sledeća tema »

[Angelina]

*

GVIDO TARTALJA
(Zagreb, 25.01.1899 — Beograd, 29.12.1984)


Gvido Tartalja (1899—1984) jedan je od najplodnijih i najpopularnijih dečjih pisaca međuratnog i posleratnog perioda sve do pojave stvaralaca novog pesničkog talasa. Poluvekovna saradnja u dečjim glasilima, njihovo uređivanje, izdavanje knjiga pesama i proze, gostovanje u bukvarima i čitankama, učinilo ga je misionarom dečje literature, široko poznatom đačkoj i predškolskoj publici, i čitalačkoj javnosti uopšte.

"U toku više od četrdeset godina književnog rada, Tartalja je napisao veliki broj pesama za decu i sarađivao, kako sam ističe, u bezbroj listova i časopisa, od kojih je neke i sam uređivao. Ta plodna aktivnost govori o nepresušnoj energiji i invenciji pisca.

Ali pune rezultate pesničke afirmacije on je postigao uglavnom u poznije vreme, za poslednjih deset stvaralačkih godina: u tom periodu on se penje u same vrhove poezije detinjstva; sarađuje u Politici, Borbi, Zmaju, Kekecu, na radiju i televiziji. Brojni razgovori sa decom i omladinom govore o njegovoj tradicionalnoj popularnosti a česte publikacije knjiga, kojih ima preko pedeset, o zrelom i priznatom stvaraocu u okviru literature za mlade. Za svoju živu aktivnost, 'za dugogodišnji rad i prilog literaturi za decu', nagrađen je 1960. godine počasnom nagradom Saveta društava za staranje o deci i omladini Jugoslavije. Ta nagrada, i mnoga druga priznanja, omogućuju mu zapažen plasman na strani: prevođen je na više slovenskih i evropskih jezika, dok su desetine njegovih pesama dobile svoju melodiju pa postale koračnice ili razdragani horski vatrometi dečjih glasova" (Marjanović, 2001: 86).

Do danas, pored nekoliko zbirki pesama za odrasle, Gvido Tartalja je za decu objavio sledeće pesničke knjige: Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čobanska frula (1935), Veseli drugovi (1934), Mlado drvo (1936), Mali glumci (1938), Varjiča, carev doglavnik (1938), Naša pozornica (1941), Oživela crtanka (1946), Naše more (1948), Šta meseci pričaju (1947), Dečji prijatelji (1953), Prve trešnje (1954), Zagonetke (1955), Kolačići (1957), Vesela zoologija (1957), Vrabac u zabavištu (1958), U šetnji (1959), Dedin šešir i vetar (1960, Gusarska družina (1964), Moj blizanac i ja (1964), Od oblaka do maslačka (1965), Koliko je težak san (1966). Uz to, napisao je manju knjigu članaka (Dečja književnost, 1940), u kojoj je analizirao pojedine naše i strane pisce kao i neka pitanja iz književne kritike i dečjeg stvaralaštva.

"Pesnik kaleidoskopski variranih motiva i raznovrsnih doživljaja dečje duše, majstor moderne slike i stiha, započinje književni rad u trenutku kad umetnička reč nije bila oslobođena stega i prenaglašenog pedagoškog oslonca. Tartalja se pojavljuje neposredno pre konstituisanja poetike na novim strukturnim osnovama u vreme klasičnog pevanja, kada osećanje za igru, kao naglašeniji deo dečjeg mišljenja, još nije bilo razbuđeno" (Zorić, Milinković, 2002: 64—65). Što je još više, kada se držalo da smeh i avantura mašte štete mladom biću i "remete" njegov prirodan put u zrelost. Panoramu Tartaljinih stihova činiće motivi, sa manjim izuzecima, igrive sadržine, situacione zgode i svakidašnje snovidovne slike koje pokreću imaginaciju i golicaju duh. U njegovoj poeziji širokog tematskog dijapazona, dete, detinjstvo i priroda u najširem smislu reči, vladajući su poetski motivi.

Po sopstvenom priznanju, autor motive za svoje pesme i priče nalazi u vlastitom detinjstvu i, kao mnogi drugi, u svojoj deci i njihovom životu. Imajući pred sobom stvarno dete, njegov uzrast, inteligenciju, senzibilitet i imaginaciju, pesnik ga na duhovit i kozerski način zabavlja i navodi na razmišljanje. Prodrevši u zagonetnost i bogatstvo dečje psihe, u dečje ispoljavanje i poimanje sveta, on tka stihoze koji raduju, privlače pažnju, bude uobrazilju i radoznalost. Mali junaci su simpatični, diskretno poučni, uvek zabavni. U liku dečaka Miše, čapkuna i obešenjaka, na čije se zgode i nezgode usredsredio u velikom nizu kratkih pesama, on slika dete našeg vremena: željno da prigviri sa druge strane granice, da sve srkne, da sve vidi i u svemu učestvuje.

"Opevajući detinjstvo kao cvetno doba života, svet nestašluka i blagovanja, a u okviru njega mlade u raznovrsnim i bezbrižnim životnim prilikama, Tartalja se osvedočio kao optimistički disponiran i jedan od najvedrijih i najnasmejanijih pesnika. U ovom pesništvu za decu ima malo tamnih boja, patnji i događaja koji ostavljaju bolne posledice na dušu, neveselih i tužnih pesama; obratno, nad tugom preteže radost, duševna patnjaje pretvorena u šalu i suptilno ljupke stihove" (Zorić, Milinković, 2002: 65).

Pesnik lepote mora i primorskih pejzaža, umeo je da približi prirodu kao knjigu koja se najbolje razume i iz koje se "prepisuju" najtananije pesme. U njegovim stihovima ona izgleda bogatija i raskošnija kao progovorena. Okrenut zemljinom šaru, obasipa čitaoce pregrštima jarkih i vedro intoniranih stihova o bujnim krajolicima, svakovrsnim pticama i svemu živom. Poetskom prozom Srmena u gradu ptica autor započinje krug pesama o pticama i životinjama kao najnevinijim, najčistijim dečjim prijateljima. Ciklus pesama o divljem i domaćem životinjskom svetu ide u red vrednijih ostvarenja. Sam autor zbirku Vesela zoologija markira kao najznačajniju i najdražu u svome opusu.
 
Umetnik u Zoologiji, kroz duhovite Minijature i dosetke, upoznaje mlade sa osobinama i ćudima stanovnika koji su krenuli iz veselog zooparka: zec, slon, lav, jelen, vuk, paun, kengur, som, gavran, svitac, buba-mara i druge. Čitaoca je sa njima upoznao i u ponečemu poučio. U svađi smešnih gusaka prepoznaje se ljudska sujeta i sklonost malograđanskom ponašanju. "Moj zverinjak" je jedna od mnogih humornih opservacija životinja, svojevrsna "karikatura u stihu" kojom pesnik prodire u dušu deteta.

Poezijom u prozi o devojci Srmeni i ptici, Tartalja se, intuicijom i slikovitošću, nametnuo kao prijemčiv umetnik kadar da privuče i zadrži pažnju recipijentu. Već "Srmena u gradu ptica", maštovita bajkovita priča, zasnovana na mehanizmu sna i dečje podsvesti kao omiljenom pesnikovom motivu (Đorđe Janjić), predstavljala je, u poređenju sa postojećom stereotipnom poezijom, korisnu prinovu i kvalitativan pomak. U mnoštvu stihova, nalik ovima: "Naš je Mića / tigra naslikao. / Toliko je / veran bio / da se Mića / uplašio / paje stao u pomoć da viče. // Ne valja kad slike / isuviše liče" — ili: "Pamti ovu mudrost, sine" / Som somčetu veli svom. / "Samo ko istinski zine / Može biti pravi som" ("Som") — osvedočuje se kao domišljat improvizator blizak shvatanju i raspoloženju mladih, i kao autor dostojan imena modernog umetnika.

Iz dočarane radnje i iznenadnih obrta, neobičnih prizora i scena, izvire dobroćudni humor, bez ironije i pakosti. Stihovi briljantne versifikacije i ljupke jednostavnosti, raspevani kao kladenci, nose melodiju vedrih i sonantnih akorda.

"U prvim pesničkim zbirkama Gvida Tartalje (Carstvo male Srmene, Čobanska frula, Veseli drugovi, Školjke, Mlado drvo) nema izrazite individualne oznake. Ove pesme više podsećaju na podražavanje starije poezije za decu čiji domeni, osim Zmaja, nisu visoki. Tek tu i tamo, vrcnula bi po koja iskra budućeg pesnika Vesele zoologije ili Gusarskih družina; u toj poeziji Tartalja je i pesnik tipičnih motiva; on peva o najtrivijalnijim temama detinjstva i deteta: cilj mu je uglavnom da pouči i zabavi" (Marjanović, 2001: 86).

Poema "Gusarska družina", originalna po ideji, pogođenog kolorita i jezika, možda je jedno od Tartaljinih najboljih i najuspešnijih ostvarenja. U humorističko-satirično, parodično-sarkastično intoniranoj poeziji, gde humor apsurda doseže do bezazlenog smeha, ismevaju se gusari jedrenjaka "Silna bura". Kroz njihove slabosti, kukavičluk, strah, podvaljivanje, lenstvovanje i druge poroke, daje se na volju i duhu mladih, žednih avantura, slobode i smeha, ali se nudi i šansa prepoznavanja svojih nastranosti.

