HOME  |   MAGAZIN  |   BROJ 81  |   MEDIUM  

EKONOMIST MAGAZIN
STARI BROJEVI
PERSPEKTIVE
EBIT
SPECIJALNE PUBLIKACIJE
PRETPLATA
MARKETING


 

Upravljanje otpadom

Otpad na dubrištu

Srbija zatrpana smecem - Od nekadašnjeg velikog sistema za prikupljanje i preradu otpadaka u Srbiji je ostalo tek nekoliko preduzeca - Skupština grada Beograda potpisala Ugovor o pružanju finansijskih konsultantskih usluga u privatizaciji komunalnog sistema grada sa Medunarodnom finansijskom korporacijom

U Beogradu je u 2000/2001. godini deponovano 400.000 tona otpada ili 1.300 tona na dan. Od kada je pre dve godine zatvorena deponija u Batajnici, svo smece Beograda odlaže se u Vinci. Prema recima Miloša Kostica, direktora Operative u JKP "Gradska cistoca", deponija u Vinci planski se koristi unazad 20-tak godina, ali ona nije pravljena po uzoru na sanitarne deponije i predstavlja ekološki problem za širu okolinu. Rec je o prirodnoj padini prema Dunavu na površini od oko 100 hektara, koja je od pre godinu dana ogradena, ali je smece sve bliže obali reke.
Kako je kolicina sve veca, postoji opasnost od obrušavanja, otpadne vode se slivaju u Dunav, a zbog gasova koje stvaraju dubrišta, uvek je, a narocito leti, moguce izbijanje požara. Prakticno jedina operacija koja se izvodi na samoj deponiji je presovanje otpada da bi se smanjila zapremina i kolicina gasova (metar presovanog otpada prekriva se sa 20-30 cm šuta ili zemlje). Odredene vrste otpada koje bi morale da se uništavaju samo se zakopavaju u zemlju, bez ikakvog prethodnog obezbedivanja, pa takav otpad i dalje zagaduje zemljište.

Balkanska pravila
"Ni pravila, ni nacini za tretiranje industrijskog opasnog otpada kod nas nisu jasno definisani", kaže Kostic i dodaje da se u svetu te opasne stvari zakopavaju u nepropusnim posudama ili spaljuju, pa je u ovakvoj situaciji za nas sreca što opasnog otpada nemamo mnogo. Ukoliko se odlaganje smeca nastavi ovim intenzitetom i nacinom, Vinca može da se eksploatiše još 15-20 godina, ali je pitanje šta ce to znaciti za okolinu. Beograd se širi, a deponija je sve bliža centru grada, što je u svetu nezamislivo. "Zato na nivou Grada hitno mora da se reši pitanje lokacije za novu deponiju koja bi zamenila Batajnicu i rasteretila Vincu", smatra Kostic, "ali je problem to što je niko nece, iako bi ona bila pravljena kao prava sanitarna deponija".

Opština Grocka, na cijoj teritoriji je deponija u Vinci, svoj otpad istovaruje besplatno, a za ostale postoji cenovnik usluga za ulazak, istovar i tretiranje otpada u zavisnosti od vrste, nacina i mašina koje se koriste. Najviše se naplacuju automobilske gume, jer zauzimaju mnogo prostora i teško se uništavaju (2.000 dinara po toni), dok se za tonu komunalnog otpada naplacuje 500 dinara.

