Franko Alfano
VASKRSENJE
Muzička drama u 4 čina

Libreto Čezare Anau po romanu Lava Tolstoja
Svetska premijera: Teatar Vitorio Emanuele, Turin, 30. novembra 1904..

Dirigent: ŽELJKA MILANOVIĆ
Režija: BOŽIDAR ĐUROVIĆ
Scenograf: BORIS MAKSIMOVIĆ
Kostimograf: JASNA BADNJAREVIĆ
Dirigent hora: VESNA KESIĆ-KRSMANOVIĆ

Pomoćnik reditelja: Katarina Mateović Tasić
Asistent kostimografa: Mihael Debeljaković Matović

Uloge:

KATARINA MASOVA (KAĆUŠA)
SVITLANA DEKAR, VALENTINA MILENKOVIĆ, SANELA MITROVIĆ
KNEZ DIMITRIJE NEHLJUDOV
SLAVOLJUB KOCIĆ, SAŠA PETROVIĆ
SIMONSON
BRANISLAV VUKASOVIĆ, VASA STAJKIĆ
SOFIJA, tetka Dimitrija
MARINA PAVLOVIĆ BARAĆ, IZABELA GUŽVANJ
MATRIONA, guvernanta
SANELA MITROVIĆ, MILENA STRIČEVIĆ
ANA
VIOLETA SREĆKOVIĆ, JELENA ŠTULIĆ
VERA
ŽELJKA ZDJELAR, JELENA ŠTULIĆ
KORABLJOVA
IZABELA GUŽVANJ
FENIČKA
LAURA PAVLOVIĆ
GRBAVA
MARINA PAVLOVIĆ BARAĆ, ŽELJKA ZDJELAR
CRVENA
JELENA ŠTULIĆ
SLUŽAVKA
LAURA PAVLOVIĆ
ŽENA
LAURA PAVLOVIĆ
MUŽIK
IGOR KSIONŽIK, ALEKSANDAR MANOJLOVIĆ, BRANISLAV CVIJIĆ
SLUŽBENIK
BRANISLAV JATIĆ, VLADIMIR ZORJAN
GLAVNI ČUVAR
BRANISLAV JATIĆ, VLADIMIR ZORJAN
ČUVAR
BRANISLAV STANKOV
KRILJCOV
VASA STAJKIĆ
OFICIR
IGOR KSIONŽIK, ALEKSANDAR MANOJLOVIĆ, BRANISLAV CVIJIĆ
KOZAK
IGOR KSIONŽIK, VLADIMIR ZORJAN
MALA FEĐA
SARA PAVLOVIĆ

Radnja se odigrava u Rusiji i Sibiru, u 19. veku

Koncertmajstori: Aleksandra Krčmar, Vladimir Ćuković
Inspicijenti: Stojanka Milušić, Olgica Banovčanin, Tanja Milanov, Dejan Teodorović
Korepetitori: Gleb Gorbunov, Tamara Jovićević, Irina Mitrović
Sufler: Boženka Očovaj

Premijera: 14. oktobar 2005, scena "Jovan Đorđević"
OTVARANJE SEZONE

[o operi] [o autoru] [sinopsis]



