Posle tačno sedam decenija od pojavljivanja prvog prevoda Hajjamovih stihova sa persijskog originala koji je načinio sarajevski orijentalista Safvet-beg Bašagić, Hajjam je ponovo među nama. Pomenute nedostatke i mane rada Jelene Skerlić-Ćorović nastojao je da otkloni orijentalista, Dušan Simeonović. Plod njegove stvaralačke invencija, osećanja za lepo, poznavanja orijentalnih književnosti i nadasve ljubavi prema Istoku jeste ubedljiv i pitak stihovani prevod rubaija, jeste još jedan Hajjam na našim prostorima.

PREDGOVOR IZDAVAČA
U ime Boga

Od svih spona koje povezuju različite narode, najtrajnije su one koje se stvaraju u kulturi, a u kategoriji kulture, poeziji pripada posebno i osobeno mesto. Duh jednog naroda moguće je razumeti ako se, kako preporučuju sociolozi, izvrši temeljan uvid u njegovu poeziju i pesništvo.
Jugoslovenski intelektualci su manje-više upućeni u iransku kulturu, a razlog tome je i stvaralaštvo Omera Hajjama, čije fragmente je pre više decenija na srpski jezik preveo profesor Fehim Barjaktarević, osnivač Katedre za orijentalistiku na Filološkom fakultetu.
Iranskom kulturnom centru više puta su se obraćali profesori i studenti prijateljske Jugoslavije sa molbom za objavljivanje čuvenih rubaija ovog velikog pesnika. Ovom prilikom, Iranski kulturni centar objavljuje jedan fragment rubaija slavnog iranskog naučnika i pesnika u izvrsnom i pesnički istančanom i doteranom prevodu gospodina Simeonovića, čime smo, nadamo se, ispunili zahteve zaljubljenika u drevnu iransku kulturu i civilizaciju.
Potrebno je reći da je Hajjam, pre svega, bio matematičar, fizičar i astronom, pa tek onda pesnik. Njegovu raspravu o predestinaciji i slobodnoj volji, koja je sačuvana, godine 1855. na francuski jezik preveo je nemački prevodilac. Veći deo svojih spisa, Hajjam je napisao na arapskom, ondašnjem jeziku nauke, od kojih većina, nažalost, nije sačuvana, a među kojima su i dve metafizičke studije i uvod u prirodne nauke.
Najznačajnije Hajjamovo delo je, ipak, kalendarski sistem zvani dželali, koji je uz pomoć saradnika sastavio 1074. godine. Stručnjaci smatraju da je njegov kalendar koji se i danas koristi u Iranu, bolji od zapadnjačkog gregorijanskog kalendara. Gledano merilima epohe kojoj je pripadao, Omer Hajjam i nije bio pesnik, budući da za sobom nije ostavio nikakav pesnički divan, niti je za života kao pesnik bio poznat. Ipak, danas postoje njegovi brojni stihovi ispevani u formi rubaije, koje su cenjene ne samo u Iranu, već i u celom svetu.
Nekoliko rubaija po izboru i u prevodu g. Dušana Simeonovića prevedeno je na srpski, a Iranski kulturni centar je počastvovan time što je u prilici da ove stihove pretočene u prikladan oblik posveti jugoslovenskim ljubiteljima poezije.
Valja pomenuti i to da je za ispravno shvatanje Hajjamovih rubaija potrebno biti upućen u njegov način shvatanja sveta, vreme u kojem je živeo, kao i učenje islamskog gnosticizma, jer će bez toga naše shvatanje Hajjamove poezije biti nepotpuno.
Za kraj, zahvaljujem se cenjenom prevodiocu i svim prijateljima i saradnicima koji su pomogli da ovo delo ugleda svetlost dana. Takođe, zahvaljujem se i uvaženom stručnjaku, dr Darku Tanaskoviću, koji je ogroman deo svog života posvetio orijentalizmu.
