Законом о основном образовању и васпитању Републике Српске, чл. 111. и 113, од 30. јула 2008, сваки наставник је дужан да послије приправничког стажа од једне године, уз помоћ и праћење ментора, у року од године дана положи стручни испит.

Ове обавезе у РС нису ослобођени ни свештеници – вјероучитељи ни вјероучитељи – цивили. У основним школама у РС сви предавачи имају иста права, али и исте обавезе. Као и остали наставници, тако и предавачи вјеронауке имају умањена примања док не положе стручни испит и зато им је, поред стручности, важан и финансијски ефекат.

Када је 1992. л. Г. вјеронаука у РС званично уведена у основне школе као обавезан предмет, тадашњим Законом о основном образовању и васпитању права и обавезе вјероучитеља нису била прецизно формулисана. Вјероучитељима се „гледало кроз прсте“ што се тиче обавеза, али зато нису ни обавјештавани да су им, донекле, била ограничена и права.

Од стране Министарства за образовање и културу и РПЗ РС је 1998. л. Г. захтијевано је да се и вјероучитељи уклопе у законске прописе. Одређивао је то и тадашњи Закон о основном и средњем образовању РС у члановима 74, 76. и 77.

Пошто су у међувремену епископи из РС и БиХ основали Епископски савјет, у који су ушли сви православни епископи у БиХ, Савјет је на сједници 2001. л. Г. донио одлуку о оснивању Катихетског одбора СПЦ у РС и БиХ. У опису послова Катихетског одбора, поред осталог, била је и одредба да је Одбор дужан да брине о програму и уџбеницима за вјеронауку, као и о полагању стручних испита за вјероучитеље.

Катихетски одбор, чији је предсједник један од епископа у РС и БиХ, ступио је у непосредан контакт са Министарством за образовање и културу и Педагошким заводом РС ради конкретног договора о полагању стручног испита. Ове установе су одобриле да Катихетски одбор самостално организује полагање стручних испита за вјероучитеље, наравно, уз поштовање прописа Закона о образовању. Тим Законом дозвољено је да сви наставници, па и вјероучитељи, буду ослобођени полагања педагошко-психолошке групе предмета ако су исте изучавали у претходном школовању. Пошто су сви свршени ученици петогодишње богословије, као и они који су завршили Богословски институт, Духовну академију или Богословски факултет, у свом претходном школовању имали  педагогику (или катихетику), методику  и психологију, а такви су и били одређени за предаваче вјеронауке, сви они су били ослобођени поновног полагања наведених предмета. Били су у обавези да полажу познавање прописа из основног образовања и практични дио испита, са свим припремама и правилима о одржавању методске (наставне) јединице.

Прво полагање стручних испита организовано је 2001. л. Г, а вјероучитељи су полагали испит пред члановима комисије коју је, у договору са Катихетским одбором СПЦ у РС, одредио декан Богословског факултета у Београду. Чланови комисије су били професори факултета Љубивоје Стојановић, Драгомир Сандо и Богдан Лубардић, сви са академским звањима.

С обзиром на то да су те године морали положити стручни испит сви вјероучитељи који су имали једну или више година стажа у наставном процесу, Катихетски одбор је – ради мањих трошкова и краћих изостанака са наставе – полагање овог испита организовао у разним градовима Републике Српске. Знање и стручност вјероучитеља су били на веома високом нивоу, што је изнудило и похвале самих чланова испитне комисије. Сви који су положили испит за вјероучитеље добили су Увјерење о положеном стручном испиту овјерено печатом Богословског факултета и са потписом декана овог факултета и предсједника испитне комисије.

Катихетски одбор СПЦ у РС је 2003. л. Г. од Министарства за образовање и културу и РПЗ-а обавијештен о томе да се стручни испит убудуће мора полагати само на одговарајућем факултету у Босни и Херцеговини. Тако је Катихетски одбор, умјесто Богословског факултета у Београду, остварио контакт и договор са Богословским факултетом у Србињу, касније Фочи. Од тада до данас сви предавачи вјеронауке полажу стручни испит пред испитном комисијом наведеног факултета.

Епископи у РС, а нарочито преосвећени епископи г. Василије зворничко- тузлански и г. Јефрем бањалучки, строго воде рачуна да сви вјероучитељи на вријеме добију ментора за помоћ и праћење приправника, а да у току сљедеће године полажу стручни испит.

На основу Увјерења о положеном стручном испиту сваки вјероучитељ од Министарства за образовање и културу добија лиценцу о оспособљењу и квалификованости за рад у наставном процесу. Као и осталом наставном особљу у основним школама, тако и вјероучитељима лиценца важи четири године. Прво издавање лиценце, уз достављање прописане документације, ресорно министарство издаје на захтјев управе школе у којој вјероучитељ ради, а њено продужење, по истеку четири године, тражи сваки наставник, па и вјероучитељ, понаособ.

Положеним стручним испитом и стицањем лиценце сваки предавач вјеронауке је легитимисан и остварује своја права, али има и све обавезе које имају сви други учитељи, наставници и професори у основним школама.

 

Потребно је напоменути да су вјероучитељи у РС, под руководством Катихетског одбора, имали изразито велику толеранцију директора основних школа. Имајући у виду да је већина предавача вјеронауке у РС у свештеничком чину, на прсте се могу избројати проблеми због изостанака свештеника – вјероучитеља са наставе због служења Литургије празником и опијела, па чак и других потреба у парохијској служби. Наравно, сваки свештеник – вјероучитељ је био дужан да на вријеме обавијести директора о потреби изостанка са наставе, и ту није било никаквих притужби.

У току 2009. л. Г. дошло је до извесних „усаглашавања“ између Цркве и представника просвете јер је Министарство за образовање и културу РС морало и свештенике – вјероучитеље „уклопити“ у законске прописе Закона о радним односима. Међутим, захваљујући ангажованости епископа зворничко-тузланског г. Василија и епископа бањалучког Г. Јефрема, постигнут је договор са Министарством за образовање и културу РС да свештеници – вјероучитељи могу бирати да буду у радном односу са школом на неодређено вријеме – ако им одговара, а сви који имају преко половине радног времена (норме, часова у школи) могу да прихвате да буду у радном односу са Црквом и стопостотним осигурањем, а за ресорно Министарство им за половину радног времена уплаћује и плате и доприносе, тако да је њихов пензијски основ потпун. Са таквима школама се сачињавао Уговор о допунском раду у складу са Законом о радним односима. За половину радног времена вероучитељи имају и плату и доприносе, а ако имају који час преко половине радог времана, њихова ангажованост је бесплатна, што не преставња никакав проблем јер им је обезбијеђен већи пензијски основ, а и примају плату за још половину радног времена, поред прихода са парохије.

Из свега наведеног произилази да су предавачи вјеронауке у РС који положе стручни испит у веома повољном положају, чак и повољнијем него што су остали учитељи, наставници и професори. Јер они, или бар већина њих, имају заснован радни однос само са једном радном организацијом, односно школом, док је вјероучитељима – свештеницима омогућено да заснују радни однос са још једном радном организацијом, односно школом, до половине радног времена, а све то увећава доприносе, који у будућности свештеницима – вјероучитељима уливају пуну сигурност у мировини. Све ово показује да је важност полагања стручног испита за вјероучитеље од изузетног значаја јер без овог испита не могу остварити сва права која имају они који су овај испит положили.

НЕДЕЉКО ПАЈИЋ, протоставрофор

Бијељина