"Cene su povoljne, daleko ispod svetskih, ali naša komunalna disciplina je na izuzetno niskom nivou", procenjuje Kostic. "Zato ni neki savremeni metodi tretiranja otpada (primarna selekcija u domacinstvima, kompostiranje) kod nas verovatno ne bi mogli da zažive, jer naši gradani na to još ne mogu da se naviknu. Takav smo narod, i pored praznog kontejnera - smece cemo baciti pored. Haos je u gradu evidentan, ali mi radimo što možemo u datim uslovima. Zahvaljujuci pomoci Grada, situacija sa vozilima je nešto bolja, ali nema dovoljno kontejnera, a ni ljudi. Pocetkom 90-tih bilo je 1.800 zaposlenih komunalaca, a sada ih je oko 1.000. Razlog je, svakako, u izuzetno niskim platama. Radom u tri smene, vikendima i praznicima, za posao dobro placen svugde u svetu, naš komunalac može da zaradi oko 6.000 dinara. I naplata usluga 'Cistoce' od gradana je sve slabija (kod privrede je uvek bila loša), a cene su simbolicne. Za stan od 60 m2 placa se 50 dinara mesecno, dok je za takvu uslugu prosecna cena u svetu oko 50 DEM. Poseban problem je to što zbog divlje gradnje, prema proceni, oko 30 odsto grada i nema komunalne uplatnice. Dok se situacija ne dovede u red sistemskim rešenjima i zavodenjem komunalne discipline, teško da možemo da radimo rentabilno i bolje", smatra Kositic.

Očistimo Srbiju
Problem upravljanja otpadom gotovo je identican u celoj Srbiji. Gradske deponije ne zadovoljavaju kriterijume sanitarnih deponija, vec su to uglavnom manje ili više kontrolisana smetlišta. Gradska deponija Kragujevca u Jovanovcu ekološki je problem još od 80-tih godina, kada je trebalo da bude zatvorena, ali se još uvek koristi. Konacno su iz budžeta Republike izdvojena sredstva za izradu projektne dokumentacije nove deponije u Vitlištu na kojoj ce se odlagati smece iz Kragujevca. Deponija u Subotici nalazi se u blizini grada na degradiranom zemljištu bivšeg mocvarnog korita i neophodna je njena sanacija. Subotica ima jednu gradsku deponiju, a u nedavnoj akciji lokalnog Ekološkog udruženja gradana "Horizonti", u subotickoj opštini registrovana je 41 divlja deponija.

Akcija "Bez divljih deponija otpada molim" deo je projekta "Ocistimo Srbiju od otpada" u organizaciji Uprave za zaštitu životne okoline pri republickom Ministarstvu zdravlja i jugoslovenske kancelarije Regionalnog centra za životnu sredinu za centralnu i istocnu Evropu. Nakon informativno-edukativne medijske kampanje uz ucešce gradana koji su prijavljivali lokacije divljih deponija, bice uraden registar divljih deponija sa predlozima strucnjaka i gradana za njihovo trajno uklanjanje. Jedan od predloga je da se opštine prdlože ministarstvu rigorozniju kaznenu politiku u okviru zakonske regulative, a da se sredstva prikupljena putem kazni iskoriste za uklanjanje ovih deponija. Registar divljih deponija pomocice u izradi Lokalnog ekološkog akcionog plana (LEAP), dokumenta u kome ce biti definisana i analizirana sva pitanja zaštite životne sredine sa predlozima za rešavanje ekoloških problema. Subotica ce biti prva opština u Jugoslaviji koja ce imati izraden ovaj dokument.

