Posebnu ulogu Pećanac je odigrao u vreme tzv. konkordatske krize (Sporazum Stojadinovićeve vlade sa Vatikanom 1935. o regulisanju položaja Rimokatoličke crkve u Jugoslaviji, koji je dve godine uznemiravao političke i crkvene duhove, a pod pritiskom Pravoslavne crkve i javnog mnjenja nije ratifikovan), odnosno zagonetne smrti patrijarha Varnave, koji je slovio za zaštitnika četnika.

Kako politički tako i crkveni vrh strahovali su da se prilikom sprovoda blaženopočivšega patrijarha ne dogode incidenti, te je postojao predlog da mir na ulicama obezbeđuje vojska. Međutim, posle rasprava usvojen je predlog upravnika grada Beograda Milana Aćimovića da se red i mir na ulicama prilikom sprovoda obezbede na drugi način.

Tada je Aćimović stupio u kontakt sa vojvodom Kostom Pećancem koji je bio na čelu nacionalne organizacije četnika i koji je mogao povoljno delovati da se obezbedi mir. Pregovori su u početku bili teški zbog uslova koje su postavljali četnici preko Pećanca. Aćimović je ipak uspeo da savlada sve teškoće, pošto je mitropolit Dositej apelovao na sve Srbe da mirno saučestvuju u velikom bolu i odavanju počasti patrijarhu Varnavi. Posle miroljubivog apela mitropolita Dositeja, Pećanac je dao garanciju i obavezu, u ime svoje organizacije, da će red i mir biti do kraja sačuvani i da nikome neće biti dozvoljene provokacije.

Čuvari tradicije

"Blagodareći ovakvoj pametnoj odluci", veli patrijarh Gavrilo, "sahrana je izvršena u redu i miru. Sve je proteklo u dostojanstvu... Nije došlo ni do jedne upadice... Mnogi su verovali da će doći do provokacije i nesreće, pomirljivost je pobedila. Srbi su razumeli ovaj momenat pa su se tako u svemu i poneli". Pećancu i njegovoj organizaciji svakako je još više porastao ugled posle patrijarhove sahrane.

U vreme konkordatske krize Pećanac je, prema kazivanjima R. Vasiljević, obio vrata crkve Sv. Marka i pustio narod unutra. Govorio je "Iz inata nema ništa od konkordata".

Povodom smrti šefa svoje stranke Ljube Davidovića 1940, Pećanac je iz Skoplja, gde se zadesio, poslao izjavu saučešća potpisavši se kao vojvoda Pećanac.

Radi očuvanja tradicije četničkog pokreta, četnički veterani su 1921. osnovali Udruženje četnika za slobodu i čast otadžbine. Glavni odbor Udruženja nalazio se u Beogradu, a imao je pododbore i u drugim mestima. Pored negovanja četničke borbene tradicije, Udruženje je radilo na razvijanju patriotizma i vodilo brigu o invalidima i porodicama poginulih četnika.

Obilazi zemlju

Imalo je podružnice koje su, između ostalog, spremale borce da u slučaju novog rata i okupacije organizuju četničku borbu. Tri godine po osnivanju, u Udruženju je došlo do rascepa, po mišljenju istraživača, pod uticajem nekih vođa građanskih partija i kralja Aleksandra I Karađorđevića. Od nekadašnje jedinstvene organizacije formirane su dve nove: Udruženje srpskih četnika "Petar Mrkonjić" i Udruženje srpskih četnika za kralja i otadžbinu.

U udruženjima su se okupljali stari četnici i ratnici, dobrovoljci iz prošlih ratova, najviše iz Topličkog ustanka. Postojalo je nekoliko vrsta članstva: redovno (veterani), utemeljivači, podupirući i počasni. Četnička udruženja primala su i nove članove, starije od šesnaest godina. Pripadnici dva udruženja delili su se na pristalice Crne ruke i Bele ruke. Radi prevazilaženja sukoba, 1925. oba udruženja su objedinjena.

