NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Библиотека српске фантастике

Владимир Лазовић

Соколар

Пролог

Месец се огледао у тамним водама дубоког планинског језера. Борова шума спуштала се до самих обала, оштро се оцртавајући према ноћном небу: на мрачној позадини још гушћи мрак. Шума је ћутала - није било оних звукова ноћи које је познавао.

Само понекад би се огласио ћук. Глуво доба.

Клечећи иза стене на обали, уздрхталог срца, чекао је. Да ли ће доћи? Хоће, осећао је, хоће, јер ово је ноћ каква се само пожелети може. У овакве ноћи, пуне месечине, долазе овамо, да би он сутрадан ујутро виђао њихове трагове у трави на обали. Доћи ће - али ако га угледају...?

Стресао се. Ако га виде, изгубљен је, казниће га на неки ужасан начин, као што легенде кажу. Можда зачарати, одузети обличје људско? Али жеља да их види била је јача.

Још више полеже, срастајући са земљом, стапајући се са хладном стеном.

Како је ноћ одмицала, растао је немир у њему. Напето је посматрао непомичну, тамну површину воде, на средини посребрену месечином, ловећи и најтише звуке око себе. У мртвој тишини осећао је пулсирање крви у слепоочницама. Очи су га пекле од напора да проникне кроз ноћ.

Лако пљускање воде, тамо доле.

Да ли је то уистину чуо? Зауставио је дисање.

Још неколико пута зачуо се пљусак воде - као да неко веслом лако удара по површини стварајући слаб звук. Као да неко неодлучно руком захвата воду пре него што загази дубоко.

А онда је видео прозрачан лик на месечини.

Сребрнаста женска прилика дуге сјајне косе, готово до колена, стајала је у плићаку тамо доле, где су се глатке стене спуштале у воду. Нагињала се, захватала воду рукама, затим се усправљала, занесена, засута стотинама светлуцавих капљица. Без даха, приковао је очи за њено витко наго тело, танак струк и дивне, истурене груди које су поигравале, као да желе да се играју за себе, док је девојка стварала искричав рој капљица. Пљускање њених руку по води било је све живље.

Али био је проклето сигуран да је чудесно лепа приказа ваздушаста и прозрачна. Кроз њен лик могао је назрети линију друге обале.

Вила - јер то беше она - одједном се усправи, високо забаци руке и једним скоком суну ка дубинама. Зането је пратио њено извијено тело и млазеве воде који се склопише над њом.

А онда дечак зачу весео смех и схвати да је још једна вила, слична првој, већ у језеру и да плива према оној коју је пратио, раздрагано се кикоћући.

Опчињен, приљубљен уз свој заклон, гледао је у виле како се играју. Гледао је како весело поцикујући искачу из воде до испод појаса, у облаку искричавих капљица, расипајући дугу косу око себе.

Само мало се померио, да би боље сместио колена која су га болела. Случајно је скренуо поглед и спазио на обали још једну дивну прилику: девојку прелепог тела, обучену само у своју косу што се спуштала око пета, како јаше јелена пребацивши обе ноге на једну страну и држећи се једном руком за његове рогове. Јелен је мирно стајао, а девојка, с венцем необичног цвећа око главе, насмешена, и сама је посматрала игру вила.

- Девана! - шапну ужаснут. Да ли му је срце стало у том тренутку? - Девана! - понови, само покрећући усне, без гласа, а онда полеже по земљи, иза стене, скупи колена до груди и чврсто затвори очи.

Мислио је само једно: нека ме не виде, нека ме не виде, не виде...

Укочен, најзад се мало померио и отворио очи. Изгубио је појам о времену. Месец је зашао, звезде су избледеле. Ноћ око њега постала је сива. Било је хладно.

Ближило се јутро.

С огромним страхом дечак се усудио да провири иза ивице стене. Доле је светлуцала мирна површина језера.

Никог више не беше тамо.

1.

Једна грана га је замало убола у око, друга му запара образ кад је посрнуо преко корења скривеног у густишу. Покушавајући да рукама заштити лице, бацао се у напред, кроз сплет грања, трња, дивље лозе, кроз сумрак који су стварале крошње стогодишњих стабала. Ту и тамо, гдје је грање било проређено, коси стуб сунчеве светлости падао је на тло и дечак би јурнуо према тим местима тражећи излаз, али није га било.

Онда посрну, загрцнувши се, и придржа се руком за стабло. Ослоњен леђима о њега и забацивши главу, отворених уста, уздасима који су личили на јауке гутао је ваздух. Гледао је горе, одакле је падао стуб светлости - према отвору у густом грању, према парчету плавог неба и једном облачићу.

Небо је било тако плаво, и тако високо.

Дечак је могао имати највише десет година. Био је мршав. И скоро го: око бедара је имао хаљетак од коже, а на ногама грубе кожнате опанке. Дуга, рашчупана плава коса уоквиривала је лице и два немирна, уплашена плава ока. По грудима, рукама и бутинама имао је свеже ожиљке од шипражја. И чинило му се да се удари његовог срца чују на целој тој чистини.

А тада је видео сокола: високо горе, у плаветнилу, лебдео је раширених крила, непомичан, а затим се сјурио доле, баш ка дечаку. Он још није стигао да се уплаши кад соко слете на грану испред њега и окренувши мало главу, загледа се у њега оштрим оком.

Дечак се покрену, да би се заклонио иза стабла. Птица се премести с ноге на ногу, трепћући, али не скидајући поглед са дечака. Он се укочи. Као опчињен гледао је оштри, савијени кљун и канџе згрчене око гране, док га је око непријатељски мерило.

