………………………..1………………………..

Asertivnost

Zamislite da stojite u redu ispred šaltera u pošti i da se neko progura i stane ispred vas. Ili, zamislite da ste u restoranu i konobar vam donosi drugo jelo od onog koje ste naručili. Bilo da se radi o nesporazumu ili nečijem namernom postupku, vaša reakcija može da se kreće u nekoliko pravaca:

*Dićićete galamu oko toga, napasti osobu zbog takvog neuviđavnog ponašanja, vikati, pretiti i vređati u afektu.  Ovom reakcijom ćete nesumnjivo skrenuti pažnju na nepravdu koja vam je naneta, vlo verovatno isterati svoje, ali takođe stvoriti tenziju u okruženju  i utisak da sa vama treba biti na odstojanju.

*Sa druge strane, možete se ponašati kao da se ništa nije desilo. Uostalom, ni nema neke velike razlike između špageta i makarona. Ako se budete ponašali kao da se ništa nije dogodilo, niko drugi neće primetiti da se nešto dogodilo. Izbegli ste mogući konflikt, ali ste time pogazili svoje dostojanstvo i pravo na fer tretman. Imajte u vidu da nikada nećete dobiti više od onoga koliko tražite. Čak i ako imate nominalno pravo na nešto niko vas neće juriti da to pravo ostvarite.

*Ostaviti stvari kakve jesu, a uz mnogo gunđanja o nemaru, bezobrazluku i nepravdi koja vas je zadesila. Time ćete ukazati na problem, ali se ništa praktično neće promeniti.

Ovo su primeri kako da ne dobijete ono sto hoćete ili kako da ga dobijete na skuplji način, dakle primeri neasertivnog ponašanja.

Šta je asertivnost?

Biti asertivan znači aktivno se zauzimati za sebe i svoja prava, iskazivati svoje potrebe i stavove na direktan, nedvosmislen i otvoren način, uvažavajući i ne ugrožavajući time druge. Ovakvo ponašanje je korisno u svim potencijalno frustrirajućim socijalnim kontaktima, kada su ugroženi interesi ili potrebe neke osobe, kada se osoba nađe pred neopravdanim zahtevom drugih, ili naprosto zahtevom koji želi da odbije, kada su joj ugrožena prava ili se nađe pred bilo kakvom vrstom nepravde.

Asertivnost ne podrazumeva samo način ponašanja već i to kako se osoba oseća. Odsustvo osećaja krivice i straha i osećaj da se postupa ispravno, čine emocionalnu komponentu asertivnosti. Emocionalni odnos prema socijalnim situacijama zapravo i određuje kako će se neka osoba ponašati.

Neki ljudi postanu nesigurni, uznemireni ili uplašeni kada se nađu u situaciji u kojoj je potrebno da se na bilo koji način konfrontiraju sa drugima. Oni čak mogu izgledati komično drugima kada se recimo prave da nisu primetili poznanika pored koga su prošli, samo zato što nisu sigurni da li bi trebalo da mu se jave ili ne ili kada u radnji beskonačno dugo pretražuju police, tražeći ono što im treba, ne pomišljajući da se obrate prodavcu, kako ga ne bi ometali. Neki drugi pojedinci brzo planu i svaku naznaku konflikta tumače kao veoma ugrožavajuću, neprestano se boreći i onda kada zapravo i nisu ugroženi. Prvi tip ljudi se označava kao pasivan i defanzivan, a drugi kao agresivan.

Pasivan tip 

Pasivnost (submisivnost) je osobina kod nekih ljudi da se povlače pred prilikom da kažu šta zaista misle i osećaju, da lako odustaju od zadovoljenja svojih potreba i da generalno na sve načine pokušavaju da izbegnu konflikt sa drugima. Oni ovo često rade plašeći se da ne povrede druge ili ih razočaraju. Preuzimajući preteranu količinu odgovornosti za osećanja ili postupke drugih, zaboravljaju da su odgovorni za sebe i ono što se njima samima dešava. Oni imaju utisak da će zvučati nepravedno, nehumano ili glupo ako se suprotstave i često imaju osećaj stida ili krivice.

