Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina (1925)

Književnost u Bosni i Hercegovini

Književnost u Bosni i Hercegovini nikad nije bila van zajednice sa književnošću ostalih Srba i Hrvata. Njeno pismo, njene veze, njeni obrasci, njena opšta kultura; sve je to u zavisnosti od suseda bilo na Istoku, bilo na Zapadu. Čak ni jedan jedini pokret književni ne javlja se u Bosni samostalno, niti ide van obima onog što imaju kao organski delovi celine i ostale naše pokrajine. Jedina osobenost bosanske književnosti, da je tako nazovemo, to su muslimani, koji su u umetnoj poeziji stvorili nekoliko suvih poučnih pesama, ilahija i kasida; a u narodnoj čitav jedan tip zanimljivih epskih pesama i one slavne i po svojoj lirskoj intenzivnosti jedinstvene sevdalinke sa silnom strasti pravog karasevdaha. Ali ta osobenost dolazi otud što su Bosna i Hercegovina jedine naše pokrajine u kojima je ceo muslimanski elemenat naš i gde je on, ne napuštajući maternjeg jezika i veza sa ostalim delovima saplemenika, unosio u svoje tvorevine i elemente nove kulture koju je primio.

I

Bosna i Hercegovina, na čitavom svom području, nemaju ni onoliko pravoslavnih manastira koliko ih ima sam Novi Pazar; a nijednog koji bi se približno mogao meriti sa Studenicom, Sopoćanima, Žičom ili Dečanima. U samoj Bosni, koliko danas znamo, sve do XIV veka nije bilo nijednog pravoslavnog episkopa, a takozvana dabarska episkopija, koju je osnovao Sv. Sava i koja je posle postala bosanska, pripadala je tada raškoj, a ne bosanskoj državi. U Humu, međutim, bio je pravoslavni episkop najpre u Stonu, posle u Petrovu Manastiru na Limu, a od XVI veka u Trebinjskom Manastiru. Od humskih i travunskih manastira, koji su danas u Hercegovini, jedina je Zavala, koja, po mom mišljenju, nije mlađa od XIV veka; trebinjski Sv. Stevan nije danas očuvan ni u ruševinama; a svi ostali: Trebinjski manastir (Tvrdoš), Žitomišljić, Duži i Dobrićevo potiču iz XVI ili iz još docnijih stoleća. U Bosni, isto tako; sigurno je samo za Dobrun da je iz XIV veka; svi ostali manastiri ili su, u najboljem slučaju, iz XV stoleća (Papraća, Rmanj) ili su još kasniji (Lomnica, Ozren, Vozuća, Tamna, Gostović, Moštanica, Gomionica, Liplje i Krupa). Još 1516. pisao je pop Vuk u Sarajevu, kako je „pravoslavne vere hrišćanske u ovoj zemlji velika oskudica, tako da se ništa ne nalazi". Pojava je lako razumljiva. Gonjena i od vlasti i od katoličkih sveštenika, pravoslavna crkva nije mogla da se nesmetano razvija, naročito ne s bogomoljama koje bi upadale u oči i bile dokaz snage „šizmatika". Pravoslavni elemenat ispovedao je svoju veru krijući ili u vrlo skromnim, danas propalim hramovima. Da se u takvim prilikama nije mogla razviti u Bosni pravoslavna književnost slična onoj u Srbiji, gde su manastiri bili prava književna središta, razume se samo po sebi. Kad se počne javljati širi književni interes biće to u vezi sa širenjem uticaja pećske patrijaršije, posle pada bosanske države, i onda, kad ljudi iz bosansko-hercegovačkih manastira dođu u mogućnost da tešnje opšte i sarađuju sa svojim drugovima iz ostalih manastira.

Zanimljivo je, ipak, da se prvi spomenici naše pismenosti javljaju sa bosansko-hercegovačkog područja. Najstarija dva naša natpisa, pisana oba ćirilicom, iz tog su kraja. Prvi je grobni natpis župana trebinjskog Grda, sada u crkvi u Policama kod Trebinja, pisan negde oko 1180. godine, još za vreme zetskog velikog kneza Mihajla, koga je Nemanja srušio s vlasti. Drugi je crkveni natpis bana Kulina, oko godine 1185. nađen kod Visokog, a danas čuvan u sarajevskom muzeju. I prva povelja srpska, na narodnom jeziku, potiče isto tako iz Bosne. To je trgovačka povlastica bana Kulina izdana dubrovačkoj republici 1189. godine. U nas se, prema tom, javljaju povelje pisane na narodnom jeziku pola veka ranije nego kod Nemaca (kod njih je prva iz godine 1238/9.), a nešto malo kasnije nego u Španiji i južnoj Francuskoj. I najlepši spomenik ne samo toga vremena, nego cele naše stare pismenosti uopšte, čuveno Miroslavljevo Evanđelje, sa zanimljivim i važnim minijaturama, pisano je verovatno na našem području, a za humskog kneza Miroslava, brata Nemanjina.

U zapadnim delovima Bosne bilo je uticaja glagoljaške pismenosti, koja je tamo došla iz bliske Dalmacije. Nju su donosili katolički sveštenici i učitelji, koji su bili upućivani na rad u ove zemlje. Pomagana od papske kurije svima načinima, štićena od Mađara, kojima je činila znatne usluge, iz političkih razloga prihvaćena od bosanskih vladara, katolička crkva u Bosni bila je u povlašćenom položaju i kao takva mogla je da se razvija kako je htela. Ona naročito stiče života otkako u Bosnu, oko 1340. godine, stiže franjevački red, da trajno deluje za širenje i učvršćivanje katolicizma. Samo, zanimljivo je da se katolička upravna središta nerado nameštaju u samoj Bosni. Franjevački manastir podiže se najpre u Stonu (1349.); a bosanski biskup, koji je s početka, izgleda, živeo u zemlji (Ban brdo kod Blažuja beše mu sedište), stanuje od XIV veka u Đakovu. U samoj zemlji ima u XIV veku vrlo mnogo kustodija, ponajviše u rudarskim i trgovačkim mestima, gde su bile i veće kolonije stranaca, naročito Dubrovčana. Takve su u Visokom, Olovu, Lašvi, Srebrenici, Glamoču, u kraljevskoj prestonici Sutjeskoj i na još nekim mestima. Naročito se razviše manastiri: Sutjeska, Fojnica, Kreševo, Visoko, Rama, Srebrenica i Olovo, koji postadoše utočišta za progonjene katolike od XV veka i značajna kulturna rasadišta.

Između stare glagoljaške i ćirilovske pismenosti bilo je na području Bosne dosta uzajamnog dodira. Jedan odlomak apostola, poznat pod imenom Grškovićev, pisan je glagolicom s kraja XII ili na početku XIII veka, negde u štokavskom delu neikavske Bosne ili Huma. U tom odlomku nalazi se i nekoliko docnijih ćirilicom pisanih uputnih beležaka iz XIV veka, koje pokazuju da je tekst upotrebljavan i od onih koji su se služili drugim pismom. Kako su beleške označavale raspored lekcija pravoslavne crkve, to je očevidno da su taj tekst upotrebljavali i pravoslavni. To je od naročitog značaja, jer se u Bosni našlo više spomenika koji su pisani, istina, ćirilicom, ali su prepisivani sa glagoljaškog originala. Takva su, na pr., evanđelija Hvalovo (za koje se drži da ga je pisao „bogumil”, krstjanin Hval, „bogumilu” Hrvoju Vukčiću, velikom vojvodi bosanskom, 1404. godine) i Nikoljsko, i čuveno Mostarsko ili Manojlovo evanđelje iz XIV stoleća, sa svima karakterističnim osobinama najstarijih tipova slovenskog prevoda. U Čajničkom Evanđelju ima čak i nekoliko redi pisanih glagolicom, kao dokaz da su ljudi znali i za to pismo, iako ga radi njegove grafičke nezgodnosti sve više istiskuju iz upotrebe. Sam Grškovićev odlomak apostola ima vrlo veliko podudaranje sa jednim bosanskim rukopisom XIV veka iz zbirke ruskog konzula u Sarajevu, A Giljferdinga, koji je očevidno prepisivan sa glagolice. Jednu glagoljsku belešku ima i rukopis Radosava krstjanina, pisan oko sredine XV veka krstjaninu Gojsaku. U ovom rukopisu, kao i u Hvalovom, koji se danas lepo očuvan nalazi u Bolonji, prepisana je Apokalipsa Jovanova, koja je svojim neobičnim i jezovitim sadržajem o stvarima koje će biti, puna vizija i vrlo podignutog tona, bila od velika interesa za verske sektaše u Bosni.

Svima putnicima koji su prolazili Bosnom i Hercegovinom upadali su u oči bosanski stećci, koji, ili osamljeni ili često u gomilama, na vidnu mestu obraćaju pažnju na se svojim oblikom sarkofaga. Oni zaslužuju naš interes i inače. Skulpture na nekima od njih, na pr. u Zgošći, idu u retka dela prave srednjovekovne umetnosti u nas i imaju tehniku koja iznenađuje. Po sadržaju su zanimljivi isto tako. Uticaj zapadnih, ponajviše stereotipnih latinskih, grobnih formula da se utvrditi na više strana. Ali, neke od njih imaju čak i šireg književnog značaja. U mnogima je, na primer, kazana ova misao: ne dirajte u grob mrtvog, ili prostite ga, jer, kazuje pokojnik, „ja sam bio kao vi, a vi ćete biti kako i ja” ili „vi ćete biti kako ja, a ja ne mogu biti kako vi". Ovu popularnu zakletvu pripisuju arapskom pesniku Adi iz VI veka, pa da je od njega prešla svima kulturnim narodima. Naročito je česta kod Latina Srednjega Veka. Ali, mi smo našli njen zametak i ranije, i to baš na našem području, u jednom latinskom natpisu iz Viminacija, gde mrtvi govore živima: memores sitis nobiscum vos esse futuros (Spomenik, XXXIX, 57)*.

Na grobu vojvode Radivoja Oprašića iz XV veka stoji ponosna pohvala u prvom licu: „Dokle bih, počteno i glasito prebih", junacima Radivoju i Juraniću u Adrianskoga mora Sireni (1660. godine), poznatom delu nesrećnog Petra Zrinjskog.

Čestiti smo bili
Dokle smo živeli.

Na Šekspirovom grobu bio je grobni natpis, u kom su se nalazila i ova dva stiha

Bleste be the man that spares thes stones
And curst be he that moves my bones.