Иза њега зачу се ломљење грана. Муњевито се окренувши, дечак крикну и одскочи назад.

Лицем у лице пред њим је стајао висок човек. Његова дуга, неуредна коса и иста таква црна брада беху застрашујуће. И он је мерио дечака једним црним, безизражајним оком. Друго није имао - место њега носио је косо преко чела повез, прљаву црвену тканину која је покривала то друго око.

Хаљетак од грубог плавог сукна покривао му је рамена и груди и падао до изнад колена, стегнут око струка кожнатим појасом о коме је висио мач. На левој руци имао је све до лакта дугу кожнату рукавицу. Десна му беше слободна и њу је држао на мачу.

- Немој! - шапну дечак. - Немој, молим те, немој!

Незнанац пусти мач. Пружи леву руку. Преко дечакове главе залепрша соко и спусти се на шаку у рукавици. Махну још једном крилима и седе на човеково раме.

- Не бој се - промуклим гласом рече једнооки џин. - Извешћу те одавде.

Дечак је нетремице гледао његово око. Полако је страх попуштао. Спусти руке, којима се дотле грчевито држао за стабло иза својих леђа.

- Залутао си бежећи. - Незнанчеве речи нису биле питање, него тврдња. - Ходи, ја знам пут одавде.

Човек са соколом на рамену окрете му леђа и лагано пође. Дечак је био збуњен, несигуран, али више није био толико уплашен. Оклевајући, коракну, а затим на извесној удаљености пође за незнанцем.

Човек са соколом одмицао је не осврћући се.

2.

Пламен је прождирао насеље колиба на крају шуме: густ, црн дим лагано се дизао ка вечерњем небу. Коњи су се оглашавали избезумљеном њиском. Ту и тамо чуло се мукање говеда.

Балша је посматрао призор, затим се саже и обриса крвави мач о траву. Вративши га у корице, притеже кожнати оклоп са крупним металним крљуштима. Затим скиде шлем и држећи га под једном руком, другом заглади косу и обриса ознојено чело.

Климнувши уместо поклона, приступи му војник са штитом у једној а секиром у другој руци. Имао је панцирну кошуљу до колена и чудан шлем на глави: два метална шиљка са стране личила су на рогове.

- Челниче - рече - готово је.

Балша не одговори. Махну руком, а други војник приведе му коња. Узјахавши, баци још један поглед на згариште које недавно беше село. Његови војници превијали су ране или су се одмарали седећи на тлу.

- Утекоше ли многи? - упита.

- Мало ко утече у шуме - одговори војник с роговима.

Балша још једном осмотри остатке села и лешеве око колиба што су догоревале.

- Јеретици. - Пљуну на земљу и ободе коња.

3.

Седели су на обореном деблу крај ватре. Једнооки див гледао је у пламен, а дечак у њега. Седели су пред колибом непознатог, на рубу пропланка у подножју планине. Круг светлости који је ватра стварала беше мален, а свуда око њих била је тама. Ћутали су. Шума се оглашавала гласовима ноћи.

Човек се покрену. Извади из ватре комад недопеченог меса набоден на штап и пружи га дечаку. Овај га прими и с поверењем погледа човека. Више се није бојао - крај њега је седео пријатељ.

Џин га је посматрао како једе. Његово једино око горело је одсјајем ватре.

- Одавно си сам? - упита најзад.

- Оца и не памтим - рече дечак жвачући. - Мајка ми је умрла већ... већ давно.

- У селу су те прихватили?

- Били су ми добри. Давали су ми да једем, да спавам у колиби. Ја сам им чувао стоку. - Дечак спусти руку са остатком меса. - Данас сам се вратио раније. И видео сам војнике како пале село. Чуо сам... - не заврши, оста загледан у ватру. - И ти си сам - рече најзад.

- Нисам сам. Чујеш ли?

Однекуд врло близу чуо се тих звук, као кад преде мачка. Дечак се наже да погледа, кад из сенке крај човекових ногу изађе велика дивља мачка. Дечак се трже, али мачка га није ни погледала. Држећи високо чупави реп, трљала је главу о човекову ногу и задовољно прела.

Једнооки нежно помилова животињу.

- Ниси је видео - рече. - Не бој се, неће ти ништа. - Пар жутих очију посматрало је дечака. - Мислим да ћеш јој се чак свидети. - Џин се промукло насмеја.

- Како... како то радиш? Соко, мачка... Зар си ти вештац?

Осмех једнооког беше благ.

- Нисам. Сутра, кад устанемо, показаћу ти нешто. Сад... остаћеш да живиш код мене, је ли?

Дечак га је гледао.

- Могу ли?

- Можеш. Хтео сам да ти кажем... спавај у колиби и покриј се ћебетом. Ја ћу још остати напољу, не спава ми се.

Дечак устаде и пође у колибу.

- Како се зовеш? - упита с прага.

- Вук - рече једнооки. - А ти?

- Раде.

Ватра се полако гасила. Обгрливши рукама колена, човек је још седео на истоме месту, загледан у жар који је бледео. Ослушкивао је гласове ноћи.

Време је одмицало.

Још само мало жара и понеки пламичак - и тама, тама свуда около. Дечак је спавао, а Вук је бдео, загледан у слаб сјај што је трнуо.

- Мучитељу мој - прошапта. - Мучитељу мој, зар опет? Зар после толико година и после свега што сам платио? Зар ме се још сећаш?

Сад је тмина била потпуна.

- Зар ни у овој дивљини више немам скровишта? Још не знаш где сам, али стежеш омчу. Уништаваш села под планином. Прилазиш полако, док не нађеш траг. Знам, осећам те. Зашто, мучитељу? Зар ти мој ништавни живот толико значи? Нема опроштаја?

