Г.К. Жуков се родио 19. новембра 1896. године (по старом календару) у селу Стрелковски, у близини Москве.Када су му се родитељи венчали, мајка је имала 35, а отац 50 година.Обоје су већ раније били у браку и ово им је био други брак.Његова мајка, Устиња Артемјевна, родила се и одрасла у суседном селу Чорнаја Грајз, у веома сиромашној породици.Жуков је памти као веома јаку жену, која је лако подизала и преносила џакове жита тешке и по 80 килограма.Тешка беда и очева ништавна зарада од чизмарског посла приморавале су мајку да се бави додатним послом, превозом робе.Међутим, и њена зарада је била доста скромна.

Када је Жуков напунио пет година, а његова старија сестра већ је била у седмој, мајка је родила још једног дечака, који је добио име Алексеј.Био је врло мршав и сви су се бојали да неће преживети.Док је мајка радила, Жуков и његова старија сестра су се бринули о малом Аљоши.Међутим, он није дуго живео, ни годину дана.У јесен те године сахрањен је у Угодском заводу.Цела породица Жуков је веома туговала за Аљошом и често му одлазила на гроб.

Те исте године снашла их је и друга невоља.Срушио се оронули кров њихове куће.Морали су да пређу у шупу и да тамо наставе живот.Отац је направио малу пећ за кување док се остатак породице навикавао на нови дом.После извесног времена отац је ипак успео да купи мало грађе на отплату.Суседи су има помогли око превоза грађе, тако да је нова кућа била готова до новембра.Покрили су је сламом.

Наставили су тешко да живе.У јесен 1903. морао је Жуков да пође у школу.Требало је да похађа парохијску школу у селу Величкову, удаљену километар и по од свог села.

Често му се дешавало да га отац жестоко истуче захтевајући да га моли за опроштај.Али је он био веома тврдоглав и јогунаст тако да никада није молио за милост ма колике батине добијао.Једном приликом је добио толике батине да је побегао од куће и три дана се скривао у суедовом конопљишту.Осим сестре нико није знао где је.Она му је доносила храну.Случајно га је открила сусетка и одвела кући.Од оца је добио допунску порцију батина, али се он затим сажалио и опростио му.

Када је напунио осам година отац му је рекао: „Е, па Јегоре, ти си већ велики; осма ти је година, време је да се латиш посла.У твојим годинама радио сам као одрастао.Узми грабуље и сутра ћемо кренути на косидбу; разбациваћеш са сестром сено, сушићеш га и сакупљати у пластове.“ Жуков се осетио поносним што ће коначно постати користан породици.Радио је веома марљиво и волео да чује похвалу од старијих.Али собзиром да је још увек био мали, на рукама су му се убрзо појавили жуљеви.Било га је срамота да то призна па је трпео велике болове.

1906. је завршио парохијску школу.Све разреде са одличним успехом и добио је похвалницу.Поводом успешног завршетка школовања од оца је добио нове чизме, а од мајке нову кошуљу.

У јесен је напунио 10 година.Знао је да је то његова последња јесен у родитељској кући.Проћи ће зима, а затим треба ићи у свет.Зими кад није био заузет домаћим пословима, најчешће је ишао у риболов или се клизао клизаљкама, које је сам направио, по леду на реци Огубљанки, или се спуштао скијама са Михајљевских брда.

У лето 1907. године примљен је на крзнарски занат код свог ујака, мајчиног брата.Требао је да отпује у Москву.Спремање није дуго трајало.Мајка је спаковала у завежљај пар рубаља, нешто ствари и мало хране.Пошто су се помолили Богу, сели су по старом руском обичају на клупу испред куће: “Е, па збогом сине!“, рекла је мајка и горко заплакала.

