vinjete1.jpg (10710 bytes)

Војислав Јовановић

МАНАСТИР СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА КОД ПРИЗРЕНА

     Први српски цар Стефан Душан (1331-1355) је током своје бурне владавине, упркос сталном војевању, ревносно испуњавао најважнију владарску дужност: богато је даривао цркве и манастире по Србији, Грчкој, у Јерусалиму и Барију. По броју подигнутих цркава није надмашио свога деду краља Уроша II Милутина, али је постао ктитор два највећа српска храма: довршио је Дечане, започете од свог оца краља Стефана Уроша III, и саградио је свете Арханђеле, своју главну задужбину и маузолеј. Тако су за најмоћнијег српског владара, ратника и законодавца, везана и два највећа споменика наше старе архитектуре, сликарства и скулптуре. Као и пре много векова разнобојне фасаде Дечана билстају и данас под сунцем Метохије, а унутрашњи зидови још увек представљају највећу галерију фресака, док су свети Арханђели, игром злосрећне судбине, порушени већ приликом пада Призрена под власт Турака, 1455. године. То није био и крај стардања, јер је Синан-паша око 1615. од камених блокова са Душановог маузолеја сазидао џамију у Призрену, а преостале рушевине коришћене су за подизање других турских објеката у вароши и околини. Некада велелепни царски манастир убрзо је нестао под наносима земље, прекривен бујним растињем.
     Место које је Душан одабрао за своје вечно почивалиште налази се у клисури реке Бистрице, око 3км југоисточно од Призрена. Овде је, на заравни поред реке међу стрмим литицама, постојала стара црква посвећена светим Арханђелима, позната као чудотворна. Из писаних извора проистиче да је Душан после опоравка од тешке болести одлучио да своју задужбину подигне на месту исцелења, а у знак захвалности Христу и његовим арханђелима Михаилу и Гаврилу. Припремни радови започети су 1343. под надзором будућег игумана Јакова. Место је освећено 1347. а темељи цркве постављени су 1348. Претпоставља се да је манастир завршен 1352. године. Мноштво података о устројству манастира сазнаје се из хрисовуље коју је цар Душан издао у току изградње. Игумана су поставили цар и патријарх у договору са монасима. Цар је, поред осталог, манастиру даровао 93 села, рудник гвожђа у Топлици, и приходе од царине и трга у Призрену. Одредба о обавезном лечењу болесника сведочи о постојању манастирске болнице. Манастир је био заштићен снажним зидовима и кулама, а камени мост повезивао га је са путем на десној обали Бистрице. Да би појачао одбрану цар Душан је оближњу тврђаву Вишеград одузео од призренске митрополије и ставио је на располагање манастиру.
     Археолошка истраживања манастира обављена су у две етапе. Године 1927. проф. Радослав Грујић откопао је цркву светих Арханђела и и мању цркву посвећену Св. Николи, као и конаке и друге просторије прислоњене уз бедеме поред Бистрице. У Вишеграду је открио црквицу Св. Николе. Између 1961 и 1965. проф. арх. Слободан Ненадовић наставио је са истраживањем конака, бедема, откопао је трпезарију и обавио најпотребније конзерваторске радове.
     Душанова задужбина превазилазила је све сличне творевине његових претходника. Податке из писаних извора потврдила су археолошка истраживања. Наиме, по летописцу из прве половине XV века црква је преславна и нема јој ничег равног под сунцем; лепотом и уметничком обрадом надмашује дечански храм, а посебно се истиче, као недостижан, њен мозаички под. Главна црква се одликује и важним новинама: у избору плана, скулптуралног украса, примени подног мозаика, и концепцији царског гроба. Уместо једнобродног храма рашког типа, редовно заступљеног код ранијих маузолеја, Душанова црква има основу у облику уписаног крста са три олтарске апсиде и надвишена је са пет кубета, што је својствено византијској архитектури. Изнад отворене припрате била је једна калота. Фасаде су биле оплаћене тесаницима сивкастобелог и љубичастог мермера. Портал, прозори, конзоле, кордонски венци и иконостас били су богато украшени скулптуром, у којој се преплићу романско-готички и византијски утицаји. На основу нађених остатака закључено је да су се испред портала налазили лавови, а у линети клечече фигуре цара Душана и његовог сина Уроша. О стилском еклектицизму сведочи појава кордонских венаца на фасадама и розете на западном зиду, што ће бити примењивано тек у архитектури моравске школе, на чије је формирање Душанов маузолеј пресудно утицао, посебно на петокуполне цркве, Раваницу, Љубостињу, Ресаву и друге.
     Под у наосу био је прекривен мозаиком посебне врсте, чији првобитни изглед није могуће поуздано реконструисати. Састављен је од великих камених плоча различитих облика са фигуралним представама (лавови, птице, рибе, грифони и друго), изведеним у плитком рељефу и смештеним у геометријски обликована поља, оивичена тракама. Простор између фигура и ивица поља испуњен је мозаиком. Призренски патос, како су га називали летописци, јединствен је на тлу Србије. Његова геометријска орнаментика има аналогије у декорацији подова, портала и каменог намештаја у црквама на Атосу, Сицилији и јужној Италији. Паралеле за фигуралне представе налазе се у цркви Пантократора у Цариграду, Баптистеријуму у Фиренци и тамошњој цркви Сан миниато ал Монте.
     Царева гробница, у југозападном углу наоса, била је решена на начин непознат у дотадашњој српској фунерарној традицији. Уместо мермерног саркофага над гробом и зидног фреско-портрета, у светим Арханђелима је између гробнице и јужног зида постојала посебна конструкција са низом стубића повезаних аркадама. Над гробницом је, по свему судећи, била постављена царева лежећа фигура од белог мермера, а претпоставља се да се још једна склуптура цара налазила уз западну страну гробнице. Овакво решење могло би се објаснити утицајем фунерарне пластике владарских маузолеја у Венецији, са којом је Душан одржавао пријатељске везе. Смисао ове радикалне промене у концепцији српског владарског гроба био је у функцији глорификације царства и личности самог цара, у складу са наглим порастом његове моћи. Велики број фрагмената фресака, нађених у близини гробнице, од којих многи садрже детаље карактеристичне за владарски орнат и украшени су златним листићима, указују на постојање владарских портрета у овом делу цркве.
     Црква Св. Николе представља сажету варијанту храма светих Арханђела. Осим кубета изнад наоса, имала је и слепу калоту изнад нартекса. Пресудно је утицала на развој цркава моравске школе сажетог типа, као што су Лазарица, Kаленић, Наупара и друге.
     Манастирска трпезарија била је велика грађевина са основом у облику слободног крста, представљајући на тај начин изузетно решење међу споменицима своје врсте на тлу Србије.
     Душанова задужбина заузима највише место у средњовековном културном наслеђу Србије захваљујући новинама које је дала у домену архитектуре, декоративне и портретно-фунерарне скулптуре као и у примени подног мозаичког украса.
     Ревизиона археолошка истраживања утврђеног манастирског комплекса свети Арханђели, подстакнута духовном обновом овог светог места, води од 1992. године др Михаило Милинковић.

 

* * *