Primitivnije, ali u stvari istu želju i misao kazuje i jedan naš stari natpis iz Vlahovića: „Čoveče, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me", ili drugi iz Hodova: „Molju vi se brati i gospodo, nemojte mi kosti pretresati".*

Kad su, posle pada naših država, pod Turke pale i sve političke i dinastičke granice, počelo je da se, između naroda sama, vrši sve intimnije izjednačavanje. Spajala ih u sve čvršću zajednicu ista krv, isti jezik, isti običaji i ista protivnost prema zavojevaču osmanliskom, čije se političko gospodstvo pretvaralo i u socijalno i u ekonomsko. Tom učvršćivanju osećanja zajednice pomagala je znatno, od sredine XVI veka, obnovljena pećska patrijaršija. Ispovedajući istu veru, a vođeni jednim verskim upravnim telom, pravoslavni su, prirodno, dobili uskoro i jedan pogled na svoju budućnost. A taj je bio sav u želji da se obnovi „stara slava”. Čitavom svojom tradicijom vezana za staru nemanjićsku državu, pećska patrijaršija svesno neguje kult minulog gospodstva i sa narodnim guslarom oživljava spomene na čitav onaj krug junaka koji odoše da ponosito dadu glave za krst i slobodu. Knez Lazar postaje opšta „srpska kruna zlatna", kao što su Nemanjići jedini pravi vladari naši u tradiciji narodnoj. Tvrtkova dela ne pominje ni jedan kraj Bosne, iako je za nju radio cela svog veka i stvorio joj zavidan položaj; a Hercega Stepana znaju samo po avanturama u njegovoj porodici. Od XVII veka najmilija lektira po našim manastirima to su stari letopisi i hronografi. U manastir Žitomišljić nabavljen je jedan hronograf, koji je 1634. pisan u Hopovu; a 1650. godine sastavio je u Vrhobreznici Gavrilo inok jedan svoj letopis. Na kraju tog njegova spisa, očevidno kao građa za njegovu kompilaciju, nalaze se još dva letopisa i jedan rodoslov. U Zavali očuvan je odlomak jednog kraćeg letopisa iz XVII veka. Sa žitomišljićkog hronografa prepisao je 1654. godine hronograf Trebinjskog Manastira njegov nastojitelj Isaija, zadržavajući čak i tekst pisarskog pogovora. Sa ovog trebinjskog rukopisa prepisao je opet svoj tekst vladika Petronije, a sa njegova Nikola Vlastelinović svoj, 1714. godine, u Moskvi, za pukovnika Mihajla Miloradovića, poreklom Hercegovca. Sa trebinjskog teksta prepisan je i šišatovački hronograf, 1702. godine. Moskovski prepis došao je ponovo, 1735. godine, u Hercegovinu i dospeo u manastir Sv. Luke u nikšićkoj Župi. U Nikšiću je ponovo, izgleda, Stojan Vučićević, 1794. godine, napravio još jedan prepis istoga teksta. Kad su dva trebinjska kaluđera išla 1597. godine papi Klimentu VIII u Rim, tražeći pomoć protiv Turaka, oni su mu nosili jedno pismo, koje je, u dobroj polovini, obaveštavalo papu o srpskoj prošlosti. Oni izrično počinju tekst ovakvim rečima: „da povijemo vašoj svetinji stvari i kako stoje srpske zemlje i primorske". Godine 1508. doneseno je u Sarajevo u Mileševu pisano Teodosijevo Žitije Sv. Save, a u manastiru Zavali nalazi se to isto delo, sa Pohvalom Nemanji i Savi i sa Hilandarskim Tipikom, u jednom rukopisu XVII veka. Naši kaluđeri i mirjani imaju utvrđenih veza sa starim našim manastirima, kao Studenicom, Dečanima i Mileševom, „u kom počiva veliki arhijerej i čudotvorac svetitelj Hristov Sava”, kako kaže zapis iz jednog trebinjskog rukopisa. U karlovačkoj patrijaršijskoj biblioteci još se i danas čuva Zonarin letopis u starom prevodu, koji je nekad pripadao manastiru Dobrićevu. Taj historiski interes vrlo je karakterističan za naše ljude i krajeve. Verovatno njemu ima da se zahvali očuvano predanje oko manastira Zavale da je tu živeo onaj pop Stevan, od koga je postalo ime Popovo i koji je, tobože, praroditelj Stevana Nemanje. Naš svet, kome su gusle čuvale živu historisku tradiciju, rado je želeo da se o njoj obavesti i u tim toliko poštovanim „knjigama starostavnim" i da i iz njih crpe jačanje svoje nacionalne svesti. U onom napred pomenutom pismu papi, pošto su izređali svu gospodu srpsku redom, hercegovački kaluđeri ovako završuju svoje historisko obaveštavanje: „i da zna tvoja svijetla svetinja, sveti oče, da od toga roda u našoj zemlji ne nahodimo človeka, zato velmi naša zemlja plače".

Hronike, koje su u isto vreme vođene u franjevačkim manastirima, imaju više čisto hroničarsku, odnosno svoju pravu tendenciju. Fojnička, na primer, počinje naivnim rečima „Nikoliko stvari stare uspomene koje su lipo zabiližiti” i počinje od 1300. godine, odnosno upravo od 1453., jer pomena o ranijim stvarima imaju svega četiri za sve događajima bogato vreme od 1300–1453. godine. Te hroničare nije, kako se vidi, zanimala mnogo stara bosanska prošlost, pa čak ni krupna ličnost kralja Tvrtka. Veći interes javio se kod njih tek na poticaj sa strane. Franjevački general fra Bentio Đenovez izdao je 1619. godine strog raspis svima starešinama franjevačkih pokrajina da otvore arhive, pregledaju akta i sve, što bude od vrednosti, pošalju u Rim za izradu iscrpne historije franjevačkog reda. Taj poticaj krenuo je na nešto življi rad i bosanske franjevce. Od njihovih hronika XVII i XVIII veka najzanimljivija je ona opsežna fra Nikole Lašvanina, koja kao i vizantiske i naše hronike počinje od stvorenja sveta, pa ide sve do piščeve smrti, odnosno do 1750. godine. Starije partije ove kompilacije obuhvatile su zapise ranijih letopisaca, od kojih Lašvanin sam pominje Stipana Margitića, a drugi su utvrdili i još neke (Vitezovića, Fojničku Hroniku, Andriju Šipračića). Lašvaninov rukopis bio je mnogo nošen i čitan po manastirima, a iz njega su pravljeni i prepisi u latinici, pošto je sam original pisan ćirilicom. U nacionalnom pogledu njegova je hronika „slovinska”, polazeći kao toliki zapadni naši pisci od uverenja da su „Slovini" autohtoni elemenat Balkana i da su stari maćedonski kraljevi u stvari naši. Radeći po Vitezoviću, Lašvanin ima, u docnijim partijama, hrvatsko obeležje, ali pomućeno. Dečanski je z nj, na pr., „kralj hrvatski i raški", a Tvrtko „posli smarti Vukašinove kraljem posta bosanskim". U tom letopisu sačuvane su i dve rimovane pesme iz 1661. i 1697., obe protiv pravoslavnog patrijarha, koji je, izradivši pristanak turskih vlasti, naterivao rimokatolike da mu priznaju jurisdikciju i daju izvesne poreze. Koliko je bilo ogorčenje kod katoličkog sveta protiv tog nepravednog patrijarhova čina svedoče najbolje završni stihovi pesme

al(i) naši ludi biše
jer paćare ne ubiše
pak Turkom jaspri malo više!

Letopis fra Andrije Šipračića, koji je krajem XVII veka prešao u austriske zemlje sa jednim delom svoje pastve, sadrži u glavnom crkvenu historiju franjevačkoga reda („Tabula od ministara i kapitula, koji se mogu znati, koji su bili u ovoj provinciji Bosne Arćentine”). Letopis franjevačkog samostana u Gradišci pisan je samo s početka u narodnom jeziku, a onda je sav na latinskom; na latinskom je i spis o franjevcima u Bosni fra Ivana Kopijarevića (Paraphrastica et topographica expositio totius almae provinciae Bosnae Argentinae, 1730.). Sutjeski letopis, počet 1759. godine, još neobjavljen, po rečima dra fra Julijana Jelenića, „najbolji je za poznavanje naše bosanske i političke i crkvene povijesti 18. stoljeća”. Kreševski letopis pisao je u prvom delu latinski (1765–1871) fra Marijan Bogdanović, dok su druga dva dela (1772–1817) pisana na narodnom jeziku i latinicom, ali sadrže dosta beznačajnu hronologiju mita i globa, koje je manastir morao plaćati uvek žudnim Turcima. Službeni Letopis redodržave Bosne Srebrene, od XVIII veka do 1878. godine, o kome je vodio brigu definitorij pokrajine, propao je, po pričanju samih franjevaca, u rukama nadbiskupa Štadlera, koji im je bio protivnik i koji ih je sa jezuitima osetno potisnuo sa najvažnijih položaja u Bosni. Pored tih letopisa od interesa je još i Sutjeski Rodoslov. To je, na pergamentu, na naličju jedne slike, u obliku stabla izrađeni grbovnik srpskih i hrvatskih zemalja sa rodoslovom dinastija Nemanjića i Kotromanića. To bi bila jedina kombinacija tih dvaju kuća u domaćih umetnika i hroničara. Ali mi danas znamo pouzdano da je to falzifikat iz druge polovine XVII veka od jednog poznatog avanturiste iz porodice Ohmućevića. Grbovnik je rađen na osnovu poznatog Orbinijeva dela, a za dubrovački uticaj kod njegova sastavljača govore poneki stihovi ispod slika, sastavljeni u dubrovačkom dvanaestercu, sa rimom u sredini i na kraju stiha

Bješe kralj bosanski plemenit gospodar
Kako kralj ugarski aliti kako car,
Imaše slavan glas po svjetu daleko
Od njega biše vlas vladanije veliko.

Pored tih hronika, koje nemaju neke veće ambicije, u XVIII veku javio se jedan pisac sa izvesnim historičarskim osobinama. I on se pojavio, istina, ne iz nekih viših naučnih pobuda, nego iz praktične potrebe. Evo kako. Od bosanske franjevačke „redodržave” odvojila se 1735. Dalmacija, a 1757. Slavonija. Zbog toga redodržava bi degradovana na „čuvodržavu” (kustodiju), kako se to kaže u čudnom jeziku samih franjevaca. Sasvim je prirodno da je to teško delovalo na bosanske franjevce. Oni su nekoliko vekova bili glavni propovednici vere i čuvari katolicizma u vrlo teškim prilikama i mesto da budu nagrađeni njih, eto sad, stiže uniženje. Da pokaže značaj franjevaca u prošlosti i njihovu nedovoljno ocenjenu vrednost, ustade učeni fra Filip Lastrić iz Oćevje (1700–1783.). Njega bratstvo uputi čak u Rim, da tamo pred najvećim forumom brani njihovu stvar. On je uspeo. Njihova crkva bi vaspostavljena u stari čin i pretpostavljena mlađoj organizaciji slavonsko-ugarskih redovnika „države” Sv. Ivana Kapistrana. Glavno delo Lastrićevo, postalo u tim pobudama, jesu njegove Epitome vetustatum bosnensis provinciae, (1765. drugo izdanje 1776.), pisane, naravno, na latinskom jeziku. Pored toga, on je dosta radio za poznati veliki Farlatijev spis Illyricum Sacrum.

I pravoslavni i katolici i muslimani pisali su u čitavoj Bosni i Hercegovini samo ćirilicom, koja je dobila izvesne lokalne osobine (bosanska ćirilica, bosančica). Fra Luka Karagić je 1737. jednim raspisom čak izrično zabranjivao franjevcima upotrebu latinice. Tek pred kraj XVIII veka, u tešnjim vezama sa Dalmacijom i Hrvatskom, franjevci sve više usvajaju latinicu, da je od XIX veka potpuno prime.