У Москви је у радњи свог ујака радио као шегрт.Устајало се ујутро у 6:00 а одлазило на спавање у 11:00 увече.Спавао је, заједно са осталим шегртима, у самој радионици на патосу, а када је било хладно у дрвеним лежаљкама у ходнику.Сваке суботе ишли су на вечерњу, а недељом на јутрење и на поподневну службу.У почетку се доста тешко навикавао на нове услове, туговао је за кућом, мислио је да више никада неће видети мајку, оца, сестру и другове.

Пролазило је време.Жуков је прилично добро савладао почетни курс крзнарског заната.Већ је напунио 13 година.Без обзира на велику преоптерећеност послом, успевао је да нађе времена да чита и да учи.Највише је волео да чита авантуристичке романе међу којима се највише истицале „Авантуре Шерлока Холмса“ од Конана Дојла.Волео је такође да проучава руски језик, математику, географију ...Одлучио је да се упише на вечерњи општеобразовни курс, који је пружао образовање у рангу грађанске школе.

Године 1911. је најзад добио дозволу да отпутује у своје село.Из села је отишао као дете, а вратио се као „одрастао“ човек.Била му је петнеста година.На железничкој станици дочекала га је мајка.Дуго је плакала, стискала га је рукама и стално понављала: „Мили мој! Сине! Мислила сам да ћу умрети и да те више нећу видети!“ Отац и сестра су га поздравили испред куће.Међутим, није било времена за одмор.Већ сутрадан кренуо је на косидбу.

Крајем 1911. Жуков је завршио са шегртовањем.Одлучио је да остане код ујака на послу као млађи мајстор (калфа).

У том периоду од 1910. до 1912. године приметно су оживела револуционарна расположења.Све чешће су избијали штрајкови у Москви, Петрограду и другим индустријским рејонима.Учестали су зборови и штрајкови студената.У селу је оскудица дошла до крајњих граница због глади која је наступила 1911. године.

У јулу 1915. године у армију је пре рока позвано његово годиште.Добио је дозволу од ујака да отпутује у село и да помогне својима око жетве, а затим се јавио на одслужење војног рока.


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Регрутован је у граду Малојарославцу, 7. августа 1915. године.Добио је коњицу и било му је веома драго што ће служити у том роду војске.

Прва јединица му је била 189. резервни пешадијски батаљон.Ту је требало да се формира команда 5. резервног коњичког пука.Почела је стројева обука која није била ни мало лака.Дани су пролазили један за другим.

У септембру 1915. цела јединица је премештена у Украјину, у 5. резервни коњички пук.Служба у коњици му је била много интересантнија него у пешадији, али и знатно тежа.Осим опште обуке, додата је још и обука јахања, руковања хладним оружјем и трократно чишћење коња.Требало је устајати, не у 6:00, као у пешадији, већ у 5 стати. Такође је требало легати сат касније.

У пролеће 1916. обука се приводила крају.Саопштено им је да ће ускоро бити послати на фронт.Из редова најобученијих војника одабрано је 30 људи који су требали да заврше подофицирски курс.Међу њима се нашао и Жуков.Иако је желео да се што пре нађе на фронту, на инсистирање свог командира вода, Жуков је ипак одлучио да оде на курс за подофицире.

Ево како је Жуков касније описивао подофицирски кур у старој руској армији: „Када данас оцењујем курсеве за подофицире у старој армији, морам рећи да је обука у њима, уопште узев, била добра, а нарочито се то односи на стројеву обуку.Сваки свршени полазник савршено је владао јахачком вештином, оружјем и методиком обучавања војника.Није ни мало случајно што су многи подофицири старе армије постали после октобарске револуције квалификоване високе старешине Црвене армије.“

Августа месеца завршава се курс, и Жуков добија прекоманду у рејон града Камењец-Подољски где оставрује своје „ватрено крштење“ и то тако што је један немачки авион напао железничку станицу, на коју је Жуков управо допутовао, избацио неколико бомби и при том нападу убио једног војника а ранио пет коња.

