Insajd PopboksDžuboks arhivaRitam arhivaForumKontaktwww.POPBOKS.com

POPBOKS!Finsoft Ltd.


Kako je bio rokenrol - Branko Vukojević: Izabrani tekstovi 1975-1991

Otvorite Dzuboks arhivu

Otvorite Ritam arhivu

RADIO JARBOLI!

POPBOKS FORUM!




























->Tema
12/29/2006
BISTRIJI ILI TUPLJI ČOVEK BIVA KAD - 25 godina kasnije
BISTRIJI ILI TUPLJI ČOVEK BIVA KAD - 25 godina kasnije
Ja želim jako… snažno
Povodom 25-godišnjice objavljivanja po mnogima najboljeg i najznačajnijeg albuma domaćeg rock ’n’ rolla, redakcija Popboksa zamolila je Koju, jedinog, nažalost, živog člana ovog legendarnog beogradskog new wave trija, da o svakoj pesmi napiše svoj komentar iz današnje perspektive
Piše: Koja
Foto: Privatna kolekcija i arhiva Popboksa




Te 1981, godine snimanja i objavljivanja ove ploče, Milan je imao 23, Vd 21, ja 20 godina. Sa distance od 25 godina, posle nesretnih sudbina i smrti Vd-a i Milana, posle svega što se izdešavalo na ovim prostorima, uz veliki naklon uzorima i našim influencama, Bistriji ili tuplji čovek biva kad... slobodno smatram jednom od najradikalnijih, ultranadahnutih ploča i jednim od najprogresivnijih albuma svih vremena istorije jugoslovenske rock muzike, pločom na kojoj su zauvek, bar što se mene tiče, izbrisane granice šta se i dokle sme u rock 'n' rollu, čega se i danas pridržavam...
I strana
Šarlo je nežan
Sviranje valcera bilo je moja ideja koja je naišla na plodno tle kod Milana i Vd-a. Mislim, takođe, da smo neke od koncerata otvarali ovom pesmom. Valceri na pločama The Stranglers i Magazine ponukali su me na ovaj potez. New wave essential.
Pazite na decu (I)
Jam-session u kome smo zamenili instrumente i svirali s gostima. Uopšte ne znam koji bi ovo muzički pravac bio; formom bi to mogla da bude čak i radio-drama, uz malo bučne muzike. U svakom slučaju, zvuči drastično radikalno u odnosu na celokupnu jugo-diskografiju, mora se priznati. Jedan od jačih momenata za mene uvek je bio Vd, koji se, negde u sredini, pita: „...gde je Miša, gde je Miša?“.
U ono vreme PGP je imao svoje višekanalne dvoinčne trake, koje su se upotrebljavale ko zna koliko puta, kako za zabavne, tako i za narodne izvođače, te su se u pauzama između stvari uvek mogli čuti neki kanali s nečim pre usnimljenim, a ovoga puta, kad je prestala Pazite na decu (I), nastavio se neki besmisleni zvuk klavijatura, pa je krenula I samo ponekad, inače na traci usnimljena posle sessiona, koju smo brzo oterali u fade-out. I danas volim takve trenutke.
Šarlo
Čvrstom odlukom da ovaj snimak bude na ploči posle intro-valcera mislim da je stvorena situacija u kojoj je bilo šta moglo da nastavi ploču. Iz današnjeg ugla, ovako drzak potez, odnos prema rasporedu pesama na albumu i odsustvo patetične ozbiljnosti kojom su tada grupe prilazile snimanju svojih albuma, pogotovo prvenaca, bio je preko potreban tadašnjoj dosadnoj jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Tu ne mislim samo na starije rock grupe, isto je važilo i za “pravoverne”, rekao bih, lažne punk grupe, čiji se članovi inače danas busaju svojim penzionerskim ko-je-bio-prvi stavom. Naravno, mi smo to sve radili instinktivno, bez kalkulisanja i previše razmišljanja. Verovatno nam je to i donelo mržnju kojom smo bili obasipani, (naročito basista) od tada čuvenog beogradskog muzičko-medijskog trougla Šumatovac-Lipa-Radio Beograd; tu je negde i novinska kuća Politika, u kojem se kreirala dotadašnja rock scena, u onim smešnim partizanskim zabavno-muzičkim rubrikama po TV revijama i sličnim publikacijama.
