Католичка црква
| Део серијала чланака Хришћанство
|
|
|
Оснивање Историја Традиције Теологија Упражњавање |
|
.svg&page=1)
Католичка црква (лат. Ecclesia Catholica), позната и као Римокатоличка црква (лат. Ecclesia Catholica Romana), највећа је хришћанска црква на свијету, са 1.181.000.000 крштених, према подацима из 2009. године. [1][2]
Католичка црква је једна од најстаријих институција у свијету. [3] Утврђена је у 1. вијеку на територији Римског царства. Врховни поглавар Католичке цркве, папа, налази се на челу Свете столице и државе-града Ватикана у Риму и традиционално се сматра насљедником Светог апостола Петра.
Садржај |
[уреди] Назив
Често се ради означавања Цркве, на чијем челу се налази римски бискуп — папа, сусрећу два термина — Католичка црква и Римокатоличка црква. Ова два појма могу се користити као синоними, али могу имати и различито значење, зависно од контекста у коме се користе.
Према Катехизису Католичке цркве, њен службени назив је Католичка црква. Она обухвата све вјернике који се налазе под духовним ауторитетом папе. Католичка црква се, према унутрашњој организацији, састоји од 23 засебне цркве. Свака од њих има своје посебно организационо устројство и литургијску традицију.
Засебне цркве унутар Католичке цркве су: Западна црква и 22 источне католичке цркве. Појам Римокатоличка црква, када се жели истакнути као различит појам од појма Католичка црква, најчешће се користи ради означавања само Западне цркве. За Западну цркву се понекад користе и термини Латинска црква или Римска црква.
[уреди] Историја
 |
За више информација погледајте чланак Историја Католичке цркве |
Католичка црква сматра сву историју древне Цркве, која је постојала до Великог раскола (1054), као своју историју.
Историјски развој Католичке цркве се може подијелити на главне периоде:
- Патристички;
- Средњовјековни или схоластички;
- Противреформаторски;
- Реакције против модернизма;
- Консолидовања ултрамонтанизма;
- Антиекуменизма;
- „Aggoirnamento“.
[уреди] Рана историја
|
За више информација видети Рано хришћанство и Црквени оци |
Класични оци Латинске цркве су:
- Амвросије Милански (339—397),
- Јероним Стридонски (350—420), који је превео Библију на латински језик (превод познат под називом Вулгата) и написао спис О чувеним мужевима;
- Августин из Тагасте, епископ ипонски (354—430), који је написао Исповести (између 397—401), О Тројици, О Држави Божијој, De doctrina Christiana, итд.;
- папа Григорије Велики (+604), који је оставио Римски патерик (познат и као Дијалози, због чега је сам папа у Источној цркви добио надимак Дијалог/Двојеслов/Сабеседник), Moralia in Job (тумачење на књигу Јова) и Regula pastoralis (Пастирска упутства);
- Западна патристика се закључује са Исидором Севиљским (+636).
У оце Латинске цркве укључују се и други познати писци:
- Иринеј, епископ лионски (+ око 202), пореклом из Мале Азије, ученик Светог Поликарпа Смирнског, који познаваше Светог Апостола Јована (у Adversus haereses он прави списак епископа Рима, претпостављајући да је Свети Апостол Петар био први), писац дела Откривење и одбацивање лажне гносе, написаног против гностичких јереси;
- Иполит Римски, пострадао мученички 235. године, написао је Аиостолску Традицију;
- Тертулијан Картагински (од 155. па до 220), први хришћански латински писац, аутор многих полемичких и апологетских списа: Apologeticum, Против јереси (око 200), Contras Praxeas, Contra Macionum, De anima;
- Минуције Феликс из Нумидије (Octavius);
- Кипријан Картагински (+258), мученик и угледни епископ Цркве у Африци, писац многих пастирских писама и дела 0 јединсву Цркве;
- Лактанције, који је написао Божанске установе (304-314);
- егзегета Руфин Аквилејски (+410);
- Иларије Поатијески (око 315-367), аутор дела 0 Тројици ;
- Папа Лав I (+461), који је допринео формирању халкидонске христолошке догме (451).
У овом периоду држи се и Картагински Сабор (411), под папом Инокентијем I, који је осудио пелагијанство.