Почетком септембра Жуков се налазио у Бистричком планинско-шумовитом рејону где је његова дивизија узимала непосредно учешће у борбама, углавном у пешадијском строју, пошто теренски услови нису дозвољавали коњичке јурише.

Све чешће су почеле да стижу узнемирујуће вести.Руске трупе су трпеле велике губитке.Офанзива је изгубила дах и фронт се стабилизовао.

У октобру 1916. године није имао среће.Патрола у којој се налазио налетела је на мину при чему су два војника тешко повређена, док је Жукова талас избацио из седла.Дошао је свести тек после 24 часа.Због тешке контузије евакуисан је у Харков, где се налазио на лечењу све до децембра месеца.

По изласку из болнице добио је распоред у маршевски ескадрон у селу Лагери.У то време он је већ имао два крста св. Ђорђа на грудима.Један је зарадио тако што је заробио немачког официра, а други је добио јер је био тешко рањен.

По избијању револуције 1917. године, Жуков се сврстао на страну бољшевика.Децембра 1917. и јануара 1918. године налазио се у родном селу код оца и мајке. Због болести, своју жељу да се бори у редовима Црвене армије, остваро је тек августа месеца 1918. године када је ступио у 4. коњички пук Прве московске коњичке дивизије.


УЧЕШЋЕ У ГРАЂАНСКОМ РАТУ

Његова Прва московска коњичка дивизија налазила се под командом М.В.Фрунзеа.Била је стационирана на Уралу и ишчекивала почетак борби против белих козака.Први окршај са белим козацима имао је на прилазу станице Шипово.Бели су се упорно бранили, час напуштајући, час поново повраћајући своје положаје.

Нарочито жестоке борбе распламсале су се почетком јуна 1919. године. Јединице Црвене армије су лагано напредовале према Ураљску и после огорчених борби успеле да заузму овај град протеравши Колчакове беле козаке далеко на исток.За време борби око Урљска Жуков је имао задовољство да сретне Михаила Васиљевича Фрунзеа, који се једно краће време задржао у разговору са војницима пука у коме је служио Жуков.

У септембру се распламсале жестоке борбе за Царицин.У биткама око Заплавног и Ахтубе Жуков је водио борбе прса у прса против белогардејских калмичких јединица и био рањен парчићима ручне бомбе.Ти парчићи су дубоко продрели у леву ногу и леву слабину.Био је евакуисан у болницу.Из болнице је изашао крајње исцрпљен добивши једномесечно одуство за опоравак.Одуство је провео у селу код родитеља.

Одсуство је брзо прошло.Собзиром да је још увек био слаб, послат је у град Твер, у резервни батаљон.Затим је упућен на курс за црвени старешински кадар.Први коњички курс на који је био упућен био је у граду Рјзању, јануара месеца 1920. године.На курсеве су углавном слати коњаници који су се истакли у борбама.

Средином јула питомци су хитно укрцани у транспорте и упућени у правцу Москве.У Москви им је саопштено да се питомци свих курсева сливају у комбиновану бригаду и упућују на фронт у борбу против генерала Врангела.Добили су оружје и неопходну опрему.

У августу је његов комбиновани пук био сконцентрисан у Краснодару, одакле је кренуо против Врангелових трупа.Тог месеца Жуков је прво учествовао у борбама против јединица генерала Улагаја, а затим против јединица Фостикова и Крижановског.Црвена армија је успешно разбила непријатељске јединицие, али су ипак остаци поражених белих армија успели да побегну под заштитом мењшевичке владе Грузије.

Жуков је произведен у официра у граду Армавиру, у коме се у то време налазио штаб 9. армије. Добио је прекоманду у 1. коњички пук, којим је командовао стари донски козак Андрејев.Пошто се јавио у штаб и поднео документа на увид, преузео је команду 2. вода.Неколико дана касније учествовао је са својим водом у чишћењу терена од заосталих белих јединица.