Znatne literarne vrednosti je zbirka maštovitih situacija Dedin šešir i vetar. Počev od naslovne pesme, čitaoca zabavljaju komične zgode čiji je akter deda, pravcati vragolan, veliko i bezazleno dete. Sam šešir je, takođe, nestaško.

"Tartalja se zanimao i kritičko-teorijskom stranom pesničkih dela, ali svoje poetološke postavke o estetskoj fizionomiji nije dosledno realizovao u svom umetničkom opusu: poučnost, u izvesnoj meri, sputava i njegov pesnički uzlet; on retko stihom nešto ne objasni ili lako poduči. Ljudsko saznanje je, proističe iz autorovog dela, dublje i punije, ukolikoje potkrepljeno estetskim percepcijama" (Zorić, Milinković, 2002: 67).

Graditelj vragolastih likova, gusara i levanata, u godinama posle rata, sastavljao je pesme i priče o školi, vaspitanju, izgradnji ratom opustošene zemlje i o drugim društvenim temama. Uopšte uzev, ta, ne samo Tartaljina, socijalno angažovana, realistička beletristika školskog tipa, koja od male dece stvara male ljude neizrazita je i bezbojna. Akomodiranje zahtevima trenutka, nije se, srećom, trajnije odrazilo na poetsku strukturu njegovog dela. Pouka ovde, i kad je šire posejana, nije suvoparna, niti uslovljena popularisanjem školskih znanja; ne deluje zamorno i neumesno. Pesnikova ideja nije bez dubljeg izvorišta i specifičnog okruženja koje je dijalektički negira.

Izmigoljmvši se ispod Zmajevog šinjela, Tartalja se svrstao među preteče moderne književne reči. Kao uman i senzualan stvaralac, podsticajno je delovao na pesnike svoga vremena. Njegovo delo jednostavnog izraza, lepih i bistrih pesama, čiste rime i poletne metrike (D. Radović), obrazac je sklada između tradicionalnog i modernog pevanja. U razvojnoj liniji dečje literature, njegova poezija, nežnih i razdraganih stihova, predstavlja značajnu kariku između Zmaja i D. Maksimović.

Uprkos poetskim vetrokazima i razbokorenijem rastu književnosti 50—60-ih godina, i pomeranjima koja se dešavaju u sadržini i novoj formi, autor Dedinog šešira ostaje dosledan vlastitoj stvaralačkoj metodi. Sa smislom za izbor privlačnih motiva, za slikovit i melodičan izraz, dočarao je svet blizak deci ne izneverivši pravila vlastitog koda. Pevao je, kao onaj njegov cvrčak, starinskim zvukom, bez uočljivih metamorfoza i egzibicionizma koji su, očigledno, u poeziji uzimali sve više maha. Stalna obnova i postojana osnova konstanta je njegove poezije. Postranice od avangardnih poetičkih strujanja i modernizma po svaku cenu, Tartalja je potvrdio vlastite ekspresivne i poetske vrednosti i održao se do kraja kao pesnik autentičnog šarma i jedinstvene draži.

Zbirka Prve trešnje deluje kao san ili kao najlepši dar koji se duhovno može pokloniti najmlađem detetu. Sva od ljupke iskrenosti ona ispoveda dete u prvim danima života: pesme su ispevane u prvom licu ali i trećem; u njima proleće i ljubičice, laste i ptice, more i talasi, pa onda: saonice, bake i deke, nalaze mesto i dopiru kao prolećni vetar do dečjeg uha. Tartalja je, po mišljenju Tihomira Prodanovića, ovde "originalan po zamisli, izrazu i elementima ritma"; njegova neposrednost obrade i svestrano približavanje dečjoj psihi izražavaju vredne kvalitete knjižice. (Navod prema: Marjanović, 2001: 87)" I, mada upućene najmlađim čitaocima pesme donose pored vedrine i razigranosti još i čist humor; on je, po našem mišljenju, najuočljiviji u pesmama: Prve trešnje, Postelja za zeku, Na moru, Maramica i drugim. Sa osećanjem dečjeg mentaliteta i onih tananih strujanja njegove psihe, pesnik je umeo da dijalogizira sa njim, ispovedajući misli i osećanja, sav mir i nemir podsvesti. Evo jednog primera (Primer preuzet iz: Marjanović, 2001: 87):

"Molim, mama, maramicu
Da obrišem nos.
Dobio sam kijavicu
jer sam iš'o bos.
 
Mamice, Požuri:
Iz nosa mi curi".
     (Maramica)

— u kojoj je situacija stvarnosti verodostojno reprodukovana i tako našla adekvatan i duhovit izraz.

U stvaralaštvu Gvida Tartalje za decu vidno mesto zauzima njegova poezija iz zbirke Vesela zoologija. U želji da okarakteriše bezbroj domaćih i šumskih životinja, pevao je o raznorodnim osobinama životinjskog sveta, ističući za svaku od njih ponešto što je tipično. Već u prologu zbirke piše: "U ovoj knjižici životinje nisu raspoređe ni po kakvom redu. Ovo nije udžbenčk, ovo je vesela zoologija".

Zbirka Vesela zoologija sadrži oko osamdeset pesama. U njoj je do kraja iskorišćeno prostrano motivsko polje, ljupkih i simpatičnih karikatura u stihu: to su šaljive slike o životinjskom carstvu u kome kit guta ceo razred; zec je najbrža životinja na svetu, majmun je sveznajući; a gavran se, opet, žali na ukus čovečiji, što njegove pesme ne snimaju "za gra... gra-gra... gramofonske ploče". Sa ovom zbirkom Tartalja je izrazio vanredan smisao za karakterizaciju životinjskog sveta čije je osobine najčešće humorno opservirao. Doduše, iako je u pesmama, donekle, ugrožena dečja mašta obiljem životnih činjenica, pesnik je njome nadoknadio dečja saznanja o temama koje ga zaokupljaju. Pa ipak, epilozi Tartaljinih pesama ostavljaju prijatan utisak: oni napominju na dečji život, na reči koje se upućuju najmlađima...

Predrag Spasojević
 
Više o pesničkim zbirkama Gvida Tartalje na blogu: P. Spasojević

Napomena:
Prva knjiga za decu, Začarani krug, objavljena je 1924. i zadnja, Prvi let, 1973. godine. (Dušan Radović: "Antoligija srpske poezije za decu", str. 250

[Angelina]

**




GVIDO TARTALJA

U vreme mog detinjstva, u Splitu, na moru, dok su se drugi dečaci igrali drvenim puškama i drvenim sabljama, moja braća i ja igrali smo se ponekad pravim starinskim turskim kuburama-kremenjačama i jataganima, jer je takvog oružja bilo u našoj kući u izobilju.

A bilo ga je zato što su mnogi moji preci, splitski građani, o kojima su sačuvani podaci još iz prve polovine XV veka, bili istaknuti ratnici u borbama dalmatinskog življa protiv Turaka, kod Klisa i drugde. Tog oružja imamo u svom stanu još i danas, kako moji rođaci, tako i ja.

Split je za mog detinjstva bio grad od dvadeset hiljada žitelja, to jest sa svega jednom petinom svog današnjeg stanovništva, ali je i onda bio najveći grad u Dalmaciji, sa vrlo razvijenom trgovačkom lukom.

Kad govorim o svom ranom detinjstvu, moram napomenuti da je moj otac više godina službovao izvan Splita, pa se desilo da se od nas četvorice braće "čistokrvnih Splićana", sraslih sa starim Dioklecijanovim gradom i poreklom i svojim detinjstvom, nijedan nije rodio u Splitu.

Tako sam ja ugledao svet u Zagrebu, 1899. godine, ali u nekim mojim ispravama stoji da sam rođen u Splitu, možda iz razloga što sam na pitanje "odakle sam" uvek odgovarao "iz Splita", sem kad sam morao izričito da kažem ili napišem svoje "mesto rođenja". (Koliko je moja porodica vezana za Split, mogao bi da pokaže i zanimljiv slučaj koji mi se desio pre mnogo godina, kad je jedno pismo upućeno meni iz Zagreba, bez oznake mesta na kovertu, stiglo mojima u Split, odakle su mi ga poslali u Beograd, gde sam bio na studijama.)

Moj otac se vratio sa službom u Split kad sam ja imao tri godine, pa se još i sad sećam da su me neki njegovi poznanici u ono vreme, a i kasnije, zvali "kajkavac", jer sam onda govorio onako kako sam naučio u Zagrebu, gde se tada mnogo više govorilo kajkavskim nego štokavskim narečjem.

Naravno, nismo se mi kao deca igrali samo starinskim oružjem i jedino u kući. Dobar deo godine provodili smo u igrama na morskoj obali, na moru. I moja braća i ja bili smo dobri plivači, kao i svi naši vršnjaci, pa smo se često znali otisnuti sa splitskih Bačvica daleko na pučinu, u susret malim brodovima koji su krstarili između Splita i obližnjih mesta uz obalu i na otocima. Onda su u naše primorske luke samo u izuzetnim slučajevima pristizale prekookeanske lađe, pa i ajkule, njihove česte pratilje, nisu zalazile u naše vode, tako da nije trebalo biti naročito hrabar da bi se otisnulo daleko od obale.