Bačene sirovine
Od nekadašnjeg velikog sistema specijalizovanih preduzeca za prikupljanje i preradu otpadaka koji se raspao u proteklih desetak godina, u Srbiji je ostalo tek nekoliko, sa bitno smanjenim poslovima. Jedno od njih je "Inos komerc", koje godišnje prikupi oko 600 tona celika i oko 120 tona obojenih metala (bakar, aluminijum, olovo). Nakon sakupljanja i klasifikacije metalni otpad se preraduje u postrojenju u Železniku i predaje nikšickoj ili smederevskoj železari. Od njih, zauzvrat, dobijaju šipkaste celicne materijale koje prodaju i tako ostvaruju profit.
Sakupljene kolicine su minimalne zbog odsustva ozbiljne industrijske proizvodnje i svode se na otkup starih automobila, rashodovanih mašina iz domacinstava, starih kablova i slicnog otpada od "privatnih sakupljaca". Živomir Jevtic, pomocnik direktora, kaže da se, osim metalom, nekoliko preduzeca bavi otkupom i obradom papira, dok je rad sa starim staklom, gumom i plastikom za nas neisplativ, pa ih retko ko otkupljuje. Organski otpad za sada ozbiljno tretira jedino Gradsko zelenilo u Beogradu - kompostira sakupljeno lišce i pokošenu travu i proizvodi kvalitetnu zemlju koja ima dobru produ u cvecarama.
Uslov za intenzivniji rad preduzeca koja se bave otpadom je ozbiljniji rast industrijske proizvodnje, pa ce taj trenutak morati da sacekaju programi o kojima u "Inos komercu" intenzivno razmišljaju i za koje su zainteresovane neke evropske kompanije. To se, pre svega, odnosi na izgradnju pogona za preradu elektronskog otpada, plasticnih boca, legiranih celika i pogona za rušenje starih objekata. Uz to, neophodno je na kvalitetniji nacin regulisati ovu oblast. Aktuelni Zakon o reciklaži se uglavnom bavio definisanjem delokruga rada Agencije za reciklažu, koja suštinski ništa nije uradila. S druge strane, nedavno usvojeni Pravilnik o klasifikaciji otpada je dobar, uskladen je sa evropskim standardima, ali je problem to što se - ne sprovodi.

Pozivajuci se na svoje trodecenijsko iskustvo i dobro poznavanje svetskih trendova u radu sa otpadnim materijama, Jevtic tvrdi da je prica o savremenim fabrikama smeca u kojima se vrši odvajanje na osnovne sastojke - cista iluzija. Posebno ako se govori o izdvajanju organskih sastojaka i njihovom korišcenju za pravljenje komposta. "To je moguce jedino uz prethodnu selekciju. U trenutku kad organski otpaci udu u kontejner, njihova sudbina je zapecacena, jer se otpaci od hrane i druge organske materije pomešaju sa hemikalijama i deterdžentima koji se masovno koriste, što više nikakvi senzori ne mogu razdvojiti, niti se takva smeša sme bacati na zemlju. U pozadini ponuda koje dobijamo iskljucivo je želja svetskih kompanija da odvoze naše smece do deponije i to naplacuju od gradana po ekonomskim cenama, kao što je, recimo, bio slucaj sa berlinskom 'Albom'".

Jevtic kao jedinu realnu opciju navodi spaljivanje otpada i iskorišcavanje toplote za daljinsko grejanje i plastenike, kao što se radi u Švajcarskoj. Radi se o izuzetno skupom postupku zbog neophodnog dogorevanja gasova. Naime, tek na temperaturi od 1.600şC dolazi do razlaganja otrovnih gasova na osnovne sastojke koji su bezopasni. To je temperatura veca od temperature topljenja gvožda i razvija se samo u cementarama.Procena je da se iz otpada realno može iskoristiti 21 odsto profitabilnih sekundarnih sirovina (14 odsto papira, 4 odsto metala i 3 odsto stakla), a trenutno se reciklira svega 5 odsto, s tim što Grad nije ukljucen u ovaj proces, pa dobit od reciklaže odlazi drugim otkupljivacima. Generalnim planom Beograda, koji je još u fazi izrade, kao osnovni cilj održivog upravljanja komunalnim otpadom, pored sanacije sadašnje nehigijenske deponije i njenog proširenja za buduce potrebe, projektovano je smanjenje komunalnog otpada i ubiranje dobiti putem reciklaže.Do 2006. godine se planira organizovano sakupljanje reciklabila (papir, metal i staklo) posredstvom gradskog komunalnog servisa, na tri nacina: 30 odsto donošenjem u ravnomerno rasporedene otkupne stanice (u okviru zelenih pijaca i pored vecih samousluga), 30 odsto preuzimanjem sa gradske deponije i 40 odsto "od vrata do vrata". Otpad bi se obradivao u postrojenju za obnavljanje materijalnih resursa u kompleksu deponije. Postrojenje bi bilo niže tehnologije sa preovladujucim manuelnim radom, kapaciteta 300 tona na dan.