II

Književnost se u Bosni kroz čitav Srednji Vek nikad i nikako nije javljala iz umetničkih pobuda. U njoj nije bilo ni dubrovačkih ljubavnih trubadura, ni društvene komedije jednog Marina Držića; ne čak ni historiske igre jednog Džora Palmotića. Sve što se u njoj radilo u to staro vreme dolazilo je od potrebe; i to ponajviše iz verske potrebe. Robovanje pod Turcima, koji su u hrišćanima gledali svet niže vrste, nije bilo lako. Jedan vek beše teži od drugoga. Jedan kaluđer u Feneku pisao je 1605. godine kako su posledice ratovanja poslednjih godina bile strahovite: „i tada otac čedo za hleb prodavaše, i sin oca, i kum kuma i brat brata. Ole beda! Tada beše rob po 5 groša a vo po 15 dukata…" U drugom jednom zapisu pisanom u užičkom kraju, 1608., tužba je bila slična: i tada se umnoži svaka nepravda među ljudima i bezčašće roditeljima od njihove dece i usahnu svaka ljubav blaga među ljudima i čovek čoveka davi i kolje”. Užasna je slika, koju daje 1649. Gavrilo Trojičanin kod Pljevalja. Ozlobljeni zbog rata s Mlečanima Turci svirepo gone svoje podanike, nameću im danke, vežu ih, biju, nateruju da ostavljaju kuće i beže u tuđinu. „Osta zemlja pusta od dobrih ljudi i životinja i zemaljskih plodova. U istinu tada mnogi živi nazivahu blaženima pomrle, ne mogući da podnose takove bede!” Od franjevačkih manastira, kojih je 1623. bilo 17 ostala su 1758. samo još 3; a od 74.066 katolika, koliko ih je bilo 1675., nalazilo se u zemlji 1741. samo 43.822. U iznurenoj zemlji beše nastala klonulost, a zlo uzelo maha. Moral se iz osnova poremetio; ljudi posurovljeli. U takvim prilikama trebala je da se čuje reč hrišćanske okrepe; da se javi glas savesti. Kod rimokatolika poticaj je dolazio još i od same papske kurije, koja je posle pojave protestantizma želela veću aktivnost svog sveštenstva i na obrani i na učvršćivanju vere.

Kao osnivač te nove versko-poučne književnosti u Bosni i Hercegovini smatra se fra Matija Divković (1563–1631), jedno vreme kapelan katoličke crkve u Sarajevu, a docnije član bratstva u Kreševu i Olovu. 1611. godine pošao je u Mletke da štampa svoj prvi spis Nauk karstianski. Želeći da njegovo delo bude čitano i tako izvrši namenjenu mu misiju, Divković nije hteo drukčije nego da knjigu štampa ćirilicom. „Ne budući štampe ni slova od našega jezika", veli on sam, „ja mojijemi rukami učinih svekoliko iznova i is temelja svakolika slova". Nauk je Divković dao u dve verzije, široj i kraćoj; sa sadržinom katihizisa; prema Belarminovom spisu Dottrina christiana. Sa Naukom išle su i legende o Bogorodici, Sto Čudesa; pa prerada Držićeva prikazivanja o Žrtvi Avramovoj i neke popularne crkvene pesme. Glavno delo Divkovićevo su njegove Beside. To je, u osnovi, popularno izlaganje evanđelja. Popularno je po svom obliku, u kom prevlađuje slika i priča; po jeziku, koji je potpuno narodni; i po mentalitetu objašnjavanja, koji je potpuno narodski. Trebalo je, po nameni tog dela, na osnovu hrišćanskog morala razvijati kod svog puka što više humanih i kulturnih osobina. Ima pored toga čak i neposrednih pouka; kako ne treba maziti decu; kako treba da se ponašaju žene kad su trudne; kako ljudi svoje žene, kad su u drugom stanju, ne smiju „smućivati, straštiti, ni biti" i sl. Kakve su vrste njegove pouke u pričama biće dosta da pokaže ovaj primer. Jedan biskup, kazuje on, usni da jedno dete iz bunara hvata ribu zlatnom udicom i srebrnom žicom i tako hvatajući izvadi jednu prelepu ženu. Kad se probudio, nađe biskup to dete na groblju. Ono se na jednom grobu molilo Bogu za svoju majku. Biskup se tad doseti šta je značio onaj san: dete je svojim molitvama spaslo majku od pokore; očenaš je bila zlatna udica, a govoreni psalmi srebrna žica. Ti spisi Divkovićevi nisu originalni (glavni su izvori već utvrđeni); on to, uostalom, nije ni krio. Njemu se radilo samo o tom da narod dobije dobru i lako razumljivu pouku na svom jeziku i da ta pouka bude od dejstva. U tom pravcu doista je imao uspeha. Njegove su se knjige mnogo čitale, pripisivale i doživljavale po više izdanja; u narodu su njegove pouke i primeri bili prepričavani; a neke su stvari toliko ušle u puk da su se otud posle vraćale kao „narodno blago”. Takva je, primera radi, njegova stihovana legenda o Sv. Katarini, koju posle srećemo u zbirkama narodnih pesama; ili ona popularna priča o rajskoj ptici, koju je neki fratar slušao trista i četrdeset godina, a njemu se učinilo da je to bio samo jedan kratki čas.

Divkovićev primer imao je više poslednika. Stjepan Matijević Solinjanin (iz Soli, t. j. današnje Tuzle) objavio je 1630. godine svoju preradu Ispovjedaonika Jeronima Panormitana, u kojoj je svom strogošću jezuitske katoličke reakcije oglašavao za smrtni greh igru, svirku i pevanje ljubavnih pesama. Bosanac rodom (iz Glamoča), a docnije skradinski biskup Pavao Posilović, dao je dva zbornika Naslađenje duhovno (1639.) (u glavnom prevodi iz fra B. Kambija i B. D’ Angela) i Cvijet ot kriposti (1647.). Ovo delo je dvostruko neoriginalno. U stvari, to je poznati talijanski zbornik Fiore di virtu, čiji je prvi prevod na naš jezik još iz XIV veka nedavno nađen. A drugo, Posilovićev prevod odgovara jednom dubrovačkom rukopisu iz 1520. godine, „samo je”; kako veli V. Jagić, „u rukopisu mjestimice pripoviedanje kraće a u štampanoj knjizi obširnije”. Obe knjige Posilovićeve našle su svoju publiku i imale po više izdanja. Sarajlija fra Pavao Papić, koji je mnogo putovao i živeo jedno vreme čak u Sofiji, proveo je i objavio Sedam trublji od talijanskog franjevca B. Kambija, koga je prevodio i Posilović. Latinicom objavljena su opsežna bogoljubna dela Ivana Ančića, koga inače neukusno hvale kao premca Ciceronu i Vergiliju (Vrata nebeska i život vičnji, 1678., Svitlost karšćanska i naslađenje duhovno, 1679. i Ogledalo misničko 1681.).

U XVIII veku ta se tradicija „bogoljubnih razmišljanja" i duhovnih pouka nastavlja s istom revnošću. Stjepan Margitić iz Jajca, koga smo ranije pominjali kao pisca jedne hronike, dao je 1704. godine delo Izpovied karstianska, koje je postalo veoma popularno, imalo više izdanja, ćirilicom i latinicom, i dobilo u narodu intimno ime „stjepanuša”. U vrlo zanimljivom predgovoru tog spisa Margitić se tuži na pisce koji svoja dela za Bosnu objavljuju latinicom, jer „veći dio od puka ne umije u ona slova i naša je štampa ostavljena i zabačena posli Divkovića i Posilovića”. Pored tog, Margitić ima „malahnu” kompilaciju Fala ot sveti, niz popularnih propovedi, datu za „uboge od nauka, koji ne umiju razliki jezika”, s jasno kazanom namerom da zamene beskrajno duge, uspavljujuće i narodu gotovo nedostupne propovedi učenih. Veoma popularan bio je Cvit razlika mirisa duhovnoga Tome Babića, više dalmatinski spis, ali veoma raširen i po Bosni. Fra Avgustin Čičić, šaljući jedan raščerupani primerak tog dela za biblioteku sarajevskog muzeja, pisao je još 1911. godine, „kad bi umro koji mrtvac, onda bi nosili pa čitali po svu noć (tu knjigu) kod njega, da ne zaspu”. Pokatoličeni musliman, Lovro Sitović Ljubušak, ima jednu Pisnu od pakla (1727.), u desetercu, ali uperenu protiv narodne poezije, koja mu se činila kao odviše slobodna i protiv pravog crkvenog morala. Nekoliko duhovnih pesama i spisa dao je Jerolim Filipović iz Rame, koji je delao u Dalmaciji. Njegovo veliko delo Pripovidanje duhovno nauka karstjanskoga, u tri knjige, 1750–1765. godine, preštampavano i prerađivano, još je i danas u upotrebi.

Kod pravoslavnih u Bosni i Hercegovini umetničke književnosti nije bilo; ne čak ni u tom obliku kao kod franjevaca. Jedina umetnička pesma, koja postoji u svoj pravoslavnoj književnosti toga vremena u Bosni, to su „Ritmi ili pesni pohvalnije sboru crkve sarajevskije", koje je uputio daskal Visarion iz okoline patrijarhove opštini sarajevskoj, 1722. godine. Stihovi su ti vrlo nevešti po obliku i bez imalo prave pesničke inspiracije; u glavnom svi ovakvog duha i rečitosti

Ruce imut podatljive
i običaje milostive,
Kuplju tvoret nebesnuju
S pravdoju že kuplju zemljnuju.

Ali se za to javlja čitav niz muslimana, koji pevaju na srpskom, a svoje pesme beleže turskom azbukom. U svojim umetničkim pesmama oni nemaju veza sa ostalom našom poezijom toga vremena, kao što je imaju u svojoj narodnoj poeziji. Njihovi učitelji su istočnjački pesnici, a njihovi obrasci pobožne ilahije i poučne kaside. Veliki broj naših muslimana obrazovao se na Istoku; ili je dobro znao istočne jezike turski, arapski i perziski; a jedan deo je, kako tvrde, sa uspehom ušao u tursku književnost. Otud je onda sasvim razumljiv ovaj uticaj istoka na bosansku muslimansku književnost. Samo što predstavnici te poezije kod nas nisu ljudi veće pesničke vrednosti. Njihova stvaralačka snaga vrlo je oskudna; pesničko osećanje gotovo potpuno nerazvijeno; stih vrlo nesiguran. Kad daju pouke one su suve, suviše neposredne i odveć učiteljske; kad daju oduške svom patriotskom oduševljenju (n. pr. radi dobitka Kandije) onda su im usklici primitivni, opažanja naivna, a perspektive gotovo detinjaste. Ali im je ipak popularnost vrlo velika. Njih čitaju, uče na pamet, prerađuju i dopunjuju; tužbu jednog garnizona, koji je dospeo u Duvno, s uživanjem navode u Sarajevu, Mostaru, Lijevnu. Ono što su ti pesnici kazivali nije uvek samo od historiskog interesa. Muhamed Hevaji iz Tuzle, iz prve polovine XVII veka, najstariji od svih, vrlo obrazovan, znalac istočnih jezika, obraćao se svojim hrišćanskim sunarodnicima ovim svesnim i u ono doba retkim rečima

Otac jedan, jedna mati
Prvo bi nam, valja znati.
Jer ćemo se paski klati?

Hasan Kaimija, Sarajlija, iz XVII veka, narodni tribun ali loš pesnik, ima dve političko-patriotske pesme i jednu kasidu protiv duvana, u kojoj se nalazi ovo zanimljivo mesto

I mi smo ga pili,
I u smradu bili
Kao bogomili.
Ostante se tutuna!

Sejid Vehab Ilhamija iz Žepča bio je buntovni duh protiv nesposobnosti i nesavesnosti turskih pokrajinskih vlasti; on vidi opšte propadanje i neminovni slom i ogorčeno kliče:

Turčin nema amela,
Krivda pravdu zamela!