Ускоро је био постављен за комаданта 2. ескадрона 1. коњичког пука.Крајем децембра 1920. цела бригада је била пребачена у вороњешку губернију да би учествовала у ликвидацији кулачког устанка.У току једне борбе, прса у прса, умало није погинуо.Непријатељски карабин је погодио коња испод њега.Падајући коњ га је притиснуо на земљу, и Жуков би био неминовно исечен сабљом да га није спасио саборац Ночевка, који је стигао у задњи час.Снажним ударцем сабље Ночевка је убио непријатељског војника.До краја лета 1921. завршене су борбе у овој губернији.


ИЗГРАДЊА НОВЕ АРМИЈЕ

После победе у грађанском рату, нова Совјетска Република је имала задатак да створи нову армију.Крајем 1924. године бројно стање оружаних снага смањено је демобилизацијом са пет и по милиона на 562 хиљаде људи.

Од јуна 1922. до марта 1923. године Жуков се налазио на дужности комаданта ескадрона 38. коњичког пука, а затим је унапређен за заменика комаданта 40. коњичког пука 7. Самарске коњичке дивизије, а недуго затим и за комаданта 39. Бузулукског коњичког пука.Команду над пуком преузима априла месеца 1923. године.

Крајем јула 1924. добија наређење да се јави у Високу коњичку школу у Лењинграду, како би употпунио своје војно знање.Почео је да се спрема за пријемне испите које је са лакоћом положио.У то време на курс су ступили и К.К. Рокосовски, И.Х. Баграмјан, А.И. Јерјоменко и многи други, касније много познатији комаданти јединица на Источном фронту.То је Жукову био први долазак у Лењинград.

Школовање је завршено ујесен 1925. године.По повратку у своју јединцу, у Минск, добио је краткотрајно одсуство.Отпутовао је у село да се види са сестром и мајком.Сестра је већ имала двоје деце са којима се Жуков веома брзо спријатељио.

Крајем 1930. године Жуков је у својој јединици добио обавештење да је постављен на положај помоћника инспектора коњице Црвене армије.Ускоро је са женом и двогодишњом ћерком Ером отпутовао у Москву.

Са места помоћника инспектора коњице Црвене армије, Жуков је 1931. постављен за комаданта 4. коњичке дивизије која је била стационирана у Белорусији.Више од четири године Жуков се налазио на месту комаданта 4. коњичке дивизије и у току тих година имао је само једну мисао; учинити све да поверена му дививизија постане најбоља у редовима Црвене армије.Обуци дивизије поклонио је велику пажњу.Уложио је много снаге, енергије и рада да би постигао зацртани циљ.На многим војним маневрима, у белоруском војном округу, на којима је учествовао са својом дивизијом излазио је као „победник“.


КОМАНДОВАЊЕ КОРПУСОМ

Наређењем народног комесара одбране, наименован је 1937. године на положај комаданта 3. коњичког корпуса, на чијем се челу задржао само седам месеци, после чега је прекомандован на положај комаданта 6. козачког корпуса у чијем саставу се налазила бивша Жукова јединица, 4. коњичка дивизија.

У току 1938. године ратна обука трупа извођена је углавном нормално, и крај те године јединице 6. козачког корпуса су дочекале са добрим оценама.Крајем 1938. године Жуков добија предлог да пређе на нову дужност.Требало је да постане заменик комаданта белоруског војног округа.Није желео да оде из корпуса на који се већ био навикао, али је ипак на крају дао свој пристанак за нову дужност.

Опростивши се са старешинама и политичким радницима дивизија и осталих јединица корпуса, отпутовао је за Смоленск, где се у то време налазио штаб белоруског војног округа.Комадант округа био је М.П. Коваљов.