Privatizacija čistoće
Za sprovodenje plana neophodna bi bila odluka Grada o sprovodenju reciklaže kojom bi se regulisale, pored ostalog, finansijske i druge obaveze otkupljivaca i preradivaca reciklabila prema Gradu, u smislu placanja naknade za pravo na reciklažu. Organizovala bi se i posebna služba za reciklažu u okviru JKP "Gradska cistoca". Dugorocno, posle 2006. godine, to bi moglo da znaci da Grad postepeno preuzima celokupnu dobit od reciklaže komunalnog otpada, odnosno da racuna na dobit od barem 41 milion DEM samo od reciklaže navedenih reciklabila. Izvor sredstava za izgradnju postrojenja za obnavljanje materijalnih resursa bi mogao biti neki povoljan kredit. U drugoj varijanti, Grad bi reciklažu poverio koncesionaru koji bi finansirao izgradnju postrojenja. Naravno, u tom slucaju bi dobit delili Grad i koncesionar.
Mnogi misle da smece treba posmatrati kao sirovinu od nacionalnog znacaja i da treba dobro promisliti pre nego što se u ovoj oblasti da koncesija, recimo, drugoj državi. Ipak, po svemu sudeci, aktuelna gradska vlast se opredelila za drugu varijantu. Naime, Skupština grada Beograda nedavno je potpisala Ugovor o pružanju finansijskih konsultantskih usluga u privatizaciji komunalnog sistema grada sa Medunarodnom finansijskom korporacijom pri Svetskoj banci. Deniz Lionard, direktor Sektora za konsultantske usluge ove korporacije je kao glavne ciljeve Ugovora istakla želju da se pruže i obezbede najkvalitetnije usluge po najnižim cenama i da se pomogne u procesu privatizacije i obezbedenju politickog konsenzusa, izražavajuci nadu da ce za godinu dana biti potpisan i ugovor o koncesiji u domenu gradske cistoce.
U ime Skupštine grada ugovor je potpisao predsednik gradske vlade Nenad Bogdanovic, koji je tom prilikom istakao da ce sektor cistoce biti prvi komunalni servis u Beogradu koji ce biti privatizovan, ali da privatizacija komunalnih sistema ima smisla tek kada gradani budu mogli da placaju realnu cenu komunalnih usluga, te je ovo samo prvi korak u tom pravcu. Bogdanovic je naglasio da se radi o veoma povoljnom aranžmanu koji ce Beograd u prvoj fazi koštati 10.000, a kasnije još 20.000 dolara. Ceo projekat ce biti gotov za godinu dana i tada cemo moci da razgovaramo o lepšem i cistijem Beogradu.

Radioaktivni otpad
Za skladištenje radioaktivnog otpada u našoj zemlji zadužen je Institut za nuklearne nauke "Vinca". U "Vinci" se ova vrsta otpada privremeno odlaže, jer država još nije odredila lokaciju za njegovo trajno skladištenje. Postoji nekoliko pogodnih mesta, ali niko ne želi nuklearni otpad u svojoj blizini - mada "bez ikakvog opravdanog razloga", kaže Srpko Markovic, zamenik direktora i rukovodilac operativne dozimetrije i zaštite od zracenja u "Vinci"."Francuska, koja koristi preko 80 odsto energije nuklearnog porekla, svoj radioaktivni otpad odlaže na severu zemlje, gde se proizvode najbolji šampanjac, sirevi i najlepši mirisi". Po mišljenju Markovica, u našoj javnosti takozvani "strucnjaci" stvorili su nepotreban strah od nuklearnog otpada koji se može trajno odložiti po svim svetskim parametrima.