O OPERI

Franko Alfano, napuljski kompozitor, odlazi na usavršavanje u Lajpcig, pošto je diplomirao na Konzervatorijumu svog rodnog grada, a pre nego što je počeo da radi u Parizu kao kompozitor baleta koji su imali značajan uspeh.
Tu, u Parizu, Alfano se prvi put sreće s pozorišnom verzijom "Vaskrsenja" koju je 1902. uradio Anri Bataj prema romanu Lava Tolstoja (1899). Odlučivši da je pretoči u muziku, Alfano se obraća novinarima i dramskim piscima Čezaru Hanauu i Kamilu Antoni Traversiju da mu napišu libreto jer je Anri Bataj bio previše gramziv. To je bila prva ozbiljna opera posle mladalačke i nikad izvedene Fogacarove "Mirande" i "La fonte d Enscir" prema arapskoj bajci (iz pera Luiđija Ilike) koja je, opet, postavljena 1898. u Bratislavi, a između 1903. i 1904. u Parizu, Berlinu, Moskvi i Pozilipu.
Evo i kratkog sadržaja. Knez Dimitrij Nehljudov, vrativši se u kuću svoje tetke Sofije samo za uskršnju noć pre polaska u rat protiv Turaka, zatiče tu mladu siroticu Kaćušu. Ljubav koja se među njima rodila u prošlosti, sad postaje jača i ona se podaje knezu.
Nekoliko meseci kasnije, pošto su je oterali s mesta sobarice jer je ostala trudna, Kaćuša pokušava da vidi Dimitrija na železničkoj stanici. Međutim, on stiže u društvu jedne žene. Kaćuša ne uspeva da razgovara s njim jer voz odmah kreće.
Posle izvesnog vremena nju osuđuju zbog trovanja i, mada nevina, izdržava kaznu najpre u Petrogradu gde je Dimitrij, kajući se, pronalazi i nudi joj brak, ali mu se žena skrhana bolom i alkoholom podsmeva.
Knez je prati do Sibira, ali je Kaćuša odlučila da se uda za političkog osuđenika Simonsona, mada i dalje voli Dimitrija. Iskupljenje je moguće samo u odricanju od Dimitrija.
Libreto delimično koristi Batajevu pozorišnu verziju dodajući, kao drugi čin, epizodu uzetu iz prvog dela romana.
U operi je ublažena oštrica kritike društva. Kod Alfana događaj poprima romantičnu notu. Iz toga proizilaze prijatni lirski izlivi u tri velika dueta glavnih likova. Žestoki antiklerikalni delovi romana, u kom je vaskrsenje shvaćeno u moralnom smislu, izmenjeni su u tradicionalni verski preobražaj, kao u polifonom horu "Hristos je vaskrsnuo" kojim se završava opera, ponovo uvodeći početni deo prvog čina.
Međutim, zahvaljujući snažnom liku Kaćuše koju su tumačile mnoge velike pevačice, od Meri Garden do Magde Olivero (koje su proslavile i ariju "Voz stiže, milostivi Bože"), i primesama italijanske verističke škole, (od orkestarskog intermeca trećeg čina do vokalne interpretacije koja dostiže bolni grč), "Vaskrsenje" je steklo međunarodnu slavu (od Brisela do Berlina, od Pariza do Čikaga) kao partitura čiji je uspeh zagarantovan. Doživela je hiljade izvođenja već do 1951. Poslednje postavke viđene su u Veroni (1981) i u Palermu (1990).
Čezare Kantolini

“/…/ U to vreme, 1900-1901, Tolstojev roman Vaskrsenje doživeo je veliki uspeh. Pročitao sam ga u jednom dahu i zaljubio se u njega. Kad sam saznao da ga je Bataj adaptirao za pozorište, sa nezaboravnom glumicom Bertom Bedi, potražio sam ga i zamolio da za mene napiše libreto. Složio se, ali je tražio deset hiljada franaka za pisanje i veoma veliki procenat za izvođačka prava. To je bilo hladan tuš. Moj entuzijazam je bio ogroman, pa, iako sam odustao od Bataja, nisam mogao da se odreknem Vaskrsenja. Moj dragi prijatelj, Kamilo Antona Traversi, veliki poznavalac pariskog teatra i novinar Hanau prionuli su na posao za mene. Libreto, pisan jednostavnom, ritmičkom, čistom prozom, uskoro je bio gotov i ja sam se bacio na komponovanje.
/…/ Radio sam sa velikim žarom koji me nije napuštao tokom pet meseci koliko sam proveo u poslu. Mogu sa sigurnošću da potvrdim da sam u tom periodu živeo punim životom. Identifikovao sam se sa svakom karakterom. Sve što su on ili ona osećali, osećao sam i ja. I to me nije napuštalo. Kasnija skraćenja uneta su zbog zahteva produkcije, ali je sve što sam napisao bilo zaista neophodno. Za tek nešto više od jednog meseca završio sam treći čin, čin koji je u isto vreme gusto tkan i ozbiljan, jer je u njemu sve bolno iskreno i izuzetno opravdano. Delo je nastajalo na različitim mestima. Prva dva čina rođena su u Parizu, treći u Berlinu, prvi deo četvrtog u Moskvi, a duet za finale u Napulju... Dok sam boravio u Moskvi, ponudio sam operu izdavačima Boku i Rikordiju. Prvi je bio odsutan iz Berlina i nije odmah odgovorio, ali me je drugi odmah pozvao u Milano. Otišao sam kod njega i pevao i svirao izvode iz Vaskrsenja. Rikordi je operu otkupio bez dvoumljenja. Dogodilo se da moje delo stigne u ruke izvanrednih umetnika kakvi su bili Tulio Serafin koji je, iako dvadesetšestogodišnjak, već bio slavan i Elvira Majuolo, vatreni, izuzetno potresni sopran. Krštenje je bilo u Teatru Vitorio Emanuele u Turinu, 30. novembra 1904. Doživelo je gromoglasni uspeh.”
Franko Alfano.