Ноћ му одговори удаљеним урликом звери.

- У сновима, дух Јеличин ме још походи и плаче. Мокоша и Триглав ме прогоне у ноћима ужасним, из неког мрака у мени, из заумља долазе да ме муче, док се не пробудим напола угушен. Зашто си ми разум оставио, да знам, памтим и схватим кад дођеш поново? А снагу си ми узео да бодеж сјурим у срце! Један потез... и крај, мир, тишина. Смирај за којим жудим, а снаге немам. Зашто?

Сова хукну у крошњи, сасвим близу, и натера га да задрхти.

4.

Сенке су постајале гушће, понегде уз обронке скупљали су се праменови магле.

Балша је јахао кроз сутон смркнутог лица. За њим је ступала чета. Били су уморни и мрзовољни - цео дан су се кретали да би се што више примакли циљу. Челник их је гонио без милости. Још мало па ће заноћити. Сутра, у праскозорје, навалиће на јеретике.

Глас о његовој чети ишао је пред њим и људи су се склањали. Зато је бирао тешке путове и пречице, да их претекне и изненади. Војници су гунђали због напора и Балша је свима обећао још по десет перпера кад се врате. Гунђање је престало.

Морао је журити. Господар Стеван поручује му да што пре очисти планину и врати се с војском, јер се Византинци сумњиво понашају на граници. То личи на Византинце: долазе као лешинари кад год Срби имају неприлика.

Јутрошњи напад поново му искрсну у сећању.

До ушију му онда допре разговор војника, уморних пешака на маршу, несвесних да би челник могао да их чује.

- Докле овако? Трећи поход за годину дана. Увек много крви, увек преостане јеретика и опет се брзо намноже. Шире се као болест са својом прљавом вером и одрицањем од власти.

- Господар Стеван створио је државу, проширио границе, послао сина у Свету Гору... а они, јеретици, хуле на све. Шта значи њихова вера, њихова црква, неприхватање власти?

- Јерес. Смутња. Хаос.

- Куга.

- Они су губава рана. Знаш како зацељујеш затроване ране: усијаним гвожђем.

Балша се осврте и викну:

- Нападамо у зору. Хоће ли бити преживелих?

Више гласова одговори:

- Неће! За бога и господара Стевана!

- Тако треба, децо! - одговори Балша.

Али знао је да му нико не може видети лице и осмехну се смешком пуним презира.

5.

Јутро је било свеже.

Корачали су кроз шуму, Раде и Вук. Скупљали су јагоде и разно корење. Одједном, Вук се укопа у месту и диже руку, дајући знак да стану.

Не видећи ништа, Раде се обазирао на све стране. А тада, зачуше прво шушањ и, лагано пред њих изађе срна.

Животиња је застала за тренутак, затим им приђе без страха и поче да трља главу о Вукове груди. Вук јој је миловао врат. Дечак је гледао, задивљен. И заклео би се да је чуо како његов једнооки пријатељ позива срну да им приђе. Али једно беше сигурно - Вук није изрекао ни реч.

Најзад, човек потапша животињу по боковима и она се спорим кораком врати у шуму.

- Ти си... чаробњак - шапну Раде.

Џин прсну у смех.

- Да ли си чуо за чаробњака који овако бедно изгледа и још нема једно око?! Не, нисам вилењак. Него, дођи, показаћу ти нешто.

Брзо избише на малу чистину. Вук се огледа и нађе овећи комад дрва: дебљи на једном крају, личио је на тољагу. Узе га и пружи дечаку.

- Иди десет корака, а онда баци ово на мене из све снаге. Видећеш нешто ново.

Дечак се удаљи и стаде, неодлучно гледајући дрво у својој руци, па човека. Онда замахну колико је могао јаче и баци.

Тољага полете ка Вуковој глави. Овај се није помакао... а негде на пола пута тољага скрену и паде постранце, неколико корака од Вука, који се смешкао.

У очима дечака плане страх.

- Стој, не бежи! - викну човек. - Па нећу ти ништа!

Дечак је стајао, несигуран, спреман да потрчи ако буде потребно. А затим, кроз свест му прође да не треба да се боји једнооког, да треба да му верује и остане.

- Раде, покушај и ти! - зачуо је.

- Шта да покушам? - одговори.

Тек тада постаде свестан да ни Вук ни он нису ни гласа пустили од себе.

Али то га није много зачудило.

- Успео си, Раде - чуо је одговор у свести.

Стајали су на пропланку и посматрали један другог у мртвој тишини.

- Разговараш ли овако са животињама? - помислио је дечак.

Више није ни покушавао да мисли претвара у речи.

- Да. То можеш и ти. Једноставно, смирено ослухни и чућеш шта животиње осећају. Не баш као речи... али осетићеш.

- Ти си ми помогао?

Уместо одговора, Раде осети нешто као топлину и пријатност. То беше нешто сасвим ново: могао је да осети човекову наклоност.

А онда, изненада, Вук погледа увис. Погледа и дечак, али ништа није видео. Но човек само испружи руку у рукавици. Неколико тренутака ништа се није догодило, а тада, изнад самих крошњи, сјури се соко, слете човеку на руку и умири се.

Див се осмехну дечаку.

6.

Дан је био леп, ведар, топао. Проређена шума којом су се кретали тихо је шапутала. Птице су цвркутале.

Клатећи се лагано у седлу, Балша је јахао на челу, са своја два пратиоца. О њиховим седлима, уз лукове и тоболце са стрелама, висило је неколико одсечених глава, обешених за косу.

Одред плаћеника кретао се иза њих.