Submisivne osobe se plaše ljutnje i odbacivanja od strane osoba koje su im bitne ili su im na neki način nadređene.  Submisivno se ponaša zaposleni koji  se ne usuđuje da od svog pretpostavljenog zatraži objašnjenje za kašnjenje plate ili  osoba koja pristaje na izlazak sa prijateljima na koji joj se uopšte ne ide.

Submisivni ljudi ne odolevaju pritiscima nadređenih ili članova porodice, osećaju se obavezim da urade nešto samo zato što je zahtev došao od prijatelja ili je sročen na prijateljski način, plaše se da će biti okarakterisani kao nesposobni ili nekompetentni ako odbiju da urade nešto, ili će na sebe navući gnev drugih. To su stvari sa kojima osobe sa niskim samopoštovanjem, bez dovoljno samopouzdanja i  u strahu od napuštanja od strane drugih, ne mogu da se nose.

Osećanje manje vrednosti

Neke submisivne osobe umeju da iskažu svoje potrebe, ali to rade nesigurno, sa puno objašnjavanja, pravdanja, izvinjavanja. Oni time sagovornicima šalju poruku da njihov zahtev i nije toliko bitan, da ne polažu pravo na ono što traže, pa ih zato drugi najčešće ne shvataju ozbiljno i lako prelaze preko njihovih zahteva.

       Često pasivne osobe nisu u potpunosti u kontaktu sa svojim potrebama. To znači da oni ne prepoznaju na pravi način ono što im je potrebno ili na šta imaju pravo, pa tako i kršenje svojih prava shvataju samo kao neodređenu neprijatnost, a da pri tome ne mogu da uvide ni verbalno formulišu razlog zbog kog se osećaju loše.

U osnovi,   submisivnosti je osećanje manje vrednosti u odnosu na druge ljude i implicitno uverenje da drugi imaju neka veća prava ili bolje argumente od nas. Submisivna osoba će najčešće potiskivati osećanja i sećanja povezana sa dominacijom drugih, a posebno ona nastala u ranom dobu, koja su bila okidači za kasnije učvršćivanje takvog ponašanja. Na površini ostaje anksioznost, inhibiranost i osećanje stida ili krivice. Oni će se boriti protiv razočarenja usled neispunjavaja svojih zahteva raznim vrstama racionalizacija i umanjivanja značaja samog neostvarenog cilja.Tako se mogu čuti izgovori tipa: 'nije to toliko važno', 'ja samo pokušavam da budem fin i uljudan', ' i onako nisam ja za taj posao' i sl...

Rezultat submisivnog ponašanja je da dobijate malo od onog što želite, što je praćeno i gubitkom poštovanja od strane drugih ljudi i neminovno vodi do sve većeg samounižavanja i gubitka samopoštovanja kao i do unutrašnjeg besa. Neasertivno ponašanje dovodi do nezadovoljstva samim sobom i potvrđuje ideju pasivne osobe da je manje vredna. Ovu potvrdu osoba nalazi i u odnosu drugih prema sebi. Okolina pokazuje sažaljenje, a postepeno i sve veću netrpeljivost, odbojnost i prezir.

Agresivan tip

Agresivne osobe , sa druge strane, umeju da se zauzmu za sebe, da traže svoja prava i odbiju neadekvatne zahteve drugih, ali oni to rade na način koji druge ljude ugrožava. Kod agresivnih ljudi ponekad je jači poriv za dominacijom ili potčinjavanjem drugih nego za sprovođenjem svojih prava. Njihov cilj je da svojim agresivnim nastupom izazovu pasivnost i povlačenje drugih. Oni često koriste povišen ton, ispoljavaju bes, naređuju, prete i navaljuju. Umesto da kritikuju neko ponašanje, kritikuju osobu, umesto da traže rešenje situacije, preče im je da nađu krivca, a to naravno nikada nisu oni sami.

Osnovni cilj koji agresivna osoba postavlja je dobiti nešto po svaku cenu, što brže i beskompromisno. Ona sebe stavlja ispred drugih, ponaša se superiorno, podsmešljivo, nadmeno. Agresivno ponašanje najčešće nije posledica samo ekstremne otvorenosti, impulsivnosti i ekpresivnosti neke osobe, već je to zapravo, maskiranje zabrinutosti, straha i nesigurnosti. Agresivni pojedinci često imaju duboke strahove koje projektuju na druge. Oni su kukavice kojima agresija služi kao taktika napada na druge, pre nego što drugi napadnu njih.