meni

O AUTORU

FRANKO ALFANO
Kompozitor koje nije samo završio Pučinijevu "Turandot"
Izuzetan umetnik, entuzijasta, spreman da prihvati muzičke novine koje su se pojavile na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek, pokušao je da nametne svoje shvatanje pozorišta, ali je morao da se sukobi s tradicijom koja se teško menjala.
Franko Alfano se rodio u Napulju 8. marta 1875., a umro u Sanremu 27. oktobra 1954. Učenik De Nardisa i Seraa na Konzervatorijumu San Pjetro u Majeli, usavršavao se u Lajpcigu na odsecima za violinu i kompoziciju.
Jedno vreme proveo je u Berlinu (1896) jer je muzički i kulturni život u Nemačkoj bio veoma aktivan i bogat novim stilskim otkrićima.
Godine 1899. odlazi u Pariz gde prikazuje dva baleta u "Foli beržeru". Istovremeno počinje da radi na operi "Vaskrsenje" koju je završio u Moskvi i Napulju.
Već tada se mogao nazreti da je Alfano osoba temperamentna i puna života, što mu je pomoglo u zahtevnom muzičkom svetu. Osećao je da je zaista operski kompozitor i još je u mladosti neprekidno tragao za dobrim i privlačnim libretom što je bilo veoma teško u istorijskom trenutku u kojem je vladala velika zbrka.
Posle studija posvetio se podučavanju postavši nastavnik kompozicije i direktor Konzervatorijuma u Bolonji od 1916. do 1923, a zatim Muzičkog liceja u Torinu do 1939.
Godine 1925. došlo je do velikog zaokreta koji mu je doneo večitu umetničku slavu, ali na žalost ne za sopstveno delo već za završetak Pučinijeve opere "Turandot" koja je ostala nezavršena zbog smrti slavnog kompozitora.
Na predlog Artura Toskaninija, Pučinijeva porodica i izdavač Rikordi poverili su Alfanu da završi Pučinijevo remek-delo. Ishodom nam je svima veoma dobro poznat. Bio je to težak, umetnički nezahvalan i krajnje osetljiv posao. Oči svih muzikologa i muzičara bile su uprte u njegov rad tako da je Alfano morao da pokaže da je odlično pripremljen, izbegavajući da piše sopstvenim stilom.
Posle tog značajnog umetničkog zadatka bio je od 1940. do 1942. upravnik Teatra Masimo u Palermu i šef katedre operskog studija na Konzervatorijumu u Rimu. Nastavničku karijeru završio je kao direktor Muzičkog liceja u Pezaru u periodu od 1947. do 1950. Kao što je već rečeno, bio je izuzetan umetnik i entuzijasta spreman da prihvati sve muzičke inovacije koje su se nametale upravo u tim godinama na prelasku od devetnaestog do dvadesetog veka kao što je Bečka škola sa Šenbergom (dodekafonija), Stravinski, itd.
Posle smrti Riharda Vagnera muzički svet je doživeo veliki stilski potres. Alfano je bio svedok tog muzičkog zemljotresa. Pod uticajem Riharda Štrausa i Kloda Debisija, dva potpuno suprotna tumačenja muzike, Alfano je osetio potrebu da otkrije nov način komponovanja posebno na polju operske muzike koja je odavno pokazivala znake sklerotičnosti.
Osim toga, kod mladih muzičara rodila se želja da ne neguju samo operu kao što je bilo u prošlosti, već da se odvažno upuste i u oblast instrumentalne simfonijske muzike. Alfano je svojim opusom pokazao koliko je bio posvećen tome.
Njegov prvi ubedljiv uspeh bila je opera "Vaskrsenje" koja je otkrila pre veliki osećaj za teatar spojen s prirodnom vatrenošću muzičkog jezika, nego korišćenje lako pamtljive melodije. Alfano je voleo da stvara, u savršenoj simbiozi teksta i muzike, opersko delo puno simfonijskog naboja, postižući tako kompleksne stranice koje je publika teško mogla da razume.
Rad za pozorište nastavio je "Princom Zilahom", zanimljivim delom u pogledu muzike, ali ne i libreta. To mu je donelo velike probleme kod kritike i publike koja ga je upoznala i cenila po prvoj operi.
Kompozitor se nije predao zbog neuspeha i u periodu između dva rata njegovo delovanje i na polju kamerne muziku bilo je gotovo pomamno. Napisao je sonate za violinu i violončelo i Kvartet broj 2, bogate poetskim sadržajem i nežnim zvucima koji su istovremeno odgovarali mediteranskom ukusu.
Da bi postigao drugi ubedljiv uspeh morao je sam da piše libreto, idejno sledeći Vagnerove stope. U njegovoj najvećoj operi, "Legenda o Sakuntali" (1921.), po epizodi iz staro-indijskog speva "Mahabharata", nalazimo simfonijsko-vokalni žanr. Radnje nema mnogo što ostavlja puno prostora za vokalni i orkestarski deo koji dostiže blistavi sjaj.
Posle "Sakuntale" njegova slava opada upravo zbog već poslovičnog nedostatka dobrih libreta, scenski interesantnihih i sa zanimljivim istorijskim i ljubavnim zapletima.
Već pomenuta prilika da završi Pučinijevo delo ukazala mu se u teškom trenutku krize donoseći mu, možda na posredan način, obnovljenu slavu.
Poslednje delo koje je postiglo lep uspeh bio je "Sirano de Beržerak" napisan 1936. koji je uspeo da ubedi kritiku vrhunskom ozbiljnošću orkestra i da mu vrati naklonost publike koja je našla savršenu ravnotežu između pevanja i orkestra.
Alfano je na žalost rođen u trenutku velike krize melodrame kojom je dominirala divovska Pučinijeva figura. Pokušao je da nametne sopstveno shvatanje pozorišta, ali se sukobio s tradicijom koju je bilo teško izmeniti.
Osim toga, nije želeo da se prilagodi modi tog vremena jer mu njegov sangviničan karakter i nezavisan duh nisu dozvoljavali da popusti pred laskanjima prolaznog uspeha. Umro je gotovo zaboravljen od kritike. Pamtili su ga samo po njegovom "pučinijevskom" radu koji je obavio doslovno poštujući Pučinijeve beleške i senzibilitet. Jedina mana je bila što je reč o tuđoj muzici! Jadni Alfano!
Adriano Bassi

