu. Zato NATO bombardovanje nije bilo antisrpski rat, nego završni antikomunistički, antitotalitarni rat.
Mi, Srbi iz Amerike podržavali smo Miloševića možda od `89. do `90. godine. Ali, odmah smo zatim poslali jasan signal svima da se okrenu protiv Miloševića, da više niko ne komunicira s njim. Da niko kad dođe u Beograd ne traži audijenciju kod Miloševića. A ja sam mu prijateljski poslao faks: "Ako tako nastaviš – proći ćeš kao Norijega".
I to se posle postavilo kao tačno. Norijega je dugo bio američki agent, kao što je i Milošević bio američki agent. Obojica su odbačeni, kad su odigrali svoju ulogu. U stvari, smatra se da je Milošević dobio neku lovu ispod stola, što je potpisao onaj ugovor o Dejtonu. Ali, još za to nema nikakvih konkretnih dokaza. Čak je i Milošević sam širio glasine da Amerika stoji iza njega.
Bog zna šta je od toga istina? Jer, Milošević je na Balkanu praktično ostvarivao američke strategijske interese – srpske sigurno nije. Rezultat svih tih ratova, haosa i užasa, ipak nije – da su američki interesi na Balkanu u potpunosti ostvareni.
Pre svega, Nemačka je zgrabila hrvatsku obalu i Sloveniju. Amerikanci su vrlo nesrećni zbog toga, da Nemci imaju slobodan prodor na Sredozemno more. Ovi ljudi, sa kojima ja svakodnevno razgovaram u Pentagonu, očajni su zbog toga.
To je jedan veliki minus. Zbog toga je ona ranija Bušova administracija toliko dugo insistirala na integritetu Jugoslavije, da se Nemačkoj spreči izlaz na Sredozemlje. Smatralo se da je Jugoslavija i 1918. stvorena iz tog istog razloga.
Ja tačno znam šta se odigralo. Nešto - nešto jako duboko. Kada se Jugoslavija raspadala, ja sam otišao u Vašington da razgovaram sa Heritedž Fondejšn. To je krajnja desnica. Neki koji su tamo me znali i cenili, jer sam ja bio član - Ripon sosajetija, levog krila Republikanske partije. To su sve intelektualci, ima ih svega 4.000. Na sastancima u Vašingtonu, sreo sam i Kisindžera, koji nije bio u tom krilu, ali Džordž Buš Otac jeste, ali je izašao – kada je rešio da se kandiduje za predsednika.
Svi su mi otvoreno rekli: "Mi smo toliko preokupirani raspadom Sovjetskog Saveza, da niko ozbiljan neće pristati da provede ni pola dana na jednom sastanku o Jugoslaviji"!
Mi smo bila sitna boranija u poređenju sa velikim Sovjetskim Savezom. Mi nismo imali gasa, ni nafte, praktično ništa. To je čak i u jednom članku rekao američki ambasador Voren Zimerman, da je u to vreme on pitao Buša Starijeg – da li da se prizna Bosna ili ne – a da mu je ovaj odgovorio: "Mi nemamo vremena za Jugoslaviju, radite šta hoćete!"
To je tako Zimermanu javljeno. Jugoslavija nije ništa značila u poređenju sa tim – ko će da kontroliše Rusiju, gde su bili najveći interesi Nemačke. Ne smemo zaboraviti da je Nemačka do sada uložila 60 milijardi dolara u Rusiju, a Ameriku – jednu. To su dosta komplikovani odnosi.
Znam da u Srbiji postoji jedna izreka da se ne zna šta je gore biti: Da li prijatelj ili neprijatelj Amerike. Kao nesrećni prijatelj Amerike, koji je nastradao, uzima se Makedonija. Ali, neko ko može da kaže da je bolje biti neprijatelj Amerike – nema pojma kakav je čudovišni ekonomski, vojni i politički potencijal Amerike. To više nije jedna zemlja, to je planetarni fenomen. Skoro sva svetska proizvodnja - ili je iz Amerike - ili pod presudnim uticajem Amerike. To je jedan planetarni fenomen, koji se uopšte ne može objasniti. Samo je rimska imperija bila otprilike nešto slično. Ali, Americi to niko nije dao na tacni, nego su to sami Amerikanci sopstvenim radom ostvarili. Oni i sada neuporedivo više rade od drugih.
Kad neko kaže da jednu takvu zemlju treba imati za neprijatelja, treba ga odmah poslati u ludnicu, ili ispitati rendgenskim zracima.
Smatra se obično da ja imam malo kontroverznu i protivurečnu biografiju. S jedne strane, ozbiljan naučnik i vizionar, a sa druge – ličnost iz svetskog džet-seta i plejboj. A moja je parola uvek bila da je sam život uvek ispred svega drugog. Oni koji u mom životu nalaze džet-set, zapravo i ne znaju šta je pravi džet-set. Džet-set je svakodnevni opušteni i raskalašni život ljudi koji i ne moraju ništa da rade. A ja, na žalost, stalno nešto radim, iako se moje ime pominjalo i u ovim džet-seterskim rubrikama, kao i u ozbiljnim časopisima gde se govorilo o mojim naučnim otkrićima. Stvarno ništa nisam čitao od toga.
Na primer, Marija Baksa je odigrala veoma važnu ulogu u mom životu. Možda i zato što sam bio na najnižoj tački kad sam ja nju sreo. Tada sam bio izgubio sve, tvrdoglavo radeći na fuziji. Nisam imao nikakvu podršku, osim od misterioznog milijardera Hauarda Hjuza. Jedino me je u to vreme podržavala njegova organizacija, ne toliko on lično. Saradnici Hauarda Hjuza su došli kod mene u Prinston, da vide moju laboratoriju, i da me snime za film. I to je bila velika sreća. Još uvek imam taj dokumentarni film iz te laboratorije. Jer, Hauard Hjuz tada više nije hteo ni sa kim da lično uživo kontaktira, već samo preko filma. Zato smo mu i poslali film, koji je on video. I moram da kažem – da me je praktično on finansijski spasao od potpune propasti, pošto sam tada bio napustio i univerzitet Prinston.