Одсутно загледан напред, Балша је у мислима преметао могућности. Где сад да крене? Приближио му се, али планина је велика, умаћи ће му поново. Смркнута чела, гризао је усне под тешким црним брком. Бес је у њему лагано растао. Нервирала га је дуга потрага, њена безуспешност, сав тај напор.

Вређала га је и сама помисао на тог пса, кога још није пронашао. Тај отпадник се тако добро сакрио.

Нервирао га је овај дан, ови људи, коњ, зној, тесан оклоп. Ово тело посебно га је нервирало, осећао се спутан.

Траг који је пратио био је нејасан - бегунац је био прилично далеко, његова ментална зрачења била су врло слаба. У себи је видео мапу свих насеља у тој забити и имао је следећи циљ - али постоји толико забачених станишта по планини! Како мисле да их Балша и још двојица све прегледају?! Колико им треба времена? А то псето, ако им је толико важно - зашто не употребе права средства и не спале целу проклету планину?; Ова маскарада је најглупља од свега! Зашто је Црноме сад, баш сад, стало да уништи ту шаку људи?!

Сретна је околност, кад већ прави маскирану представу, што може да се уклопи у стање ствари овде. Онај други бедник, Стеван, господар овдашњи, баш сад диже хајку на све који му нису по вољи. Ставивши се на чело једног Стевановог одреда, био је одлично покривен - и имао одрешене руке да пали, убија, коље, све у име истребљења јеретика. Одрешене руке да преврне овај крај и нађе човека званог Вук.

Нису ли јеретици важнији елемент? Не сада, али можда једном... Та безначајна вера потекла је овде. А онда су они отпаднички пси решили, кад вера већ постоји, да то искористе и људима пренесу још понешто од свог знања! Па зар су морали?! Зато сад он има посла.

Балша шкрипну зубима.

Силно љут, пожеле за тренутак да се овим људима иза себе покаже у свом правом облику. Половина би вероватно пресвисла од страха. Сурови ратници! Али, уместо тога, само уздахну, дубоко, и чвршће коленима стегну свог коња. Животиња продорно зањишта.

Многи Стеванови одреди крстаре чистећи велико подручје од јеретика. Али само у још два одреда на челу су људи слични Балши. Људи бар по изгледу. Те три групе затварају обруч око планине. Овог пута преврнуће сваки камен, завириће у сваку рупу, али тог гада ће ухватити.

Или не заслужују да буду гласници Онога кога су још недавно овдје називали Црни Бог - Црнобог. Или кратко: Чрт.

И сујеверно се освртали и при самом његовом помену.

7.

- То нисам рекао! - бранио се Вук.

- Па добро, рекао си мало другачије. Причај ми још! - рече Раде.

Дечаков поглед и молба у његовом гласу натераше Вука да се осмехне јединим оком.

- Причаћу - пристаде. - Али ни сам не знам много. Још неколико пута, откако ми се десила несрећа, успео сам да завирим у тај свет што се преплиће с нашим.

О несрећи, о томе како је изгубио око, о Јелици, није могао, није желео да говори. Не сад, не првом саговорнику после толико времена, не у својој најгорој мори.

Дечак га је гледао нетремице, широм отворених очију.

- Постоје места на којима као да се ова два света додирују. Други их не примећују, а ја их осећам по некој напетости која ме обузме, по црним мислима, по црним сликама које ми искрсну у души. Мрачно планинско језеро, на пример. Или неко место у шуми где су наши преци обожавали своје богове. Бар такву слику имам пред очима кад ходим тим делом шуме.

- Не разумем - рече дечак. - Које су то богове имали преци?

- Зар мислиш да је хришћански бог најстарији? Не. Било је толико старих богова пре њега. И могли су се и видети, понекад. Али - настави Вук - није довољно само место. Потребно је оно што могу да учиним: да чујем мисли, да наређујем животињама, да имам визије. Без тога не бих ни осетио ону напетост. И не бих могао тако снажно да призивам њих, с Оне стране. - Вук застаде. Мислио је: деца имају ту способност, али нико их не усмери. Забораве. Одлучивши да не тумачи подробније најгоре ствари, наставио је: - Више пута призивао сам виле. Тако су лепе. Мислио сам, ваљда не могу бити зле. Мада има и злих, знаш. Има неколико шумских вила које су ми се одазивале. Никад ми ништа нажао нису учиниле, а можда и зато што сам већ довољно обележен. Кадих зазовем, њима је то смешно. Појаве се иза мене, плаше ме, задиркују. Смеју се мом страху, смеју се ситно и звонко, као да звоне мала умилна звона. Шале се због мог страха, а и зато што их позивам, иако се бојим. Понекад, уз цику, зову ме да се окупам с њима... - преко Вукових усана прелете осмех.

- Ја сам чуо да виле зачарају оне које ухвате да их гледају док се ноћу купају - прошапута Раде ужагрених очију. - Претворе их у животињу. Или затворе у дрво.

- Мислим да има и таквих вила. Али, кажем ти, ваљда мисле да сам довољно патио. Понешто ми и одговоре о себи, смејући се кад их питам, а то је оно што желим. Све што знам о оном с Друге Стране, знам од њих.

- Причај! - шапну Раде нестрпљиво.

- У том њиховом свету оне су, изгледа, најбезазленије. Нешто као вечита деца, а тако се њихови и опходе према вилама. Онима с којима сам ја разговарао живот пролази у игри и песми.

- Како изгледају?

- Људске су висине. Као најлепше девојке, дуге златне косе. Ходе шумом обучене само у ту своју косу.

Вук је заћутао, занесен, док га Раде не муну лактом.

- А даље?