meni
SINOPSIS

Prvi čin

Knez Dimitrij dolazi da se, pre polaska u rat, oprosti od svoje tetke Sofije Ivanovne. Njegova drugarica iz mladosti, Kaćuša, mlada seljančica, sada je družbenica Sofije Ivanovne. Dimitrij je presrećan što je ponovo vidi i iste večeri postaje njen ljubavnik. Već sutradan kreće u rat.

Drugi čin


Željeznička stanica u malom mestu. Kaćušu su, zbog trudnoće, isterali iz kuće. Nestrpljivo čeka da vidi kneza Dimitrija čiji voz koji treba da zastane u stanici. Kada ga ugleda u društvu prostitutke, gubi hrabrost i ostaje skrivena, slomljenog srca.

Treći čin


Zatvor u Sankt Petersburgu. Kaćuša, slomljena zbog Dimitrijeve nebrige i smrti svoga deteta, dospeva u zatvor. Umešana je u krivično delo i, iako nevina, posle teškog sudskog procesa, osuđena na deportaciju u Sibir. Prepun kajanja, Dimitrij je posećuje u zatvoru i nudi joj brak. U stanju potpunog očaja i beznađa ona odbija svaku pomoć.

Četvrti čin


Na putu za Sibir. Kaćuša je ponovo ona stara dobra, slatka devojka. Volju za životom pronalazi pomažući ostalim osuđenicima. Dimitrij je prati i želi da se po svaku cenu oženi njome. Uspeva da se izbori za njeno oslobađanje, ali Kaćuša, iako ga još uvek svom dušom voli, odbija ga. Oseća da je iskupljenje moguće jedino ako se oboje odreknu braka.

meni