Marija Baksa je bila moja privatna atomska bomba

Marija Baksa me je onda pozvala da dođem u Rim, i to me je poprilično psihički oporavilo od brodoloma u Americi. Bila mi je otprilike kao neki životni eliksir u tom trenutku. Naša veza je, međutim, kratko trajalo, zato što sam ja vrlo brzo opet stao na svoje noge. Odmah sam krenuo u nove projekte. Zapravo - jedan te isti projekat. Ja sam stalno radio na fuziji, ali od tada iz sasvim drugog ugla.
Uopšte se ne stidim što volim život i što ne volim da baš teško radim. Stalno nešto izmišljam, kako bih nekako izbegao da mukotrpno radim celog života. Ali, nikako mi ne uspeva. Kako da izbegnem rad? Kako da nađem neke prečice? Kako da teret prebacim na druge. Ali, prokleta je stvar u tome, što moje razmišljanje kako da izbegnem rad – postaje puno radno vreme. U stvari, duplo radno vreme. Time se obično završavaju svi ti moji uzaludni napori, da negde nađem neke olakšice. A poražavajući rezultat je da stalno radim više nego bilo ko drugi.
Stvar je uvek bila u tome da ja nipošto nisam hteo da odustanem od te moje mikrofuzije. I tek sada izgleda da će ovaj moj izum konačno moći da donese znatne svote novca. Već sam ponovo formirao fondove koji će mi omogućiti za završetak rada u fuziji. Zar da prestanem pošto sam potrošio 30 miliona dolara? Kakva bi to bila katastrofa!?
I ranije sam skoro bio došao do cilja, ali me je zaustavio američki Kongres i društvo oko Edvarda Telera.
Uopšte - to nije tipično. U proseku, naučnik voli materijalnu bezbednost i zato obično sedi na univerzitetu, iako univerziteti u Americi i ne plaćaju baš mnogo. Ali, makar garantuju siguran izvor prihoda sve do kraja života, čak i ako ne radite ništa. Ja sam bio isuviše ponosan, da bih pristao na bilo kakav takav kompromis. I zbog toga sam odbio nekoliko ponuda da budem profesor.
Sada radim u svojoj laboratoiji u Irvajnu, u Južnoj Kaliforniji.