[уреди] Развој теорије понтификалне моћи
После ове епохе, једна од главних брига католицизма била је да историјским и теолошким доказима формулише теорију понтификалне моћи, универзалне јурисдикције епископа Рима. Док папа Григорије Велики (590—604) ствара концепцију о папској власти, тј. теократско учење, папа Андријан (772—795) позива се на историјску погрешку по којој је цар Константин предао папи Силвестру део франачке државе; отуда и појава понтификове (папине) државе. У римској катедрали, 800. године, Карло Велики прима царску круну из руке папе Лава Ш. Ово је био поступак од историјске важности: њиме се установљује „хришћанско западно царство“. Доцније, папе ће стално понављати овај гест. Да би доказали „универзални примат“ Римске цркве, папа Никола I (858—867) измишља апокрифну колекцију древних папских одлука (Лажне декреталије), издатих половином 9. вијека. У таквој атмосфери јавља се Фотијева „шизма“ (Фотије, око 820—895, кога 863. папа није признао као патријарха константинопољског). Помјесни сабор (867) осуђује папу, а Други помјесни сабор (869—870), под утицајем цара Василија Македонца, осуђује Фотија.
[уреди] Велика шизма
|
За више информација погледајте чланак Велика шизма |
У таквој атмосфери 1052. године патријарх Михаило Керуларије започиње нападе против цркава латинског обреда у Цариграду. Дана 16. јула 1054, папски легати на челу са кардиналом Хумбертом, пошто нису примљени од патријарха, у име папе Лава IX (мртвог већ неколико мјесеци), на олтар Свете Софије полажу булу екскомуницирања против патријарха Михаила. Са своје стране, патријарх екскомуницира папске делегате. На крају, папа Григорије VI (1073—1085), бивши кардиналђакон Хилдебранд, који уводи систем конклаве кардинала-бискупа за избор папе, објављује „Dictatus papae рарае“, декрете којима дефинитивно намеће теорију папске власти, укључивши право папе да збацује поглаваре држава. Тиме се завршава једно од великих поглавља католицизма.
[уреди] Доба након Велике шизме
Почетком другог миленијума католицизам улази у своју схоластичку епоху, у којој се теологија своди на рационализам вере и систематизовање доктрине по методама филозофије. У овом периоду значајни оци Латинске цркве јесу: Анселмо Кентерберијски (1033—1109), назван „оцем схоластике“, који теологију сматра за fides querens intellectum и формулише онтолошки доказ да би доказао егзистенцију Бога (у Proslogium), аутор расправе Cur Deus Ното?; Абелард (1097—1142), аутор колекције Summae Sententiorum, Sic et Non Петар Ломбард, професор и епископ париски (+1160), који 1150. године објављује четири књиге изрека, једно од класичних представљања католичке доктрине у средњем веку; Бернард Клервовски (1091—1153) и Тома Аквински (1225—1274), италијански доминиканац, професор на париском универзитету, оснивач схоластике, канонизован као doctorus angelicus. Албертов ученик (1206—1280), тумач Аристотела, Тома од 1266. до 1272. издаје Summa theologica, најграндиозније схоластичко представљање хришћанства, користећи се концептуалном структуром Аристотелове филозофије. И поред тога што ће против томистичког интелектуализма устати теолози фрањевачке школе, августиновске и плотиновске инспирације — као Бонавентура (1221—1274), Јован Дунс Скот (1266—1308) и Гиљом ди Окам (1275—1347) — схоластичка томистичка метода наметнуће се као обавезна по цијелом католицизму, средњовјековном и савременом.
[уреди] Концили
|
За више информација погледајте чланак Концили Римокатоличке цркве |
Историја католицизма обиљежена је у овом периоду низом екуменских концила који обзнањују не само дисциплинске каноне него и декрете доктринарног карактера. Тако Четврти латерански концил (1215), на коме је доминирао папа Иноћентије II (који 1209. започиње крсташки рат против катара), изјашњава се за доктрину „трансубстанцијације“ у погледу Тајне Евхаристије и за „analogia ontis“ што се тиче сличности твари и Творца. Сазван је да би се ставио крај папској шизми (1378—1417) — три папе су се свађале око папске тијаре: Григорије IX у Риму, Бенедикт XII у Авињону и Јован XXII у Пизи — сабор у Констанци (1414—1417) осуђује 1415. чешког реформатора Јана Хуса (1369—1415) и намеће „концилијаризам“, изабравши новог папу, Мартина V (1417—1431). Теорију о супериорности сабора над папом нарочито је подржавао чувени галикански теолог Пјер Даили (1350—1420) и Жан Жерсон (1363—1429). Сабор у Ферари-Флоренци (1438—1445), под притиском византијског цара Јована Палеолога, покушава да оствари сједињење Православне са Латинском Црквом, али не успијева; међутим, ипак прокламује доктрину о „Седам тајни“. Вриједно је забиљежити у овом периоду заштиту вјере силом канонског права. Збирке канонских текстова круже са нормативном вриједношћу: Грацијанов декрет 1140), „Liber xtra“ Григорија IX (1234), „Liber sextus“ Бонифација VIII (1298), Клементине објављене 1317 (све су биле преписане у „Codex juris canonici“, промулгиране од папе Бенедикта XV 1917).