- Наши прапрадједови веровали су у богове који бејаху бића из вилинског света. Нешто мало вере остало је и данас у ономе што исповедају јеретици. Као твоји сусељани. И по разним забитим насељима још крију спомен на старе богове. Али већина их је брзо заборавила кад их приведоше новом, хришћанском богу. Неке убедише лепим речима, а неке с мачем под грлом - и пољубише крст.

- Ма, причај ми о вилама!

- Тај свет, вилински, није неко место где царују љубав и срећа...

- Па зар ни тамо? - туробно упита дечак.

- Ни тамо, Раде - мрко хукну Вук. - Владар им је Сварог, или тако некако, господар неба. Он је најтајанственији: бестелесан је, али сви га се боје. Има силну моћ. Он сам, пак, ретко се појављује и више воли да блуди међу звездама.

- Међу звездама?!

- Кад бих ти рекао шта кажу о звездама, не би веровао. Његов син Сварожић појављује се понекад овде у обличју пламена. Зао је и већ је покушавао да оца збаци с трона.

- Причај, причај!

- Вољу Сварогову спроведе Перун и Свјатовид. Први је громовник. Онај други зна све на свету и зна шта ће тек доћи. И Перун, и Свјатовид, и Стрибог дошли су са звезда. А њима се противе и ратују с њима потомци старе, прастаре расе што је некад владала овим светом, док је још био млад: Дажбог, Велес, Симаргл, Припегала... и постоји Црнбог, страшни Црнбог, и Морана која га служи. Али то је друга прича.

- И они ратују, убијају, кољу... као и ови овде?

- Па тако некако. Судари њихови, у том вилинском свету, ужасни су. Јер они, богови, могу да лете и нестају, муњом и потресом управљају, кроз време путују. Понекад се борба преноси у овај свет и то су преци наши гледали и ничице падали пред бесом богова. Могуће је видети силу њихову, али њих, страшне, не можеш видети. Само врло мало људи има ту моћ да их угледа. И, можда, деца... али кад би се дар њихов развијао, кад би неко с њима вежбао. Иначе ништа од тога. Зато што они, богови, живе у свету који се прожима с нашим тече с њим, али га не додирује, сем на неким местима. Ту је могуће прећи из света у свет... само то је страшно.

- Јеси ли прелазио кадгод?

- Не, никад - одговори Вук, а у себи помисли: али могу да видим кад они прелазе овамо, а и то је више него довољно, ништа горе ми не треба.

- Побеђује ли неко у том рату, тамо? Они који су одувек овде... или дошљаци са звезда.

- Изгледа, не побеђује нико, јер се боре откако људи памте. И никако да сломе врат једни другима, али се зато с још већим бесом сударају. Ми дрхтимо и премиремо од страха кад војници господара Стевана крену да искорењују јерес, палећи и кољући. Или кад се дивљи Угри залете са севера и кад после сваке победе зидају брдо од одсечених глава. Али, веруј ми, то није ништа према ужасу што га осећају бића с Оне стране кад Перун, летећи у небеским колима и бацајући муње, у комаде разнесе планину. Или кад Јаревид, бог боја, заурла из својих седам грла и замахне са седам мачева. Или кад се Симаргл и Велес понесу са Црнбогом, од свих најгорим. Црнбогом који сву земљу у лед окива носећи смрт свему, јер тако жели. Знаш ли шта је мера ужаса: бити бесмртан а урлати од бола, бити демон али скамењен од страха!

- Па како жив човек може то да види... и не помери памећу?

- Не знам - шапну Вук, а помисли: кад би ти знао, дечаче, колико је добро твоје питање!

- А има ли неко добар тамо? Пријатељ људи?

- Неке виле. Има Весна, толико добра да пролеће доноси и латице цвећа отвара. Али има и Девана, коју ловци поштују и која ужива да усамљеног ловца заведе у шуму, па се овај изгуби и никад се више не врати.

Раде беше озбиљан и тужан, из очију само што му нису кренуле сузе.

- Ако је то вилински свет, има ли уопште неко место где човек може побећи, топло место где се можеш склонити и бити срећан, где те неће убити.

- И ја сам размишљао - намргођено рече Вук - али изгледа да нема. Ни овде ни тамо. Чак ни међу звездама.

Раде је нешто одговорио, али Вук га више није чуо. Као изненадни талас хладноће, као језа од које му заиграше вилице, неко осећање изненада га преплави. То се морало осетити издалека: кроз сумрак, кроз шуму долазило је то што је онеспокојавало, што је плашило. Долазило је то, а он га је у себи осећао - личило је на тешку, згуснуту таму. Толико тешку да је осећао како му притиска душу. Нешто опасно, свирепо, хладно, безумно.

Осећај мржње.

Слутио је крв и ватру. Познавао је тај осећај. Долази време Црнбога.

Мора сачувати дечака.

8.

Облаци су пловили преко месечевог лица, тако да је на тренутке било мало светлије.

Тиха ноћ спустила се на шуму, али то за њих није било ни најмање важно. У најгушћој тами видели су исто тако добро као усред дана, само што ни појмови "дан" и "ноћ" за њих нису били важни. Као што не би осетили ни најјаче налете кише ношене ветром или студен од ?

Природне појаве овог света нису осећали, јер то није био њихов свет. То је била још једна од многобројних димензија самог бојишта.

А бојиште је свуда: у свим просторима, у прошлости и будућности. Том рату се није назирао крај - али ни то за њих није било важно.

Додуше, постојале су димензије које су осећали као своје. У њима су били као код куће, а то се огледало само у томе што је у тим димензијама рат био најужаснији.

Баш ничег не беше у овом, људском свету што би за њих било и најмање важно - осим њих самих.