Zet Rokfelera

A što se tiče džet-seta, desilo se slučajno da sam u životu sreo nekoliko najbogatijih ljudi na svetu. Čak sam jedno vreme bio oženjen osobom iz Rokfelerove familije, za koju se posle ispostavilo da je notorna alkoholičarka. Nisam uopšte znao da je moja žena Šeron alkoholičarka. Dobro, i ja pijem i ponekad volim da se napijem, ali se užasavam teških alkoholičara.
Nisam baš zet Rokfelerovih, ali sam im ušao u familiju, i napravio važne veze u to vreme.
Dobro znam da su za vreme ovog pakla, tokom ovih deset godina, u Srbiji bile najpopularnije teorije zavere o nekakvoj tajnoj svetskoj vladi, na čijem se čelu nalazi Dejvid Rokfeler. Ja sve to znam izbliza: Bilderberg, Rimski klub, Trilateralnu komisiju. Ali, sve to nije bila nikakva tajna svetska vlada koja unapred određuje svaki rat i mir, kao i trendove u ekonomiji, i svemu drugom.
Zapravo, ta tajna društva su bila formirana sa isključivim zadatkom da se predupredi pobeda komunizma, kao nužna, zaštitna antikomunistička mera. Jer, komunizam je stvarno bio vrlo opasna teorija, koja se bazirala na tome da postoji grupa ljudi koja komunicira sa Svevišnjim, od koga je čula da je komunizam zaista neka neizbežna stvar. Upravo ta neizbežnost komunizma, bila je i najopasnija, povezana sa odvratnim i zastrašujućim primitivizmom. Komunistička partija insistira da komunističke vođe budu iz radničke klase. Drugim rečima, neobrazovani ljudi, koji nisu bili imuni na te teorije, za lakoverne, odista su verovali da je komunizam zbilja naučni. Trilateralna komisija je dosta uradila da se te gluposti iskorene. A meni je najžalije što su Srbi stradali kao poslednji komunisti na svetu.
Nema više nikakve potrebe za Trilateralnom komisijom. Amerika je sada toliko moćna - da potpuno sama vlada celim svetom.
Dakle, Dejvid Rokfeler nije nikakav tajni vladar sveta. Kao kolekcionar sada skuplja stare slike i skupa francuska vina. Ništa drugo ga i ne interesuje... To je ne baš naročito bistar, ali fini gospodin. Svi oni se ponašaju kao prinčevi – rođeni da vladaju Amerikom. Međutim, već je na pomolu neko novo američko plemstvo. Da li znate novi američki zakon da se deca, koja imaju IQ preko 150 ne smeju mešati sa decom ispod 150. Po zakonu, moraju da imaju zasebnu klasu i zasebnog učitelja. Iz osnovne škole idu u privatnu gimnaziju, i odmah dobijaju stipendiju za najbolji univerzitet i najbolju ponudu za posao. Tako se stvara jedna nova vrsta aristokratije mozga, čiji je život unapred isprogramiran.
Imam petoro dece. Moja kćerka Jovana od 11 godina, zbog izraženog IQ-a, u učionici mora da sedi odvojeno od druge dece.
Sin mi je advokat u Njujorku, jedna kćerka je filmski producent u Parizu, druga je u Australiji, a dvoje najmlađih imaju 11 i 13 godina.
Tri puta sam se ženio, a plejboji se, po pravilu, nikad ne žene. Ja se odmah oženim, čim se zaljubim. To ne rade pleboji – već najobičnije budale...
Uvek su me više impresionirali pametni, a ne bogati. Od svih koje sam sreo – možda je Kisindžer bio najpametniji. Ne samo da je teoretičar, nego i praktičar – manimejker. Kisindžer mi je u jednom momentu rekao: "Znate li Vi da mi je moja mama, kad sam postao državni sekretar za spoljne poslove, rekla – To nije ništa, kad nikakve naročite pare ne dobijaš. Ja bih mnogo više volela da vidim da ti zarađuješ milione, nego da budeš na naslovnim stranama novina kao tobože važan čovek!"
Tek kad je napustio politiku, Kisindžer se zaista obogatio.