Među plivačima ja sam se posebno isticao svojom sposobnošću da ronim duže od ostalih. Zato, kad je trebalo izvaditi iz mora ispušten ključ ili neki drugi predmet, unapred se znalo da ću najverovatnije ja biti taj koji će ga izneti sa morskog dna. I kad smo se takmičili u ronjenju, obično sam ja pobeđivao.

Ali jednog dana umalo tu svoju strast nisam platio glavom. Zaronio sam ispod ondašnjeg drvenog kupatila na Bačvicama, koje je ležalo na balvanima i buradima učvršćenim lancima, pa sam zapao između ograde i nekih balvana i jedva sam uspeo da se kroz podvodni lavirint od buradi probijem živ i zdrav na površinu. Moji drugovi su se bili uplašili da sam možda nastradao i, kad sam poslednjim ostacima snage izronio iz vode, saleteli su me, srećni i razdragani, sa svih strana, pitanjima kako sam se izvukao.

Kad je reč o meni i mojoj braći, hoću da kažem i to da sam u svojim pesmama za decu više puta pomenuo svog "brata blizanca", štaviše, jedna od mojih novijih knjiga za decu nosi naslov "Moj brat blizanac i ja", mada nisam blizanac ni s jednim od moje braće. Pojmom "blizanac" želeo sam da istaknem prisnost, povezanost i slogu koja je vladala među nama.

Još kao osnovac počeo sam da se "bavim pisanjem". Sastavljao sam neke male pesme i pričice i imao sam svoj sopstveni mali list "za domaću upotrebu", za koji smo pisali tekstove ja i, ponekad, moja sestra od strica, dok su ilustracije bile sve od mog brata Marina, koji je već tada pokazivao prve znake slikarskog talenta.

Kad sam navršio četrnaest godina, dobio sam na poklon jedan mali fotografski aparat i strasno se dao na snimanje, sa intimnom željom da postanem foto-reporter, sve dok mi se jednog dana nije desila krupna nezgoda zbog koje sam za neko vreme prestao da slikam i da se zanosim svojim snovima.

Uoči prvog svetskog rata vajarski radovi Ivana Meštrovića, našeg proslavljenog vajara, dopremljeni su u Split, u zgradu splitskog kazališta, gde se spremala izložba njegovih skulptura. Ključ od prostorija, s obzirom na vrednost radova izloženih u njima, predat je Meštrovićevom prijatelju, istaknutom slikaru Emanuelu Vidoviću.

Zanet svojim snovima o foto-reporterstvu, pomislio sam da je to živa zgoda da snimim nekoliko važnijih Meštrovićevih radova, pa da te slike, sa malo propratnog teksta, koji sam već unapred sročio, pošaljem jednom ilustrovanom listu. Dogovorio sam se sa Vidovićevim sinom, i jedno poslepodne stadosmo se nas dvojica, kao kakvi zaverenici, šunjati po velikim pozorišnim holovima u kojima je, onako pustim, odjekivalo kao u kakvoj katedrali. Prostorije su bile zakrčene raspakovanim sanducima, pokraj kojih su se čas belasale (od gipsa) čas crnele (od bronze) skulpture našeg majstora-vajara. Oko sanduka i oko statua ležale su razbacane sargije u koje su bile ranije umotane pojedine figure.

Do katastrofe je došlo pre nego što bi iko i pomislio.

— Najpre ćemo ovo — rekao sam kad sam ugledao umetnikov autoportret. — Samo da mu nađemo pravo mesto, pravi ugao svetlosti.

Onda sam to poprsje uzeo svečano u naručje, učinio dva koraka, sav oduševljen, zamišljajući već uspelu sliku i njenu reprodukciju u ilustrovanom listu sa mojim prigodnim tekstom, kad sam se iznenada spotakao o sargiju, i pre nego što bi okom trepnuo, Meštrovićevo poprsje se našlo na podu, razlupano u nekoliko komada. Na glavi nije bilo — nosa...

Sve se to desilo kao u magnovenju. Kako sam se osećao u tom trenutku, dok sam ustajao i trljao kolena rukama, mislim da ne treba da vam pričam.

Nikad neću zaboraviti pribranost mog druga, koji je odmah načinio plan kako da se izvučemo iz neprilike: sutra će on zamoliti splitskog vajara Mirkovića da zalepi komade gipsane statue kako najbolje zna i ume, a posle će već biti lako...

Tako je i učinjeno. Mirković je statuu majstorski zakrpio, i sve se lepo završilo. Nikada više nije bilo reči o ovom slučaju. Međutim, meni nikad više nije padalo na pamet da fotografišem bilo čije vajarske radove.

Posle mnogo godina, kad sam se i lično upoznao sa Meštrovićem, često sam se pitao da li on zna da je njegov "Autoportre" mojom krivicom cele jedne noći bio — bez nosa.

Nekoliko dana posle onog mog ronjenja koje umalo nisam platio glavom doživeo sam u moru još jednu nesvakidašnju zgodu. I opet zamalo što se nisam udavio, ovoga puta bez imalo svoje krivice.

Dve strankinje, Austrijanke, majka i kći zabavljale su se u plićaku na Bačvicama, kad su odjednom obe upale u duboku vodu i, nevešte plivanju, počele uz vrisak da se dave. Zatekavši se u njihovoj blizini, priskočio sam im u pomoć i stao ih izvlačiti. One, međutim, neumešne u vodi, ščepale su me obe u isti mah za vrat i počele me tako grčevito stezati da umalo nisam stradao s njima. Uspeo sam nekako da se oduprem nogama o dno i da ih izguram u plićak. Bile su se nagutale morske vode i jedva disale, premrle od straha. Video sam ih posle nekoliko puta u gradu i uvek su me oslovljavale rečima "unser Retter", što na nemačkom znači "naš spasilac".

Posle položene mature, u vreme prvog svetskog rata, počeo sam sarađivati u raznim listovima i verujem da se nakupilo blizu dve stotine raznih listova i časopisa u kojima sam odonda do danas sarađivao.

Mnoge svoje radove iz tih listova i časopisa preneo sam posle u svoja izdanja za odrasle i za decu. Kako je toga bilo mnogo, to prenošenje trajalo je gotovo pola veka, i nije nikakvo čudo što se dosad nakupilo preko trideset mojih knjiga i knjižica za velike i male čitaoce.

Za decu sam počeo pisati tek pošto sam objavio nekoliko zbirki za odrasle. Do toga je došlo tako što sam kao mladić u Beogradu stanovao kod najstarijeg brata, pa sam, uspavljujući često uveče njegovu kćerćicu, izmišljao stalno za nju nove priče.

Tako sam jednom počeo priču o devojčici koja je jednog jutra našla pred svojom kapijom mrtvu pticu, uzela je, raširila joj krila i zamahnula njome, a uveče, kad je utonula u san, ugledala je pred sobom tu istu pticu, sada živu, i odletela s njom u daleki ptičji grad. To pričanje bilo je koren mojoj prvoj knjizi za decu, koju sam uskoro posle toga napisao i kojoj sam dao naslov, "Srmena u gradu ptica". Knjiga je izašla sa mnogo crteža mog brata Marina.

Za ovom su sledile druge moje knjige pesama, priča i malih scena za dečje priredbe. Međutim, poslednje moje zbirke za decu za mene su i najznačajnije. Tu spadaju: "Vesela zoologija", u kojoj sam dao neku vrstu karikatura u stihu velikog broja domaćih i divljih životinja, prikazavši na šaljiv način njihove fizičke i druge osobine; zatim "Dedin šešir i vetar", sa zgodama i nezgodama jednog šešira koji:

čim se vetar javi,
već nije na glavi.

te u ortakluku sa vetrom izvodi razne vragolije; onda "Gusarska družina", gde sam prikazao mnoge negativne osobine članova jedne gusarske družine i time gusare skinuo sa postolja heroja i napravio od njih obične dembelane, pijanice, neznalice i hvalisavce; i najzad "Od oblaka do maslačka", u kojoj sam dao najveći broj pesama sa motivima iz prirode.

Objavio sam, davno, i jednu malu knjigu članaka iz dečje književnosti, u kojima sam pisao o prvim susretima deteta sa čarolijom slova, zatim o Nušiću povodom njegove knjige za decu "Hajduci", naglašavajući kako se često granični kamen između humorističke književnosti i književnosti za decu pomera čas amo čas tamo, onda o hrvatskoj spisateljici Ivani Brlić-Mažuranić čije su "Priče iz davnina" prevođene u raznim zemljama, itd.

Za vreme dugogodišnje književne delatnosti upoznao sam se sa mnogim našim istaknutim piscima iz tadašnje starije generacije, kao što su Ivo Ćipiko, Vladimir Nazor, Branislav Nušić, Ivo Vojnović, Jaša Prodanović, Jovan Dučić (koji je napisao srdačan predgovor za moju zbirku "Lirika", Milan Begović i drugi. Što se tiče pisaca mojih godina ili nešto starijih, u svojoj biblioteci, kao prave dragocenosti, čuvam knjige koje su mi sa prijateljskim posvetama poklonili pesnici i pripovedači Rastko Petrović, Branimir Ćosić, Rade Drainac, Tin Ujeveć, Sibe Miličević — da pomenem samo neke od onih koji nisu više među živima, a s kojima me vezuju mnoge drage i nezaboravne uspomene.