Негде у ноћи неколико вукова осетило је да се нешто приближава и почеше да завијају, тужно и уплашено.

У дивљем галопу на чистину изби црни коњ пламених очију. Јахач на њему такође беше црн: и један и други стапали су се с бојом ноћи. Око смртника не би их угледало - ретки беху људи који су могли да их виде, макар магловито, а и ти људи беху на сумњивом гласу. Али коњ и јахач ширили су страх куд год су пролазили, а то су могли осетити сви.

Да им се неко нашао на путу и спазио их - сигурно би премро од страве, јер онај који је јахао коња полегавши му по врату и стежући му сапи ногама, имао је тело донекле слично човечјем - а на три врата три мале, троугласте, искешене демонске главе сјајних очију.

Снажан плавичасти блесак натера коња да се из галопа пропне на задње ноге, њиштећи, и замало што се не сруши.

А на месту малопређашње експлозије стајала је сјајна људска прилика, али дивовског раста: старац беле косе и кратке беле браде, у сребрнастом комбинезону уз тело, са широким златним појасом. Дуги сребрнасти огртач падао му је низ леђа. У рукама је имао напет велики златни лук и стрелу која је пулсирала као да је од живог пламена.

Троглави јахач реагирао је муњевито. Хитнуо је кратко копље ка нападачу, оно полете, али одби се о невидљиви енергетски штит око сребрнасте приказе и паде на земљу. Одмах затим полете и врати се у руку свога господара. Тог тренутка нестаде и црног коња и његовог јахача.

Стрела коју је одапео седобради фијукну кроз ваздух и паде баш онде где беше црни јахач. Али било је прекасно.

Кад стрела дотаче земљу, прасну гром, а на том месту, у свету у коме су људи могли да виде, букну шумски пожар. До зоре ту ће бити велика спаљена површина, са нагорелим пањевима који се још пуше.

Седобради бесно удари ногом о тло. Земља као да задрхта.

- Роботе! - загрме.

Из таме лагано изађе необично биће. И тај је личио на човека. И сам обучен у светлуцави комбинезон, осим што је имао четири мање-више људске главе. За појасом је носио светлуцави мач.

- Промашио сам га! - викну старац севајући очима. - Позови брод!

Чудовиште без речи коракну у страну. Иза њега брзо се материјализовао необичан брод. Личио је на половину сјајне златне купе: основа троугао, изнад тога беше савршено глатко полукупа, дуга и оштрог врха, без врата, без прозора, без иједног детаља. Један део тела брода поче да бледи, постаде прозиран, најзад нестаде. Врата су чекала, отворена.

- Господару - рече чудовиште - дозволи да ти предложим неколико нових потеза, јер стара тактика ничему не води. Нећемо их савладати.

- Добро. Слушам те - одврати старац у сјајном оделу и обојица лагано пођоше ка броду.

9.

Пробудили су се у истом тренутку. Раде уплашен и задихан, Вук врло узнемирен.

- Сањао сам нешто грозно - простења дечак.

- Шта? - трже се Вук.

- Чудовишта. Неког демона на црном коњу, па неког страшног старца са огњеним стрелама... па неког четвероглавог...

Значи, сањали смо исто - мукло рече Вук. - Само, то није био сан.

- Није? - Дечак га је запањено гледао, а Вук, крешући кремен, коначно је успео да запали малу светиљку са лојем.

- Оног седобрадог с огњеним стрелама - говорио је - називају Перун, громовник. А оног четвероглавог преци су звали Свјатовид. Као, сваком главом гледа на по једну страну света, па увек зна све што се дешава. Није то. Весна каже да је он у ствари робот који у својим главама памти невероватне ствари. Каже, уместо да податке чувају у машинама, користе његова четири мозга. И лакши је и покретљивији...

- Ништа не разумем. Која Весна? Какви подаци? Шта каже?

- Није важно - прену се Вук, као да је дотле разговарао сам са собом.

- Дај не плаши ме! Како није сан? Ко су они? Ти причаш о њима као да их одавно знаш!

- Слушај, паметније је јутро од вечери. Спавај сад!

- Хеј, па рекао си да смо пријатељи, зар ниси? А пријатељи причају један другом. Кажи ми шта је то било. Хајде!

- Добро. Рећи ћу ти нешто, а ти ме не прекидај и не питај више. Има много тога да се прича, али већи део не би разумео. Зато ћеш сазнавати полако. А пошто живиш са мном и пошто се ја старам о теби, сазнаћеш све, не брини.

- Онда, зашто кажеш да то није било сан?

- Опет ти! Није био сан, јер не могу два човека у исто време сањати потпуно исто. И ти и ја осетили смо нешто, видели смо исту слику. Мада нисам знао да и ти осећаш тако добро... Разумеш, рекао сам ти да понекад видим бића с Оне стране. Ноћас су Перун, страшни громовник, и његов пратилац Свјатовид, робот, поново упали овамо, у овај свет који можеш видети. Напали су оног трећег, оног демона, али им је побегао.

- Ко је тај демон?

- Зову га Триглав. Преци наши поштовали су га много, јер је добар према онима што му се клањају, а страшан за њихове непријатеље. Понекад прориче судбину. Он је од оне прастаре расе што је од вајкада насељавала овај свет, невидљива оку људи. Ни он ни она друга двојица дуго се нису појављивали овде, а ноћас, ето, нађоше се сви заједно.

- А зашто су дошљаци са звезда хтели да убију тог Триглава?

- Рат је, рекох ти, рат. Они са звезда против староседелаца. На живот и смрт. Осећам већ дуго да се ближе неке ствари. А још и ово ноћас... Бојим се, десиће се нешто, неће бити добро.