Gholam Vafaei
direktor Kulturnog centra I.R Irana
u Beogradu

Uvodna reč
PESNIČKA TRIGONOMETRIJA

Ako se Rubaije Omera Hajama prepevaju, i to još po Edvardu Ficdžeraldu, i najdobronamerniji čitalac mora se zapitati šta je, na kraju, uopšte ostalo od izvorne poezije velikog Persijanca. Odgovor je, verovali ili ne, ono najvažnije, ono što je učinilo da mudrac iz Nišapura i kao pesnik, pa čak i ponajviše kao pesnik, nadživi vekove.
U najpouzdanijim priručnicima o engleskoj književnosti Edvard Ficdžerald (Edward FitzGerald, 1809–1883) predstavlja se kao „čovek od pera, diletant i učenjak” (kako nam se u ovoj prilici čini najprikladnije prevesti reč „schoolar”). Ističe se da je živeo veoma povučeno u Safolku, kao i da svoje prvo izdanje prepevanih Hajamovih katrena nije potpisao. Da li iz skromnosti ili zato što se poistovetio s pesničkom mišlju zaboravljenog persijskog učenjaka iz davnog XI veka? Ili i iz jednog i iz drugog razloga? Nikad nećemo moći biti sasvim sigurni da znamo odgovor. Uostalom, nije ni važno. Važno je to što je samozatajni i misaoni engleski poslenik književne reči Evropi, a zatim i samoj Persiji otkrio Hajama. Sudbinu da prevodom na engleski jezik budu u svetu, a i u svojoj domovini, prepoznati kao značajni stvaraoci s Hajamom je podelio mnogi potonji književnik iz jezičko-civilizacijskih predela vanevropskog, odnosno zapadnog kulturnog kruga. Potom bi usledili i prevodi s jezika originala, po pravilu tačniji, formalno verniji, ali ne uvek i literarno, umetnički bolji. Podsetimo se samo prevashodnosti Vinaverovog posrednog prevoda Priča iz hiljadu i jedne noći u odnosu na sve kasnije učene orijentalističke verzije, uključujući i one najnovije...
Već pomenute pouzdane enciklopedije saopštavaju, dalje, da „Ficdžeraldove Rubaije već odavno spadaju među najpopularnije engleske pesme”. Dakle, „Ficdžeraldove Rubaije” su „engleske pesme”. I to je tačno! Ali, podjednako je tačno, i važnije, i ono što sledi: „Iako se moraju smatrati više parafrazom nego prevodom, one čuvaju duh originala i izoštrenost filozofske poruke” o prolaznosti sveta i poziva čoveku da se protiv te neumitnosti ne bori predavanjem seti, već životu. Odista, reč je o slobodnoj parafrazi, a ne o prepevu. Svi oni koji su, kao i Dušan Simeonović, imali tu sreću da im Istoriju persijske književnosti na Beogradskom univerzitetu predaje naš najzaslužniji orijentalista i posvećeni „hajamolog” Fehim Bajraktarević, sećaju se koliko je ovaj besprekorni filolog insistirao na tome da Ficdžraldova verzija Rubaija nikako ne može biti smatrana prevodom, već isključivo “slobodnom parafrazom”. Činio je to rukovođen vokacijom majstora koji svoje učenike mora, pre svega, naučiti zanatu, kako bi svima bila otvorena vrata činjenične istine, a onima darovitijim docnije i dveri umetnosti. Dakle, od prevoda ka prepevu, jer nije svako Ficdžerald... Sâm Bajraktarević, koji je uvek naglašavao veliki kulturni značaj „Ficdžeraldovih Rubaija”, svojim već klasičnim prevodom standardnog korpusa Hajamovih katrena na najbolji je način potvrdio ispravnost svog metoda i ostvarljivost prevodilačkog spoja zanata i nadahnuća. Znači li to da je na prevođenje Hajamove poezije u nas stavljena tačka? Srećom, ne, što ovaj iznenadni poduhvat ubedljivo dokazuje.