Razgovori sa Sartrom

Krajem juna 1969. obreo sam se u Dubrovniku.
Prva osoba koju sam susreo, pri ulasku u hotel, bio je Vladimir Dedijer. Bivši komunista, koji se posle okrenuo antikomunizmu. Upoznao sam ga preko njegovog brata Stevana, fizičara, koji je ranije bio lični prijatelj Nilsa Bora, "oca atoma", a u to vreme profesor špijunaže na Lundskom univerzitetu u Švedskoj.
- Juče sam sreo vašeg brata u Lundu – započeo sam razgovor. – Čujem da pišete knjigu o istoriji Jugoslavije. Koliko tomova?
- Jedan – rekao je on.
- Nemoguće – odvratio sam. -. Hiljadu godina kraljeva, slavnih bitaka i divnih ubistava – sve u jednoj knjizi!?Jeste li odseli ovde, u "Excelsioru"?
Klimnuo je potvrdno glavom.
- Sam? – pitao sam.
- Ne. Sa Sartrom – rekao je ravnodušno Dedijer.
Upravo sam počeo da čitam Sartrove "Reči".
Izvadio sam tanušno džepno izdanje knjige iz spoljnog džepa jakne i pokazao mu.
- Vi poznajete Sartra, zar ne?
- Ne, Vlado, nikad nisam sreo Sartra. Naravno da bih želeo da ga upoznam.
Razmislio je malo, a onda rekao:
- Večeras smo zauzeti. Ali mogu pozvati vas dvoje na večeru sa Sartrovima sutra, u osam, na terasi hotela.
"Dvoje" je značilo – moju suprugu, Šeron i mene.
Dve godine ranije, Dedijer je bio potpredednik Tribunala samozvanog Raselovog suda koji je u Stokholmu zasedao da bi optužio Sjedinjene Američke Države "za zločine protiv čovečanstva počinjene u Vijetnamu". Žan-Pol Sartr je bio predsednik ovog Tribunala.
Sartrova lična odanost Dedijeru bila je opšte poznata. Raselov sud trebalo je da se sastane u Parizu. Francuska vlada je, međutim, odbila da izda Dedijeru ulaznu vizu, pa je Sartr preselio sedište suda u Stokholm. Zanimljiv je javni konflikt između Sartra i predsednika Šarla de Gola povodom Dedijerove vize. Kao predsednik Tribunala, Sartr je poslao zahtev De Golu – pisan rukom, plavim mastilom na išpartanom papiru – u kome traži vizu za Dedijera. De Gol je odmah odgovorio – negativno. Sartr je javno eksplodirao. Ne toliko zbog odbijanja, koliko zbog toga što ga je De Gol oslovio rečima "Mon cher Maitre" ("Dragi moj majstore"), a ne "Gospodine predsedniče Tribunala". Titulom "Maitre" se u Francuskoj oslovljavaju priznati umetnici i pisci, ali i nastavnici, advokati i podoficiri mornarice. "Ja nisam Maitre - rekao je Sartr tom prilikom - osim za konobare u kafeima koji o meni znaju jedino to da nešto pišem." Sartr je tvrdio da je De Gol, oslovivši ga sa Maitre hteo da pokaže da Francuska ponižava Tribunal.
U trenutku kada smo im se Šeron i ja pridružili, Sartr i Dedijer su sedeli jedan nasuprot drugome, zaneti živim razgovorom.
Dedijer je Šeron smestio na čelo stola, između sebe i Sartra. Čim smo seli, oni su se izvinili – bili su usred razgovora koji su morali da završe. Nastavili su kao da su i dalje sami, ali dovoljno glasno da se mi ne bismo osetili suvišnima. Iz onoga što sam čuo, to je bio zapravo radni sastanak o strategiji političke aktivnosti protiv rata u Vijetnamu.
To mi je pružilo priliku da pažljivo pogledam Sartra, koji je sedeo dijagonalno od mene. Kose je imao još manj nego što se moglo videti na fotografijama. Lice mu je, međutim, bilo mnogo energičnije, izraženije i mladalačkije nego na slikama. Bio je zrikav. To do tada nisam znao, pa me je u prvom momentu iznenadilo.
Okrenuo se ka meni i pitao me gde u Americi živim i čime se bavim.
- Sve do pre dve godine, radio sam u CERN-u, Evropskom centru za istraživanje elementarnih čestica, u Ženevi. Onda sam prešao u Ameriku.
- Zašto ste otišli iz Evrope? – pitao je Sartr.
- Želeo sam da se bavim radikalno novim stvarima u fizici – rekao sam.
- Zar to niste mogli u Evropi?