Dok pišem ove redove o sebi i svojim drugovima iz mladih dana, na mom stolu leži kao podsetnik i kao opomena pismo koje sam upravo dobio: u njemu me neki od njih pozivaju da u septembru ove, 1966. godine dođem u Split na proslavu pedesetogodišnjice naše mature.

Dečji pisci o sebi, 1966

[postavljeno 24.04.2010]

[Angelina]

**
Stihovi Gvido Tartalja


PISMA

Krstare pisma po svetu ko ptice po nebu:
bela su, plava su, na nekima je crni rub —
donose vesti o kući, o novcu, o hlebu
i o smarti koja znači opet prelomljen stub.

Susreću se pisma na dugakom poštanskom stolu
pod škiljavom zimskom sijalicom u prvi mrak,
govore o suši, o bolesti, o prodatom volu —
a ljudi na zavoje udaraju žig i znak.

Putuju pisma, žigovi, znakovi i slova;
u njima su ljudi i stvari dobile pravi vid.
Reči idu nesputane u podneblja nova
i osvajaju prostor i razbijaju njegov zid.

Pisma su ka svetu otvorena vratanca,
pisma su most nad rekom, pisma su široki drum,
pisma su krila, pisma znače kidanje lanca
koji sputava čovečje srce, čovečji um.

Imaju dah ljudi u sebi i uzbuđenja
i njihove treptaje, njihov miris i dim
i kazuju kako se živi, kako se menja
život čoveka i život njegovih stvari s njim.

Krstare pisma ko ribe kroz vodenu prugu:
na njima su mnogi otisci — hiljadu i jedan prst.
Nose mnoge istorije: i radost i tugu
i kazuju kako ljudi nose sudbinski krst.


DVORIŠTA

Dvorišta ova jesu stalna izložba bede:
ona je tu kod svoje kuće, domaća, ne gost,
Deca ovde rastu, i ljudi i žene sede,
a gladni psi u noć snevaju oglodanu kost.

I ljudi o mrtve stvari, i stvari o ljude
oslanjaju se kao i bršljan o kućni zid.
Ovde se u svima uvek iste misli bude
i one se razbijaju o istu tvrdu hrid.

Sve se tu iznosi: prljave posteljne stvari,
da se vetre, da ih obaspe topal sunčev krug,
drveni i gvozdeni predmeti trošni, stari
i okrugao sto, taj dobri porodični drug.

Pere se sve, premazuje već od ranog jutra
i dovodi koliko toliko u stari red
i po zalasku sunca vraća se sve unutra
pre no što se ukaže drugi krug na nebu, bled.

Dvorišta imaju svoj rečnik, miris, boju,
svoje zvukove, svoje senke, svoju noć, svoj dan
i istu dronjavu, bosonogu decu svoju,
kojoj je kosa čupava i mekana ko lan.

Živi se o nit — između ulice i stana
gde sve postaje jedno, srodno: stvar i živi stvor
i gde se svako veče na konac prošlih dana
nadovezuje još po jedan nerazdrešiv čvor.


BALADA O DŽEPNOM SATU

Na tezgi starinara on sada nije drugo
već mrtva stvar: običan polovan džepni sat,
a bio je nečiji pratilac dugo, dugo.

Bio je svedok živih snova, želja i htenja
taj metalni i stakleni uznemireni krug
i sudbonosnih stalnih životnih zadocnjenja
pratilac u stopu, veran prijatelj i drug.

Sav uz nečiji život pripijen usko, usko
sad u prsniku, sada kraj uzglavlja pod mrak —
njegov je kucaj pratio kucanje ljudsko
kao odjek, sa svojim jednoličnim tik-tak.

I usamljene klupe i radosti na travi,
nemire i drhtaje i svaki zvuk i glas
i probdevene noći i snevanja na javi
beležio je veran, stalno čas po čas:

i sva jurenja kroz stvarnost u nova poglavlja
i nevolje mnoge, na desetke i više i sto
i vraćanja u noć kad se sat ostavlja
mrzovoljno, tromo na mali noćni sto.

Kao otkinut silom sa nečijih nedara,
do juče tako čvrsto pripijen uz njih,
danas leži ovde na tezgi starinara
kao mrtva stvar, nepomičan i tih.

[postavljeno 24.04.2010]

[Angelina]

**
Stihovi Gvido Tartalja


PORODIČNA TRAGEDIJA

Pred nekih dvaest godina
u jednoj maloj sobici
u prljavom predgrađu
majka je čedo nijala
ljubila ga, ljubila svega
usne uz usne pripijala
čudne mu reči tepala
 
— Da budeš bolji od njega...
 
Otac se dotle opijao
i pijan konje terao —
 
Mladić je sada na robiji,
u svojoj mračnoj ćeliji
sniva svoj krvavi san,
na dasci teškoj drvenoj
sav se uza zid priljubio
— na grudima bolestan. —
 
Mladić je prošle godine
pijanog oca ubio
u jedan proletnji dan.

Stihovi objavljeni u šabačkom časopisu "Književni polet", 1 februar 1929.

[Angelina]

**
Stihovi Gvido Tartalja


VUKOV "RJEČNIK"

Teče kroz Rječnik, kroz njegove strane
ko reka
ljubav za grudu daleku.
proleća njena i jeseni rane,
za ravna polja,
za šumu, za reku.

Za ljude s dola, za ljude gorštake,
slavne junake iz pesme,
hajduke,
ljude sa srpom, sa kosom,
težake,
i ljude s maljem,
žuljevite ruke.

Za naravi i za stara predanja,
nošnju, ječermu i srebrnu toku,
kolibe male
od pruća i granja
i gorde ate,
za vrance, za stoku.

I osećanje natapa i plavi
reči
ko reka oranicu dragu.
Ko letnja kiša poljani i travi
rečima nosi svežinu i snagu.

Protiče reka. I reči ožive
narodske, krepke,
i domaće, naše,
oštre ko kosa sa jesenjske njive,
meke ko glasi sa frule, sa paše ...

Reči zasvstle ko plamen svstiljke
i osveže nas, i bude i nose.
U času bune, zaprašte ko diljke;
sjajne ko munje,
reči prkose.

Blage i dobre i melem na ranu.
čvrste i teške, s težinom međaša,
nižu se reči
K'o crte na dlanu,
i žive s nama
i svaka je naša.


ISKUŠENJE

Možda mi se sve to samo tako čini,
možda je sve tlapnja u mrtvome duhu!
Što ako je lažan sjaj u mesečini
i zvuk pozdravljenja tek obmana sluhu?
Što ako je laž u oku i u uhu?
Možda sam već davno nestao u tmini
jedne mrane noći u lošem vazduhu
ili, ko zna, negde u morskoj dubini?
Šta ako me nema ovde više živa;
ako nikad život ne beše u meni?
Što ako je lažna krv i lažna mašta?
Što ako sam tužni sin mrtvorođeni
pokojnice grešne što pobožno sniva
jedan bolji život u cvetanju bašta?

[Angelina]

**

GVIDO TARTALJA: LIRIKA

Znam šta hoćete da kažete: da je veoma teško reći svoju reč o pesniku koji počinje; i da je mlad pisac ne samo talenat koji korača, nego, kao što se reklo, i sam put koji putuje. Ali što nije moguće reći o novom pesniku kao konačno, to je moguće reći o njegovoj prvoj i svakoj drugoj knjizi, jer je svaka od njih jedno biće za sebe, sve dok se iz njih ne izdvoji talenat piščev potpuno definisan, i [dokle] se ne govori o jednoj knjizi, nego o jednom čoveku.

Uostalom, nemamo u tom pogledu nikakvih neprilika s pesnikom Tartaljom. Već s prvom knjigom, čak s prvom pesmom, izlazi na sredu sam čovek i to potpuno gotov. Meni se čini da je nemoguće videti šta dolazi posle ovog kao nešto što treba da pokaže ovog pesnika u daljem njegovom razvijanju. To je i dobro i rđavo. Cela knjiga pokazuje jednog precoce koji je prerano sve osetio možda i proživeo, i koji u mudrosti doskače starijima od sebe. Zato mi se čini da znam potpuno šta je on već sada, ali ne vidim da li ima još što da dođe. Uostalom, to nije ni potrebno.
 
Tartalja je lirski talenat više vrste. Osetljivost skoro bolesna za stvari u prirodi, puno smisla o tragičnosti živih u velikoj komediji života ("Careva avlija", "Kolo", "Vojnička pratnja", "Cirkus".) Vanredno sensibilan pesnik o ljubavi, istina onaj koji više zna o ljubavi nego o ženi, koji više čezne nego pati, koji ljubeći više gleda u nebo nego u ženu, ali pesnik svom dušom zaljubljen, rođen zaljubljen. Čovek koji je čim je oči otvorio viknuo: kako su čudne stvari oko mene! I kako je lepa žena!...
 
Tako omađijan, on govori i sad, rečima vanredno lepim, figurama potpuno svežim i sočnim, jednim govorom visoko čednim, često i visokim. Jedno urođeno gospodstvo brani ga da se ikad posluži sredstvima sadašnjih evropskih modernista nedostojnim poštena umetnika i unižavajućim za prosvećena čitaoca.
 