Jedan diplomirani orijentalista i cenjeni diplomata, čovek višestrukih stvaralačkih sklonosti, otvoren za „brujanje Kosmosa” i „svemirsku radosnu tugu”, doživeo je zrelo, plemenito ozarenje u naknadnom susretu s Ficdžeraldovim Hajamom. A rečeno je već, to jeste i Hajam, na jedan od najboljih, osvedočeno najinspirativnijih načina. Čitajući danas na našem jeziku ovaj savremeni, i svevremeni, hommage malo poznatom aforističaru iz Safolka, pitamo se koliko je to istovremeno odanost ili neverstvo prema poeziji Omera Hajama. Pročitavši, prestajemo da se pitamo. Pitanje je neumesno. U samoj činjenici da je ovaj prepev, ovaj Simeonovićev, Ficdžerald-Hajam nastao sadržana je najdublja istina o trajnoj otvorenosti svakog istinskog dela umetnosti, o zračenju koje podstiče sve nove i nove stvaralačke odzive. U tome je tajna Hajamove pesničke trigonometrije. Rešavajući svojevremeno kubnu jednačinu, on je, isprednjačivši ispred prethodnika, kroz presek pravougaone hiperbole i kruga, došao do dveju solucija. Kasnije se pokazalo da one nisu jedine, da postoji i treća... Svaka rubaija je složena jednačina, s onoliko rešenja koliko joj se umova i srca predano posveti. I sva su rešenja tačna. Možda ne filološki, ali svakako ljudski. Herberg Spenser, otac „sintetičke filozofije”, inače izrazito sklon naučnom mišljenju, to je saznanje iskazao tvrdnjom da nadahnuću nije potrebna nauka, jer je ono naučnije od nauke i da nikada ne greši.
Hvala Dušanu Simeonoviću. Uradio je pravu stvar. Jer, upravo sad je vreme, možda i krajnje, za vraćanje Hajamu.
Reči priznanja i zahvalnosti pripadaju i izdavaču ove vredne knjige, Kulturnom centru pri Ambasadi Islamske Republike Irana u Beogradu, čiji su saradnici i ovoga puta imali sluha da prepoznaju spremnosti da na pravi način podrže istinsku kulturnu i stvaralačku vrednost, od one plemenite vrste koja trajno obogaćuje veze među ljudima i narodima.
Dr Darko Tanasković

OMER HAJJAM
I NJEGOVE RUBAIJE

Omer Hajjam rođen je u Nišapuru, u provinciji Horasan u severoistočnoj Persiji. Podaci o godini njegovog rođenja nisu sasvim pouzdani, ali se većina njegovih biografa slaže da je to bilo 1048. Umro je u rodnom gradu 1122. godine. Sahranjen je u vrtu, jer je tadašnje sveštenstvo zabranilo da se kao jeretik sahrani na muslimanskom groblju.
Reč „hajjam” znači majstor za izradu šatora i najverovatnije se odnosi na zanat njegove porodice, jer sam Omer Hajjam bio je čuveni astronom, fizičar i matematičar. Humanističke i egzaktne nauke, posebno astronomiju, meteorologiju i geometriju, učio je u rodnom Nišapuru, potom u Balhu, koji je u to vreme bio značajan kulturni centar... Njegovom reformom persijskog kalendara, na kojoj je radio na čelu grupe naučnika od 1074. do 1079. godine, otvorena je nova era („Dželalova era”), prema nadimku sultana Melihsaha, Hajjamovog prijatelja, zaštitnika i mecene. Takođe je čuvena i njegova rasprava o algebri, koja je objavljena polovinom 19. veka u Francuskoj, a 1931. godine i u Americi. Kao fizičar, pisao je, između ostalog, i radove o specifičnoj težini zlata i srebra.