Svoju veliku iskrenost platio je 1821. godine glavom u Travniku, gde je na vezirevu zapoved bio udavljen. Da spase spomen svom zaručniku Čandži barjaktaru, koji je pao u Srbiji 1813. godine, Umihana Ćujdina, prva književnica u Bosni, spevala je jednu pesmu o polasku Sarajlija u vojsku. Ta zanimljiva pesma ima izvesnu toplinu osećanja i vrlo mnogo elemenata narodne pesme, koje se i držala. Jednu čisto u narodnom duhu shvaćenu i u desetercu spevanu pesmu. „Ramo i Seliha", dao je i sarajevski hroničar XVIII veka, Mula Mustafa. U toj pesmi jedan napušteni ljubavnik na vrlo drastičan, ali čisto narodski način, sveti se svojoj dragani, koja se udaje za drugog. Jednu vrlo zanimljivu seriju ljubavnih izjava sadrži Ašikliski elif-bah. Neki Fejzo softa učio je svoju draganu Fatu arapskoj azbuci. Tumačeći joj pojedina slova on je to činio načinom njoj najprijatnijim, spojivši uz svako tumačenje po jednu stihovanu ljubavnu izjavu ili po jedan manje-više ukusan komplimenat. Taj dugi niz nema mnogo intenzivnog osećanja, niti naročit izraz, ideju stiha daje obično oblik dotičnog slova ili njegov zvuk, koji ima prve slogove izvesnih reči (te-tebi, se-sevap, ha-hasta i dr.); ali, ipak, dva tri mesta zaslužuju pažnju radi svoje istočnjačke rečitosti i nešto slikovitosti

Mim je sličan punoglavcu.
A čemu je Fata slična?
U kosi joj sadžmakovi,
viš đulova crne oči;
tamo dragi kamenovi,
iz njih biju plamenovi
kuda sižu – sve isprže.

Osim toga, treba naročito istaći da je u Bosni i Hercegovini kod muslimana bilo dosta književnog interesa; istina ne za srpsku i hrvatsku, nego za istočne, a u prvom redu za tursku književnost. Na 3.000 raznih orijentalnih rukopisa ima danas u samom Sarajevu u biblioteci Zemaljskog Muzeja i u bibliotekama Careve i Begove Džamije. G. Safetbeg Bašagić napisao je čitavo delo, kazujući o više desetina pisaca iz Bosne i Hercegovine kakav su položaj i značaj imali u turskoj književnosti, govoreći o nekima kao o priznatim talentima ređe vrste.

Između ovih pisaca, koji su delovali u istoj zemlji i među istim narodom, nije bilo nikakvih tešnjih veza. Čak se ne može utvrditi da li su pravoslavni uopšte čitali Divkovića ili Margitića; a za katolike je vrlo malo verovatno da su čitali srpske spise, koji su mirisali na tamjan i imali kao neko crkveno obeležje. Za muslimane je, međutim, sasvim sigurno, da nisu čitali ni pratili rad svojih hrišćanskih suseda. Verski strogo odeljeni, oni su svi živeli jedni pored drugih u uzajamnom dodiru samo pri poslu i na ulici; njihove kuće i njihove duše bile su zatvorene za one koji nisu njihova zakona. Ta odvojenost lepo se vidi na dijalektskim osobinama raznih veroispovesti. Ne mešajući se mnogo sa susedima, pravoslavni ijekavci su čitava dva-tri veka održavali svoj dijalekat među jakim grupama muslimanskih ili katoličkih ikavaca u zapadnoj Bosni i Hercegovini (u istočnoj su i muslimani najvećim delom ijekavci), čuvajući ponekad čak i svoje lako kolebljive osobine naglaska.

Jedina mesta i prilike, gde su se nešto više mešali, bili su izvesni derneci i kult nekih lokalnih svetitelja ili „svetih” objekata. Đurđevdan slave i muslimani kao i pravoslavni, isti dan; isto tako i svetog Iliju. Za ovog čak kažu da je „do podne Ilija, a od podne Alija”. Ta tradicija ostala je verovatno iz ranije verske zajednice. U istočnoj Hercegovini naročito je velik kult Sv. Vasilija Ostroškog. O Trojičindanu išao je silan svet pod Ostrog, svecu na poklonjenje, i među njima i mnogo muslimana, naročito žena i dece. Isto su tako rado išli u katolički manastir Sutjesku, da se pomole jednoj „čudotvorno", slici Bogorodičinoj, kao i „Čajničkoj Krasnici" slici Bogomajke u pravoslavnoj crkvi u Čajniču.

III

Ipak, ima jedna vrsta književnosti gde je očevidno bilo uzajamnog dodira između hrišćana i muslimana. To je narodna poezija, lirska i epska. Sasvim je razumljivo da kod pripadnika jedne nacije nisu mogle ostati ograničene samo na jedan krug tako očevidne manifestacije narodnog duha i izraza, kao što su njegove pesme. Zajednice u stvaranju bilo je nesumnjivo već pre verske podele, a ni samo versko izdvajanje nije moglo da utre trag svoj tradiciji u tom pravcu i da učini ogradu za sva zadovoljstva koja neodoljivo izaziva narodna pesma kod svih koji govore njenim jezikom.

Kad se danas čitaju ili slušaju muslimanske narodne pesme vidi se jasno da im je fond čisto naš, a da su muslimani u izvesnom pravcu pravili varijacije i unosili jedan deo, ponekad dosta primetan, svojih elemenata. U suštini biće dosta njihovog u onoj čisto istočnjačkoj senzualnosti izvesnih bosanskih pesama, gde strast govori na neobično rečit način i gde je uzdržanost izvesnih naših pesama zamenjena obešću poslovičnih sarajevskih sumbul-udovica i bećara iz Novoga Hana. Sva lirika čulnog sevdaha nosi i suviše obeležje sredina, u kojima su se slagali novac i bogatstvo i s njima razbluda i nečista krv. Bogato i uvek raspoloženo Sarajevo ne samo da je volelo i negovalo pesmu, nego je i stvaralo. Mnogo njegovih lica ušlo je u pesmu i očuvalo tu o sebi svoj ma po čem zasluženi glas, kao dva tragična Morića, kao Hadži Lojo ili kao toliko popularna Pembe Ajša. Kosta H. Ristić pisao je u Danici 1869. da je ta žena živela još tada, u Sarajevu, da je bila udata za nekog Fejizagu Alađuza i da je sama dovela mužu inoču, jer ona nije imala dece. Pesme, u kojima caruju jangini, niču očevidno u njihovu krugu i njima u slavu.

Posle, muslimanski elemenat je unošen i iz njihovih verskih običaja.

Pojeo sam devet ramazana
Sve hodeći po zemlji đaurskoj;

ili iz njihovih društvenih navika

Tvoje zlato za drugog udato
Za nekakva šeha u tekiju.
Prosiše je i ne pitaše je,
Vjenčaše je i ne kazaše joj;

ili prema izvesnim činiocima njihove materijalne kulture

Ne šćede se ukloniti Uma.
A ja odoh da prođem mimo nju;
Zapeše mi kopče od čakšira
Za Umine mor-mavi dimije,
Ja se sageh, da kopče otpučim,
Zapeše mi bazi od sahata
Za Umine ogre od đerdana.

Ima, doduše, izvesnih pesama, gde su činjeni pokušaji da se refrenom ili drugim umecima dade našem fondu drugi tip i da se od naše pesme napravi jedna hibridna tvorevina polu-naša a polu-turska; ali se u većini takvih slučajeva da lepo uočiti i razdvojiti naš osnovni tekst od docnijeg nanosa. Evo primera:

Urodile višnje trešnje.
Kaj šići, vaj lerum,
bir kuzum, eglerum
’man aman
--------------------------------
Ko će trešnje izbirati?
Izbiraće mlado momče itd.

Čak i u pesmama, koje su neosporno muslimanski proizvod, lepo se da razaznati osnovni tekst kao naš:

Hasanaga Rušljanine
Kup’ mi ćurak, zima mi je!
Šan dudiler, ah, ah!
Dudiler ah šan
nedur bu!
I koparan od kutnije
I dimije od junlije!

Epske muslimanske pesme, u klasičnom trohejskom desetercu, apsolutno su samo jedan ogranak naše junačke poezije. Jedino što kod njih odmah, na prvi pogled, upada u oči, to je neobična dužina pesama – dosta često sa preko hiljadu stihova – sa velikim natrpavanjem detalja i bez ograničenja na izlaganje jednog događaja ili jedne situacije. Taj tip muslimanske epske pesme naročito je karakterističan za bosansku Krajinu. G. M. Murko, koji je posebno proučavao te pesme, priča kako je neko jednom prilikom doviknuo pevaču: „Nakiti momka i konja, nećeš mu za svoje pare kupovati". To je očita tendencija da pesma bude što punija i slikovitija, bez obzira na onu smišljenu sažetost, koja karakteriše dobar deo naše epske poezije. Za razliku od hercegovačkih i crnogorskih gusala sa po jednom strunom, muslimanski pevači Krajine pevali su svoje pesme uz gusle sa po dve strune ili čak uz tamburu sa po dve metalne žice. U muslimanskoj epskoj poeziji glavni su junaci, naravno, muslimani, poglavito muslimani sa Krajine i iz oblasti gde su borbe s đaurima stalno na dnevnom redu. Njih opevaju ne samo pevači od zanata i slepci, nego, kao što je običaj među junacima, i njihovi begovski drugovi. Poznata je stvar da su uz gusle pevali vrlo često najugledniji junaci i vrlo visoka lica. Otac kralja Nikole, vojvoda Mirko Petrović, rado je pevao o junacima svoga vremena i ostavio je čitavu jednu zbirku epskih pesama narodskog tipa. Čuveni hercegovački vojvoda Bogdan Zimonjić lepo je i sa uživanjem pevao uz gusle. Za izvesne begove i u Hercegovini i u Bosni zna se da su držali posebne pevače, nesumnjivo iz osećanja potrebe ne samo da uživaju u pesmi, nego da i sami postanu njen predmet. Za Dedagu Čengića, sina Smailagina, priča se da je uvek iza večere tražio od svog pevača po neku junačku pesmu. Krug junaka muslimanske epske pesme dosta je veliki. Najpopularniji je svakako Đerđelez Alija, za koga se misli da predstavlja smederevskog sandžaka Alibega, čije se ime i junaštva mnogo spominju u drugoj polovini XV veka.

Kod bosanskih Hrvata epska poezija radila je ponajviše o junacima kosovskog kruga i o Marku Kraljeviću. Za širenje i hod narodnih pesama i za izmene koje pri tom nastaju vrlo je karakterističan jedan slučaj iz zbirke pesama fra Marijana Šunjića. Vrlo poznata pesma o vojvodi Prijezdi i padu Stalaća našla je svoj put i u Bosnu, samo se tamo mesto u Stalać radnja prenela u po imenu slični hercegovački Stolac. U Bosni su zabeležene i dve zanimljive verzije pesme o smrti Majke Jugovića. U jednoj, iz zbirke fra Ivana Jukića i fra Grge Martića, nalaze se oni snažni i programski nacionalni stihovi:

Ne plačite, moje kćerce drage!
Ak’ i jesu odletjeli ždrali,
Ostali su ptići ždralovići;
Hranićemo ptiće ždraloviće,
Naše pleme poginuti neće.

IV

U XIX veku javljaju se kod bosanskih i hercegovačkih književnih radnika neposredni uticaji delovanja Vuka Karadžića i njegove škole s jedne, a Ilirskog Pokreta s druge strane.