Medicinski otpad
Problem u problemu je medicinski otpad sa kojim se kod nas najcešce postupa kao sa klasicnim otpadom, a ne kao sa podvrstom opasnog otpada. U nekim zdravstvenim centrima postoje spalionice u kojima se uništava infektivni medicinski otpad, a pojedine vrste otpada, poput krvi, dekontaminiraju se tabletama na bazi hlora pre nego što se bace, no veliki deo medicinskog otpada završava u obicnim kontejnerima, a odatle potpuno neobezbedeno na deponijama.

Domaća pamet
U holtech centru "Dr Branislav Lalovic" iz Novog Sada osmišljen je složen integralni sistem uklanjanja otpada koji pokriva kompletan postupak, od dopreme otpada do deponovanja rezidentnog otpada sa filtera. Projekat je dobitnik brojnih priznanja na medunarodnim smotrama (Ženeva, Pitsburg...), a ponuden je opštini Subotica u kojoj svaki gradanin "proizvodi" u proseku 400 kg domaceg otpada godišnje, odnosno ceo grad oko 40.000 tona godišnje. Naravno, primenjiv je i na svaku drugu sredinu sa oko 100.000 stanovnika i adekvatnom kolicinom otpada.
Predvideni su kontejneri za sakupljanje pojedinih vrsta otpada koji se reciklira (plasticne i staklene flaše, papir i dr.), a otpadne materije koje sadrže teške metale (olovo, kadmijum, hrom i živa) bi se posebno sakupljale i upucivale na recikliranje, u spalionice za opasan otpad ili sanitarne deponije. Zatim, izgradilo bi se postrojenje za zajednicko kompostiranje baštenskog i kuhinjskog otpada (biološki otpad), sa funkcijom da ga ukloni i ponovo iskoristi oko 20 odsto njegove ukupne kolicine.Ovakva fabrika, kapaciteta 170 tona na dan, zadovoljila bi najstrože standarde zaštite vode i vazduha, radila bi neprekidno, a energetski bi bila samostalna. Fabrika bi proizvodila 20 miliona kWh elektricne energije, od cega bi 75 odsto bilo ubacivano u mrežu elektrosistema, a 25 odsto korišceno za sopstvenu upotrebu. Osim toga, toplotom za daljinsko grejanje bi bila snabdevena mreža koja pokriva potrebe 3.000 stanovnika.Kako istice Timotic, reciklirati znaci - povratiti energiju. "Izmerite vaše smece, podelite sa pet i dobicete težinu mazuta koju bi uštedeli ako bi povratili sav energetski potencijal". Preciznije - 10 kg smeca oslobada u sagorevanju istu kolicinu energije koliko i 2,215 kg mazuta. Na primeru Subotice, to znaci da bi u jednoj godini buduca fabrika proizvela u vidu elektricne i toplotne energije (grejanje na daljinu) 12.750 tona mazuta.

Svetska iskustva...
U poslednjih dvadeset godina razvijene zemlje su uspostavile razlicite kontrolne mehanizme za upravljanje otpadnim materijama, pri cemu je prednost data strategiji sprecavanja stvaranja otpada. Brojne obavezujuce preporuke Ujedinjenih nacija i specijalizovanih svetskih organizacija posledice su iskustva da se problem upravljanja otpadom mora tretirati na regionalnom i globalnom nivou. Pri tome, prevenciji se daje prednost u odnosu na reciklažu, koja je bolja od spaljivanja, dok je odlaganje na deponije najmanje poželjan metod.
U najrazvijenijim zemljama reciklira se oko 30-40 odsto komunalnog otpada u cilju dobijanja sekundarnih sirovina (papir 20-60 odsto, aluminijum 30 odsto, staklo 8-63 odsto). Evropska unija najdalje je otišla u pravcu recikliranja ambalaže i ambalažnog otpada. Direktivom EU koja podrazumeva ne spaljivanje radi dobijanja energije, vec ponovno korišcenje upotrebljenog materijala, predvideno je da se u narednih pet godina reciklira 75 odsto težine otpadne ambalaže (staklo, plastika, metal, papir, drvo, tekstil...), pri cemu je 45 odsto minimum za svaki ambalažni materijal. Medutim, pored evidentnih prednosti, ovako velika kolicina recikliranog materijala može negativno uticati na poslovanje mnogih industrijskih grana, a industrije polimera u celini.
Na Novom Zelandu su, u nekim gradovima, na prilicno jednostavan nacin izašli na kraj sa prebukiranošcu deponija. Stanovništvo odmah odvaja smece na kompostabilni deo (staklo, papir, metale...), tako da se na samoj deponiji utroši daleko manje vremena za selekciju materijala koji se lako prodaju kompanijama za reciklažu. Gradska uprava stanovništvu deli štampanu šemu recikliranja i utvrduje kalendar s terminima sakupljanja otpadaka. Gradani su za to i novcano stimulisani. Naime, sakupljanje sortiranog otpada je besplatno, dok se smece koje nije odvojeno odvozi, ali samo ako je ostavljeno u posebnim vrecama. Suština je u tome što se takve vrece jedino mogu kupiti od gradske uprave i to po ceni od sedam dolara po komadu. Lokalne vlasti po niskim cenama prodaju uredaje za kompostiranje i na taj nacin podsticu upotrebu domacih otpadaka za dubrenje vrtova.