...................................2 i 3......................................................................

Strah kao zajednički imenitelj

Strah je zajednički imenitelj koji povezuje submisivne i agresivne osobe, pa se tako i ovde, nakon okončanog sukoba, može javiti osećaj krivice, stida i neadekvatnosti. Agresivno ponašanje najčešće dovodi do uspeha, kada se posmatraju kratkoročni efekti. Dugoročno, agresivnost dovodi do gubitka poštovanja, porasta tenzije, loših međuljudskih odnosa, osvetničkih tendencija, dakle do pojavljivanja agresivnog odgovora druge strane. Ovim se zatvara krug agresije koji se iznova ponavlja  sve jačim intenzitetom, svaki put kada se dogodi konfliktna situacija.

Pasivno-agresivni tip

Postoje i oni koji ne prave buku, pa čak retko i iznose svoje mišljenje da bi uticali na tok neke situacije, ali zato uvek imaju mnogo toga da kažu kada sve bude već gotovo. Oni se uvek nalaze u ulozi žrtve i ponosno je ističu negodujući nad nepravdom koju nisu ni pokušali da spreče. Ironične primedbe, sarkazam, zajedljivi komentari, čine ove osobe nepoželjnima. Drugi ih doživljavaju kao osobe kojima se nikada ne može udovoljiti, kao ljude koji uvek kvare dobro raspoloženje i koji će, šta god se dogodilo, naći razlog da gunđaju. Istina je, zapravo, da se ovakvi pasivno-agresivni modeli ponašanja sreću kod ljudi koji se ne osećaju sposobnima da se uhvate u koštac sa realnim situacijama, pa taj svoj nedostatak kompenzuju u trenucima kada se sve završi, dakle kada je opasnost od pravog rizika već prošla i kada se nađu na sigurnom.

Asertivno pravo

Način na  koji se ponašamo, osećamo i govorimo, najvećim delom se zasniva na našim uverenjima, posebno na uverenjima koja imamo o drugim ljudima. Problemi nastaju onda kada usvojimo različita uverenja o sebi, a drugačija o drugim ljudima. Bilo koji oblik neasertivnog ponašanja, bilo da se radi o pasivnom ili agresivnom, govori da smo usvojili različite standarde za sebe a različite za druge ljude. Za razliku od toga, pretpostavke asertivnog ponašanja su sledeće:

*Osnovna prava svakog pojedinca su jednaka

*Svako ima slobodu da misli, bira i odlučuje o sebi

*Svako ima pravo da promeni mišljenje

*Svako ima pravo da pogreši kao i da ispravi grešku

*Svako je odgovoran za svoje akcije i svoje reakcije na druge

*Nikome nije potrebna ničija dozvola da bi preduzeo akciju

*Slaganje sa drugima nije neophodno, a nekada nije ni moguće

*Niko nije odgovoran za ponašanje drugih ljudi

Razvoj asertivnosti

Ova uverenja se usvajaju još od ranog detinjstva. Dete, koje još nije zakoračilo na put socijalizacije, teži neposrednom i trenutnom zadovoljenju svojih potreba. Potrebe se vremenom sve više socijalizuju, pa im se menja kako oblik ispoljavanja, tako i način njihovog zadovoljenja. U kontaktu sa svojom okolinom dete uči šta je u tom okruženju prihvatljivo, poželjno i korisno ponašanje.

Dete prirodno postavlja pitanja odraslima, traži objašnjenja i ima potrebu da ispolji svoja osećanja i zahteve. Može se reći da dete spontano ispoljava asertivne oblike ponašanja. Ako se od deteta traži slepa poslušnost, koja podrazumeva upravo suprotno, ako se ono prekoreva ili kažnjava svaki put kada se suprotstavi volji roditelja, ili se, sa druge strane, detetove potrebe zadovoljavaju samo kada ono postane nepodnošljivo bučno, to će pogodovati razvoju neasertivnog ponašanja. Usvajanje neasertivnih uverenja i načina ponašanja su posledica preterane frustracije potreba deteta. Deca koja usvajaju asertivne oblike ponašanja i zadovoljenja svojih potreba, bolje se suočavaju sa stresom, efikasnije koriste svoja znanja i sposobnosti, što pogoduje razvoju samopouzdanja i samopoštovanja.