РАТ НА ХАЛХИН-ГОЛУ

Крајем маја 1939. године извођене су војне вежбе у рејону Минска када је Жуков изненада добио наређење да се јави у Москву.Првим возом је отпутовао и јавио се, изјутра 2. јуна, народном комесару одбране К.Ј. Ворошилову.Од Ворошилова је Жуков добио обавештење да се Јапан спрема да продре на територију Монголије, и да је Жуков постављен за комаданта совјетских трупа на монголској граници.

Сутрадан у 16:00, са групом официра, Жуков се упутио у правцу Монголије.По доласку у у штаб совјетске војске добио је информацију да јапанска авијација продире дубоко у ваздушни простор Монголије при чему напада совјетска возила и совјетске војне положаје.

Изјутра 5. јуна стигао је у штаб 57. самосталног корпуса.С обзиром да у штабу корпуса није могао да добије детаљније податке, Жуков је одлучио да лично обиђе линију фронта и да се упозна са ситуацијом.Све је показивало да се не ради о пограничном конфликту, већ о томе да се Јапанци спремају за нова освајања на Далеком истоку.

Вративши се на командно место, Жуков је поднео извештај народном комесару одбране у коме се каже, да у случају јапанског напада 57. самостални корпус у Монголској НР неће имати довољно снаге да заустави нападаче.Жуков је због тога затражио да му се као појачање пошаљу најмање три стрељачке дивизије, једна оклопна бригада, као и да се појачају ваздухопловне снаге.

Већ 22. јуна дошло је до првих масовних борби између јапанских и совјетских ловаца при чему су Јапанци извукли дебљи крај.У ваздушним биткама од 22 – 26. јуна Јапанци су изгубили 64 авиона.

И поред осeтних губитака, Јапанци су одлучили да наставе са офанизивом, тако да су у рејону реке Халхин-Гол концентрисали своје трупе спремајући се за операцију под називом „Други период намонханског инцидента“. Јапанска армија је толико била сигурна у победу да је чак у рејон борбених дејстава позвла неке иностране дописнике и војне аташее да прате њене победничке акције.

Користећи надмоћност својих снага, Јапанци су пре зоре 3. јула запосели планину Баин-Цаган и околни терен.Јединице 6. монголске коњичке дивизије повукле су се на северозападни сектор планине Баин-Цаган.Претило је да јапанске трупе ударе у позадину главнине совјетских јединица.Због тога су све резервне совјетске јединице добиле задатак да крену у правцу планине Баин-Цаган и тамо нападну непријатеља.

Борбе су настављене и у току ноћи 4. јула, и тек око 3 сата изјутра 5. јула противнички отпор је био дефинитивно сломљен и јапанске трупе су кренуле журно да одступају према прелазу преко реке.Али прелаз су дигли у ваздух њихови инжењерци бојећи се продора совјетских тенкова.Јапанци су почели са пуном опремом да скачу право у воду, а немали број се удавио на очи совјетских војника.Битка је завршена потпуним поразом јапанске армије.
Међутим, на источној обали реке Халхин-Гол битка је настављена несмањеном жестином.Један пешадијски пук јапанске армије напао је, уз подршку 22 бомбардера, 22. монголски коњички пук, заузевши при том нападу Бољшије Пески.То се све одиграло 12. августа.

Команда совјетско-монголских трупа брижљиво је припремала офанзиву за 20. август.За њено спровођење из СССР-а брзо су пребачене нове совјетске јединице које су сачињавале две стрељачке дивизије, једна тенковска бригада, два артиљеријска пука и друге јединице.Појачана је и бомбардерска и ловачка авијација.

Концентрација трупа и њихово довођење на положаје били су превиђени за 19. и 20. август.Била је недеља.Време је било тихо и топло.У 5:45 совјтска артиљерија је отворила изненадну ватру на противавионске митраљезе и топове противника.Затим је удар на јапанске положаје извршила авијација.