Na pravoslavne pisce delovao je ponajviše Srpsko-Dalmatinski Magazin, pod uredništvom prote i docnijeg mitropolita sarajevskog Đorđa Nikolajevića. Nićifor Dučić kazivao je jednom prilikom da svaka kuća u Hercegovini, gde bar neko zna čitati, ima po jednu Vukovu knjigu ili Magazin. Joanikije Pamučina, aktivni arhimandrit mostarski i sam književnik, pisao je jednom prilikom za Magazin da je s njim nastao „početak našeg progledanja". U tom almanahu radili su pravoslavni i katolici; Ivan Jukić, franjevac bosanski, bio mu je prvih godina revan saradnik. List je donosio narodne pesme i pripovetke, članke iz historije i književnosti, opise narodnih običaja, crkvene besede i umetničke pesme i pripovetke. Skupljanje „narodnog blaga", otkako je Vuk u tom postigao poznate uspehe, beše uzelo velika maha od trideset godina XIX veka unapred, naročito u krajevima još sveže narodne stvaralačke snage i jakih tradicija. Pomenuti Pamučina pisao je sam jednom prilikom za Vuka: „Mnogo sam se puta uzdao da ću njegovo koje pismo dobiti, pa da bi stupio i s njime u književna djela, i može biti da bi se i moj koji glasak čuo kroz njegove knjige".

Prvo književno odredište, koje se obrazovalo u Bosni i Hercegovini, bilo je u Mostaru. Taj vrlo živi trgovački grad, sa stanovništvom aktivnim i naprednim, koje je imalo mnogo veza sa Trstom, Dubrovnikom i susednom Dalmacijom, beše 1833. godine postao glavno mesto novog hercegovačkog vezira. U njemu je bilo od 1777. sedište i pravoslavnog vladike, a u blizini je stanovao docnije i katolički biskup. U gradu je bila povelika grupa „knjigoljubaca", koji su revnosno čitali srpske knjige, i želili opšti napredak. U poznatom pismu Haralampiju sam Dositej još u XVIII veku spominje „želju, ljubav, usrdije i revnost Novosađana i Osečana i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca" i srdačno pozdravlja „gospodare Vojnoviće, Rizniće, i Kurtovića i proče Sarajlija i Mostarane.” U izvesnim mostarskim kućama nalaze se ne samo dela Milovana Vidakovića, Vićentija Rakića, Jovana Muškatirovića, Jevrema Lazarevića i dr., nego čak i Puškinova dela i Fortisov Put po Dalmaciji. U toj književnoj sredini javili su se i prvi pisci Vukove škole, koji opisuju manastire (Sarafim Šolaja), daju svoje uspomene o savremenim događajima (Prokopije Čokorolo), saopštavaju narodne običaje (Ato Marković Slomo) ili skupljaju pripovetke, poslovice i rade i sve druge napred pomenute poslove, kao što čini Joanikije Pamučina, najplodniji radnik iz te grupe. Taj posao posle prihvataju Nićifor Dučić, Sava Kosanović, Hristifor Mihajlović, Tomo Bratić i mnogi drugi, a među njima i jedna žena, Staka Skenderova. Poslednji izdanak te grupe bio je Luka Grđić Bjelokosić, koji je dao tri knjige saopštenja Iz naroda i o narodu i mnogo drugih sitnijih stvari.

Katolički pisci počeli su svoj rad u vezi sa Ilirskim Pokretom. Mnogi od njih učili su u Zagrebu ili bili u neposrednoj vezi s njim, i kad se tamo javio pokret koji je imao da obuhvati sve Južne Slovene oni su mu srdačno prišli da ga pomognu. Grgo Martić peva u Danici, Martin Nedić piše svoj Razgovor, koga vile Ilirkinje imadoše. Ivan Jukić sav je u idejama Gajevim. On mu piše i traži od njega moralne podrške; po njemu, on želi da i u Bosni stvori jedan književni pokret s društvom, koje bi se zvalo Kolo Bosansko. „Mi Bošnjaci njekad slavni narod”, pisalo se u njegovom proglasu 1848. godine, „sad jedva da smo živi nas samo kao očenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i žale nas.... Vrime je da se i probudimo od dugovične nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred naša serca očistimo od predsudah, fatajmo za knjige i časopise, vidimo što su drugi uradili, te i mi ista sredstva poprimimo, da naš narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo”. On s jednakom ljubavlju želi da radi za sve svoje saplemenike, bez razlike vere. Novi pokret i ide za tim da utire ranije razlike. Na Gajev poziv on kupi po neiscrpenoj bogatoj bosanskoj riznici narodne umotvorine; uvodi njegov pravopis u Bosnu; iskreno radi na njegovu programu. „Ostajem ilirski a po tom i Vaš prijatelj na vječnost", pisao je on 1839. Gaju.

Od bosanskih Ilira najmanje je pravog talenta bilo u danas zaboravljenog Martina Nedića, pisca prigodnih pesama i verzificiranih hronika. U stihovima je opisivao događaje svoga doba (život, Alipaše Rizvanbegovića, francusko-pruski rat) i hercegovački fratar Petar Bakula. Biskup Marijan Šunjić „redak na svetu mudrac", kako mu je pevao jedan sabrat, poznavalac mnogih jezika, skupljač narodnih pesama, napisao je sam nekoliko prigodnih stvari sasvim osrednje vrednosti. Glavne ličnosti ovog pokreta behu Ivan Jukić i Grgo Martić.

Jukić je bio vrlo aktivan javni radnik, koji je svoj nesumnjivi talenat raskivao na sitnu dnevnu potrošnju. Njegov vrlo široki interes odvodio ga je da sa strašću ulazi u sva pitanja, koja se stave preda nj. On je organizator društva; pokretač i urednik almanaha Bosanski prijatelj; geograf i historičar; skupljač umotvorina; učitelj, knjižar; politički radnik, jednom rečju sve što treba. Njegovo su najmilije geslo Kasiodorove reči, da je sramota u svojoj otadžbini biti stranac. Radi toga strada i propada i ne ostavlja nijedno delo trajne vrednosti; ali ostaje kao tip lepog nacionalnog radnika u jednoj zaostaloj i kržljavoj sredini.

Njegov drug i prijatelj, oprezni Grgo Martić, bio je bolje sreće. Vešt Bekijac iz Posušja on je radio sa manje temperamenta od Jukića i znao je dovitljivije da se podešava po vetrovima, koji su se u Bosni druge polovine XIX veka često i opasno menjali. On je u glavnom pesnik; prozom se bavio vrlo malo i samo izuzetno. Kao pesnik uživao je jedno vreme vrlo velik glas; nazivan je čak ni manje ni više nego „hrvatskim Homerom". Taj glas stvorili su mu Osvetnici, razvučeni ep u više delova, u kom je opevana historija Bosne i Hercegovine od početaka Draga Obrenova i Luke Vukalovića do austriske okupacije. Sem ponegde življe dikcije, pozajmljene u narodnog pevača, i sem dva-tri svežija opisa, celo delo je bez većih pesničkih vrednosti, bez jače umetničke koncepcije i bez pravog književnog utiska.

Jukićev rad nastavio je donekle plahoviti, ali nekritični Antun Knežević, propovednik bosanstva i historiograf bosanske prošlosti. Mnogo bolje i savesnije radio je fojnički fratar, Mijo Batinić, vrlo korisni i danas još neophodni pisac historije svoga reda i manastira. Šovenski su, puni ačenja i s toga malo upotrebljivi prilozi Ivana Zovke iz narodnog života i predanja.

U Vukovim tradicijama počelo je književno delovanje i kod nekih muslimana. Prvi radnik toga pravca bio je Mehmedbeg Kapetanović, turski činovnik po Hercegovini i kasnije dugo vremena načelnik sarajevski. Na književnost uputio je Kapetanovića poznati sledbenik Karadžićev, Vuk Vrčević, koji je bio austriski konzularni činovnik u Trebinju za vreme kad je Mehmedbeg bio tamo kajmekam (1874–1876.). 1887. godine objavio je Kapetanović svoje Narodno blago, veliku zbirku poslovica, anegdota i nekih popularnijih pesama, sa velikom građom, ali sa malo razumevanja za poslove ove vrste. Nekolike godine docnije, 1896. došlo je Istočno blago, izbor iz istočnjačkih spisa, „da se jugoslovenski svijet bar u nekoliko upozna sa istočnom književnosti”. Ostali muslimani, koji su počeli sličan rad, kao S. Ugljen, M. Kulinović. Š. Sarajlić, M. Dž. Kurt, E. Hadžiomerspahić i dr. radili su taj posao uzgred i u manjoj meri.

V

Prava književnost javila se u Bosni i Hercegovini tek krajem XIX veka, kad su uslovi za rad postali nešto lakši i opšta bezbednost bolja, i kad su se razvile neposredne i vrlo žive stalne veza sa književnim pokretima iz Beograda i Novog Sada s jedne, a Zagreba s druge strane. Austriska okupacija dovela je u te zemlje velik broj činovnika iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Vojvodine, koji su stvorili i učvrstili nove veze i znatno doprineli da se proširi dotadašnji uski vidokrug bosanske književnosti.

Prvi književni list, koji se krenuo u Bosni sa većim značajem, bila je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset godina: od 1885–1914. godine. Nju su pokrenuli, kao organ srpskog učiteljskog zbora sarajevskog, dvojica prečanskih učitelja Božidar Nikašinović i Nikola Šumonja, a kad je vlast uklonila njih dvojicu, došla je ona 1887. godine u ruke Nikole Kašikovića, rođenog Sarajlije, koji joj je ostao urednik sve do Svetskog Rata. List je pokrenut očevidno s namerom, da tek izazove širi književni interes u Bosni i Hercegovini, koji je dotle jedva postojao. Mladi učitelji, „prosvetitelji" i vrlo aktivni narodni radnici, želeli su da, zadovoljavajući svoje mlade ambicije, počnu taj književni posao i kao najbolje sredstvo za podizanje opšte prosvete i razvijanje nacionalne svesti. S toga oni preko njega propagišu s uspehom svetosavske svetkovine i osnivanje pevačkih družina. List je iz početka imao da bude neka vrsta porodičnog časopisa, sa dosta lakim štivom. Da se pridobije čitalačka publika prešlo se brzo na priče i saopštenja iz lokalnog života; a da list bude i od koristi u nauci i društvu počeo je donositi mesna predanja, opise starina i redovno veliku građu narodnih umotvorina. Uticaj, koji je Bosanska Vila vršila u Bosni i Hercegovini, dostojan je pažnje i pohvale. Ona je, doista, krenula na rad mnoge starije ljude, koji bi se bez nje teško odlučili na pisanje i odneli u grob mnoga korisna znanja i lepe podatke. Oko Vile se brzo prikupio i čitav krug mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine; u njoj od 1888. godine razvija svoj talenat Aleksa Šantić; u njoj se, iste godine, javlja Jovan Dučić saopštavajući jednu kratku narodnu priču; od 1889. godine Vilin je saradnik Svetozar Ćorović; od 1896. godine Osman Đikić i Avdo Karabegović Hasanbegov; tu je 1899. godine počeo da peva i ulazi u književnost Petar Kočić. U pribiranju narodnih umotvorina i folklornog gradiva Vila je za svojih trideset godina izlaženja učinila više nego ijedan naš drugi list ili ustanova sem Akademije; njene sveske predstavljaju danas bogat i za te studije neophodno potreban arhiv; i to listu daje naročitu vrednost nezavisnu od njegove historiske uloge. Uz urednika Nikolu Kašikovića, koji je samo taj posao radio, bio je čitav jedan krug vrlo vrednih i korisnih saradnika, kakvi behu i inače zaslužni pop Stepo Tripković, Kosta Kovačević, Petar Ivančević, Stevan Delić, Petar Mirković i dr. Vila se u Bosni i Hercegovini čitala vrlo mnogo i njena je ne mala zasluga što je kod publike stvoreno interesovanje za srpsku knjigu. S druge strane njena je velika zasluga što je omogućavala tešnju vezu sa piscima iz ostalih naših oblasti. Iako je imala u glavnom pokrajinski karakter; iako je bila namenjena pretežno čitaocima Bosne i Hercegovine, Vila se nikad nije ograničavala na same saradnike iz tih pokrajina. Dobro shvaćena težnja uredništva bila je čitavo vreme da Vila ostane bosanska, ali da bude srpska, uvek svesna velike narodne zajednice. U vreme, kad je u Bosni carevao odnarođavajući režim ministra V. Kalaja, koji je zabranio čak i svoju Istoriju srpskog naroda i u najobičnijim deklamatorima i često vrlo prostim pesmama gledao opasno oruđe protiv svojih tendencija, rad Vilin nije išao bez mnogo teškoća. Oba prva urednika bila su prisiljena da napuste Sarajevo i list, a samo uredništvo lista smatrano je dugo vremena kao veleizdajnička jazbina. Za vreme Svetskog Rata pet je članova urednikove porodice bilo što zatvoreno, što internirano, a dvoje je bilo osuđeno čak i na smrt.

