Светониколајевска црква у подножју Гардоша је најстарији православни храм у Земуну. У путописима из XVI века помиње се постојање цркве на том месту, али касније, до прве половине XVIII века не постоје подаци о њој. 1731. године саграђена је мања црква посвећена светом Николају, која је за потребе верника послужила до 1745. године, када је почело грађење данашње цркве – једнобродне грађевине са лучно засведеном таваницом, пространом олтарском апсидом и високим звоником.
Препознатљива по специфичном металном кубету и латинским крстом на њему, ова црква обликована у барокној архитектури изграђена је до 1752. године. У унутрашњости храма, која је уређена до 1762. године, доминира вишепојасни, богато изрезбарени иконостас који је осликао Димитрије Бачевић, један од најистакнутијих српских сликара прелазног периода од традиционалне уметности до барока, уз асистенцију Димитрија Поповића. Овај ликовно перфектно урађени и изузетно високи иконостас је најлепши и један од најстаријих сачуваних примера иконостаса код нас изведених у барокном стилу (више о тенденцији подизања високих иконостаса која је у то време била присутна у Србији, и уопште, о српској уметности тога доба која је била под украјинским утицајем, видети у: Давидов Динко, О украјинско-српским уметничким везама у XVIII веку, Зборник Матице српске за ликовне уметности 4, Нови Сад, 1968, стр.211-235, и од истог аутора Украјински утицаји на српску уметност средине XVIII века и сликар Василије Романович, Зборник Матице српске за ликовне уметности 5, Нови Сад, 1969, стр. 119-138).
Иконе у најнижој зони овог иконостаса је 1847. године пресликао познати земунски сликар Живко Петровић, који је две године раније са Црквеном општином склопио уговор за чишћење, обнову и позлату иконостаса и осликавање зидова храма. Петровић је прво завршио радове на иконостасу, да би 1848. године урадио зидне слике, Распеће на хору, а четири године касније осликао је архијерејски трон и целивајуће иконе. Пре овог захтевног посла у Светониколајевској цркви, Петровић је 1840. године осликао иконостас, рипиде и дарохранилницу за цркву у Старим Бановцима (црква Свете Параскеве подигнута 1818. године). Такође, радио је сводне иконе у уљу 1844. године у цркви у Перлезу, а у периоду од 1855. до 1860. године осликао је зидове цркве у Јакову (црква Светог Вазнесења Господњег изграђена 1807-1810. године), за коју је урадио и иконе на иконостасу и неколико појединачних икона, а 1861. године насликао је и иконе на Христовом гробу за делиблатски храм који је саграђен 1778. године. Овај уметник је 1860. године заједно са својим сином Димитријем (који је годину дана раније, 1859. године, уз јемство свога оца да ће посао добро обавити, урадио тринаест зидних слика за цркву манастира Фенек) осликао зидове цркве манастира Базјаш у Румунији, о чему сведочи запис на једној лименој табли у цркви, и његов потпис, односно иницијали уписани на икони, на секири светог Јована Крститеља. Сматра се да је манастир Базјаш основао у XIII веку свети Сава, који је у њега довео монахе са Синаја, а да су га крајем XV века обновили српски деспоти.
Живко Петровић (1806-1868) је син Јована Петровића Ковача, који је окивао Карађорђеве топове, и у чијој радионици је Живко учио свој први занат. Касније, заинтересовао се за уметност и почиње да учи сликарство, најпре у Земуну, а потом одлази на Академију ликовних уметности у Бечу, на којој је провео период од 1834. до 1840. године. Поред сликарства религиозног карактера, бавио се и сликањем портрета, мртве природе, а оставио је и копије Тицијанових и Рафаелових слика. Историчари уметности га оцењују као осредњег сликара који је радио у стилу раног романтизма, што се и види у његовом делу у Светониколајевској цркви у Земуну. 
У овом храму Петровић је осликао великом композицијом свод наоса изнад солеје, а мањим композицијама северни и јужни зид наоса, као и галерију и припрату. На своду изнад солеје представљен је Старац дана окружен анђелима и Јеванђелистима, који су на крајевима композиције, тако да се налазе изнад певница. На северном своду наоса, посматрано од иконостаса ка галерији, приказане су четири композиције једнаких димензија које, због штуко декорације (штук-смесом се имитира мермер, а користи се за декорацију, рељефе на зидовима и стубовима) визуелно одају утисак као да су слике у раму: стојеће фигуре светог кнеза Лазара, Уроша Нејаког и светог Стефана Дечанског, а на своду изнад галерије светог Максима архиепископа српског. На јужном своду наоса, симетрично сликама на северном своду, представљени су: свети Стефан Немања, свети Стефан Првовенчани и Милутин IV, а на своду изнад галерије Свети Сава.
На западном зиду наоса, тј. на галерији, Петровић је насликао две правоугаоне композиције: лево Дванаестогодишњни Христос у храму Јерусалимском, и десно Христос благосиља децу. Обе ове слике су рађене интензивнијим бојама, без видљивог коришћења ефекта тамно-светло, у смислу да све фигуре, који при том делују пластично, подједнако партиципирају у сцени, што се примећује и на другим Петровићевим сликама на којима су фигуре круте и статичне.
На северном зиду наоса, са десне стране предикаонице, изображен је свети Спиридон Чудотворац, у стојећем ставу, око кога су два анђела. На истом зиду до галерије насликана је композиција Чудесан риболов, на којој је Христос у чамцу са петорицом апостола који лове рибу (Петровић је у полемици коју је водио са Димитријем Аврамовићем у часопису Седмица 1854. године – а која је прва позната полемика у српској ликовној критици – због ове слике наишао на тешку осуду, јер по Аврамовићевим речима он као „ковач, марвени радник и академски живописац”, „чије се дрљање не може назвати уметношћу”, „није хтео знати да су Христови апостоли ловили морску рибу, а не дунавске шаране, штуке и караше” какве је Петровић приказао). На јужном зиду наоса, посматрано од иконостаса ка припрати, насликана је сцена Преноса моштију светог Николаја Мирликијског, и код галерије, Исцељење одузетог.
Припрату је Петровић дословно схватио као „женску цркву” (првобитно је улазни део цркве, предворје, био намењен женама, па се због тога тај део називао „женска црква”, за разлику од „мушке цркве” – наоса), јер ју је живописао сликама светих жена. У десном делу припрате, посматрано од улаза, представљене су: света Параскева, на сводном зиду, а света Ана и света мученица Марина на јужном зиду припрате. У левом делу припрате, такође посматрано од улаза, приказане су: на своду, тј. западном зиду, света деспотица Ангелина, а света мученица Христина и света мученица Софија и кћери јој Вера, Нада и Љубав на северном зиду.
Поред Петровићевих слика на зидовима Светониколајевске цркве, односно на прозорима, налазе се витражи урађени по цртежима сликара Миленка Ђурића. У припрати Пресвета Богородица и света Параскева, а у наосу, на северном зиду свети Никола и свети Атанасије, и свети Јован Златоусти и свети архиђакон Стефан на јужном зиду.
Споља, на јужној фасади цркве 1978. године у лунети изнад улаза постављена је икона-мозаик светог Николаја Мирликијског.
Светониколајевска црква, најстарији храм у Земуну са изузетно вредним иконостасом, великим бројем богослужбених књига и предмета примењене уметности, под заштитом је државе као значајан културно-историјски споменик. Према пројекту Завода за заштиту споменика културе, планирају се, поред других, и радови на сређивању ентеријера и чишћењу оштећеног живописа.
Наставиће се... |