Mada su egzaktne nauke bile njegova osnovna naučna preokupacija, Hajjam je, takođe, vladao tradicionalnim granama islamske filozofije i mogao je s jednakim autoritetom da govori o kur'anskoj egzegezi, kao i o delima velikih pesnika i mislilaca.
Vreme u kojem je Omer Hajjam živeo bilo je nemirno, nesigurno, ispunjeno svađama i sukobima različitih islamskih sekti. On, međutim, nije mario za sektaške ili bilo kakve druge teološke prepirke. Budući među najprosvećenijim ličnostima toga vremena, bio mu je stran svaki, a posebno verski fanatizam. U meditativnim tekstovima koje je zapisivao tokom svog života ogleda se izrazita netrpeljivost kojom je posmatrao ljudsku zatucanost, kao i njegovo poimanje relativnosti svih vrednosti. Ispod epikurejskog plašta Hajjamove poezije lako je uočljiv pesimizam i prikrivena tuga. Uverenje da je jedina sigurna stvar na ovom svetu samo nesigurnost oko osnovnih pitanja našeg postojanja i ljudske sudbine uopšte, pesnika „Rubaija” čini srodnim agnosticima druge polovine 19. veka. Omer Hajjam je, slično Montenju, od svog skepticizma načinio prijatan „duhovni jastuk”, na kojem je barem povremeno mogao da zaboravi gorčinu i razočarenja življenja. Pravu mudrost video je samo u tome da čovek u punoj meri iskoristi kratak period svog života, koji se ne vraća. Popularnost koju je Omer Hajjam kasnije stekao na Zapadu može se pripisati prvenstveno tom uspešnom amalgamu epikurejstva i stoicizma, tako tipičnom za autora „Rubaija”.
Kritičari Hajjamovog književnog dela, kako oni u njegovo vreme, tako i mnogi kasniji, ukazivali su da u njegovoj poeziji nema nikakve nove ili duboke filozofije. To mu, uostalom, nije bilo ni važno. Važno je, pre svega, to što je Omer Hajjam za svoj odnos prema životu našao izraz koji je pesnički jezgrovit, efektan i ubedljiv.
U vreme kada je Evropom vladala duboka tama na polju filozofije i umetnosti, Hajjamove rubaije predstavljaju izraz neverovatnog slobodoumlja, kao i nadmoćne ironije prema shvatanjima sredine koja ga je okruživala. Svoj agnosticizam i bunt protiv svakog čoveku nametnutog poretka, gde nije prezao da s humorom i parodijom govori i o samom tvorcu sveta, Hajjam je uspeo da transponuje u poetsku formu najviše vrednosti.
U persijskoj poeziji rubaija je jedna od najkarakterističnijih i najomiljenijih pesničkih formi i u Persiji skoro da nije bilo pesnika koji se nije ogledao u njihovom stvaranju.
Rubaija (katren) je pesma od četiri stiha, u kojoj se, po pravilu, rimuju prvi, drugi i četvrti stih, dok treći obično nema zajedničku rimu (po semi aaba). Rubaija izražava epigramatičnom kratkoćom jednu misao i to većinom tako da četvrti stih „udara zaključni akord” i često predstavlja neočekivani obrt. U toj vrsti pesme pesnik najčešće izleva oko što oseća prema prirodi, Bogu i veri, nauci, ljubavi, čoveku i svetu.
Svaka je rubaija pesma za sebe. Katkada dve rubaije mogu biti sadržinski povezane, iako svaka mora da predstavlja jednu celinu po obliku i sadržaju. Budući pogodne za izražavanje suštinskih misli u formi tako kratke pesme, rubaije su veoma bliske grčkom epigramu.
