Бановина.

Бановина, Банска палата, седиште бана Дунавске бановине (1939-1941), и Банске управе, данас Влада Војводине и Скупштина АП Војводине.

Импозантно јавно здање, чију јединствену композицију чине две одвојене зграде, подигнуте према пројектима архитекте Драгише Брашована у раздобљу од 1935. до 1940. године на празном простору од 28 000 м ² "Малог Лимана", некадашњег Булевара Краљице Марије, данас Булевар Михајла Пупина 16, освећена је 25. септембра 1939. године. У административној згради у којој се налазила Банска управа, после рата смештени су извршни органи покрајине Војводине. Грађевина је подигнута уз нови булевар, у облику потковичасте основе дуге 185 метара, а широке 42,5 метра. Висина, (осим "куле" ), је око 20 метара, (зграда има пет етажа, од сутерена до поткровља), а располаже са пет улаза, од којих су два средишња, репрезентативни и службени. У згради се налази 569 одељења, претежно канцеларијских простора, распоређених уз спољна прочеља. Читава архитектонска композиција палате акцентована је 42 метра високом кулом на североисточном углу.

Бански двор, Скупштина АП Војводине,

Над крстастом основом (57,5 - 100 метара) изграђен је као резиденција бана, са већницом и 147 просторија. Ова грађевина конципирана је као компактно, сложено здање унутар којег је наглашена централна позиција већнице, односно сале за скупштинска заседања. Архитекта Драгиша Брашован, (1887-1965), великан српске градитељске уметности 20 века, аутор је бројних значајних пројеката од којих комплекс Бановине представља једну од најлепших грађевина архитектуре двадесетог века у нашој земљи.

Нови Сад је, објавом Краља Александра I Карађорђевића (Ујединитеља), од 3. октобра 1929. године, постао престони град једне од девет југословенских бановина. Била је то Дунавска бановина, по економској моћи, перспективи развоја и позицији у држави, уопште, уз Савску и Дравску бановину, најразвијеније подручје (28.160 км ² и 2,3 милиона становника). Агрокомплекс је, уз, за њега везану индустрију, требало да буде дугорочни гарант благостања. Према тадашњем државном устројству Краљевине Југославије, на територији Бановине, у име краља, управу су обављали банови, који су такође и председавали Бановским већем. Бановска управа била је састављена од угледних и успешних грађана, као и политичара и људи, који су без обзира на националну припадност, припадали, по опредељењу, интегралном југословенству, које је, попут бановинске поделе, требало да оформи нове центре моћи и уклони националне поделе. Последњи бан Дунавске бановине напустио је Бански стан на дан капитулације Краљевине Југославије, 1941. године. Столовао је 17 дана (од пуча 27. марта до капитулације 6. априла). Нови Сад је, иако на Дунаву, заправо, од саме обале био удаљен, не само мочварним тлом и лиманима, већ у доба Аустроугарске монархије и прописом да насељени део треба да буде удаљен најмање 500 метара од шанца и војском чуваног мостобрана на реци, на прелазу за Петроварадин. После присаједињавања Краљевини СХС 1918. (од 1929. Краљевина Југославија), град ће променити своје лице, променом структуре старог и успостављањем новог градског језгра. Најважнији урбанистички подухват у том периоду и на том простору, уз развој индустријских предузећа и самих смештених у зони близу Дунава, који је био (и остао), основа трговинских маршрута, било је насипање простора између старог језгра града и дунавске обале, (подручје тзв. Малог и Великог Лимана). Уклањање мостобрана, такође ће означити слободан приступ обали реке. Основни правац формирања новог градског језгра чинили су Булевар Краљице Марије, од дунавске обале и моста Краља Томислава.