[уреди] Инквизиција
|
За више информација погледајте чланак Инквизиција |
Инквизиција (лат. inquisitio — ислеђивање) је била установа, током средњег вијека у Римокатоличкој цркви чији је задатак да ислеђује, суди и кажњава људе које је Црква сматрала јеретицима. Почетак рада инквизиције везује се за личност папе Гргура IX (1227—1241). Најзлогласнија је била тзв. Шпанска инквизиција.
[уреди] Протестантска реформа
|
За више информација погледајте чланак Протестантска реформа |
Протестантска реформа затиче средњовјековни католицизам у пуној кризи. У сучељавању са протестантизмом, католицизам посеже за свим средствима да би одржао диктатуру папе и Римске курије. Дана 15. јуна 1520, папа Лав Х објављује булу „Exeurge Domino“ којом осуђује доктрину Мартина Лутера (1483—1546), августинског калуђера, професора егзегезе са универзитета у Витенбергу, који је 31. октобра 1517. објавио 95 теза против индулгенција, запаливши тако протесте против злоупотреба католицизма. Под утицајем великог хуманисте Еразма Ротердамског (1446—1536), Лутер - који је имао сусрет у Аугсбургу (октобар 1518) са доминиканцем Томасом де Вио Кајетаном (1459—1534), чувеним коментатором Томе Аквинског, као и Филипом Меланхтоном (1497—1560), који је сачинио „Аугсбуршко исповедање“ (1530) које је и Лутер прихватио — продужује борбу за реформу Римокатоличке цркве. Године 1540. папа Павле III потврђује „Исусову компанију“ — организацију језуита коју је 1491. године основао шпански официр Игнације Лојола — и повјерава јој дужност да се у име католика бори против протестантске јереси. Тиме почиње такозвана „контрареформа“. Ради ловљења јеретика већ је постојала инквизиција, суд основан 1236. године од папе Григорија IX и повјерен реду браће проповједника (доминиканаца), који је основао Доминик де Гузман (1170—1221).
[уреди] Сукоби са протестантима
Међутим, најжешћи сукоб са новим протестантским доктринама одвија се на Тридентском сабору, сазиваном у три наврата: 1545—1549, 1551—1552. и 1562—1563. под Павлом Ш (+1549) и Јулијем III. Сабор преузима сва велика поглавља догматике (Писмо и Традиција, вера и дела, Седам тајни, „транссубстанцијација“, Евхаристија као жртва, хиротонија као тајна, узвишеност папе над сабором итд.), којима даје схоластичку, класичну формулацију. Папске тезе су строго брањене и чуване. Тридентски католицизам, који је у ствари антипротестантски католицизам пренет у концепцију томизма, постаје обавезан; године 1564. формира се Конгрегација кардинала задужених да бдију над исправним тумачењем саборских аката, док 1566. године папа Пије V штампа познати „Катихизис Тридентског сабора“. Један од језуитских теолога који се одлучно супротстављао реформацији у то вријеме био је Роберт Белармин (1542—1621). Године 1622. папа Григорије XV ствара конгрегацију „De Propaganda fide“, најважнији мисионарски организам, који у жижи има невернике (ifideli), али и хришћане дисиденте, шизматике. (Ову је конгрегацију реорганизовао папа Павле VI под именом „Congregatio pro Gentium Evangelisatione seu de Propaganda Fide“, конституцијом „Regimini Ecclesiae“, 15. јула 1967).
[уреди] Нововековни изазови
Ако је током 18. вијека католицизам суочен са јансенизмом (теолошки покрет који је негирао слободну вољу; основао га је почетком 17. вијека Корнелиус Јансениус, епископ од Ypres-a), у 19. вијеку католицизам се сучељава са кризом модернизма, изазваном сукобом између вјере и научног модерног духа. Иако су познати писци и теолози настојали да Црква држи корак са идејама епохе (Lammenitas 1782—1854. и Lacordaire 1802—1861), ипак 1864. године папа Пије IX (1846—1878) издаје енциклику „Quanta Cura“ коју додаје „Sillabus“, списак савремених осуђених јереси. Исти папа 1854. године предлаже као догмат вјере учење о непорочном зачећу Дјеве Марије, те је тиме изазвао расправу о непогрешивости папе.