U SAD, medutim, sistem sortiranja smeca u domacinstvima je propao, jer su ljudi, jednostavno, zadržali naviku da otpad bacaju u jednu kesu. To, naravno, nije omelo ovu zemlju da prednjaci u razvoju tehnologija za reciklažu otpada. U odnosu na Evropu, u Americi se prednost daje reciklaži organskog dela smeca, tj. hrani, koja cini 50 odsto otpada i koja se kroz specifican metod spaljivanja pretvara u toplotnu ili elektricnu energiju. Ni tu nije kraj: pepeo koji nastaje reciklažom koristi se u gradevinarstvu i prodaje po ceni 100-200 dolara po toni. Sistem je doveden do savršenstva, a glavnu ulogu imaju senzori koji vrše selektiranje, tako da se materijali poput gvožda, stakla ili hartije, istog dana vracaju u proces proizvodnje.

Shvatajuci da je ponašanje u ovoj oblasti po postavljenim standardima uslov za integraciju u Evropsku uniju, evropske zemlje u tranziciji pocele su ozbiljno da rešavaju problem otpada, a pojedine od njih (Estonija, Madarska, Ceška, Slovacka, Slovenija) uspele su da u relativno kratkom periodu postignu solidne rezultate.

... i domaća regulativa
Našoj državi taj ozbiljan i složen posao tek predstoji, jer je upravljanje otpadom godinama zapostavljan problem. Nekontrolisano odlaganje otpada ne samo da ugrožava naš eko sistem i životnu sredinu, vec i citav region. Rešenje je u ozbiljnom i celovitom pristupu na nacionalnom nivou. Zakonska regulativa u ovoj oblasti je nepotpuna, propisi medusobno neusaglašeni i u praksi teško primenjivi. Novi Zakon o zaštiti životne sredine koji je u fazi nacrta, u potpunosti ce biti usaglašen sa propisima EU, a kazne ce biti drasticno pooštrene. Nacrtom je predvideno formiranje Agencije za zaštitu životne sredine - strucne operativne organizacije koja ce raditi na poslovima zaštite okoline, pa i na problemima uklanjanja otpada. Ocekuje se da ce nakon izmene Zakona o ministarstvima biti formirano Ministarstvo za upravljanje prirodnim resursima i zaštitu životne sredine.

[ vrh strane ]

 

 
Juznjacka uteha
Simvoli
Olako obecana brzina
PANORAMA
Drzava i pravo:STRAH U SUDU
Terorizam na Balkanu: Okupljeni oko Bin Ladena
 
 ©2003 Ekonomist Magazin  | Kneza Mihaila 2-4, V sprat, Beograd | +381 11 632 893, 328 4034, 635 762, 633 128 |  office@ekonomist.co.yu