Fenomen
Fenomen je bila jedna od Milanovih pesama poslednjeg, više rock perioda Limunovog Drveta, koju smo oberučke prihvatili, ubrzali je i odsvirali udarajući trzalicama odozgo nadole po žicama, na čemu se uvek insistiralo, što je klasično rock, tj. punk nabijanje ubrzano do iznemoglosti. Jedna od bitnih razlika između punk rock i pretpunk rock sviranja je bila upravo u tome – pre punka većina svirača je nežno prebirala po instrumentima, gitarama, bubnjevima, i protiv toga smo se borili. Ali, da bi tako svirao, čovek mora biti u formi, treba konstantno udarati žicu odozgo, a to važi i za bubnjara, koji to isto radi po kontračineli. Nisu sve nazovi-punk yu-grupe tada tako svirale, naprotiv, zato su i zvučale mlitavo, baš kao što danas zvuči „fabrički“ američki „punk“...
Sad se jasno vidi
Ovo je jedan od mojih prvih ozbiljnijih rifova, kao i tekstova, još iz perioda pre Vd-ovog i mog ulaska u Limunovo Drvo. Sećam se da smo je probali u nekoj od postava nekog mog nastajućeg benda u kojoj su bili Gagi i Dejan Kostić na gitarama, kao i Đuka bubnjar (ex Inammorata, druga faza Pop Mašine, Papatra, Planinski Gonič, posle svirao goč u Kolu i sa Disciplinom Kičme, danas u etno-sastavu Svitanje). Verovatno smo je svirali kao Limunovo Drvo ispred Pankrta.
Rano izjutra
Još jedna od pesama Limunovog Drveta, Milanovih tema, tekstova i rifova koje smo mi posle u Šarlu ubrzali, dodajući i malo improvizacija. Sam kraj pesme obiluje kakofoničnim divljanjem po instrumentima (što je bio naš trade mark), koje se nastavilo, posle kratke pauze potrebne za uzimanje daha, u sledećoj kompoziciji pod imenom…
Šarlo
Ljubavna priča
Definitivno zajednička tačka razmišljanja sve trojice, za razliku od svađa kojima su naši odnosi obilovali, upravo u vreme snimanja albuma. Milanov tekst, njegovo potpuno spontano izgovaranje reči poput “kantica”, “auspuh”, “šoferšajbna”, kao i višeglasni refren “Daj mi krpu”, zvuče autentično i danas. Ovo je bilo nešto što se ipak niko ovde nije usudio da odsvira, otpeva i stavi na ploču. Incidentna stvar zbog koje npr. u Novoj Gradiški (Hrvatska) organizator nije hteo da nam isplati honorar posle koncerta je, takođe, ovo je stvar, koja je definitivno ubedila PGP da raskine ugovor s nama i ne objavi album (to je uradio Jugoton). Naime, u Studio 5, u kom je sniman album, došli su ljudi iz PGP-a, prisustvovali baš usnimavanju Ljubavne priče (na kojoj nema nikakvih nasnimavanja i sve što je tada snimljeno, ostalo je na ploči), stojeći nemi i zabezeknuti u kontrolnoj sobi. Sutradan je PGP raskinuo ugovor s nama. Ko su bili ti ljudi koji su došli u studio? Aleksandar Pilipenko i Bojan Hreljac, basista iz detinjstva mi drage Korni Grupe. Dobro se sećam tih osuđujućih pogleda i, mada smo kasnije kroz deceniju i po obnovili kontakte, ova slika duboko uvređenih ljudi zauvek ostaje u mojoj memoriji…