[уреди] Први ватикански концил
|
За више информација погледајте чланак Први ватикански концил |
[уреди] Други ватикански концил
|
За више информација погледајте чланак Други ватикански концил |
[уреди] Организација
Највишу власт у Католичкој цркви врши папа. Савјетодавни органи папе су Колегијум кардинала и Синод бискупа.
Административни апарат Католичке цркве се назива Римска курија, у чији састав улазе конгрегације, судови и друге институције. Бискупска катедра папе заједно с Римском куријом чине Свету столицу, која се налази у независној држави Ватикан. Света столица је субјект међународног права.
[уреди] Структура
Католичка црква се састоји из Латинске цркве и источних католичких цркава, које исповиједају један од источних литургијских обреда и имају статус Sui iuris (свог права). Такав статус се огледа у томе што те цркве имају сопствену јерархијску структуру и канонско право, али се налазе у јединству с папом. Највеће источне католичке цркве предводе патријарси или врховни архиепископи. Источни патријарси и врховни архиепископи су равни кардиналима-бискупима латинског обреда и налазе се у католичкој јерархији одмах послије папе.
Католичка црква се састоји из 23 засебне цркве — Западне цркве и 22 источне католичке цркве. На челу Западне цркве и цијеле Католичке цркве се налази римски бискуп — папа. Он има над Црквом апсолутну власт. При управљању Црквом помажу му надлештва Римске курије. Исту власт имају и сви бискупи сазвани на екуменском сабору.
Основна територијална јединица је бискупија (које се код источних католичких цркава називају епархије), на челу које стоји бискуп. Бискуп у својој бискупији има углавном сву власт, ограничену једино црквеним правом и папском влашћу. Неке важније бискупије носе историјски назив надбискупије. У источним католичким црквама постоје и егзархати. Бискупијама су равне такође и друге организационе јединице:
- апостолски викаријат;
- апостолска префектура;
- апостолска администратура;
- војни ординаријат;
- територијална прелатура;
- територијална опатија.
Неколико бискупија (и надбискупија) могу чинити метрополију или црквену провинцију. Центар метрополије обавезно се подудара с центром надбискупије, тако да је сваки метрополит у Католичкој цркви обавезно и надбискуп. У неким земљама, метрополије су обједињене у црквене регионе. Бискупи већине земаља су обједињени у бискупске конференције, које имају надлежности у вези са организацијом црквеног живота у земљи.
Бискупије се састоје из жупа, на чијем челу се налазе жупници, потчињени бискупу. Жупнику могу помагати други свештеници који се називају викарним. Некада се жупе даље обједињују у деканате.
Посебну улогу у Католичкој цркви имају монашки редови и конгрегације, а такође и друштва апостолског живота. Ти институти имају сопствене статуте (које потврђује папа), њихова територијална организација не поклапа се увијек с црквеним бискупским устројством. Мјесне јединице монашких редова и конгрегација су некада потчињене надлежном бискупу, а некада непосредно папи. Неки редови и конгрегације имају јединственог поглавара (генерала монашког реда) и јасну јерархијску структуру.
[уреди] Свештенство
Свештеници, односно припадници клира, могу бити само мушкарци. Постоје двије врсте свештенства: бијело (свештеници који служе по храмовима) и црно свештенство (монаштво). Свештенство се дијели у три степена: ђаконски, презвитерски и бискупски.
Црквенослужитељи (служитељи Цркве који нису посвећени у чин светом тајном свештенства) имају два степена — аколити и чтеци — и не припадају свештенству. До Другог ватиканског концила у саставу свештенства су се налазили и црквенослужитељи.
Сав клир се дијели на више чинове (лат. ordines maiores) — бискупе, презвитере, ђаконе и подђаконе, и мале чинове (лат. ordines minores) — остиаријусе, појце, чтеце, екзорцисте и аколите.
Целибат је обавезан за свештенике и бискупе латинског обреда, тј. у Римокатоличкој цркви. У 20. вијеку је васпостављен институт сталног ђаконата; за сталне ђаконе целибат није обавезан, али ожењени ђакони не могу постати свештеници. У источним обредима, целибат је обавезан само за епископе (бискупе).
[уреди] Извори
- ^ Папски годишњак, 19.02.2011
- ^ „Number of Catholics on the Rise“. Zenit News Agency. 27. 4. 2010. Приступљено 2. 5. 2010.
- ^ O'Collins, p. v (preface).
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