Osnovni elementi asertivnog govora

* Jasno izrazite koje vam ponašanje smeta 

*Navedite razloge zbog kojih vam nečije ponašanje smeta, kako se tada osećate, šta o tome mislite i kao to na vas utiče

*Formulišite jasan zahtev i šta želite da se učini povodom toga

Tehnike asertivne komunikacije

Ja-poruke

Pošto asertivnost podrazumeva ostvarivanje sopstvenih prava, najbolji način za to je direktno pozivanje  na to kako se osećamo, šta nam smeta i šta želimo. Postoji nekoliko teškoća na koje ljudi nailaze kada pokušavaju da formulišu jasnu Ja-poruku. Nekada je teško neutralno se postaviti prema činjenici da nas neko ugrožava. Često smo skloni da upotrebljavamo izraze koji optužuju drugu osobu, negativno je opisuju i osuđuju njeno ponašanje. Čak i ako nalazimo da su takve karakterizacije opravdane, one nam mogu biti smetnja, zato što će se druga osoba na taj način osetiti ugroženom i zauzeti odbrambeni stav umesto da sa nama sarađuje. Čak i ako primetimo da neka osoba ima ustaljene obrasce ponašanja koji nam smetaju, loše je praviti generalizacije. Dakle, umesto rečenice:'Ti nikada ne ispuniš obećanje i uopšte nije briga za mene!', bolje je upotrebiti JA-poruku: 'Kada ne ispuniš obećanje koje si mi dao, osećam se zanemareno.'

Nekim ljudima je teško da precizno definišu kako se osećaju. Ako kažete da ste zbog nečega tužni, a u stvari ste ljuti, verovatno nećete dobiti pravo zadovoljenje, čak i ako je sagovornik spreman da vam izađe u susret. Ako ne prepoznate problem na pravi način, ne možete se nadati da će se on rešiti.

Takođe je bitno odrediti intenzitet osećanja i jasno ga predočiti. Ovo će na najbolji način pokazati sagovorniku koliko nam je nešto važno, ali će i nama samima biti dobar vodič za istrajavanje u tom zahtevu. Ako svaku sitnu nelagodu pokušamo da predstavimo kao veoma uznemirujuć problem, zvučaćemo neiskteno i teatralno, pa nas drugi neće shvatiti ozbiljno. U zavisnosti od vrste situacije koja se komentariše, postoji nekoliko vrsta Ja-rečenica:

*Jednostavna asertivna rečenica:

Veoma kratka izjava koja sadrži samo konkretnu činjenicu, stav ili uvid koji je u vezi sa onim što mislimo da nam se uskraćuje

Važno mi je da shvatiš šta govorim, pa bih želela da me slušaš dok ti pričam.  S obzirom da ovo obraćanje ne sadrži mnogo objašnjavanja i obrazlaganja, ovde je naročito bitno obratiti pažnju na način obraćanja, držanje i uopšte sve one elemente koji prate verbalno obraćanje.

*Empatička asertivnost:

Nedvosmisleno i direktno iskazivanje svojih potreba, zajedno sa osvrtom na  osećanja druge osobe i jasnim stavljanjem do znanja da smo njeno stanje prepoznali i uzeli u obzir.

Važno mi je da ti objasnim kako se osećam, a  znam da je ovo podjednako važno i za tebe, pa želim i da čujem šta ti misliš o tome.

*Asertivnost koja traži odgovor:

Ovim se od druge osobe zahteva da nam pojasni svoje stanovište ili obrazloži neko ponašanje, kada je potrebno, kako bismo bili sigurni da razgovor teče u konstruktivnom smeru.

Uznemirava me to što radiš, pa bih želela da mi objasniš šta želiš time da postigneš?

Kada nam neka situacija nije potpuno jasna, najbolje je zatražiti objašnjenje kako bismo na pravi način mogli da razmotrimo sve alternative koje mogu biti efikasne u njenom razrešavanju.