Тачно у 8:45, док је совјетска авијација још увек бомбардовала јапанске положаје, у ваздуху се извиле црвене ракете, сигнал да копнене јединице крену у напад.Разбивши бочне групације непријатеља, совјетске оклопне и механизоване јединице завршиле су 26. августа опкољавање комплетне Шесте јапанске армије.Затим се кренуло у разбијање на мање делове и уништење опкољене непријатељске групације. 30.августа 1939. године потпуно је уништена 6. јапанска армија.

Почетком маја 1940. Жуков добија наређење да се јави у Народни комесеријат, да би био наименован на другу дужност.По повратку у Москву бива унапређен у чин генерала армије.Неколико дана касније, на пријему код Ј.В. Стаљина, сазнаје да је постављен за комаданта Кијевског војног округа.

КОМАНДОВАЊЕ КИЈЕВСКИМ ВОЈНИМ ОКРУГОМ

У то време начелник штаба кијевског војног округа био је генерал-потпуковник М.А. Пуркајев.То је био искусан генерал који је свестрано познавао свој посао, човек високе културе и штабни официр великог калибра.Комадант артиљерије округа био је генерал Н.Д. Јаковљев.Двема армијама су командовали генерали И.Н. Музиченко и Ф.Ј. Костенко с којима је Жуков још радио у 4. донској козачкој дивизији.Начелник оперативног одељења Штаба кијевског војног округа био је пуковник П.Н. Рубцов кога је ускоро заменио пуковник Иван Христифорович Баграмјан.

У току лета и јесени 1940. године у трупама кијевског војног округа вршена је напорна ратна обука.Усвајано је тактичко искуство које је Црвена армија стекла у рату против Финске и у борбама против Јапанаца у рејону реке Халхин-Гол.У то време други светски рат је већ био у јеку.

Ево укратко како је изгледала организација копнене војске Црвене армије.Стрељачка пешадијска дивизија је у свом саставу имала 3 стрељачка пука и 2 артиљеријска пука.Бројно стање дивизије у рату, по плану, би требало да достигне 19 хиљада људи.Корпус се састоји од 3 дивизије и располаже сопственом артиљеријом - 2 пука.Армије у свом саставу имају различит број корпуса, од 5 до 8.Оне располажу сопственом авијацијом, артиљеријом и тенковима.

С окончањем зимског рата са Финском, спроведена је реорганизација у Црвеној армији. Између осталог, поновно су уведени чинови генерала и адмирала. Тада је Жукову додељен чин генерала. У то се доба Жуков охрабрио те се почео појављивати у совјетским медијима. Нападао је дотадашњи систем политичких комесара у војним једницама; супроставио се систему који допушта представнику комунистичке странке да непрестано надзире војне комаданте, да преиначује његове наредбе и да улаже вето. Оптуживао је више официре да лоше обучавају ниже официре; залагао се за помније проучавање војне историје те је упозоравао да се требати припремити на могуће трикове које би могла донети тада комплексна светска позорница. При томе је мислио на Немачку. И поред тога његова каријера је и даље била у успону. У јуну 1940. Жуковљеве трупе ушле су у Бесарбију и Северну Буковину (Румунија). За тај успјех је награђен - постао је делегат у Врховном совјету Совјетског Савеза.

Жуков се није дуго задржао на месту комаданта Кијевског војног округа.Почетком 1941. године добио је наређење лично од Стаљина да преда дужност комаданта и да се јави у Москву на место начелника генералштаба Црвене армије.Жукову се није допало ново наименовање.Заволео је Украјнину а посебно град Кијев. 31. јануара 1941. отпутовао је из Кијева за Москву, а већ сутрадан је ступио на нову дужност начелника Генералштаба, примивши дужност од К.А. Мерцекова.

УОЧИ ВЕЛИКОГ ОТАЏБИНСКОГ РАТА

Читав фебруар протекао је у брижљивом извршавању послова који су се налазили у надлежности Генералштаба.радио је често и по 15 - 16 сати дневно, често остајући да преноћи у службеном кабинету.Индустрија Совјетског савеза још увек је била у развоју што је задавало велике муке врху Црвене армије у наоружавању војске.