Ali prvo pravo književno središte u zemlji nije postalo Sarajevo nego Mostar. Ovaj aktivni grad imao je, kako smo videli, jednu svoju književnu grupu već u prvoj polovini XIX veka i s tim donekle stvorenu književnu tradiciju. U njemu su, pored pravoslavnih, delovali i muslimani i franjevci. Tu je nizao svoje poučne stihove musliman Omer Humo; tu su davali rimovane hronike, arheološka opažanja i verske pouke franjevci Petar Bakula, Anđeo Kraljević i Paškal Buconjić. U Mostaru je šezdesetih godina bio pokrenut tursko-srpski list Neretva, a sedamdesetih godina osnovana jedna mala franjevačka štamparija. Iza Okupacije književni rad kod muslimana stade za izvesno vreme potpuno, dok su katolici dobili novog maha. Oni su izdavali jedan kalendar, Mladi Hercegovac; a 1883. krenuli su, pod uredništvom don Frane Milićevića, prvi književni list u Hercegovini, Hercegovački Bosiljak. Taj list, ne znamo iz kojih razloga, nije bio duga veka. Malo docnije mesto njega don Frano pokreće nov politički list Glas Hercegovca, kao nemio pandan Glasu Crnogorca.

Pravoslavnom elementu Hercegovine nije u prvi mah bilo do književnosti. Od 1875–1878. godine, u jednom dugom i krvavom ustanku, naši su ljudi bili usredsredili sve napore samo u jednom pravcu. Trebala je da se izvojšti davno željena sloboda i da se izvrši ujedinjenje sa Crnom Gorom. Mesto toga, kao krvav potez preko svih računa, došao je Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine. Naš svet, prirodno, nije mogao lako da se pomiri s tim i tri godine posle okupacije, 1881–1882. godine izbija u zemlji nov ustanak. U ovom drugom ustanku, koji vodi Stojan Kovačević, Mostarci učestvuju u velikom broju; čak je sama misao o ustanku i podsticaj za nj došao, u glavnom, iz krugova mostarskih nacionalista. Radi toga Mostarci ljuto stradaju. Najbolji domaćini biše pozatvarani, osuđeni na robiju i odvedeni u tamnice Istre i stare Gradiške; dok se drugi deo, teško gonjen, sklonio u Crnu Goru.

Ali divna energija mostarske sredine nije se dala potpuno slomiti. Kad je proglašena opšta amnestija i kad se veći deo ljudi, posle izdržane kazne, mogao vratiti kućama, u njima se javlja ponovo duh stare aktivnosti. Jedna od najlepših vrlina strasnog i ćudljivog Mostara i našega elementa u njemu, to je ta nesalomiva volja da se istraje na teškom mestu i da se ne klone ni onda, kad drugi vode brigu samo o ličnoj sigurnosti i za svoju malodušnost traže izvine praktične čariške mudrosti. U Mostaru je, u njegovu najboljem delu, carevala ona gorštacima urođena snaga volje, koju porazi samo jačaju i izazivaju na nove napore. Dok su u Sarajevu naše gazde sa Tašlihana, zaslepljene i zaražene spoljašnjošću nove kulture, napuštale aktivan nacionalni otpor i pošle za novinom, želeći da se pokažu dorasli opštoj promeni stanja; dotle je Mostar, konzervativan i nacionalno strog do surovosti, ljubomorno čuvao moral i tradicije svoje patrijarhalne sredine. Posledice toga videle su se vrlo brzo. Sarajevo je počelo naglo da gubi narodni tip; naš elemenat u njemu padao je grdnom brzinom, a trgovina i sve ostalo, zašto je trebalo preduzimljivosti i istrajnog rada, prelazilo je u strane ruke. Mostar, međutim, očuvao je potpuno svoj nacionalni karakter i svemu svom delovanju dao pozitivne osobine. Iako pravoslavni elemenat u njemu nije nikad bio najjači, on je ipak bio onaj koji se najviše i čuo i video. Mostar je prvi, u svoj Bosni i Hercegovini, osnovao srpsku čitaonicu; u Mostaru se organizuje prvo srpsko zanatlisko društvo; u Mostaru niče prva srpska banka; u Mostaru se osniva prvo društvo srpske trgovačke omladine. Njegovo pevačko društvo Gusle najbolje je u celoj zemlji, a najšire shvata i najbolje predstavlja svoju umetničku-nacionalnu misiju. Njega s toga pozivaju na sve strane; u Metković, Konjic, Sarajevo, Travnik. Mostar je prvi grad u zemlji koji ulazi u opoziciju austriskoj vladi i sam za se šalje deputacije u Beč protiv onda svemoćnog ministra Kalaja; iz Mostara je prvi pokret muslimana za versku avtonomiju, koji se docnije solidarisao sa pravoslavnim i političkim; iz Mostara je prvi pokret za slobodu štampe; u Mostaru je prva pobeda opozicije nad vladom, i to ponovljena dva puta uzastopce, pri izborima za gradsku opštinu; Mostar se prvi, još 1906. godine, prilikom prvog dolaska Franje Ferdinanda u Hercegovinu, u Trebinje, otvoreno podigao protiv aneksije. Sve to pokazuje koliko je aktivnosti bilo u tom vedrom gradu i kako se ona, u glavnom, dobro upotrebljavala. U svim tim pokretima, u vrlo vidnoj meri, učestvuje i naša prva književna generacija, A. Šantić, Dučić, S. Ćorović i ostali njihovi drugovi, koji su svoj posao shvatili kao jednu vrstu nacionalnog apostolata.

Aleksa Šantić, posle svršene osnovne škole u svom rodnom mestu, proveo je izvesno vreme u Ljubljani i Trstu. U ovom drugom mestu, gde su živeli njegovi bogati ujaci Aničići, on je bio dobio jednog privatnog učitelja. Sreća je bila za mladića da je izbor bio najbolji što se mogao zamisliti. Aleksin nastavnik postade Ljudevit Vuličević, poznati simpatični pisac Moje matere i drugih moralno-lirskih dela, čovek vanredno meke i pitome duše i jedan od humanista najčistije kriv. On je kod Alekse razvio ljubav za knjigu i prirodu. U dugim šetnjama duž morske obale i po tršćanskoj okolini oni su po čitave sate provodili zajedno; i učitelj, osećajući da kod đaka nailazi na puno razumevanje, uložio je sav svoj trud i veštinu, da od đaka napravi prijatelja i tip svoje vrste.

Kad se vratio u Mostar, 1883. godine, Aleksa je našao svoj rodni grad potišten nedavnom nesrećom i gotovo obezglavljen. On se s toga povlači u očevu radnju i ne bavi se ničim osim čitanjem, koje mu je stari učitelj stalno preporučivao. U njegovom komšiluku na Velikoj Tepi, nalazilo se, u isto vreme, drugo jedno momče, isto tako puno ljubavi za knjigu i željno da s nekim deli utiske. To je mladi Trebinjac, Jovan Dučić, i on iz jedne stare i ugledne kuće, a u to vreme u radnji svog polubrata Riste Glogovca. Njih se dvojica naskoro poveravaju jedan drugom i saopštavaju da i sami, naročito po ugledu na saradnike somborskog Goluba, „knade" pesme i da ih već imaju priličan broj. Tada se u Mostaru nalazio Dušan Lemajić, jedan od neznatnih saradnika zaboravljenog Rogićeva Zabavnika. Za mlade pisce u jednoj provinciskoj palanci, gde nije bilo nikog boljeg, to je bio nepreporan autoritet i oni s toga, posle dugog pregovaranja, odluče da mu pokažu svoje sastave i da ga pitaju za savet i ocenu. On ih je primio – bila su to deca najboljih kuća; – pohvalio je čak njihove sastave i preporučio im da slobodno ponude rukopise uredništvu Goluba. Dučić, mlađi i slobodniji, rešio se pre da posluša savet i posalo je pesme u Sombor, iščekujući sa zebnjom odgovor uredništva. Sav srećan on je već 1886. godine video svoju pesmu štampanu u Golubu. Ohrabren uspehom svog druga, javio se za njim i Šantić i on je Golubov saradnik od 1887. godine. Godinu dana docnije ušao je u njihov krug i tada tek trinaestogodišnji Svetozar Ćorović, još đak mostarske trgovačke škole, koga je na književni rad prvi potakao njegov nastavnik Silvije Kranjčević. Vrlo brzo posle toga oni su iz Goluba napredovali do Bosanske Vile i cetinjske Nove Zete, da posle osvoje Javor i dospeju čak do Otadžbine.

Uporedo sa tim književnim radom, počinje odmah i njihov društveni rad u Mostaru. Oni su tad bili mladi, zdravi, orni za posao i vrlo brzo su našli čitav krug svojih vršnjaka, trgovaca i zanatlija, koji su rado pristajali da im pomažu. Središte pokreta bio je Aleksa Šantić, lep „kao slika”, druževan, dobar pevač, raspoložen šaldžija. On je predmet ljubavi mnogih devojaka, zajedno sa celim društvom opevan u jednoj ženskoj pesmi:

Kujundžija, tako ti zanata!
Sakuj meni junaka od zlata
Na priliku Šantića Alekse,
Stojli stasa Radulović Mile,
Crna oka Dučićeva Jove.
Dikli brka Boškovića Riste.

Prva manifestacija tog novog, mladog Mostara bilo je organizovanje svetosavske zabave, 1887. godine, prve u celoj Hercegovini. Ona je ispala prosto kao kakva proslava. U Mostar se slegao svet iz okolnih sela i kasaba; čak su za to veče stigla naročito čuvena dva junaka, pop Bogdan Zimonjić, vojvoda gatački, i pop Petar Radović, vojvoda nevesinjski. Kad je na pozornici izvođen Subotićev Krst i kruna, publika, patrijarhalna i sva u tradiciji gusala, saosećala je živo sa svakom kazanom rečju i sa naročitim uživanjem pratila oživljenu historiju i kult prošlosti. Iduće godine, 1888. osnovano je u Mostaru pevačko društvo Gusle, koje uzima za program ne samo negovanje pesme, nego i razvijanje nacionalne svesti. Mostarski primer brzo prihataju Nevesinje, Trebinje, Stolac, Ljubinje i druga mesta u Hercegovini i već devedesetih godina svetosavske zabave su jedna vrsta nacionalnih revija i najprijatnije narodne svetkovine. Uz društvo vrlo brzo podiže se i čitaonica, posle i ostale ustanove. Koliko se, za vrlo kratko vreme, postiglo i društvenog uspeha i književnog interesa vidi se najbolje po tom što je 1893. godine, na proslavu otkrivanja Gundulićeva spomenika u Dubrovniku, otišlo iz Mostara ništa manje od stotinjak građana.