Ako od šefova u CERN-u zatražite fondove za nove i nauci još nepoznate stvari – rekao sam – prvo vas pitaju da li Amerikanci takođe rade na tome. Ako je odgovor negativan, odmah misle da nešto sa tom idejom nije u redu – jednostavno zato što nije američka. Kada je reč o nauci i tehnologiji, mozgovi evropskih menadžera su kolonizovani Amerikom.
Sartr se glasno nasmejao.
- Da, oni su sto godina ispred ostalog sveta kao civilizacija, ali hiljadu godina iza u kulturi i humanizmu.
To je rečeno kao šala, svi su se smejali, ali mene je kosnulo takvo preterivanje.
- Za nas koji znamo Ameriku iznutra, koji smo studirali i radili u Americi, Vi preterujete, zar ne? – rekao sam.
- Kakvim se istraživanjima bavite? – pitao je.
Jedva dočekah ovo pitanje!
Moja životna prilika! – pomislio sam. Zainteresovaću velikog filozofa za nauku kojom se bavim! Bio sam siguran da ću Sartra fascinirati filozofskim aspektima fizike elementarnih čestica.
Rekoh da se bavim eksperimentima kroz koje istražujemo strukture atomskog jezgra. On me upita čemu to služi.
Cilj tih istraživanja je pronalaženje odgovora na pitanje od čega je svet napravljen, rekao sam. Da bismo do tog odgovora došli, koristimo ogromne mašine, kilometre u prečniku, takozvane akceleratore. U njima ubrzavamo atome do neverovatnih brzina, blizu brzina svetlosti i onda atome sudaramo.
Sudari imitiraju fundamentalne procese koji su se zbivali prilikom stvaranja univerzuma. Proučavajući čestice koje proizilaze iz interakcija otkrivamo sve manje i manje atome unutar atoma, tragajući za najmanjom, "elementarnom" česticom. "Nalazimo da i najmanje čestice materije nisu jednostavne, nego svaka ima strukturu."
Očekivao sam da će ovakav "kosmički" prikaz nauke kojom se bavim izazvati radoznalost erudite. Izgledalo je da uopšte nije impresioniran.
- Kakvu to praktičnu primenu ima? Šta to znači za običnog čoveka? – pitao je.
- Za sada – nikakvu praktičnu primenu nema. Ali, budućnost će doneti primenu skoro svega što sada znamo.
- Kada?
- Recimo, kroz dvadeset godina. Obično tako biva.
Odrično je odmahnuo glavom dok sam ja nastavio:
- Bavimo se istraživanjima ne da bismo učinili svet boljim, nego da bismo otkrili od čega je svet stvoren. Zar to nije već samo po sebi važno? Akumuliramo rezerve znanja koje će kasnije biti upotrebljene za poboljšanje kvaliteta ljudskog života.
Ponovo je odrečno odmahnuo glavom.
- To je umetnost radi umetnosti – rekao je. Nauka radi nauke, ne nauka u službi čoveka, ne društveno korisna nauka.
Dedijer se umešao.
- Bogdan je već čuven u svojoj oblasti. Predsednik Kenedi mu je telegramom čestitao otkriće do koga je došao. To je objavljeno u evropskoj štampi. U stvari, ja sam o tome čitao u Le Mondu.
Da. Ali telegram iz Bele kuće bio je upućen čitavom mom istraživačkom timu... počeo sam. Dedijer me prekine na srpskom:
- Kakva je to navala skromnosti odjednom!?
Nastavio sam da objašnjavam:
- Da, otkrio sam novu elementarnu česticu univerzuma. Nazvana je omega mezon. Verovalo se da je poslednja neotkrivena čestica, pa je zato dobila prefiks omega, po poslednjem slovu grčkog alfabeta.
- Znate – nastavio je Sartr – francuski autori ne dobijaju telegrame sa čestitkama od predsednika Republike. Kenedi je bio sofisticiran, kulturan – rekao je Sartr sa nijansom zavisti. – Naši predsednici ne daju za to ni lule duvana.
- Ni američki predsednici. Jednostavno, postoji specijalna kancelarija savetnika za nauku u Beloj kući koja prati zbivanja i priprema telegrame sa čestitkama koje predsednik potpisuje – objasnih.
Sartr je prasnuo u smeh. Smejući se od srca rekao je:
- O, Amerikanci! Oni imaju mašineriju za sve. Mi to nemamo. Naš predsednik ne bi kraj sebe podneo nekoga ko misli svojom glavom. – Uz tipičnu francusku grimasu – smešak propraćen odmahivanjem ruke – kojom se pokazuje da je stvar beznadežna.