Neću da mu pravim nepravdu da po načinu pisanja (ne slikanja ni osećanja) sliči Polu Foru; ni Uitmenu, idolu često polupismenih. Po čistoti izraza i prirodnosti, on se diže do visine poezije primitivnih, i do njene naivnosti; po toploti, do naše nedokučne narodne romance; po blagosti i dobroti, do pesništva Tagorina. (Ovo poslednje po svojoj suptilnoj i čednoj prirodi, a nešto malo i čitanjem; vidi "Intima".) Ima u ponavljanjima mesta i reči, čak i načinu osećanja i pisanja, nečeg i biblijskog.
 
Za slobodu stihovanja, ne prebacujem. Svojom strogošću, stih i rima smetali bi ovom finom tepanju, gde je puno sračunato na ponavljanje pojedinih reči, na predisanja na pojedinim mestima i izrazima, na efekte koji se lakše postižu u koliko se više ide ka prozi.
 
U vreme u koje izlaze pesme Gvida Tartalje, bilo je preko potrebno jedno ovakvo iznenađenje.

Iz Predgovora

Jovan Dučić, Beograd, decembra 1922.

[Angelina]

*

GVIDO TARTALJA — SPONA IZMEĐU DVA RATA


Konkretno, realistično, šaljivo, zapamtljivo
Gvido Tartalja — spona između dva rata

Osobenost tona i izražajna lakoća


Na hronološkoj liniji stvaralaštva za decu od Dositeja, preko Luke Milovanova, Timotija Ilića, Jovana Sundečića, Jovana Subotića, Đorđa Natoševića, Đorđa Rajkovića, Petra Despotovića, zatim Jovana Jovanovića Zmaja, Ljubomira Nenadovića, Stevana V. Popovića, Jovana Grčića Milenka, Jovana Maksimovića, Dušana Đurića, Vojislava J. Ilića, Milete Jakšića, Svetozara Ćorovića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Radoja Domanovića, Stevana Sremca, Milorada J. Mitrovića, Stevana Okanovića, Veljka Petrovića, Darinke Ćosić, Milice Janković, Mihaila Sretenovića, Danice Bandić, vrednosna strelica odlučuje da se zaustavi na zaboravljenom Gvidu Tartalji i mi ćemo nastojati da opravdamo taj njen hir.

"Živa spona u razdoblju između dva rata" (Borislav Pavić), srpski pesnik za decu Gvido Tartalja (1899—1984), rođeni Splićanin, svojim posvećenim radom (preko 20 zbirki), prepoznatljivim poetskim potpisom, prisustvom u pretškolskoj i školskoj pesnarici, uspelim pesmama koje su neretko i horski obrađivane, zaslužuje da za trenutak zastanemo. Tartalji je spočitavano podražavanje Zmajevoj poeziji i za prvi krug njegovih zbirki, koje pripadaju vremenu do 2. svetskog rata, to verovatno i stoji. Prve pesničke zbirke Carstvo male Srmene, Čobanska frula, Veseli drugovi, Mlado drvo obiluju tipičnim motivima žanra, naglašenom poukom i zabavnom notom. Tu je i zmajjovinski osmerac sa rimom koja kadšto šepa. Tematsko polje prvih zbirki govori o idiličnom svetu detinjstva, poseduje veliku raznovrsnost motiva ali i mnogo ponavljanja. U zbirci Čobanska frula pesnik je zaokupljen motivima prirode. Preovladava seoski štimung cveća, ovaca, pastira, a rustikalni ambijent upotpunjava roditeljsko maženje i tepanje. I letimičnim pogledom na Tartaljino delo, zapaža se odsustvo apstraktnih romantičarskih motiva. Karakteriše ga stalna naklonost konkretnom i realističkom poimanju sveta koji pesnik želi da podeli sa malim čitaocem. U posleratnoj zbirci Naše more Tartalja glorifikuje tekovine NOB-a, metaforički slaveći more, njegovu snagu i ljude, a opet zameriće mu se da motiv borbe nije dovoljno naglašen (npr. to primećuje Milan Bogdanović). Teoretičar dečje književnosti Voja Marjanović smatra da je u narednim knjigama za decu (Prve trešnje, Kolačići, Vrabac u zabavištu) Tartalja sazreo kao pesnik i da je u ovim pesmama posve svoj. (Kad god odande,/ s komandnog mosta/, deli komande kapetan Kosta,/ a on to čini velikom trubom,/ glas se zaori celom palubom,/ i tad zadršću ljudi i voda/ pa čak i ribe nadomak broda.) Ljupka iskrenost, šarolika i bogata skala dečje osećajnosti, uspeli dijalozi deteta sa svetom, originalne zamisli, neposrednost obrade, čist humor, krase njegove stihove. (Zašto magla pada? To pitanje zada učitelj u školi. A Perica moli/ on da odgovori.// Učitelj odobri:/ Magloznanče, zbori! // A Perica sada:/ Magla zato pada/ preko šuma, reka,/ njiva, senokosa / da pobegne zeka/ lovcu ispred nosa...) U zbirci Kolačići prvi put se javljaju pesme o dedi i šeširu, a zatim pesme o Miši koje će pesnik kasnije uobličiti u cikluse i stvoriti čitave knjige. Avantura u ovim pesmama čini osnovni sadržaj. U stvaralaštvu Gvida Tartalje vidno mesto zauzima zbirka Vesela Zoologija koja sadrži oko 80 pesama. To su simpatične karikature u stihu o raznorodnim osobinama egzemplara iz životinjskog carstva: kit guta ceo razred, majmun sve zna, som naučava svog somića. (Jedna mala/ šumska zverka velika je/ kaćiperka. // Najživlja je/ u svom svetu/ k'o da igra u baletu. // Zlo ne čini/ nikad nikom./ Samo čezne/ za lešnikom.) U zbirci Šetnja fabula je izbačena u prvi plan i za nju je pesnik pokazao poseban smisao. Takođe, sve pesme iz ciklusa Dedin šešir i vetar narativno su konstruisane. Deda zapada u sijaset neprilika zbog šešira, gubi ga na ulici, u parku, kraj reke. Vetar se šegači sa dedom, a šešir je vragolan koji on ne uspeva da uhvati. Ne mogu se ne pomenuti ni brojne (njih oko 400) pesme o Miši. Miša — savremeno dete je naziv ciklusa Tartaljinih pesama o jednom radoznalom obešenjaku, koji je na momente dobro vaspitan i trezven pozitivni lik i na koga bi se u svakom slučaju trebalo ugledati. Posebno mesto u ovom opusu zauzima ciklus pesama Gusarska družina, pustolovna mapa inventivnih pesničkih motiva. Jedrenjak 'Silna bura' napred gura od Splita do Singapura i do Južnog pola. Komandant gusarske družine je Besna Štuka, smeo vođa gusarskih krijumčara, dembelana, proždrljivih, pijanih ili lenjih. Diskretno vaspitna, priča o družini prožeta je suptilnom alegorijom različitih vrlina i mana društva, a 'eseteski štimung nadvisuje savet i pouku' (Voja Marjanović). Napokon, ovo društvance je smešna skupina durljive dečurlije, kakve je uvek bilo i biće je.

Desetine pesama Tartalja je napisao samo o petlovima, kokoškama, kvočkama i pilićima, bakama koje se bude na svoje netačne žive budilnike, kucama i macama, i svaka od tih pesama ima uporište u živoj stvarnosti od koje pesnik polazi, u nekom detalju iz života, koji je njegovo suštinsko inspirativno vrelo. (Dobio je Nikolica/ drvena kolica. / E, al' ko će vući kola?/ Ko će? Ko će nego Lola! /I sad Lola/ vuče kola/ vuče Lola ceo dan./ Jadna vuče/ i sve misli/, izgleda joj san:/ upregao Nikolica,/ pa uživa on.// Eto, vidiš, sve do juče/ do juče je bila kuče,/ a sada je - konj.) Ova jednostavnost odlikuje velikog Tartaljinog prethodnika Zmaja, kao i detalj i smisao za poentu. Nostalgijom je prožeta neobična pesma Sam na svetu (Poslednji list/ bakarno žut/ na drvetu. // Tako izdvojen, / on je sam, / potpuno sam / na svetu. // I ko zna / da li mu ne dođe / i samom žao / što nije / s drugim lišćem/ zajedno/ na tlo pao?) Kritikovan da je povukao Zmajev manir, Tartalja kao da je dao odgovor autopoetičnom pesmom o starom crvčku (Kada stari cvrčak/ zategne gitaru/ pa otpeva pesmu/ onu svoju, staru,/ slušaoci mladi / koji njega čuju / stanu da se bune / i da negoduju / što on svoju pesmu / lepu ali staru / još jednako drži/ na repertoaru. // A on opet misli:/ što bih drugu koju?/ Bolje je da pevam/ staru ali svoju.)

Spomenimo i nekoliko Tartaljinih priča za decu: Susedi, Vodeničar i skitnica, Tri drveta, Junak dana, Prsti.

Pored par zbirki pesama za odrasle, Tartalja je za decu objavio sledeće pesničke knjige:

Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Veseli drugovi (1934), Čobanska frula (1935), Mlado drvo (1936), Mali glumci (1938), Naša pozornica (1941), Varjača, carev doglavnik (1938), Oživela crtanka (1946), Šta meseci pričaju (1947), Naše more (1948), Dečji prijatelji (1953), Prve trešnje (1954), Zagonetke (1955), Kolačići (1957), Vesela zoologija (1957), Vrabac u zabavištu (1958), U šetnji (1959), Dedin šešir i vetar (1960), Gusarska družina (1964), Moj blizanac i ja (1964), Od oblaka do maslačka (1965), Koliko je težak san (1966). Manja knjiga članaka Dečija književnost izašla je 1940.