Полако су почеле да стижу вести о гомилању немачких трупа на западним границама СССР-а и у Финској.

13. јуна 1941. у присуству генерала Жукова, С.К.Тимошенко је телефонирао Стаљину и затражио дозволу да изда налог за стављање трупа пограничних области у стање бојне готовости."Поразмислићемо о томе", одговорио је Стаљин.Сутрадан су Жуков и Тимошенко били поново код Стаљина и рапортирали му о немирној ситуацији у пограничним областима."Ви предлажете да извршимо мобилизацију у земљи и да сад одмах покренемо трупе према западним границама? Па то је рат! Да ли вас двојца то схватате, или не!?" Из Кремља је Жуков отишао у тешком расположењу.

Увече 21. јуна Жуков је добио телефонски позив од начелника штаба Кијевског војног округа, генерал-потпуковника М.А.Пуркајева који га је известио да је на територију СССР-а пребегао један немачки наредник који тврде да ће немачке трупе заузети полазне положаје 22. јуна изјутра.Стаљин је био одмах обавештен о овом догађају.

Иако су совјетски генерали захтевали да се трупе ставе у стање борбене приправности, Стаљин је и даље оклевао, веровао је да су то само провокације како би се исценирао рат између Совјетског Савеза и Немчке, носио се мислима да је још увек могуће решити новонасталу ситуацију мирним путем.

ЖУКОВ У РАТУ

После немачке инвазије на Совјетски Савез у јуну 1941, Жуков је послат у Лењинград да организујуе одбрану града. Зауставља немачко напредовање ка јужној периферији града у јесен 1941.

У октобру 1941, када су се Немци приближили Москви, Жуков замењује генерала Тимошенка на дужности команданта и бива задужен да управља одбраном Москве.Успешна совјетска противофанзива 1941. натерала је Немце да се повуку, ван домашаја совјетске престонице. Жуковљеви подвизи у закључивању непријатевих потеза се сматрају једним од његових највећих достигнућа.

У 1942. Жуков је постао заменик врховног команданта и послат на југозападни фронт да би командовао одбраном Стаљинграда. Под свеобухватном командом Васиљевског, надгледао је опкољавање и заробљавање немачке шесте армије године 1943. по цени од око милион мртвих.Током стаљинградских операција Жуков је провео највећи део времена у безуспешним нападима на правцу Ржев-Вјазма, позната као "Ржевска кланица", без обзира на све прогласио је победу код Стаљинграда као своју, што је натерало Стаљина да потпише објаву о Жуковљевом непрописном понашању: "Супротно Жуковљевим тврдњама, он нема никакве везе са планом ликвидације групе немачких трупа код Стаљинграда; познато је да је план развијан и покренут у јесен 1942, док је Жуков био на другом фронту, далеко од Стаљинграда".

У јануару 1943. организовао је први пробој немачке блокаде Лењинграда.Осамнаестог јануара, на дан пробоја блокаде, Указом Президијума Врховног совјета СССР, додељено му је звање маршала Совјетског Савеза.Следећи неуспех маршала Ворошилова, успешно је уништио опсаду Лењинграда у јануару 1944.

Жуков је предводио совјетску офанзиву 1944. и коначни напад на Немачку у 1945. као и окупацију Берлина у априлу. Постао је први командант совјетске окупационе зоне у Немачкој. Као најчувенији совјетски војни командант у Великом отаџбинском рату, Жуков је вршио инспекцију Победничке параде на Црвеном тргу у Москви године 1945.

Жуков је затим командовао операцијом Августовска олуја, у кампањи против Јапана пред крај другог светског рата.