U mostarskom društvu Šantić i njegovi drugovi imaju više dužnosti. U Guslama Aleksa je i pevač i diletant i po nevolji i horovođa. Kao horovođa – vrlo je lepo svirao na violini – on je i kompozitor; on transponuje izvesne horove, harmonizira pesme ili daje sasvim originalne kompozicije (na primer Pijmo vino od Nikole I). Kao diletant igra glavne junake: Milenka u Banovom Milenku i Dobrili, naslovnu ulogu u Cvetićevom Nemanji, Maksima Crnojevića u Kostićevoj tragediji i sl. Njegova je uloga čak i junak Veselinovićeva Đide. Dučić je igrao ređe i to obično uloge pevača. Od njih mu je ostala u dužoj uspomeni samo poznati Seoski Lola. Šantić je posle prvi predsednik mostarskog odbora Prosvete. Iz njegova kruga je stvoreno i prvo čisto sokolsko društvo kod nas, nazvano Obilić. S. Ćorović osniva dobrotvornu zadrugu Srpkinja i prvu žensku radeničku školu. Oni su, jednom rečju, svuda, uvek na najvidnijim mestima; stalno pozivani da krče put.

Književni interes, koji su mladi književnici razvili u mostarskom gradu, nije imao ničeg zajedničkog sa hroničarskim i prepričavalačkim metodom njihovih starijih prethodnika. Njihove prve pesme, naivno-poučne ili nevešto opisne, bila su prosta početnička vežbanja, ali su i kao takva obraćala pažnju na se, uticala na ostale i tako postepeno širila krug knjige. Nesumnjivo je da je u prvo vreme tu više delovala simpatija prema piscima, nego vrednost njihova pevanja, ali je uticaj bio tu i on se osećao. Od 1890–1900. javlja se iz Mostara čitav niz novih lica, koja kušaju sreću u književnosti – ja sam ih nabrojao na četrdeset, – potaknuti u glavnom primerom prvih radnika; a od 1900–1914. godine, kad je rad ove grupe u naponu i kad daje dela od nesumnjive vrednosti, taj se niz još i povećava. U samoj Šantićevoj porodici pored Alekse pesništvom se zanimahu i njegova dva mlađa brata, Jeftan i Jakov, i u najnovije vreme jedan njegov bratić, Milan. Šta više književni interes javlja se i kod žena, koje su dotle, sem Stake Skenderove u Sarajevu, bile potpuno van tih zanimanja. Najposle, njihovu krugu prilaze i muslimani i mladi Osman Đikić je među njima jedno od najmilijih i najčasnijih imena. Na samrti, Modričanin, Avdo Karabegović Hasanbegov ostavlja svoje pesme u amanet mostarskim prijateljima.

Mostarski književnici imali su u književnosti u glavnom čiste umetničke ambicije. Njihov list Zora, koji je izlazio od 1896–1901. godine, nije imao gotovo ničeg zajedničkog sa načinom uređivanja Bosanske Vile. Ona je negovala umetnost idući u artizam i pokazivala svoje estetičke težnje već samim oblikom i opremom lista, koja je bila otmena, skupa i sa poslednjom modom u štamparskoj tehnici. Mladi pisci, iako duboko nacionalni, ne žele da svoju umetnost žrtvuju tendenciji ili kad to čine, oni uspevaju da samu tendenciju inspirišu umetnošću. Šantićeve rodoljubive pesme, snažne i intenzivne, oblagorodile su tu vrstu našeg pesništva i ostale kao primeri za najlepše antologije. U romantičarskim krugovima nekih naših književnika u Vojvodini, koji su bili svikli da slušaju o Hercegovcima samo sa handžarom u ruci, zameralo se češće mostarskim književnicima za takav način njihova rada i verovalo se da on nema nikakva uticaja na svoju sredinu. Međutim, to mišljenje bilo je više nego pogrešno. Mostarska grupa književnika razvila je, naprotiv, vrlo živ interes kod svoje publike za sva pitanja književnog i kulturnog napretka i to su mogli osetiti svi koji su imali prilike da na licu mesta proveravaju stvari. G. Pavle Popović, koji se u dva tri navrata bavio u Mostaru, pisao je sa priznanjem o Zorinom uspehu još 1902. godine, kad je mostarski primer stavljao za ugled dubrovačkom Srđu i njegovoj publici: „Eno šta je Zora učinila od Mostara; do pre nekoliko godina, niko tačno nije ni slutio da u Beogradu postoji neka književnost, a danas možete naći obične građane u fesu i čakširama koji će vam, sa poznavanjem jednog pažljivog čitaoca, govoriti o pripovetkama g. S. Sremca ili esejima g. Lj. Nedića”.

Mi ovde nećemo ulaziti u ocenu vrednosti rada mostarske književne grupe, ali ćemo jednu stvar ipak naročito istaći. Retko je kad u jednom naraštaju postignuto ono što su oni postigli za relativno kratak vek. Oni su bili ne samo krčioci puteva; prvi u čisto književnoj akciji u jednoj sredini, koja je dotle imala sasvim drugi interes i sasvim drukčiju tradiciju rada; nego su oni uspeli, – pored svih stranputica i zaobilaženja, kojima su, nevešti i ostavljeni sami sebi, morali da idu – da se izrade do pisaca sa apsolutnim sposobnostima i da dadu nekoliko stvari koje ostaju. Taj proces njihova razvijanja vrlo je zanimljiv i poučan u mnogom pogledu i vredan da se jednoga dana izbliže prikaže; kao rezultat on je doneo srpskoj književnosti prinovu, koja joj je jedno vreme, oko 1910. godine, bila nesumnjivo jedna od najdragocenijih.

Uz Zoru javila se u Mostaru i Mala Biblioteka pod uredništvom najpre Jovana Protića, a posle Riste Kisića. To je bio u stvari izdavački posao, ali je značio ipak nešto više nego prost trgovački interes za knjigu u jedno vreme, kad se na izdavanje specijalno domaćih pisaca nisu lako odlučivali knjižari iz pravih književnih središta. Kad je, posle završetka borbe za crkveno-školsku autonomiju, počela borba za čisto političke i građanske slobode, javila su se u Mostaru dva opoziciona lista: muslimanski Musavat (1906.) i srpski Narod (1907.). U oba su živo učestvovali i mostarski književnici sem Jovana Dučića, koji je još 1899. godine, gonjen od vlasti, napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. U Narodu, pored Riste Radulovića, koji je bio glavni urednik, Svetozar Ćorović, bio je jedan od glavnih saradnika, koji je imao mnogo uspeha sa svojim epigramima i satirama Iz zemlje Hirišime. Aleksa Šantić bio je isto tako revan saradnik lista. Ta politička aktivnost, koja je išla još i dalje i odvela neke od njih u narodne poslanike, potiskivala je ponekad književna pitanja, ali ih nikad nije mogla da potisne potpuno i za duže vreme. Jedan čitav krug ljudi, Mostaraca i Srba činovnika sa drugih strana, koji su se našli u Mostaru, živeli su već u izvesnoj književnoj tradiciji i nisu mogli da je napuštaju. Ljubav za književnost bila je prešla u duhovnu potrebu i postala vremenom komponenta organizma.

Jedno vreme činjeni su pokušaji, da se stvori književno središte i iz Banje Luke, u kojoj je duhovni život, posle Vase Pelagića i Gavre Vučkovića iz šezdesetih godina, bio prilično zamro. Petar Kočić, čiji je planinski sveži talenat obratio na se pažnju sve naše književne publike iza pojave njegovih triju zbirka pripovedaka S planine i ispod planine, krenuo je bio tamo najpre politički list Otadžbinu, a posle 1910. godine, i književni časopis Razvitak. Ali nije imao uspeha. Prvi list ugušila je vlast iza jednog oštrije napisanog članka, zatvorivši ne samo članove uredništva, nego čak i slagače u štampariji; a Razvitak nije mogao da se održi, jer publika nije našla pravog razumevanja za list, koji je bio na nezgodnoj sredini između popularne i čisto estetske književnosti. Samog Petra Kočića sve više je osvajala politika i neposredan rad u narodu; i posle 1910. godine on se književnim radom bavio samo izuzetno i sa osetnim malaksavanjem svoje prvobitne snage i sočnosti.

Sarajevo je postalo duhovno i književno središte cele zemlje tek iza 1910. godine, i kad je u njemu otvoren sabor i kad je tu izvedena centralizacija državnih i nacionalnih ustanova. Pored Bosanske Vile tu se 1910. godine pokreće društvena revija Pregled, pod uredništvom Jefte Dedijera i Riste Radulovića; prvi čisto sociološki časopis u svoj srpskoj književnosti. Pored Srpske Riječi, organa takozvane starije grupe, g. g. Gligorija Jeftanovića i Vojislava Šole, koji su nekad vodili crkvenu avtonomnu borbu i posle, pod uticajem izvesnih šićardžija, postali skloni za političke kompromise; prenesen je bio u Sarajevo iz Mostara, posle dužeg perioda u izlaženju, i Narod, koji je sa svojim borbenim urednikom i svojom poslaničkom grupom zastupao čisto nacionalističku politiku. U Sarajevu je nanovo krenuta i Kočićeva Otadžbina, koja je, iako apsolutno nacionalna, glavno težište svoje akcije imala u traženju definitivnog rešenja agrarnog pitanja i smanjivanja težačkih tereta. Od velika uticaja na nacionalne đačke krugove bila je Srpska Omladina (1912–1913.), književni časopis za nacionalno vaspitavanje, koji je dobio nekoliko zasluženih priznanja sa više strana i jedan pohvalan članak Jovana Skerlića. Kalendar društva Prosvete, počet 1905. godine, razvija se postepeno u jedan vrlo književan almanah, koji je bio mnogo tražen i čitan i koji je imao vrlo veliko dejstvo u publici.

Kod Hrvata Bosne i Hercegovine za dugo nije mogao da se razvije pravi književni rad, iako su među njima delovali ljudi vrednosti jednog Silvija St. Kranjčevića. Kod njih se previše osećala tradicija starih bogoljudnih razmišljanja i fratarskih pouka. Sve do Svetskog Rata oni nisu imali nijednog književnog lista čisto svetovnjačkog; svi listovi, koji su izdavani za njihovu publiku, Vrhbosna, Serafinski Perivoj – od 1914. pretvoren u list Naša Miasao, Krišćanska obitelj, Glasnik Sv. Ante Padovanskog, imali su duhovna lica kao svoje urednike i pretežno religiozan sadržaj. Hrvatski deo bosanske publike nije dao svojoj književnosti ranije ni blizu onakve pisce, kakve je dala srpskoj književnosti Hercegovina i bosanska Krajina s Kočićem. Tek u najnovije doba izišao je iz te sredine g. Ivo Andrić, koji nesumnjivo ide među najbolje pisce umetnike nove književnosti, ali koji svoje književno vaspitanje nije sticao u bosanskoj književnoj sredini. Razlog za tu neobičnu pojavu sterilnosti kod bosanskih Hrvata mi smo gledali ponajviše u književnom nasleđu starine, koje je odviše pritiskivalo duhove. Sva književnost bosanskih Hrvata sve do 1914. godine u glavnom je religiozna i pedagoška i pomalo patriotska. Najbolji pisci starije škole, kao g. Tugomir Alaupović i biskup Ivan Šarić, ponikli u travničkoj katoličkoj crkvenoj sredini, ne mogu da izađu iz tog kruga, iako Alaupović svojim pesničkim radom predstavlja osetan napredak prema pretšasnicima. Pripovedač Mirko Jurkić, čije je stvari nedavno izdavala Matica Hrvatska i koji pripada redu novijih pisaca, pati isto tako i suviše očevidno od starih tradicija. Bosanski katolici su i danas ponajglavniji saradnici i u novom neokatoličkom pokretu hrvatske književnosti. Urednik Hrvatske Prosvjete je Bosanac dr. Ljubomir Maraković, koji je svojom knjigom Nov život (1910.) davao glavna objašnjenja i uputstva za čitavu akciju. Jedno od najviše zapaženih lica iz te grupe jeste isto tako bosanski franjevac, Branko Škarica, pesnik verskih motiva.