Prikazuje: Ljiljana Ćuk

[Angelina]

**
Poezija za decu Gvido Tartalja
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU | Priredio Dušan Radović


MIŠO, MIŠO

Sada juriš, Mišo, Mišo,
plovke i kokoške,
a znamo te kad si išo
još četvoronoške. . .
 
Već se penješ, Mišo, Mišo,
na trešnje, na kruške,
a znamo te kad si išo
samo potrbuške. . .


KOD FRIZERA
 
Za koga su
muke veće
kad se šiša
mali Pera:
da l' za Peru
što to neće
pa se mršti,
pa se ne da,
il' su veće
za frizera
što se šeće
oko Pere
il' za mamu
što to gleda?


TELEFON

— Gle, stala je
mala ptica
usred sjajnih
tankih žica,
tu na stubu
ispred kuće.

Uzmi, mama,
slušalicu,
da slušamo
malu pticu
šta cvrkuće.


LASTE
 
Kad se laste sele
u daleki kraj,
da l' u gnezdu ostaje
ceo nameštaj:
i jastuci i perine
i kolevke dece njine?

I da li će sve to
naći ili neće
kad se opet vrate
amo u proleće?


KEPECI U ZIMU
 
Šta kepeci mali rade
u šumama usred zime?
Bave li se makar čime
sebi vreme da prekrate?
 
Od snega li sebi grade
kolibice i palate?
 
Iz snega li blago vade?

Ili nešto drugo rade?
Bave li se makar čime?
 
Ili sede cele zime
i češljaju duge brade?


HELIKOPTER LETI
 
Helikopter leti
oko kuće naše.
 
Pilot nas primeti,
pa nam rukom maše.
 
Može još u šali on
da se spusti na balkon,
 
da svrati za kratko
na kafu i slatko.


KITOVA BEBA

Majka čedu tepa:
"Slatki, mali sine",
a on ima devet
metara dužine.

Još mu ona tepa:
"Bebo moja mala",
a ta beba ima
dve hiljade kila.


SOM

— Pamti ovu mudrost, sine, —
som somčetu veli svom
— samo ko istinski zine
može biti pravi som.


GAVRAN
 
Mladi gavran
starom veli: — Oče,
strašan ukus
čovek zbilja ima.
 
Naše pesme
zašto on ne snima za gra . . . gra-gra . . .
gramofonske ploče?


STARI CVRČAK
 
Kada stari cvrčak
zategne gitaru
pa otpeva pesmu
onu svoju, staru,

slušaoci mladi
koji njega čuju
stanu da se bune
i da negoduju

što on svoju pesmu
lepu ali staru
još jednako drži
na repertoaru.
 
A on opet misli:
Što bih drugu koju?
Bolje je da pevam
staru, ali svoju.


ŽUNA
 
Kuca ptica žuna
već u ranu zoru
vrhom svoga kljuna
u drvo, u koru.
 
O da samo ima
pisaću mašinu,
svakoga bi dana
otkucala žuna
vrhom svoga kljuna
bar stotinu strana!


PAUN

Rep mu velik, mozak mali,
pa se možda s pravom
paun svojim repom hvali
a ne svojom glavom.


KAKO KORNJAČE UČE
 
Mala kornjača zaspi
čim u razred dođe.
 
Posle toga
ni minut ne prođe
a druga mala kornjača
zaspi takođe.
 
I treća.
I četvrta.
I za njom peta.
I poslednja, šesta.
 
Za toliko malih kornjača
u razredu ima mesta.

Tako, posle kratkog vremena
svi učenici spavaju
u punoj tišini.
A učiteljica ne zna
šta da čini.
 
Ona je mudra:
zato ništa ne pokušava.
Žmuri neko vreme
a onda
i sama se uspava.

Posle,
kada se svi probude,
čas se završava.

[Angelina]

**
Poezija za decu Gvido Tartalja
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU | Priredio Dušan Radović


JEŽ I JABUKA

Jež našao jabuku.
Sad se pita sam:
 
"Kome da je poklonim?
Kome da je dam?
 
Medved — on je danguba.
Njemu ne — ni gram!

Vuk je stari razbojnik.
Ja ga dobro znam!

Lisica je najgori
životinjski šljam.
 
Jazavac je kradljivac.
I nije ga sram.
 
Ni tvor ne zaslužuje
da mu ma šta dam ..."
 
Jež odluči najposle:
"Poješću je sam!"


MEDVED
 
Što se medved
izležava!
Svak bi reko
da on spava.
Ali da mu
baciš krušku
podigo bi
odmah njušku.


ČIKA SVRAKA I VUK
 
Čika Svraka poljem šeta,
kad odnekud bane vuk,
a on — sasvim goloruk.
 
Al' se pribra te iz zemlje
on iščupa jedan struk,
a to bio beli luk.
 
On ti vuka izdeveta
pa sve jače
i sve više —
jedva stiže
da umakne — jadni vuk.
 
Verovatno da miriše
još i sad — na beli luk.


GUSKE

Jedna guska
rekla drugoj guski
da je guska.

"Jesi: guska.
I ponavljam: guska.

Naljuti se druga guska.
Njoj da jedna guska
kaže da je guska?!

I vikne prvoj: "Gusko!
Zar ti, jedna guska,
da meni kažeš — guska?"

A prva opet: "Jesi!
Baš si guska, guska, guska".

Tako su se raspravljale
sve do noći kasne,
jer guske među sobom
teško se objasne.


DEDIN ŠEŠIR I VETAR

I
U dućanu deda bira
najlepši od svih šešira:
po fazonu i po boji
i da njemu lepo stoji.

— Taj ne valja! Drugi… Treći…
Deda traži šešir veći.
Najzad nađe kakav želi.
— Taj je — bomba! — deda veli.

Ali tek što prekorači
prag — udari vetar jači.
"Bomba" dedi s glave sleti
a ded, zbunjen, viče, preti,

pa se pita zabrinut:
— Hoće l tako svaki put?


II
Vetar dedi baš prkosi,
pa mu opet šešir nosi.

Šešir nosi. šta će? Gde će?
Na trešnju ga vetar meće.

Štap je kratak. Deda stenje.
Na trešnju se teško penje.

Svet se skupi. Svako gleda.
— Kud se penje ovaj deda?

Neko kaže: — Deda hoće
da okusi prvo voće.


III
Izišo je rano deda
pa u nebo dugo gleda.
Ide on u lov.

Al se vetar opet šali,
dedi s glave šešir svali.
A šešir je nov.

Skoči deda. Lice grči.
Za šeširom trči, trči.
I još viče: — Stoj!

Neće šešir da se preda
pa umesto zeca deda
lovi šešir svoj.


IV
Vetar nikad miran nije.
Spazi dedu kako šeta.
Za današnje vragolije
dedin šešir biće — meta.

— Taj ću! — vetar brzo reši.
Razduva se malo jače
i kicoški dedin šešir
začas dedi s glave smače.

Pa ga nosi čak do plaže,
da zaplovi preko vala.
Ded se mršti. Začas kaže:
— Kakva mu je ovo šala!

I obuću već izuva.
Bosonog u vodu stupa.
Neko kaže: — Gle, što duva!
A ded pošo da se kupa!


VI¹

Pod severcem lišće dršće.
Deda šešir steže čvršće
da ne bude vetru plen.
 
Al' se šešir uortači
s vetrom pa je triput jači
i pobegne u taj tren.

I već leti, vija, ekita.
Ko ga vidi, svak se pita
šta će s njim na kraju bit'.
 
Kažu: "Ovo više nije
dedin šešir, ko ranije,
nego dedin — satelit".


VII²

Opet vetar duva,
opet vetar svira.
Na ulici trče
četiri šešira.
 
Dedin je najbrži:
čistinu ne bira.
Ostavlja za sobom
druga tri šešira.
 
Mora biti brži
od drugih šešira,
kada dedin šešir
najviše — trenira.
 
Čim se vetar javi,
već nije na glavi.

¹ i ² Izbor Dušana Radovića

[Angelina]

**
Poezija za decu Gvido Tartalja
ZVEZDANI KOVAČI | pesme za decu — izbor


ZID SVE TRPI

Nekakvi dečaci
(mora da su đaci
bar osnovne škole!)
šarali po zidu
slike i — parole.

Kućni zid je ceo
sad od krede beo.
Perica to vilde
pa je sav "nerviran".
(Zar bi iko mogao
da ostane miran?!)

Na susednom zidu
on ugljenom nažvrlja
bez predaha, žurno:
NE ŠARAJ PO ZIDU!
TO JE NEKULTURNO.


PREPIRKA

Baka kaže: "To je jasno.
Pogledaj mu samo oči".

Al' ni deda još ne susta,
već on kao petlić skoči
i uzvraća gromoglasno:
"A ta usta?!
A taj mladež ispod vrata?"

Tako baka. Tako deda.
Prepiru se pola sata
a ni jedno da se preda.

A zbog čega? Oko čega?
Oko toga, ko i juče,
da li na nju il' na njega
više liči to unuče
iz kolevke što ih gleda
i što već od zore guče.


MOJ STARIJI BRAT

Mnogo sam ponosan
na brata svoga
otorinolaringologa.