Samo ponekad
Takođe Milanova limunovo-drvo-pesma, melanholične prirode, koja je savršeno došla kao smirenje posle prethodnog umnog i telesnog napora i kao nežan završetak prve strane ploče. Sećam se da smo o srednjem delu pesme malo većali i nagovorili Milana da odsvira neki kao orijentalni solo, što je on savršeno i uradio.
II strana
Čovek
Čisto postpunk krljanje po bas gitari i gitari uz posvetu našoj omiljenoj domaćoj grupi Buldožer kroz uvodni bubnjarski beat i poklič: “Družino!“… Prilično manijačka izvedba pesme, mora se priznati; sećam se da sam za potrebe ove kompozicije, na pojačalu odvalio srednje frekvencije maksimalno. Čovek je bio koncertni pogo favorit, a ovde sa na kraju jednostavno prirodno raspao, slivajući se u monotone (techno?) udarce bas bubnja, najavljujući dub momente koji očekuju slušaoca u sledećim pesmama.
Bes
U stvari dub verzija, remiks ove pesme koja je u originalnom obliku trebalo da se pojavi kao propratni singl s dvostrukom A stranom, zajedno sa pop hitom, takođe pesmom iz repertoara Limunovog Drveta Prevaren. Moram priznati, sad kad slušam ovo, najviše me podseća na ono čime se Disciplina Kičme posle bavila; moderno zvuči i dodiruje neke momente, tek kasnije dosegnute u popularnoj rock muzici. Jako!
O, o, o
Ska, koji smo opet zasvirali, posle Niko kao ja. Tu se čuju dub eho potezi Tonija Jurija, uz gostovanje zagrebačkog prijatelja saksofoniste Kuzme, (koji je kasnije bio i član Discipline Kičme, te i sada zasvira s nama kad smo u Zagrebu).Ovo je zanimljivo – obično ska muzika nije vezivana za dub, to je više važilo za reggae, što se i desilo kasnije u pesmi pod imenom...
Šarlo
Problem
Ovaj početak me je uvek asocirao na one početke Diznijevih crtanih filmova kad Miki Maus svojim rukama-kazaljkama pokazuje vreme... Ovde je Toni imao puni dub zamah, ima dosta zvukova koji su dobijeni na razne načine, npr. udaranjem stalaka mikrofona jedan o drugi ili šuštanjem kesa, zaustavljanjem trake pod velikim ehom, što je nešto što danas ljudima ne može više ni da padne na pamet, jer se muzika više ne usnimava na trake, nego na hard disk...
Ja želim jako
Pop music, u stilu engleskih power pop grupa tog doba. Imao sam od teksta samo refren „Ja želim jako, ja želim snažno“, kao i još neke parčiće reči i onda je svako uradio po jedan red strofe. Onaj prateći „uuu“ vokal su naravno Milan i Vd, pošto ja nisam hteo da imam udela u tome, jer me je podsećalo na The Beatles, koje nikad nisam ljubio. Ipak su me nagovorili da to ostane i naravno da je to OK.
Pazite na decu (II)
Milanov tekst, refren i pop akordi, samleveni i prošli kroz cedilicu monotonog basa, gitarskog slide-cviljenja i neparnog Vd-ovog sviranja, čija se veština bubnjanja, koja zaista zaustavlja dah, najbolje čuje na samom kraju pesme, uz Gagija, koji je naknadno udarao činelu na prvi takt. Uz opominjujuću konstataciju da „deca paze na vas“, bend je ušao u stanje prirodnog lupa i otišao u dugi fade-out, čime se ujedno i završava ova neverovatna ploča.
DŽUBOKS O ŠARLU:

Moćno, a?

Jula ove godine, u samo dva dana, i to zaredom, moj apetit potrošača domaćih kulturnih dobara, nenaviknut na gurmansku trpezu, bio je prinuđen da se izbori s dva de­likatesa. Uoči samog odlaska u Pulu, dobio sam kasetu s prvim albumom Šarla Akrobate, a odmah po dolasku pogledao film Ritam zločina režisera Zorana Tadića. Pošto sam obe stvari dosad svario, mogu svečano da izjavim da moji kriterijumi u oba oblika stvaralaštva više nisu isti. Takođe, na liste naj­boljih (da, da, neki od nas ovde stalno ih prave u dokonim časovima) ne izgledaju kao ranije. Međutim, pošto su superlativi i geniji jedine stvari kojih u domaćem filmu i rocku ima više nego što je potrebno, bilo bi dobro da sada nešto konkretno i razložno kažem.

No, pre svega, otkud film u prikazu jednog rock albuma? Iz vrlo jednostavnog razloga jer smatram da je Ritam zločina u Puli doživeo sličnu sudbinu kao i Šarlo Akrobata u odnosu na najrazvikanije eksponente novije produkcije u svojoj oblasti. Zbog pročišćenosti izraza nije privukao dovoljno pažnje u gomili pretencioznih, “umetničkih”, intelektualnih (?) konstrukcija. Baš kao što u domaćoj sedmoj umetnosti više publiciteta i galame povla­če za sobom takozvane “freske”, “spomenici”, “kaleidoskopi” itd. nego naprosto filmovi, tako i jugo-rock u poslednje vreme, izgleda, poboljeva od prevelike pameti i pokazuje klasične simptome kao što su nekakve “arty” manipu­lacije, revival pokušaji, sinteza s pozorištem i šta još sve ne. Medijska inteligencija (ko su onda medijski radnici i seljaci?) manjih sredina u potrazi za velikim stvarima često ne primećuje ono što joj paradira ispred nosa. U stvari, ne baš da ne primećuje, nego jednostavno ne zna šta da kaže kada se suoči sa stvarima to­liko čistim da ih je nemoguće prepričati oslanjajući se na fond znanja pokupljen iz sred­njoškolske nastave književnosti i umetnosti. A najbolji rock ’n’ roll je baš takav.

Dok slušam prvi album i prisećam se nastu­pa Šarla Akrobate, jasne su mi muke na kojima su se pekli recenzenti i ocenjivači trendova do­maćeg rocka kada su se zaustavljali na ovom beogradskom triju. Mora da je bilo teško išta smisleno reći o grupi koja iza sebe nema nikakav zezatorski (intelektualni?) koncept, angažovane tekstove u tradicionalnom smislu, par godina studija na nekoj od umetničkih akademija, ne piše boemsku poeziju... nego jednostavno praši žestoki, izvrsno odsvirani savremeni rock ’n’ roll.

Upravo je žestina, kanalisana kroz komplek­snu međuigru instrumentalnog trija, osnovni ključ za razumevanje muzike koju nam nudi Šarlo. Na koncertima Koja, Milan i Vd sviraju kao da neće dočekati sutrašnji dan. Od prvog do poslednjeg trenutka izloženi ste baražu zvučnih naboja koji se nemilosrdno smenjuju. Međutim, to nije koreografisana agresivnost heavy-metala, pomognuta kozmetikom moć­nog ozvučenja. Kada Šarla Akrobatu gledate na sceni, postaje vam jasno da “Ja želim jako, ja želim snažno” nije samo zgodan refren iz jedne njihove pesme, već da je to jedini način koji za njih ima smisla. Takva svirka nije posledica svesne odluke, već nečeg mnogo primarnijeg i iskonskijeg – temperamenta. Za vreme koncerta na zagrebačkom Bijenalu, maja ove godine, u publici sam sreo bubnjara grupe Classix Noveaux. Pokazao mi je na pozornicu gde je Šarlo svirao, i bez da sam ga išta pitao, stisnuo je pesnicu i rekao: “Moćno, a?”. Toliko, ukoliko vas interesuje svedočenje jednog sasvim neutralnog posmatrača.

Veliko je pitanje bilo kako će se sve to pre­slikati na vinil. Iskustva sa Paket aranžmana nisu bila baš ohrabrujuća bar kada je reč o di­namici i žestini. Međutim, ovoga puta člano­vi benda su, uz pomoć nekoliko prijatelja, sami uzeli sudbinu u ruke i rezultati su mnogo bolji. Čak se stiče utisak da bi prisustvo konvencio­nalnog domaćeg producenta samo otupilo oštricu impulsivnosti jednog vrlo novog shvatanja rocka na ovim geografskim širinama.