Jedno vreme mogao se smatrati kao čisto hrvatski list Nada, koji je 1895–1903. izdavala bosanska vlada, a uređivao po imenu Kosta Herman, a stvarno Silvije St. Kranjčević. Želeći da od Sarajeva stvori kulturno središte, koje bi u mnogom imalo da pretekne i Beograd i Zagreb i koje je trebalo da pokaže vidne uspehe kulturtregerske misije i da bude privlačna tačka za ceo zapadni Balkan, bosanska vlada je rešila da pokrene jedan velik list, sa bogatim ilustracijama i sa visokim honorarima, koji bi na dukate okupio sve pisce, Srbe i Hrvate, u njen krug. Srbi su prozreli vladine namere i najveći deo naših pisaca odobravao je Zmajev odgovor u Sarajevo:

Kakva vlada
Takva Nada.

Ljubomir Nedić u svom Srpskom Pregledu bio je veoma jasan, kad je srpskim književnim ljudima uputio ovu poruku: „Mi smo u ruci imali samo proglas kojim se urednik, G. K. Herman, obratio nekim viđenijim srpskim književnicima, moleći ih za saradnju na listu. Iz toga proglasa, – u ostalom, vrlo rđavo napisanog, – vidimo da će se „stranice lista uvjek rado otvarati svjema književnim produktima, koji se ogrijaše na čistoj i svetoj vatri domovinske ljubavi”. Nama ova metafora ne izgleda vrlo sretna; književni se produkti ne greju na vatri (i ako se oni pokadšto podgrevaju), – osim ako treba da se zgotove za nekoga. Samo što je to, onda, druga jedna vatra, a ne ona o kojoj je reč u pozivu G. Hermana, i što u tome slučaju mi ne mislimo da se pogodimo za kuvare, pored svega toga što G. Herman obećava dobru platu. Da se prođemo metafora, koje ne volimo, ali na koje nas navede G. Herman svojim proglasom, mi nalazimo da svi oni koji osećaju ljubavi prema narodu u Bosni i Hercegovini i njegovom prosvetnom napretku treba da pišu u Bosanskoj Vili, onom čestitom listu srpskom koji nema otkuda plaćati nagrade svojim saradnicima, a nipošto u ovom... drugom, koji ima otkud". I, doista, najveći deo srpskih pisaca odbio je saradnju u Nadi; a oni koji su sarađivali bili su ili činovnici ili ljudi koji su voleli novac ili kojima je on trebao. Hrvatski pisci nisu mislili kao srpski i prišli su gotovo svi u Nadin krug. List je otud dobio pretežno hrvatski karakter. S početka, on se štampao u dva izdanja, ćirilicom i latinicom, pa je od 1901. godine ćirilica obustavljena radi malog odziva pretplatnika. Iza smrti ministra V. Kalaja 1903. godine, obustavljen je ceo list potpuno, jer se uvidelo da nije postigao svrhe, radi koje je bio krenut. Nada ne samo da nije mogla da uguši Bosanske Vile, nego je izazvala i pokretanje mostarske Zore, koja je svojim književnim ukusom i merilom i izborom svojih saradnika daleko nadmašivala skupo plaćeni vladin list. Neučestvovanje Srba davalo je uz to Nadi izvesno plemensko obeležje, koje nije bilo u interesu vladinom, i ona je s toga jednom odlukom prekratila čitav pokušaj stvaranja službene književnosti.

Kraj XIX i početak XX veka doneo je srpskoj i hrvatskoj književnosti čitav jedan niz muslimanskih pisaca iz Bosne i Hercegovine: Safetbega Bašagića, Osmana Hadžića, Edhema Mulabdića, Osmana Đikića, Rizabega Kapetanovića, dvojicu Avda Karabegovića, Musu Ćazima Ćatića, Hifzi Bjelevca, i još neke. Zanimljivo je, da je najveći deo tih pisaca svoje književne obrasce našao u srpskih i hrvatskih pisaca XIX veka, a da nijedan nema nekih jačih istočnjačkih uticaja, iako su neki od njih poznavali i naročito studirali arapsku, perzisku i tursku književnost. Tešnji dodir sa književnim svetom materinske reči i vaspitanje u narodnoj školi učinili su da ovi pisci, za razliku od svojih prethodnika, ostadoše u krugu svojih sunarodnika i svoje prirodne sredine. Jačeg književnog talenta nije imao nijedan od njih i njihov rad ima više književno-historiski nego umetnički značaj. Zanimljivo je čak, da mnogi od njih nisu uneli ni mnogo novih motiva, ni novih tipova, ni novih problema iz svoje muslimanske književno dotle malo priznate i gotovo nimalo iskorišćavane sredine; njihova književna shvatanja i sredstva književnog izraza suviše pokazuju uticaj škole iz koje su izašla.

I muslimani su imali svoje književne listove. Behar, koji je štampan samo latinicom, izlazio je u Sarajevu 1900–1910., i imao je uz izvesne panislamske tendencije u glavnom hrvatski karakter. Srpski pisci nisu u njemu sarađivali. List je, po uređivanju dosta sličan Bosanskoj Vili, služio dosta otvoreno antisrpskoj propagandi i u mnogom je kriv za trovanje uzajamnih odnošaja u zemlji. Protiv njega, da mu suzbije štetni uticaj, krenuo je Osman Đikić Gajret, koji je štampan u oba pisma. Književni prilozi i u jednom i u drugom listu nisu bili od veće vrednosti, niti su uvek odgovarali kulturnom nivou i potrebama bosanskih muslimana. U Gajretu se to osetilo naročito iza smrti Osmana Đikića, kad je, bez imalo razmišljanja, list stao da donosi rđav prevod Ibzenove Nore i naivne odjeke Ničeova Zaratustre od sarajevskih književnih početnika. Gajret izlazi i sada, kao i Prosveta, kao organi prosvetno kulturnih društava istog imena. Samo, dok je Prosveta, sada u glavnom čisto obaveštajni list o radu društva, Gajret još uvek, kao i pre rata, ima svoj zabavno-poučni karakter. Malo pre Svetskog Rata krenut je u Mostaru panislamski Biser i sa njim u vezi Muslimanska biblioteka. U toj biblioteci objavljeno je na 20 raznih knjiga; nešto su dela pojedinih domaćih muslimanskih pisaca (E. Mulabdića, M. Ć. Ćatića, H. Bjelevca, H. Mulića i dr.), a glavni fond čitav niz prevoda s turskog kao Borba polumjeseca i krsta od H. Halida, Muslimanska žena od M. F. Vedžije, Panislamizam od Dželal Nuribega i sl. U martu 1918. godine raspisalo je uredništvo Bisera poziv i za osnivanje jedne „Matice Muslimanske”, kojoj bi bila dužnost da, po primeru Matice Srpske i Hrvatske, izdaje knjige za narod u islamskom duhu. Ali mali interes muslimana za knjigu i velike promene te poslednje ratne godine nisu dali da se ta namera privede u delo. Vredi zabeležiti kao dosta neobičnu stvar, potpuno u staroj tradiciji XVII–XVIII veka, da su u Sarajevu izlazila dva lista, jedan još 1912. godine, Tarik i Mualim, koji su, istina, bili pisani srpskohrvatski ali su štampani arapskim slovima.

U poslednje vreme, pred Svetski Rat, u Bosni i Hercegovini bilo se javilo nekoliko mladih pisaca, koji su sa ljubavlju, a neki i sa mnogo talenta, radili na književnosti. Njihov pokret, zvat u nešto staroj tradiciji Mlada Bosna, bio je jedna zanimljiva smesa književnih izbirača, čistih esteta, i nacionalnih revolucionara, koji su bili vrlo aktivni i iz čijih redova je izišao glavni deo atentatora. Rodonačelnik tog pokreta bio je Dimitrije Mitrinović, živ i dosta gipka, ali nedovoljno solidna i jasna duha. Jedan od najuticajnijih mladih ljudi te grupe, koji je bio organizator Narodne Odbrane, dobrovoljac u balkanskim ratovima, revolucionar po instinktu, a u isto vreme, kao Skerlić, ljubitelj Gijoa i obožavatelj talenta Jovana Dučića, bio je daroviti Vladimir Gaćinović, koji je ujedno i glavni teoretičar Mlade Bosne. Njegovi članci o Bogdanu Žerajiću, o Mladoj Bosni i naročito „Krik očajnika", nešto opor, ali snažan i duboko iskren, imali su vrlo veliko delovanje na ondašnji naraštaj srednjoškolske omladine, koji se organizovao u tajna nacionalistička društva. Veličajući ličnost ćutljivog heroizma Bogdana Žerajića, on je pisao sa gorljivošću jednog fanatika: „Ličnost koja nosi i odnosi led iz duša, govori religijom i fanatizmom, čini neumrli apostolat buna, rušenja i oslobođenja, propoveda da je zadovoljstvo rušenja takođe zadovoljstvo stvaranja, čovek koji ponavlja veliko zaveštanje ruskih pokolenja pre nekoliko desetina godina: zaboraviti na sebe, izgoreti za druge, živeti patnjom i glađu, i kao krstonosac preneti svoju veru i pobediti klecajući i umirući. Oslobođen malih prljavih veza koje blate, on je kadar svojim narodom zavitlati revolucionarne struje, stvoriti veliku, budilačku, prevratnu propagandu". U čisto književnom radu pokret je dao dva-tri lica sa dosta lepim nadama: Miloša Vidakovića, čiji nedovoljno originalni Carski soneti imaju ipak izvesne otmene ljupkosti, Jovu Varagića i Peru Slijepčevića. Na žalost, najveći deo ljudi iz tog naraštaja propao je za vreme rata, izmučen raznovrsnim naporima. Gaćinović, Vidaković, Varagić, Dragutin Mraz odavno su već pokojnici. Aktivni su od preostalih sa vrednošću još samo Slijepčević i Borivoje Jevtić, koji ima, pored svih traženja svojih puteva, u glavnom novinarsku krv.

Posle rata književni život u Bosni i Hercegovini osetno klone. Izvestan deo starijih, ponajboljih pisaca, umro je za vreme rata i malo posle njega (R. Radulović, P. Kočić, S. Ćorović, A. Šantić); a drugi neki su napustili Bosnu i žive na drugoj strani (J. Dučić, T. Alaupović, O. Hadžić, I. Andrić). Ono malo književnih radnika što je ostalo u zemlji nije dovoljno da stvori kakav jači pokret i da dade vidnije obeležje sredini u kojoj radi. Čitava Bosna i Hercegovina nemaju danas nijednog književnog ili društvenog lista, koji nešto znači i o kom se vodi računa. Istina, i ova vremena političkih vrtloga i jagme za novcem i materijalnim uživanjima nisu nimalo povoljna za razvijanje duhovnog života i pravih književnih zanimanja.

>>