Moji drugovi
jezike lome
kada govore
o bratu mome,
to jest o zvanju
brata moga
otorinolaringologa.

Neki od njih imaju brata
učitelja, advokata,
inženjera,
radio-montera,
novinara,
zubnog lekara
i šta znam koga,
al' nemaju brata
otorinolaringologa.

I ponavljam:
otorinolaringologa!




ZVEZDANI KOVAČI
pesme za decu — izbor
knjiga br. 23
G. N. Biblioteka "Žarko Zrenjanin"
Zrenjanin, 1989

[postavljeno 24.04.2010]

[Angelina]

**
Poezija za decu Gvido Tartalja


BAKA

Šije, šije stara baka
sve od jutra pa do mraka.

Šije, šije...
Baš nijedna
baka nije
tako vredna.

Kada konca više nema,
stane baka pa zadrema.


DVE KLUPE

U leto je delio
unuk sa svojim dedom
jednu od klupa
u parku,
pod drvoredom.

Deda je ostao
veran ovoj klupi
i u doba kad su
kestenovi goli.

A unuk s jeseni
u prvi razred stupi
i zameni
klupu ovu
za drugu, novu
— u školi.


HVALISAVI CRTAČI

"Kad ja nacrtam ružu,
samo što ne miriše."

"A ja kad je nacrtam,
doleti odnekud leptir
i stane
da siše."


S ONE STRANE DUGE

Da li je duga
s druge strane
polukruga
njena
jednako šarena
kao i spreda.

Kad porastem,
ja ću pilot biti:
preleteću kopna,
prostranstva okeana
i nebeske predele
plave i bele sve odreda.

A jednoga ću dana
u trupu aviona
proći ispod duge
i videti kako ona
s druge strane izgleda:
da l' ima isto takve
raznobojne pruge
kao i spreda.


STRAŠNA KIŠA

Jedna kap je pala.
Druga kap je pala.
Treća kap je pala,
pa se onda kiša
umorila.
Stala.
I već sunčev zrak
sija kroz oblak.


BREZA I MESEC

Jedna breza
lakosana
tankolista
probudi se
svaki put
kad zracima
svojim bledim
kroz spletove
njenih grana
probije se
i zablista
— mesec žut.
 

"Pesma Gvide Tartalje 'Breza i mesec' sačinjena je od jedne jedine rečenice — poetske slike. Od 22 reči, koliko ima ta rečenica, pesnik je načinio dvanaest stihova, izdvojivši one sintagme koje želi posebno da naglasi. Time ove reči — stihovi dobijaju svoju autonomiju, iako pripadaju istoj rečenici. Pesnik, osim toga, odstupa od uobičajenog načina konstrukcije rečenice. Ta rečenica bi se mogla i ovako napisati: Jedna lakosana, tankolista breza svaki put se probudi kad se žut mesec probije kroz spletove njenih grana i zablista svojim bledim zracima. Međutim, da bi dobio željeni efekat, pesnik stvara jednu sasvim novu, svežu, neuobičajenu rečeničnu konstrukciju, koja deluje poetski nadahnuto... " [Mr Milovan Rapajić]

[postavljeno 25.05.2010]

[Angelina]

*
Poezija za decu Gvido Tartalja


MOJI PAPAGAJI

Imam u kući
dva papagaja
njihovoj dreki
nikada kraja.

Čas jedan dreči,
čas drugi dreči,
i ja n emogu
— doći do reči.


VRAPČE

— Daj mi, daj mi, mama,
tanano kanapče
da za nogu vežem
ono malo vrapče
što pred kuću pade! —
Tako moli Rade.

— Dala bih ti, sine,
i čitavo klupče,
al' ne diraj ono
maleno mangupče!

Ono traži milo
materino krilo! —


VRABAC

Nacrto sam vrapca
sasvim je ko živ.

Crn je nešto malo
a više je siv.

A što mi ne skače
i ne peva "dživ",

nije moja greška,
za to nisam kriv.


PROLEĆE

Zapev'o na grani
mali pevač kos,
po livadi trči
mali bata bos.

Kljucaj, kljucaj, kose,
trešnju jednu, dve,
pre no stigne braca
i pobere sve.


MRAVI

Idu idu mravi
po zelenoj travi.

Prvi idu đaci,
đaci veseljaci.

Drugi idu tate,
a čike ih prate.

Treći su redari,
da se red ne kvari.

Na kraju je deda,
ide izvan reda.


SLEPI MIŠ

Leti juri, a zimu prespava
na tavanu, obešen o gredu.

Al šta radi kada prokišnjava,
kad na krovu nije sve u redu?

Da l' razapne preko svoga tela
svoja krila kao dva amrela?


POSTELJA ZA ZEKU

Molim te, o, mamice,
daj mi malo slamice

da je za mog zekana
posteljica mekana

da mi beli zeka moj
ne nažulji repić svoj.


ZEČIĆI

Saznali su zečići
da će lovac doći,
sakrili se, čekaju,
tri dana, tri noći.
U šumi se sakrili
ispod jedne grane,
o, ko će im doneti
vodice i hrane"

[Angelina]

**

ZNA ON UNAPRED

Pozornica je samo delimično otvorena, pa se vidi samo srednji deo scene koji prikazuje jedan kraj učionice. Vide se učitelj i Miša, a iza njih tabla. Može se čuti žagor, kašljanje i smeh drugih đaka koji se ne vide.

UČITELJ: Dakle, Mišo, kaži lepo zašto si opet zakasnio. Kaži glasno da te ceorazred čuje...

MIŠA: Oprostite, pokidala mi se pertla na cipeli, pa sam tražio drugu inisam je našao... pa sam tu pokidanu morao vezati u čvor... Eto vidite. (Zakorači levom nogom da pokaže)

UČITELJ: Vidim, vidim, ali i juče si zakasnio.

MIŠA: Jesam. Oprostite... to je bilo zato što sam se zadržao kod pekara. Sve nas je zadržao neki čiča, koji je vazdan prevrtao po džepovima da nađe novac, a za to vreme otegao priču kako je hleb pre sedamdeset godina bio mnogo bolje pečen nego danas. "Eto, to su bili pekari!" Tako je pričao.

UČITELJ: Lepo, ali i prekjuče si zakasnio. Sećaš li se?

MIŠA: Sećam se vrlo dobro. Kako se ne bih sećao! Još me peče jezik koliko sam se opekao. Doneli mi za doručak belu kafu tako vrelu da smo je morali pretakati iz jedne šolje u drugu... i sve tako.

UČITELJ: Sećam se, sećam i ja. Pričao si nam. Tako ti je u tome prošlo pet minuta. Dobro, Mišo, to je bilo prekjuče, u sredu, ali ti si zakasnio i u utorak. Sećaš li se?

MIŠA: Kako da ne! U utorak smo hvatali miša po sobi. Niko nije smeo otvoriti vrata. Tako nam je tata naredio, da miš ne bi pobegao...

UČITELJ: Da, da, sećam se. Zato nisi smeo izaći dok se ne završi sav taj džumbus... A u ponedeljak? Ako se ne varam, ti si i u ponedeljak zakasnio?...

MIŠA: Sećam se vrlo dobro. Nije bilo veliko spremanje. U ponedeljak mi je bio rođendan, pa dok su se svi izređali da mi čestitaju...

UČITELJ: Znam, znam, i mi smo ti čestitali.

MIŠA: Jeste.

UČITELJ: Pa lepo, sad znamo sve od ponedeljka zašto si zakašnjavao u školu. Kad bi nam još znao reći zašto ćeš sutra, u subotu, zakasniti, imali bismo ispunjenu celu nedelju, a ti bi zaslužio peticu iz zakašnjavanja.

MIŠA: Peticu?

UČITELJ: Da, peticu. Ali, naravno, ti ne znaš unapred da ćeš zakasniti... Ne možeš znati danas za sutra.

MIŠA: Znam, znam i za sutra!

UČITELJ: Kako to? Otkud možeš znati unapred?

MIŠA: Znam. Ujutru, baš pred početak škole, treba da nam stigne tetka izNiša...

UČITELJ: Tetka? Pa šta onda?

MIŠA: Pa onda... znate... nisam se video s njom tri godine... Uvrediće se ako odem iz kuće čim dođe... Treba da posedim s njom bar pet minuta...

Zavesa

Gvido Tartalja

[Angelina]

**

REKLI SU O TARTALJI...


DOBRI ČOVEK, GVIDO TARTALJA
 
Kao Čika-Jova, a nije Čika-Jova? Gvido Tartalja. Liričar i nezaobilazni pesnik za najmlađe. Njegova kratka forma je bila osnov njegovog pesničkog izražavanja. Za malu decu, mala pesma. Kristalno jasna, melodična, rimovana, pričljiva, uvek nešto saopšti. Jedan grozd stihova i obran ceo vinograd. U pesmi Dedin šešir i vetar večno će jedan drugog da vitlaju našim nebom, a njegova Vesela zoologija jedini je priznati zoo-vrt u našoj literaturi. Sve ostale, pesme drugih pesnika o životinjama, samo su varijante Tartaljine poezije. Priroda, deca i odrasli, škola, životinje, gusari, zatim mnoge pojave u životu i mnoge stvari koje mame dečju radoznalost, opevane su u ovoj Tartaljinoj pesničkoj enciklopediji za najmlađe. Kada je Dušan Radović birao pesme za SKZ, dao je zbirci naslov Sjatile se pesme. Sjatile se i ostale među nama.
 