Turčin (Srbin) među arapskim prinčevima

Nije Rokfeler ni izbliza bio najbogatiji čovek koga sam sreo. Daleko su bili saudijski prinčevi. Ja sam bio u Saudijskoj Arabiji i princ Muhamed Al Fejsal, najstariji sin kralja Fejsala, bio je moj najveći podržavalac i finansijer. Verovao je u moju fuziju.
Prvo sam dobio novac od Saudijske Arabije za moju laboratoriju fuzije u Prinstonu, a onda je trebalo da napravim nuklearni centar u Saudijskoj Arabiji.
Odlazio sam tamo jedanput mesečno, na nedelju dana, pune dve godine. Bio sam direktor King Abdul Azis Centra (u osnivanju) na Crvenom moru.
Samo plan je koštao 20 miliona dolara. Imao sam Komisiju od 100 osoba u Njujorku, u koju sam bio uključio čak i Jevreje. Međutim, sve je propalo kad je londonski Tajms na prvoj strani objavio naslov "Tajna laboratorija na Crvenom moru". Sutradan je u izraelskom Knesetu izglasana rezolucija, da će – ako se ta laboratorija sagradi – odmah biti bombardovana. To je bilo u ponedeljak. Već u utorak je kralj Fahad stornirao projekat zbog straha od Izraela i Amerike.
Govorilo se da sam Saudijcima hteo da napravim atomsku bombu - a nisam. Zato sam namerno i imao Jevreje u tom projektu, da vide da u programu imamo aksceleratore, da je to samo nuklearni rekator.
Između Fejsala i Fahta, bio je kralj Halid. Njega sam jedanput sreo. Počeo sam da mu govorim neke natucane arapske fraze i pomislio je da sam neki Arapin iz Evrope, možda Turčin. Nismo mi džabe 500 godina bili pod Turcima.
Izgleda da je moja životna zabluda bila u tome što sam bezgranično verovao da budućnost pripada nuklearnoj energiji. Kompjutersku nauku sam smatrao nešto sasvim nevažno i sporedno. Očigledno sam imao lošu procenu i nisam video da će iz te oblasti izrasti novi milijarderi.
Za mene su kompjuteri bili prosto kao što uključite radio ili televizor, upalite i ugasite. Imao sam uvek grupu programera, kojima sam kao tehničkom osoblju govorio: "Molim te, ovde će da ulaze ovi podaci – uredite da izalze ovakvi". Ja nikad nisam ulazio u detalje programovanja. Znam i da sam radim na kompjuteru, ali uvek imam programere.
Dugo su geniji bili ukleti. I moj veliki prijatelj Vladimir Zvorikin, koji je izmislio televiziju, umro je gotovo u bedi. On je presudno uticao na mene.
On je bio Rus. Upoznao sam ga na nekoj međunarodnoj naučnoj konferenciji na Floridi. Pred smrt mi je dao svoju autobiografiju. Do dan-danas je nisam objavio, i zbog toga se osećam strašno krivim. Nedavno su mi moji prijatelji Rusi tražili da im je pošaljem, da je prevedu sa engleskog. To je loše napisanih dve stotine strana. Zamislite, kada jedan televizijski inženjer piše svoju autobiografiju.
Ipak, televizija je bila najveće otkriće na svetu. Zvorikin je bio svestan da je napravio nešto epohalno, ali i prilično žalostan što nije dobio zaslužena priznanja. Jako ga je pogodilo što nije dobio Nobelovu nagradu. Ali, njegova greška je bila u tome što ga je interesovala samo tehnologija.
I u poodmaklim godinama je stalno pravio nove izume. Poslednji je bila laserska akumpuktura. Išao je prvo u Kinu, da vidi šta to rade.
- Trljaju se. – Rekao je – Čim je to trljanje – to je elektricitet.
Odmah je napravio kompaniju koja se zvala Akupuls. U svojoj osamdesetoj godini je to radio i patentirao, ali je ubrzo umro, i niko više nije štitio njegov patent, koji se danas besplatno upotrebljava širom sveta.
Zvorikin je jedini mnogo saučestvovao u svemu onome što sam ja doživljavao, kad sam propao, morao da otpustim sve ljude i ostao bez para. Morao sam da zatvorim laboratoriju, a moja žena Šeron me je tada napustila.
Ali, on mi je rekao: "To baš tako i treba"!
- Zašto tako treba?
- To znači da si zaista na pravom putu kad su te svi napustili! Tek sad ćeš slobodno moći da se posvetiš nauci – kad si ostao bez igde ičega!