Ta novost se, pre svega, ogleda u reorgani­zaciji zadataka u okviru jedne tako konvencionalne postave kao što je rock trio. Iz svakog sekunda muzike probija želja da se pobegne od klišea, naročito HM uticaja, koji preovlađuju većinom jugoslovenske rock produkcije. Ne samo da se klone otrcane strukture riff-pevanje-solo-pa opet sve ispočetka, već na­stoje da i zvučne boje jednog vrlo ograničenog instrumentarija postave u sasvim nove odno­se. Zato su tako često i imali problema sa oz­vučenjem na ovim našim masovnim svirkama gde se bez tonske probe smenjuje gomila gru­pa. Takođe, ovaj eksperimentalni pristup zahtevao je od slušalaca tolerantnost i upućenost (naslušanost) u savremenije tendencije rock ’n’ rolla, tako da je mnoga konzervativnija dušica izlazila s njihovih nastupa iziritirana. Naravno, ako vam je Azra standard novog ta­lasa, nije ni čudo da će vas atak Šarla Akrobate ostaviti zbunjenim.

Osnovni princip svirke akrobatske ekipe je kolektivna svirka u punom značenju te reči. Oni kao da svaki pojedinačni elemenat ogole do najprimarnijih elemenata i zatim ih slažu u novim odnosima, vodeći računa da u svakom trenutku sva tri instrumenta ravnopravno učestvuju u kreiranju zvučne slike. Klasičnim solističkim egzibicijama nema mesta, već instrumenti po­put talasa iskaču iz miksa, smenjuju se i u svakom trenutku održavaju nape­tost. Reggae uticaji koji im se često pripisuju tako nalaze odraza više kao prihvatanje slične muzičke filozofije, a ne kao citati. Sve se to na­ročito primećuje u kompozicijama Problem i Bes, gde su primenjeni producentski zahva­ti poznati kao dub. Dub je pre svega produ­centska tehnika, potekla iz reggae muzike, i u najkraćim crtama rečeno, predstavlja naglašavanje pojedinih elemenata, izdvajanje iz celine i poigravanje sa njima uz (obično) jako akcentovanje eha. Međutim, Šarlo Akrobata nije uz­eo klasičnu reggae osnovu već je tehniku pri­lagodio svom izrazu. To, uz sve ostalo, čini ovu ploču najradikalnijim poduhvatom koji se tre­nutno može naći na našem domaćem rock tržištu i jedinim pravim pomakom koji se desio u našem novom talasu od pionirskih albuma Prljavog Kazališta i Pankrta.

Tekstovi na ovoj ploči (konačno!) nisu opterećeni kvazipoetskim mudrovanjima, nego predstavljaju ređanje slika, koje u kontekstu s muzikom odslikavaju precizne stavove. Kao što u muzici beže od klišea, tako i tekstovi predstavljaju sklanjanje od bilo kakvog oblika isforsirane romantičnosti. Mada ga nećete naći na ovoj ploči, uzmite za primer tekst pesme Niko kao ja kao vrlo ilustrativan primer postupka kojim se minimumom brblja­nja postiže najveći mogući efekat.

I na kraju, da podsetim još jednom, sve ovo nije posledica intelektualističkog mudrovanja, već je isporučeno s takvim paketom žestine kakvu može da ima samo najbolji rock ’n’ roll.

Neću reći da je ovo najbolja ploča godine pošto je ta ocena naglo devalvirala u poslednje vreme i upotrebljava se već od prvog ja­nuara, ali nadam se da znate šta mislim. Uos­talom, malo je uzeti samo ovogodišnju konku­renciju u obzir.

Ja volim jako, ja volim snažno.

Branko Vukojević, 28. avgust 1981.


BeotelNet
SKC
DJ RADIO STUDIO B2 94.9FM













© POPBOKS 2005, 2006.