Godinama i decenijama je svojim prilozima na dečjoj strani Politike bio uzor mladim pesničkim generacijama. Kao Čika-Jova, a nije Čika-Jova. Gvido Tartalja!
 
Voleo je mlade pisce i družio se s njima. Meni je bio poklonio svoju zbirku pesama sa predgovorom Jovana Dučića. Jednom prilikom, već u dubokoj starosti, doneo mi je isečke Politike za decu sa mojim prilozima, rekavši: "Ja ovo više ne mogu da čuvam, a tebi će trebati."
 
Gvido Tartalja je bio gospodin, plemić sa obala Jadranskog mora, pitom kao mediteransko sunce, blag kao morski povetarac i svež kao miris lavande.

Čuvam mnogo razglednica iz Dubrovnika, sa lepim željama i potpisima Branka Ćopića, Nikole Trajkovića i Gvida Tartalje.
Dragan Lukić: Moji savremenici


"Među stvaraocima međuratne srpske književnosti, samo je Tartalja uspeo da se uzdigne iznad prosečnosti Zmajevih epigona. Iako svojim zbirkama Začarani krug (1924), Srmena u gradu ptica (1927), Carstvo male Srmene (1929), Čarobna frula (1933), Veseli drugari (1934), nije uneo mnogo novina u već poznate pesničke klišee, on je ostvario prirodnu vezu na liniji tradicionalnog i modernog, na izvestan način reinkarnirao posustalu dečju poeziju, i dao značajan doprinos na stvaranju njenog konačnog identiteta."
Miomir Milinković

[Angelina]

*

PESME GVIDA TARTALJE IZ ZABORAVLJENE BELEŽNICE


Beograd — Za istoričare srpske književnosti današnji dan će biti zapamćen po prvom posthumnom objavljivanju pesama (ali ne za decu) Gvida Tartalje (1899—1984) koje je pisao tokom poslednje dve predratne godine i tek sada ih je iz originalne beležnice objavio "Plato books".

Urednica u "Platou" i doktorant u domenu spske književnosti Nataša Anđelković je prepoznala značaj i unikatnost ove zaboravljene beležnice, koju joj je dao na uvid Gvidov sin penzionisani profesor srpske književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu Ivo Tartalja i tako je odštampana ova u samom startu bibliofilska knjižica "Pred-ratne pesme". Gvidov unuk Marko Tartalja joj je, kao dizajner korica knjige, dao izgled beležnice i tako je sačuvan u donjem uglu faksimil pesnikovog rukopisa "napisano od jula 1938 —" ali, kako je kazao Ivo Tartalja, nije više ništa upisivao nakon početka Drugog svetskog rata.

Prema rečima Anđelkovićeve, ove zbirka od 69 pesama, nema nikakve sličnosti sa knjigama stihova za decu po kojima je Gvido postao poznat i priznat i uz koja su odrastala sva posleratna deca. U stihovima pisanim kao neka vrsta ispovedne poezije, pesnik je progovorio o životu koji je gledao oko sebe i sa dubokim osećanjem teskobe o nadoslaku nekih strašnih vremena. Zanimljivo je, primetila je ona, da se Gvido Tartalja otkriva kao angažovani intelektualac koji u svojoj poeziji ostrim rečima progovara o socijalnoj bedi na selu i u gradovima upoređujući je sa lagodnim životom pripadnika građanske i više klase. Ona smatra da su ovi stihovi potresna svedočanstva o poslednjim mirnodobskim danima u Srbiji pisana sa puno emocija i danas zvuče veoma aktuelno.

Prof. dr Ivo Tartalja je ispirčao kako je posmatrao oca dok beleži u tu malu svesku, ali da se prilikom priređivanja ovog prvog izdanja opredelio da ih ne ostavi u hronološkom redu kako su nastajale već da ih tematski grupiše u četiri celine a takođe je naslov njegov kao i napomene ispod tekstova.

Ivo Tartalja je u "Belešci o beležnici pesnikovoj" podsetio na književni put svoga oca koji je još kao student koji je stanovao kod brata, poznatog i priznatog slikara Marina Tartalje, uspavljivao svog bratanca i bratanicu izmišljajući im priče i pesme koje su nešto docnije i štampane kao njegova prva dela namenjena najmlađima. Međutim Gvido je u mladosti pisao poeziju za odrasle pod snažnim uticajem Milana Rakića koja je i objavljena u Srpskoj književnoj zadruzi sa predgovorom Jovana Dučića što je najbolji poklazatelj koliko su ga starije kolege pesnici cenili.

Objašnjenje Ive Tartalje zašto je beležnica sa tek sada štampanim stihovima bila skrajnuta je to da su pesme bile pune tuge, elegične i nimalo se nisu uklapale u poeziju socrealizma. Takođe, kada su došla nova strujanja Gvido je u međuvremenu postao cenjeni pisac za decu i nije želeo da se takmiči sa modernistima koji bi ovu vrstu poezije proglasili za anahronu. Neke stihove iz te beležnice je povremeno objavljivao u književnoj periodici, ali tek sada je sadržaj ove beležnice u celini štampan.

(Tanjug)

[Angelina]

*

OBJAVLJENA ZBIRKA PESAMA GVIDA TARTALJE

Za književne sladokusce, posebno one sklone poeziji "Plato" je priredio iznenađenje: posle više od 70 godina, iz rukopisa objavljena zbirka pesama Gvida Tartalje

Za književne sladokusce, posebno one sklone poeziji, i to klasičnoj, "Plato" je priredio lepo iznenađenje: iz rukopisne zaostavštine Gvide Tartalje (1899—1984), na čijim stihovima su odnegovane i veselile se mnoge generacije mališana, prvi put je objavljena zbirka pesama i to za odrasle, naslovljena "Pred-ratne pesme".

Napisana je od jula 1938. do aprila 1941. a priredili su je pesnikovi potomci, sin prof. dr Ivo Tartalja i unuk Marko.

Malo je poznato da je Gvido Tartalja književnu karijeru počeo kao veoma darovit i zapažen pesnik i prozaista za odrasle.

Objavio je zbirke pesama "Raskrsnica", "Pesme i grad", "Začarani krug" i "Lirika", za koju je predgovor napisao Jovan Dučić, kao i zbirku pripovedaka "Sablazan sa duhovima". Posle rata se okrenuo stvaralaštvu za decu i stekao renome nezaobilaznog klasika.

U njegovoj opsežnoj zaostavštini ostalo je dosta rukopisa među kojima i jedan mali notes od 50 listova (veličine 9h13,5 cm) povezanih žičanom spiralom.

Beležnica je ispunjena stihovima pesama čitko ispisanih olovkom, koja je sada pred čitaocima.

— Iako pesme iz ove beležnice nisu međusobno vezane u ciklus, one kao zbirka predstavljaju celinu primetno drugačiju ne samo od pesama autorovih savremenika nego i od pesnikovih vlastitih radova, kako iz ranijih tako i iz kasnijih godina.

Elegičan ton i crni oblaci slutnje u njima nisu ostavili nimalo mesta onoj vedrini sa humorom koji u piščevoj poeziji za decu preovlađuje — ističe Ivo Tartalja.

Objašnjavajući zašto se toliko dugo čekalo da ovih 70 pesama, sabranih u jednu knjigu, ugledaju svetlost dana, Tartalja kaže da ih je za vreme rata bilo nemoguće objaviti.

Posle je došao socijalistički realizam kada se pesimistički tonovi, kojima je prožeta ova zbirka, nisu mogli ni zamisliti.

Usledio je period nadrealizma koji je izbegavao teme kakve su u ovoj zbirci. Paradoksalno je, dodaje Tartalja, da je socijalna problematika, koja predstavlja okosnicu ove knjige, danas ponovo aktuelna.
Tako se neke od ovih pesama iako nastale davno i u sasvim drugačijim okolnostima, doživljavaju na nov i aktuelan način.

U jednoj od najefektnijih pesama "Selo" Tartalja je načinio neočekivani obrt. Iz daleka selo se vidi kao idilična sredina sa poljima, srebrnom rekom, dvorištima, stadama, dečicom... A "izbliza — idila cela nestaje/beda što nagriza/kao znoj/i ne prestaje". Miriše sve na užegli loj a "život je nošen kao bačena krpa".

Uz knjigu ide i CD na kojem se može videti kako je pesnik svoje stihove priređivao, dopunjavao i pravio po nekoliko verzija jedne pesme.


NAŠE TEME Po rečima urednice Nataše Anđelković, za "Plato" je velika čast što je mogao da objavi ovu knjigu u kojoj se, kroz crne tonove nagoveštavaju ratne strahote i ono što će kasnije doći. — Gvido Tartalja daje ubedljive slike velikih razlika između bogatih i siromašnih, bilo da je reč o gradskoj ili seoskoj sredini. Mali ljudi žive u velikoj bedi kakav je dečak koji se gledajući u bogatašku kuću, seća svoje majke rano preminule od preteškog rada. Ili dadilja, koja dok priča priče dečaku koga čuva, misli na svog mališana prepuštenog sebi u nekoj zabiti. To su sve teme koje možemo, nažalost, da osetimo i danas.

D. Bt. | 07.06.2013. | Večernje novosti