- Плашиш ме. Шта ће се десити? Ти знаш!

- Да знам, рекао бих ти. Дуго не видех ниједно демонско биће и мишљах да су свој рат пренели у неки други простор, да су отишли одавде. Али не, вратили су се. А то није добро.

- Ко је Весна; што је стално помињеш? Нека жена?

- Ту Весну упознаћеш брзо. Спавај сад.

10.

Вођен позивом што је одзвањао у његову мозгу већ скоро до бола, Балша, оставивши своје људе у логору, брзим кораком уђе у младу храстову шуму. Није далеко одмакао, кад се зауставио: то је било ту.

Беше рано јутро.

Од снажног бола паде на колена. У истом тренутку згуснута кугла мрака створи се пред њим па се заковитла, растући истовремено. Задихани Балша угледа прамен таме неправилног облика, блеђи по ободу, потпуно непрозиран у средини. Није то личило на дим: просто, то је био облак тмине који је додиривао земљу, истовремено надвисујући Балшу.

Удар бола натера га да се баци лицем на земљу.

- Слушам, господару, и покоравам се - простења.

- Рекао сам да у најкраћем року пронађеш све бјегунце и уништиш их. Дакле?

- Учиних то, господару. Још један једини постоји у овом крају, брзо ћу га наћи.

Као да се више оштрих сечива заби Балши у тело.

- Довољно је да преостане један, па да се све понови. Јер он неће понети само причу о томе да постојимо. Он ће им предати знање. Можда делић знања, али довољан да се једном супротставе нама! Мени! А они су паметни, домислиће тај делић знања, развиће га - направиће једном оружја против нас. Већ имамо сувише непријатеља, не требају ми људи. Сувише има упућених, разумијеш ли?!

- Наћи ћу га... за три дана... господару - с највећим напором истиснуо је Балша.

- Знаш ли где да тражиш?

Притисак је мало попустио.

- Знам. Сакрио се међу припаднике неке секте овде, ваљда да уједно почне да их поучава...

- Јасно! И?

- Мислим да је осетио шта се приближава и да се сам склонио у шуму. Али наше три групе уловиле су његово карактеристично зрачење. Круг смо затворили...

- Знаш шта ће бити с тобом ако не успеш за три дана?

- Знам, господару.

- Онда остај збогом!

Мрак се пред Балшом усковитла и нестаде.

Он је лежао на тлу скупљајући снагу. Болови су престали. Није се мицао, само су му усне, тешко се покрећући, шапутале једва чујно две речи:

- Црни Бог.

11.

Те ноћи беснело је невреме. Вук је заспао кад је поноћ већ одавно прошла.

А са првим сном дошло је оно чега се највише плашио.

Из грла му се изви тихо јечање. Дрхтао је у сну, у том сну који се са свим детаљима, увек исти, понављао, ево, има већ двадесет година. Његова најстрашнија ноћна мора.

Знао је сваку сцену тога сна, али није било начина да побегне.

Шума је заклањала обале потока.

Његов жубор чинио му се сад сувише гласан, сметао му је.

Сиво праскозорје и памучасти праменови магле учинили су нејаснима контуре око њега. На местима гдје је шума била проређена кроз маглу се пробијала слаба јутарња светлост. Пред њега су искакале препреке огрнуте маглом: пањ тих пред ногама изникао је из тла, оштра грана баш испред лица. А он се трзао, тихо кунући, уплашен.

Следио је корито потока, застајући понекад да види гдје гази. Онда је зачуо слаб звук и знао да више није далеко. Шум воде што пада с висине.

Истовремено, узбуђење му стеже грло.

Шума се одједном пред њим отвори и звук се појача. Добро је познавао то место, но ипак стаде као укопан: ту је почињала широка зараван, на супротном крају затворена каменим масивом. С врха те стене, високе као три човека, падао је танак, непрекидан млаз воде у округло језерце у подножју. Из малог језера истицао је поток и весело гргољећи журио даље.

Борова шума са свих страна затварала је зараван. Магла се задржала над језерцем и при тлу. Тако је шумни водопад нестајао у сивом, непрозирном облаку, а гране моћних борова избијале су из сивог ништавила, стремећи горе, ка мутном јутарњем небу. Било је нешто у томе месту што је притискало душу.

С леве стране, према шуми, лежала је округла земљана хумка, гомила, коју је време снизило и очврсло. А са хумке, нејасне према слабој светлости и тамној шуми у позадини, дизале су се две камене громаде. Високе, углачане, тамне. Као џиновска капија. Као два бесмислена стуба, као део куће дивова, никад завршене.

"Ђаволове канџе", звали су их људи. У бојали се тога места. Јер прича је казивала, кад је Господ прогнао Ђавола са неба, овај се срушио, опустошивши добар део Земље. Два нокта, две сломљене канџе са његове шапе, остала су заривена у земљу баш ту.

Удахнуо је дубоко и скупивши сву преосталу храброст, кренуо према тим злокобним, мрким долменима, с осећањем да му се колона хладних, невидљивих мрава пење уз леђа. Он је знао: прича је лагала. Некада, давно, овде су људи као он обожавали своје старе богове. Обожавали - и призивали.

Избивши у подножје камених громада, потражио је за појасом комадиће лучи и нешто сламе и ставио их на земљу. Преко тога положио је неколико влажних грана које је покупио у подножју хумке, пажљиво их сложио и упалио кресивом. Пламичак је захватио сламу и комаде лучи, растући и јачајући, постојано лижући дебље влажне гране. Коначно, стуб, белог дима дигао се према небу.

Богови, зашто тада није помислио прати ли га неко? Зашто се није осврнуо? Зашто?