Na čelu novog udruženja do 1928. bio je Puniša Račić. Ono je postojalo do šestojanuarske diktature 1929, kada je raspušteno. Ubrzo po ukidanju, pojedini četnici su pristupili obnavljanju Udruženja srpskih četnika za slobodu i otadžbinu. Od 1929. do 1932. predsednik Udruženja bio je veteran Ilija Trifunović Birčanin koji je istovremeno bio i predsednik Narodne odbrane. Za vreme predsednikovanja Birčanina Udruženje je počelo da se suprotstavlja vladajućem režimu.

U Kraljevini Jugoslaviji delovalo je nekoliko četničkih udruženja. Godine 1921. osnovano je Udruženje četnika za slobodu i čast Otadžbine, čiji je predsednik od 1929-1932, bio Ilija Trifunović Birčanin, a u periodu 1932-1941. Kosta Pećanac. Tokom dvadesetih godina Udruženje je bilo pod snažnim uticajem Demokratske stranke, a prihvatalo je i osnovne ideje Organizacije jugoslovenskih nacionalista (ORJUNE).

Decembra 1929. ova udruženja su raspuštena, ali je ličnim zauzimanjem generala Petra Živkovića, predsednika vlade, Udruženju četnika za slobodu i čast otadžbine (na čijem čelu se od 1932. nalazio vojvoda Pećanac), tokom 1930. dozvoljen rad. Ipak, više nikada nije ostvarena takva saradnja ovog Udruženja sa vojskom kakva je bila do 1927.

Izgubljeno je ranije "pravo" članova na nošenje oružja, aktivnim oficirima i podoficirima je zabranjeno da se učlanjuju, a odbijen je i predlog Zemaljskog kongresa četničkog kongresa iz 1933. o konkretnoj saradnji sa Ministarstvom vojske i mornarice, mada je bio donet u vreme vrhunca zategnutosti u odnosima Jugoslavije i Italije. Štaviše, Glavni đeneralštab je 1940. predložio objedinjavanje svih četničkih udruženja u jedno, na čijem bi se čelu našao bilo istaknuti nacionalni radnik, bilo vojvoda ili penzionisani general.

Na mesto predsednika Udruženja četnika za slobodu i čast otadžbine 1932. godine došao je Kosta Pećanac i na toj funkciji ostao je do rata. Britanski poslanik, izveštavajući svoju vladu o stanju u jugoslovenskoj vojsci za 1932, piše da je tokom godine zabeležena pojačana aktivnost četničke, odnosno komitske organizacije.

Vojvoda Kosta Pećanac, četnički vođa, čiji se štab nalazi u Beogradu, obilazi zemlju, pod pokroviteljstvom vojnih vlasti. Doznaje se da su novi odredi obrazovani u Hrvatskoj, Sloveniji, Dalmaciji i Bosni. Tvrdi se da su novi odredi, kao i stari, po svom sastavu gotovo isključivo srpski. "Pored toga što će moći da posluže u ratu, četnici će moći da pomognu pograničnim stražama u nekim dužnostima na granici i, možda, da donekle odmene vojnike stacionirane blizu državnih granica".

Stari četnici

Po nekim autorima, Pećanac je došao na čelo Udruženja radi stavljanja ove organizacije pod kontrolu vlasti. Za vreme Pećančevog mandata u Udruženju je ponovo došlo do sukoba usled čega se jedan broj četnika izdvojio i oformio Udruženje starih četnika sa Ilijom Trifunovićem Birčaninom na čelu. Kosta Pećanac ostao je, po već zabeleženim ocenama, veran režimu i, zahvaljujući tome, Udruženje, kojem je bio na čelu, stalno se omasovljavalo.

Osnovno opredeljenje Udruženja bilo je nepromenjeno: Četnička organizacija se predstavljala kao zaštitnik srpskog naroda od stranih i domaćih neprijatelja. Udruženje je imalo pododbore širom Jugoslavije.

Pišu: Momčilo Pavlović i Božica Mladenović
Sutra: Veze s pučem od 27. marta 1941.