*Asertivnost osećanja:

Ovo je najpotpuniji oblik Ja-govora, zato što sadrži opis tuđeg ponašanja koje nas uznemirava, kako se osećamo povodom toga i kakvog praktičnog efekta to ponašanje ima, kao i konkretan zahtev koji se drugoj osobi upućuje. Treba obratiti pažnju da opis tuđeg ponašanja bude autentičan, bez preterivanja ili karikiranja. Takođe, bitno je da opis bude vrednosno neutralan, bez negativno konotiranih etiketa, kao i da se ne komentariše osoba u celini nego njeno ponašanje. Dakle, umesto da kažemo nekome: 'Ponašaš se sebično...', ili: 'Ti si samoživa osoba...',opisaćemo samo ponašanje koje nam smeta: 'Kada o zajedničkim stvarima odlučuješ sam i ne pitaš me za mišljenje...'

Asertivno NE

       Reći NE je često problem za mnoge ljude. Nekada se plašimo da će to zvučati grubo, neljubazno, pokvariti nam odnose sa ljudima koji su nam važni ili prouzrokovati sukob. Ipak, koliko gubimo kada pristajemo da radimo posao koji bi trebalo neko drugi da obavi, kupujemo stvari koje nam ne trebaju ili ostajemo u kontaktu sa ljudima koji nam ne prijaju?  I da li na to pristajemo iz čovekoljubivih razloga ili samo zato što nam je neprijatno da odbijemo ljubaznu molbu ili ne znamo kako da izađemo na kraj sa nečijom upornošću?

Reći NE, ne znači biti neprijatan ili agresivan. To je naše osnovno pravo i zbog toga ne treba osećati stid ili krivicu. Veština da odlučno i ljubazno odbijemo zahtev koji nam ne odgovara može nam uštedeti puno vremena i zaštititi nas od kasnijeg samoprebacivanja i nezadovoljstva koje se javlja kada pristanemo na nešto što ne želimo. Dobro je dati neku vrstu kratkog obrazloženja takve odluke, ali ne takvog koje će sadržati preterana izvinjavanja, opravdanja ili na bilo koji način kod sagovornika ostaviti utisak da se premišljamo i da ipak može još jednom da pokuša da nas ubedi. Dobru volju možete pokazati predlažući drugo rešenje, koje vas ne ugrožava, ali naravno, samo ako za tako nešto ima prostora.

Nekada ni najodlučnije odbijanje ne može obeshrabriti uporne ljude koji su po svaku cenu odlučili da nas privole da promenimo mišljenje. Ako ste sigurni da je vaš odgovor bio jasan i nedvosmislen, nije potrebno preoblikovati ga ili pokušavati ubeđivanje drugim argumentima. Dovoljno je samo ponavljati isti iskaz svaki put dok sagovornik ne odustane  od ubeđivanja. Ovo je takozvana tehnika 'pokvarene ploče' i korisna je, ne samo u odbijanju napadnih ljudi, već i kada želimo da istrajemo u  nekom našem zahtevu koji je kratak, jasan i nedvosmislen, a sagovornik i pored toga pokušava da ga zaobiđe.

Asertivno prigovaranje

O ovome je delom bilo reči u priči o Ja-porukama, samo će na ovom mestu to razmatranje biti dopunjeno . Kao što je već rečeno, naglasak treba staviti na kritikovanje ponašanja, a ne osobe, a takođe ne treba koristiti etiketiranje i uvrede.

Prigovaranje, međutim, ne treba izbegavati. Ako samo govorite o onome šta vam je potrebno, a stidljivo prelazite preko činjenice da je nečije konkretno ponašanje glavni ometač toga, vaša poruka ne može biti adekvatno shvaćena. Bitno je, međutim, da kritika bude pravovremena i adekvatna.

Ako komentarišete nečije ponašanje, onda to radite neposredno nakon njegovog ispoljavanja. Ako dozvolite da prođe suviše vremena,  vaša primedba neće imati dovoljnu težinu. Takođe, ako čekate da osoba napravi neki drugi ispad da biste je nakon toga obasuli primedbama za sve ranije napravljene, koje ste svojevremeno 'tolerisali', najčešće ćete samo produbiti sukob, jer će se osoba osetiti napadnutom i braniti se po svaku cenu.

