Intervju

Generacije rastu uz bolestan zvuk

Vasil Hadžimanov, džez muzičar

Veliki izazov mi je uvek sve što radim, svaki novi album, svaka svirka, svaki kontakt sa drugim muzičarima… - kaže u intervjuu za „Blic” Vasil Hadžimanov, jedan od naših najpoznatijih džez muzičara. Uvek svež i drugačiji, ali sa kontinuitetom dobrog kvaliteta, ovaj kompozitor, klavijaturista i aranžer, obradovaće publiku novim albumom već ove jeseni. „VH bend”, koji pored Vasila čine i basista Vlada Samardžić, bubnjar Srđan Dunkić i perkusionista Bojan Ivković, predstaviće u oktobru nove kompozicije na samostalnom koncertu u Domu omladine, nakon čega će uslediti brojni koncerti po regionu, a u planu je i evropska turneja.


- Novi materijal nije ništa neverovatno drugačije u pristupu i ekipi koja je radila. Obojen je našim melosom u naznakama, i dalje je fjužn džez u pitanju, s tim što mogu da primetim da su malo vedrije note, ne znam ni sam zašto. Možda je to odgovor na krizu, borba protiv napada depresije sa svih strana. Pesmice su pozitivnije, svedenije, kraće, nema mnogo dugih improvizacija. Imamo par gostiju: Mišela Kurinu, koji je sjajan cimbalista, saksofonistkinju Jasnu Jovićević i gitaristu Branka Trijića.

Od pre par meseci svirate i sa „Darkvud dabom”. Otkud to?
- Sa njima se znam dosta dugo i profesionalno i privatno, pa kad im je zafalio jedan član benda, ja sam prihvatio da uskočim. Muzika „Darkvud daba” nema mnogo veze sa muzikom koju ja radim, drugi je stil. Zato mi je zanimljivo da se postavim u odnosu na drugačije zadatke, da doprinesem tom novom zvuku i ne pokvarim ono što su oni izgradili za poslednjih 20 godina, a opet da ostanem svoj.

Šta mislite o muzičkoj sceni u Srbiji?
- Uh, ne znam kako da odgovorim a da ne budem previše okrutan, grozan ili veliki pesimista. Nisam zadovoljan naravno. Mislim da je veoma dosadna, prosta, nekreativna, peglanje jednog te istog… Čast izuzecima kojih ima veoma malo. Ali problem se ne završava samo na muzici. Mejnstrim koji šiba je doveo do kulturološkog poremećaja, stvorio bezličnu sliku celog umetničkog dijapazona. Imamo sada već generacije mladih ljudi koji rastu uz bolestan zvuk koji direktno ispira sveže mozgove otvorene za nove ideje i kreativu. Onima koji mogu da prodrmaju stvari ne daje se šansa, a oni koji su odgovorni za nakaradno stanje - producenti, mediji, nisu zainteresovani za promene.

Jedan vrtić usred Beograda neki dan se trese od pesme „Zmije i žabe”, vaspitačica cupka zajedno sa decom, i sve to u jednoj državnoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi…
- Najgroznije je što je to svima postalo normalno, retko ko više i vidi problem. Ne samo normalno - obavezno! Mnoga dece ne mogu da se uklope u društvo ako ne pripadaju klanu koji voli, peva, zna napamet sve te pesme. Imam ćerku od devet godina koja je otišla na rekreativnu nastavu i kada se vratila isto je pevala neke grozote.

Kako decu zaštititi od takvog terora društva?
- Ja reagujem radikalno, nemam drugi način, jer to je stvarno dno dna od muzike. Jednostavno ne dam da sluša, nema tu mnogo priče i objašnjavanja. U našoj kući se sluša svakakva vrsta muzike: i pop i rok i hip-hop i narodna izvorna muzika… Izbor postoji, ali i granica šta može da se sluša, a šta ne. Tako da moja ćerka shvati vrlo brzo jer je odrasla u zdravom muzičkom ambijentu, ali imamo milion drugih klinaca čiji roditelji to vole, ili njihove vaspitačice to vole, i nema ko da stane na put problemu koji poprima sve veće i veće razmere.

Smatrate li da se muzički ukus gradi odmalena?
- Da, kao i osnovno kućno vaspitanje usađeno od strane porodice. Možemo kasnije da dograđujemo i menjamo, ali su osnove postavljene u najranijem dobu. Ako znaš da postoje stvari koje su lepe za uvo, za oko, za dušu, teško da možeš da zastraniš, ali kada postoji samo jedan sloj blata koji se sve vreme forsira, teško da će dete nakon 10, 15 godina samo shvatiti da je ta „fina” muzikica koja mu se servira totalni užas.

Nikada niste razmišljali da odete iz zemlje?
- Razmišljao sam i otišao sam u Ameriku na studije sa idejom da probam tamo nešto da uradim. Ali ja sam očigledno od onih koji su vezani za Beograd, ovo podneblje. Vezuje me moja porodica, prijatelji, ali i ceo duh ljudi oko mene. Ima kvalitetnih ljudi, samo su malo gurnuti u ćošak.

Da li se i dalje bavite „primenjenom” muzikom?
- Ponekad ponešto poradim, ali ne dovoljno, voleo bih više. Tu su dosta utabane komšijske, kumovske veze i izgleda da to bolje funkcioniše od kvaliteta. Radim muziku za reklame, radio sam nove aranžmane za našu himnu i za studentsku himnu za otvaranje Univerzijade… Kada je film u pitanju, obično budžet nije dovoljno veliki da se plati ozbiljan mjuzik skor, nema para za ozbiljan orkestar, sve se radi na kompjuteru i to nije to ukoliko nije reč o elektronskoj muzici. Drugo, ljudi koji se bave filmom imaju čudan odnos prema muzici. Kao da se plaše da će biti jača od slike, pa joj ne daju dovoljno prostora i mogućnosti da utiče na emociju filma.

Kako ste kao mali zamišljali sebe u ovim godinama?
- Nisam od tih klinaca koji projektuju odmah sebe 20 godina kasnije, bilo mi je lepo da budem mali. Kod mene u životu sve ide spontano, naravno ne smušeno i haotično, ali bez straobalnih ambicija. Zadovoljan sam što se bavim poslom koji volim i koji mi daje slobodu, koju svi mi i u životu tražimo, imam divnu porodicu, nisam gladan, žedan… Mada, ambicije same po sebi nisu loša stvar, već to što se iz pogrešnih razloga ulazi u neku rabotu. Sve se gleda iz perspektive love, čak i umetnost.