Umrla je Mitra Mitrovic. Koliko je danas onih kojima to ime nesto znaci? Manje, mnogo manje nego sto ce ih biti ako jednom i u Srbiji bude napisana istorija komunisticke levice – od njenih ishodista preko njenog uzleta do njenog pada.
U jednom licnom zivotu dugom devet decenija oglednuo se, bezmalo, skoro citav protekli vek. Pri tom, taj zivot nije bio obican zivot.
Mitra Mitrovic je bila jedno od petoro dece zeleznickog cinovnika i jedva pismene domacice iz Uzicke Pozege. Otac je umro od tifusa u Prvom svetskom ratu. Mati, ta neverovatna zena, skolovala je i odskolovala sve petoro dece – cetiri kceri i sina Zivana Mitrovica, uglednog novinara lista Politika.
Kao nadarena ucenica, Mitra je dobila stipendiju koja joj je omogucila da stekne visoko obrazovanje. Diplomirala je 1934. godine na Filozofskom fakultetu, na grupi za srpskohrvatski jezik i knjizevnost.
Beogradski univerzitet, snazno uporiste levice cije su ideje jednakosti i slobode ponele najdarovitije mlade ljude iz svih drustvenih slojeva, politizovao je i Mitru Mitrovic. Jos u toku studija postala je clan Komunisticke partije. Ubrzo, njeno ime postaje neodvojivo od sirokog antifasistickog pokreta zena izvan Univerziteta i emancipatorskog lista Zena danas.
U atmosferi kad vlast na svaki pokret kao odgovor ima samo represiju, i Mitra je u toku studija vise puta hapsena. U zatvor je pala i opasne 1941. godine, ali je uspela da pobegne.
Brzo se zivelo i jos brze sazrevalo. Bilo je askeze, ali i prirodnosti. Njena velika ljubav sa vec poznatim revolucionarom, robijasem i piscem, Milovanom Djilasom, rodjena je u tim neponovljivim vremenima.
Izvanredne sposobnosti stavile su joj na pleca teske duznosti u antifasistickom ratu: clan redakcije lista Borba, jedan od osnivaca Antifasistickog fronta zena, vecnik AVNOJ-a, clan najviseg rukovodstva Komunisticke partije Srbije.
Po dolasku Komunisticke partije na vlast – ministar prosvete u Vladi NR Srbije i clan najviseg srpskog i jugoslovenskog partijskog rukovodstva.
Posle svih iskusenja, doslo je ono najteze – iskusenje vlasti. Ali, Mitra Mitrovic je pripadala komunistickoj eliti za koju revolucija nije bila zanat a vlast dozivotna privilegija. Ona se solidarise sa pobunom Milovana Djilasa. Tada vec nisu bili u braku. Solidarnost je nacelna, ali i licna, duboko moralna. Deleci sudbinu svih kriticara komunisticke ideologije i partije iznutra, Mitra Mitrovic je sa politicke scene uklonjena u svojoj cetrdeset prvoj godini. U najboljoj snazi, ne samo za politiku. Ova obrazovana i izuzetno obdarena zena mogla je biti podjednako uspesna na mnogo polja: u nauci, diplomatiji, kulturi... Takva, pravedno je da se na kraju njenog zivotnog puta kaze, izazivala je zavist. To je bio samo razlog vise da se zaustavi i ukloni. Patrijarhalni konzervativizam prema zeni koja je postala prirodni autoritet i komunisticki monizam prema izrazitoj individualnosti bili su udruzeni.
Mitra Mitrovic je napisala Ratno putovanje (1953). O ovoj njenoj izvanrednoj memoarskoj prozi, jos dok je rukopis mirisao na stamparsku boju, odusevljeno je pisao Borislav Mihajlovic Mihiz. Zatim je dosla knjiga o saborcu, intelektualcu, cije su ime, i ne znajuci da je vec mrtav, kao lozinku, izgovarale suhe usne boraca prelazeci Sutjesku: u »Nolitovoj« biblioteci »Portreti« objavljena je njena knjiga Veselin Maslesa (1957). Za Mitrom Mitrovic ostale su opsezne beleske. Sta je ova umna zena poveravala hartiji, ne zna cak ni njena i Djilasova kcerka Vukica.
Prvo i poslednje oglasavanje Mitre Mitrovic posle decenija cutanja doslo je krajem osamdesetih godina, posle prvih javnih istupanja Milovana Djilasa. Ti tekstovi svedoce o njihovoj nadi da se, posle sloma utopije u centru, Jugoslavija okrece demokratiji. Brutalni sovinizam, jezik mrznje, koji se pretocio u krvavu ratnu zbilju, unistio je tu veliku nadu, tu realnu i obecavajucu mogucnost. Ako se sumnja javila jos pre pola veka, sada tek nije bilo mesta iluziji.
Mitra Mitrovic je bila briljantna zena. Nije se smatrala licno tragicnom, ali je duboko osecala tragiku zivota. Kroz tako shvacen zivot, ona je isla dobro opremljena. Njeni su pratioci bili mudrost, hrabrost i dostojanstvo. Bila je i ostala slobodan covek – u siromastvu, u monolitnoj partiji, na vlasti i u izopstenosti. Takve su licnosti neunistive. Njima se okrecemo u trenucima vlastitih iskusenja sa nadom da do njih, nekim dubinskim strujama, dopire nasa zahvalnost za sve ono cime su nas zaduzile svojim postojanjem.