ПОСЛЕРАТНА КАРИЈЕРА

После немачке капитулације Жуков је постављен за врховног комаданта совјетских окупационих снага у Немачкој. Неколико недеља касније именован је и совјетским чланом Савезничког контролоног већа. На тим је дужностима остао до 10. априла 1946. када је напустио Берлин како би преузео дужност комаданта свих совјетских копнених снага.
Ратни вођа и херој нарочито популаран у војсци, Жуков је представљао најозбиљнију потенцијалну претњу Стаљиновој диктатури. Али у јулу исте године партијски лист "Правда" изненада је објавиоа вест да је Жуков премештен у Војни округ Одесе, релативно неважан положај. Нешто касније премештен је на још неважније место - комаданта Уралског војног округа.

Али, после Стаљинове смрти, Жуков бива враћен у милост и постаје заменик министра одбране (1953), затим министар одбране.

Након Стаљинове смрти Жуков стаје на страну антистаљинистичке струје и лично хапси шефа тајне полиције Берију када је овај покошао да дође на Стаљиново место. Но, након новог раскола у којој су на једној страни били Хрушчов и Буглањин, а на другој Маљенков, Жуков стаје на страну првих. И то зато што су они подупирали веће издатке за тешку индустрију и обрану, док је Маљенков био за већу производњу потрошних добара. Стога је у марту 1956. постао министар обране.

Жуков, као совјетски министар одбране, је одговоран за инвазију на Мађарску у октобру 1956. Он је то од Хрушчова и захтевао.

И поред свега, 3. новембра је оптужен за нарушавање лењинских принципа, покушаја да ограничи рад партијских организација у оружаним снагама и настојањем да уклони руководећу улогу и контролу комунистичке странке над војском.

Године 1957. Жуков је подржао Хрушчова у борби против конзервативних струја унутар партије, такозвана "антипартијска група" коју је предводио Вјачеслав Молотов. Жуковљев говор на пленуму Централног комитета је био веома значајан - директно оптужујући неостаљинисте за њихово саучесништво у Стаљиновим злочинима.

У јуну исте године постао је пуноправни члан Президијума Централног Комитета комунистичке партије. Имао је, међутим, значајне политичке несугласице са Хрушчовим по питањима војне политике. Хрушчов је смањивао број конвенционалних снага и морнарице, и у исто време развијао стратешко нуклеарно наоружање као примарну силу која је требала да одврати непријатеље од сукоба са Совјетским Савезом, стога ослобађајући људство и ресурсе који су могли служити развоју цивилне економије.

Жуков је подржао интересе војске и успротивио се Хрушчовљевој политици. Хрушчов, да би демонстрирао доминацију партије над војском, сменио је Жукова са министарске дужности и протеро га из Централног комитета (октобра 1957). У својим мемоарима, Хрушчов тврди да је веровао да Жуков планира државни удар против њега и оптужује Жукова за ово као основу за истеривање на састанку Централног комитета.

Крајем лета 1961, када је берлинска криза била на врхунцу, Хрушчов је од Жукова затражио да се врати у активну службу, али је овај то одбио. Стари ратник деломично парализован, мирно је живео у својој сеоској кући недалеко Москве. Његова друга супруга - Галина, млађа од њега око 25 година, по занимању лекарка, с љубављу се бринула о свом мужу. Њихова кћерка Маша као и његове две кћерке из првог брака Ела и Ера, биле су радост страоме оцу.

После Хрушчовљеве смене у октобру 1964. ново руководство Леонида Брежњева и Алексеја Косигина враћа Жукова у милост, али не и на власт. Остао је популарна личност у Совјетском Савезу све до смрти, 18. априла 1974. Сахрањен је са свим војним почастима.


ОДЛИКОВАЊА

Жуков је носилац бројних одликовања. Између осталог, четири пута је био проглашен херојем Совјетског Савеза; поред њега, само је још Леонид Брежњев био четири пута херој. Жуков је један од три носиоца дупла Ордена Победе.За заслуге у току Стаљинградске операције добио је Орден Суворова првог реда.Жуков је измеђо осталога одликован и америчком Легијом за заслуге.