Šta ćete čitati u ovom broju:

Bušov strogo poverljivi emisar Bogdan Maglić
Beogradski prijatelji su jako ljuti na Bogdana Maglića što nije isterao do kraja svoj projekat kućnih atomskih centrala. Da je uspeo cela Amerika bi već odavno odletela na nebo

Velika pobeda Biljane Srbljanović
Dugo je književnica Biljana Srbljanović bila najtraženiji ovdašnji izvozni artikl. Njene drame igrane su na svetskim pozornicama, a u svetskim medijima ona je bila gotovo jedini pozitivan lik iz Beograda. A kako je to preživela – najbolje govori njena ispovest u knjizi Nade Savković – "Moje godine sa Miloševićem"

Solana zamenjuje Miloševića na Balkanu
Dok Slobodan Milošević pred Haškim tribunalom odgovara za ratne zločine, njegovu nekadašnju ulogu – faktora stabilnosti na Balkanu – preuzeo je Havijer Solana, koji je prethodno označio početak NATO bombardovanja

Novi jugoslovenski kafić film
U Srbiji je danas najopasnije misliti. Imbecili ne veruju nikom do sami sebi. Glupi ste ako ćutite, ludi ste ako pljujete. Elem, bilo kako bilo, balkanski sindrom jebanja ljudi u zdrav mozak je neizostavan deo socijalne estetike koju su Srbi do te mere usavršili, da su potpuno zaboravili da su čak i Adam i Eva svoje genitalije koristili za razmnožavanje

Milorad Pavić žrtvovao svetsku slavu zbog preterane ljubavi prema Srbima
Iako je dobro znao da će biti gotovo ukinut kao svetski pisac, Milorad Pavić nije hteo da svoj narod ostavi u nevolji i da se stavi u službu svetske harange koja je protiv njega vođena

Džems Bond je bio Srbin
Marko Popov, sin čuvenog britanskog agenta Duška Popova, otkriva MARKU LOPUŠINI šta se nalazi u dosijeu Popov britanske tajne službe MI5, i u arhivama američkog FBI i šta je čuveni Edgar Huver mislio o velikom srpskom špijunu, po kome je kreiran mit o Džemsu Bondu

Memoari Dese Trevisan
Čuvena dopisnica "Tajmsa" Desa Trevisan u razgovoru sa TAMAROM NIKČEVIĆ objašnjava kako je postala stranac u svojoj zemlji i kakvi su Tito, Đilas, Ranković i Milošević bili – izbliza

  Copyright Profil 2000