Kako postoji adekvatno vreme u kome ima smisla prigovarati, tako treba paziti i da situacija u kojoj to radite bude adekvatna. Najefikasniji način da se sa nekim konstruktivno razgovara jeste da se to obavi nasamo. Nemojte osobu dovoditi u neprijatniu situaciju tako što ćete neprijatne teme pokretati pred publikom. To svakako neće biti dobro primljeno i izazvaće samo jak otpor ili čak ljutnju. Cilj kritike bi trebalo da bude ukazivanje na greške i njihovo ispravljanje, a nikako kažnjavanje javnim poniženjem.

Isto tako, nemojte prećutati ako postoji nešto zbog čega bi osobu trebalo pohvaliti. Za pohvalu je isto kao i za kritiku važno da bude pravovremena, jasna i da se osnosi na konkretnu situaciju. Tako ćete napraviti balans, jer ako jednom dobijete epitet 'džangrizala' vaše primedbe više niko neće uzmati u ozbiljno razmatranje.

Prihvatite kritiku upućenu na vaš račun

Pažljivo saslušajte šta neko ima da vam kaže. Nemojte žuriti da se odbranite od kritike, opravdate svoje postupke ili bez razmišljanja diskvalifikujete tuđe argumente. Slobodno zatražite da vam se primedba detaljnije objasni da biste je shvatili na pravi način. Ako znate da ste uradili nešto loše, preuzmite odgovornost. Nemojte smišljati izgovore, ali iznesite svoje razloge i viđenje cele situacije. Ako shvatite da ste pogrešili, najbrži način da se situacija prevaziđe jeste da se izvinite ili pokušate da popravite stanje. Tako ćete jedino postupiti prevedno, a time i zatvoriti svaku dalju raspravu na tu temu.

Kako postati asertivan

Asertivnost je veština koja se uči i vežba. Asertivni treninzi širom sveta su postali popularni upravo zato što su ljudi shvatili mnogostruke koristi od usvajanja ovih veština. Profesionalno vođenje kroz asertivni trening može vas uputiti u sve bitne aspekte asertivne komunikacije, prevazilaženje strahova vezanih za socijalnu interakciju i dati vam praktične savete za uvežbavanje i dalje razvijanje usvojenih veština. Evo i nekih preporuka kako možete samostalno vežbati asertivnost:

*Za početak, dozvolite sebi da komunicirate sa ljudima. Zvuči logično, ali za ljude kod kojih socijalna interakcija izaziva veliku dozu anksioznosti, ovo je zapravo najteži zadatak. Počnite sa najmanje ugrožavajućim interakcijama, na primer sa prijateljima. Socijalni strahovi se najbolje otklanjaju tamo gde i nastaju-u socijalnoj sredini.

*Zapazite sitacije u kojima se ne ponašate asertivno. Analizirajte ih i pokušajte da zamislite kako biste zvučali da ste primenili pravila asertivnog reagovanja

*Posmatrajte kako drugi ljudi to rade. Shvatite ih kao modele i pokušajte da uočite kako to njima polazi za rukom

*Zamišljajte situacije u kojima bi bilo poželjno da se ponašate asertivno. Ako znate da vas čeka situacija u kojoj bi ove veštine bile od pomoći, pokušajte da zamislite glavne elemente te situacije i kako bi tada trebalo da izgleda vaš nastup.

*Vežbajte sa prijateljima. Oni vam mogu poslužiti kao socijalno oledalo i reći vam kako izgledate i zvučite kada zastupate sebe.

Čak i kada dobro uvežbate asertivno ponašanje, to ne znači da ponekad nećete doživeti neuspeh. Neke situacije se mogu pokazati suviše izazovne i navesti vas da odreagujete na stari, neasertivan način. Nikada ne možemo biti potpuno spremni na čitav spektar situacija koje nas u životu mogu zadesiti. Shvatite na čemu ste se sapleli i pokušajte da to ispravite u narednim situacijama.

Nekada se ljudi sa kojima ste godinama komunicirali na jedan način mogu začuditi promenama u vašem ponašanju, a nekada mogu pokušati i da vas sabotiraju u tim nastojanjima. Onaj ko sigurno zastupa svoja prava, umanjuje šansu drugima da se o njega koriste i da zabušavaju. Bitno je da ne odustanete od svojih asertivnih prava, a tako ćete i najlakše naučiti ljude oko sebe da ih poštuju.

Autor teksta        

Ana Gvozdić