Mada je njegovo književno stvaralaštvo bilo poznato Evropi još na početku 19. veka, pravo interesovanje za poeziju Omera Hajjama u svetu javilo se posle objavljivanja slobodnog prepeva engleskog pesnika Edvarda Ficdžeralda 1859. godine. Stari oksfordski rukopis koji je upotrebio Ficdžerald ima 158 rubaija, od kojih je prevodilac odabrao 75 (sadržanih u ovoj knjizi). Njihov broj se u sledećim izdanjima povećao na 101, zatim na 110, ali se prvo izdanje i dalje smatra standardnim.
Ovo izdanje, međutim, kada je prvi put objavljeno, nije izazvalo nikakvu pažnju čitalačke publike. Ali, nekih dvadeset-trideset godina kasnije, to je već bilo poznato delo svetske književnosti, štampano i čitano više od bilo kojeg pesničkog dela toga veka. U Engleskoj i Americi bilo je teško naći pesnika koji je u ovako kratkom periodu imao toliko izdanja, kao što se dogodilo sa „Rubaijama” Omera Hajjama (do kraja veka Ficdžeraldov prevod doživeo je 25 izdanja).
Pored sjajne pesničke forme Hajjamovih katrena, uzroke za neočekivanu popularnost i „modernost” ovog osam stotina godina starog persijskog dela treba tražiti i u njihovoj iznenađujućoj bliskosti sa misaonim usmerenjem zapadnoevropskog „fin de siecle”. Svojevrsno preplitanje skepticizma i epikurejstva koje prožima skoro svaki redak „Rubaija” lako je shvaćeno i prihvaćeno od strane evropskog građanskog društva, iza čijeg se samozadovoljstva i hedonizma već nazirala potisnute seta i duhovni zamor kraja 19. veka. Ficdžeraldov prepev, zato, ne bi imao toliki uspeh da nije odgovarao socijalnoj i duhovnoj atmosferi toga vremena. Pre svega u Engleskoj, gde se iz vrhunca viktorijanskog bogatstva i obožavanja „zlatnog teleta” već rađalo skriveno osećanje bezizlaznosti, nesigurnosti, pa čak i slutnja bliskog katastrofalnog kraja čitave te istorijske epohe.
„Rubaije” Omera Hajjama prevedene su na skoro sve svetske jezike. Od objavljivanja Ficdžeraldovog prepeva do danas u svetu je o Hajjamu i njegovoj poeziji napisana čitava literatura. U Evropi se razvila čak jedna grana nauke o orijentalnoj književnosti koja proučava njegovo pesništvo, tzv. hajamologija.
U prevodilačku i naučnu književnost jugoslovenskih naroda, međutim, Hajjam je ušao dosta kasno. Prvi koji je na njega upozorio bio je dr Safvetbeg Bašagić, svojim prevodom „Rubaija”, s persijskog, 1920. godine (Sarajevo, Vlastita naklada). Na pokazani interes književne javnosti, osam godina kasnije izašlo je dopunjeno izdanje ovog Bašagićevog prevoda.
Godine 1932. Jelena Skerlić-Ćorović objavila je, uz književnu analizu Hajjamovih pesama, prepev devet rubaija, na osnovu Ficdžeraldovog prevoda (38. knjiga „Misli”, Beograd), a u drugom delu istoga rada i sedamdeset pet rubaija, koje je prepevala s jednog francuskog proznog prevoda originala.
Godine 1955. u Mariboru je (Založba obzorja v Mariboru) objavljen prepev na slovenački jezik Alojza Gradnika, na osnovu Ficdžeraldovog prvog izdanja „Rubaija”.
U ediciji „Reč i misao”, beogradski „Rad” je 1964. godine izdao knjigu 300 rubaija koje je s persijskog preveo poznati orijentalista Dr Fehim Bajraktarević, čije je drugo izdanje objavljeno 1976. godine.
Ovaj prepev „Rubaija” Omera Hajjama, urađen na osnovu prvog izdanja prevoda Edvarda Ficdžeralda, izraz je želje da se osveži interes savremene jugoslovenske književne publike za ovo neumrlo delo tog velikog persijskog pesnika.
Dušan Simeonović