Bio sam glavni menadžer jedne kliničke laboratorije u Los Anđelesu, čiji su vlasnici i direktori bili dva brata ruskih Jevreja. U firmi je bilo zaposleno preko 550 veoma stručnih ljudi. Finansijska policija počela je da vodi istragu o poslovanju ove firme negde 1988. godine, a nakon dve godine podignute su i optužnice protiv vlasnika laboratorije, zbog utaje poreza.

Od mene je traženo da protiv njih svedočim kao tzv. zaštićeni svedok. Po njihovom zakonu konspiracije, ako odbijete da svedočite, bivate osuđeni isto kao i optuženi.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da budem denuncijant, ili kako bi se u mojim Vasojevićima kazalo - da odšpijam ljude. To je za mene pitanje časti, to je ono što imate u porodičnom nasleđu, bez obzira na cenu. A cena je za mene bila prava američka, stravična - 20 godina zatvora, koliko i za osuđene vlasnike firme.

Sledio je moj mukotrpan put do pravde i trajao je celih sedam godina. Apelacioni sud, sastvljen od trojice sudija, uvažio je jednoglasno moju žalbu i poništio presudu prethodnog suda, a onda se žalio državni tužilac, da bi na kraju Vrhovni sud Kalifornije, sastavljen od 12 sudija, jednoglasno stao na stranu mojih argumenata i ja sam oslobođen u proleće prošle godine.

Možda je pričanje o časti danas pomalo anahrono. Ja sam odrastao na velikom porodičnom imanju u Zlopeku, kod Peći, uz priče moje bake Milice o mom dedi Bogiću Camiću, barjaktaru vasojevićkom i istoriji naše porodice. O dedi je pisao i Mihiailo Lalić u svojoj knjizi "Gledjući dolje na drumove".

Kad bi išao u bitke s Turcima, a one su bile neprekidne i takoreći svakodnevne kao i sam život, jer se živelo na granici sa skadarskim vilajetom, on bi za pas stavio i koji dukat, govoreći "Ako poginem, da Turčin ne kaže da je ubio fukaru!" Kasnije je, kao gardijski oficir kralja Nikole, s njim pošao u emigraciju.

Nuđeno mu je veliko imanje u Americi ali on se vratio u zavičaj i ubijen od Šiptara na izlazu iz Rugovske klisure, uoči Petrovdana 1941. godine. Na njegovoj sahrani, kako mi je otac pričao, sakupilo se p reko 10.000 ljudi, iako je rat već uveliko trajao.

Očeve priče, kao i priče babe Milice, su čista literatura. možda je to i neki budući film u kome bi moja kćerka Milica - Mila mogla da igra svoju prababu Milicu.

Mila piše i peva zanimljive pesme, a o njenoj prababi Milici su ispevane pesme još daleke 1918. godine, kada je osnovana Prva Jugoslavija. Otac Bogdan bio je komandant prištinskog vojnog područja, a potom je vodio finansije u skopskoj i sarajevskoj armijskoj oblasti, gde je otkrio nekakve pljačke: zlato, koje je oduzeto kosmetskim begovima, upućeno je u Beograd, ali se usput "zabugilo".

Otac je postavio pitanje šta se desilo sa tim zlatom i određen je da bude predsednik suda i da, po gotovoj presudi, osudi jednog svog izuezetno časnog ratnog druga. On je to, sa indignacijom odbio: Međutim, uskoro je kažnjen za takvu "jeres". Goli otok, Stara Gradiška, Sveti Grgur i Bileća, bile su najpopularnije prirodne lepote ondašnje epohe.

Kad su oca odveli u zatvor, ja sam imao 22 meseca, a sestra 10. Izbačeni smo sa majkom bukvalno na ulicu. Živeli smo u Sarajevu,, u prostranom stanu u centru grada, kod tzv. "Večne vatre". Kakvi su bili golootočki "uslovi" najbolje govori što se na robiji, posle izvesnog vremena, moj otac Bogdan i moji stričevi Ivan i Branko, kad su se sreli, nisu mogli prepoznati.

Kad se otac vratio s Golog otoka ja sam već polazio u školu. Kada je ocu zapretilo ponovno hapšenje, on je u leto 1958. sa jednom grupom svojih golootočkih drugova pobegao preko vrleti Prokletija u Albaniju. Nakon dve godine, došao je u Sovjetski Savez, u Kijev.
Očeve priče ću, tako, biti u prilici da slušan već kao zreo čovek, kad sam, zajedno sa sestrom, došao kod njega u Kijev, gde smo završili studije medicine.

Čitava porodici neprestano je nosila golootočki krst, uz očevo upozorenje da je ljudski praštati, bez obzira na Jovovsku nepravdu koju čovek mora da podnosi. NJegova crna predviđanja šta će se dogoditi sa našom zemljom - nažalost su se obestinila. Neki njegovi drugovi su čak pod stare dane zaglavili na dugogodišnju robiju, jer su "podrivai samoupravni socijalizam" izjavama da posle Brozove smrti slede secesije severozapadnih republika i da dolazi do krvavog raspada Jugoslavije.

Mene je Zapad uvek interesovao, posebno zbog mogućnosti d realizujem neke lične inicijative i interese. Tu moju želju ubrzala je "nepodnošljiva" briga jugoslovenskih orgna bezbednosti za "moje zdravlje", tako što su mi oduzeli j juoslovenski pasoš. London je bio prva moja stanica, a kad je Mila navršila šest godina, stigli smo u Los Anđeles.

Otac Bogdan se iz Kijeva uputio u Pariz, a 1976. godine su ga u Cirihu kidnapovali jugoslovenski organi državne bezbednosti.
Bili smo ostali praktično bez ičega. A, kakvo smo samo imanje u Zlopeku kod Peći imali. Rečica je prolazila njegovom sredinom i izvirala je na samom imanju, s nekoliko stotina stabala oraha, a kad bi se rakija pekla - to bi neprekidno trajalo više od mesec dana. Sve je to baba Milica vodila mudrom i spretnom ruko, a onda su jednog dana početkom sedamdesetih došli Šiptari iz jedne velike porodice i sve kupili.

Pre toga, imanje je opljačkano. Majka je, tako smo svi zvali babu Milicu, odlično pročitala taj znak i imanje je prodato. Dans tamo na tom imanju živi oko četrdesetak šiptarskih porodica.
Dok sam gledao dijabolične CNN-inscenacije, sećao sam se Peći iz mojih školskih dana, kad je pećki korzo bio strogo podeljen na dve strane - našu i šiptarsku. Ne daj ti Bože, da pređeš na suprotnu stranu!

Američka agresija na mene počela je deceniju ranije nego n ostale Srbe. Sada sam opet na slobodi i odlučio sam da i dalje ostanem u medicini. Milini planovi su odavno postali samo njeni. NJena kuća je nedaleko od naše, u istoj ulici. Retko ko je tamo može naći. Cena ekipa agenata vodi brigu o svakom njeno minutu.