Нејасна слутња која му је тако дуго оптерећивала душу, па онда све одређеније слике које су се полако дограђивале у сновима, привиђења која је само он могао да види, због чега је неко време мислио да полако излуђује - све је то сад полако израњало на површину сећања, сустижући једно друго, док је распаљивао своју ватру. Његова моћ да угледа шумске духове како смирено лебде крај скровитих стаза, а да их нико други не види, због чега су га толико пута исмејали. Зов у њему што га је у ведрим ноћима одводио у планину, да нешто види, ни сам не знајући шта - да би тамо видео виле како се купају. Патуљасти демони који би га понекад препали на неком сеновитом пропланку, да би прошли поред њега не примећујући га, док је он цептао од страха. Неко време је изгледало да безнадежно клизи у лудило, док постепено није убедио себе да је то што види истина. Да све то збиља постоји, али да у чудни свет што се преплиће с овим, његовим, може да завири само он, понекад, на чудним местима - и нико више од људи које је познавао.

Онда се смирио. Осећао је као да прездравља, поново се измирио са светом и са људима. Заволео је Јелицу а и она њега. А своју тајну носио је дубоко у себи, не помињући је више никад, ником, па ни вољеној девојци. Можда ће је једном поделити само с њом, можда. Дотле, нико није могао да наслути, из његовог понекад одсутног погледа, да може да проникне у мисли других људи. Или да види бића неког другог света, који се прожима с овим.

Али смешио се понекад за себе кад би, пошто би отишле виле које је кришом посматрао, он пришао томе месту - и видео изгажену траву. Његова привиђења заиста су постојала.

И онда је могао да се смеши клечећи крај ватре, док су се слутње најзад уобличавале у њему. Богови, зашто у том тренутку, у зору, није покушао да осети мисли других људи око себе?!

12.

Стварност може бити гора од ноћне море.

Небо на истоку било је крваво. У мутној светлости дана назирала су се појединачна стабла. Свитало је.

Пред зору стражари беху задремали. Војници су их ликвидирали све, без буке - само тихи јаук, који одмах угуши рука преко уста док нож тражи грло.

Врло тихо строј војника примакао се селу. Са руба чистине пошли су на јуриш, али у тишини, без бојног поклича. Мучки упадоше у прве колибе и тек онда крик разлеже се над чистином, у освит.

Одмах затим пламен лизну зидове првих колиба.

Избезумљени крици подигоше село на ноге. Буновни мушкарци истрчавали су из кућа с оружјем у рукама. Иза њих жене су вриштале, прибијајући децу уз себе. Стока се преплашено оглашавала из стаја које је захватао пламен.

А клин војника, с Балшом на челу, ломио је отпор лако, одбијајући појединачне нападе наоружаних људи - и секући без милости.

Онда, с друго краја села остатак војника удари јеретицима у леђа. То беше крај. Већина бранилаца била је већ побијена и правог отпора није ни било. Само једна група мушкараца, иза чијих леђа су били жене и деца, пружала је жесток отпор. Један младић дуге плаве косе, огрнут само крзном око појаса, истицао се бесно ударајући око себе. Држећи мач обема рукама, витлао је њиме, не дозвољавајући никоме да му приђе. А његов мач певао је песму смрти: једног војника обори силним ударцем преко груди, друго - одсекавши му до рамена подигнуту руку са секиром.

Тад Балша ступи пред њега, смешећи се. Својим мачем дочека ударац плавокосог дива и рука му задрхта од снажног ударца. Други пут мач склизну низ Балшин штит. Младић затетура, повучен сопственим замахом - а тада га Балшин мач погоди између врата и рамена. Ободрени, војници заурлаше и јурнуше да докрајче противника.

Жена која је стајала иза младића потрча што је ноге носе, стежући чедо у наручју, а на рубу чистине, кад је имала још три корака до шуме - стиже је Балшин мач, бачен за њом.

13.

И Вукова мора је трајала.

Пробуђен његовим јечањем, Раде, уплашен, дозивао га је дрмусајући му руку. Али није успевао да га пробуди.

Као и увек, сан се морао одсањати до краја.

А то је било горе од свих осталих мучења.

Са ужасном прецизношћу Вуку су се враћала сећања. Дуго су га, у његовим ноћним лутањима између сна и јаве, опседале нејасне слике у чије значење никако није могао да проникне. То је увек био призор приношења жртве за богове жедне крви. Бело јагње. Смежурано лице старца, жреца. Јаре што ће бити жртвовано. Прилике свештеника у белим хаљинама. Пропланак у шуми, камени жртвеник, погнуте главе около. Олтар старих богова. Искешени лик идола. Људске жртве. Подигнута мршава рука са кошчатим прстима дугих ноктију, свинутих око дршке ритуалног ножа. Блесак сечива на сунцу. Свети пламен на жртвенику. Нож се зарива у врат. Њиска коња. Топла крв која шкропи камен. Тихо појање мноштва гласова. Дим.

Зашто су изабрали баш њега? Зашто?

Често би се будио ознојен, срца које је лудо тукло у грудима, покушавајући да схвати где је, откуд та тама око њега. То је било оно време кад је чврсто веровао да је скренуо памећу. А онда је у тренутку мрачног надахнућа схватио: ако неко свесно призива оностране силе, потребан му је кључ да отвори пролаз између ова два света. А тај кључ, мост, позив ономе што су преци називали Боговима, то га је поразило - то је дрхтај живота који истиче. Грч агоније. Зато толико приношење жртава. Трзај живота који гасне - то је могући позив: дођите, ви с оне стране свести што дели два света, и слушајте!

У то је био сигуран онога јутра док је из свога огртача извлачио уздрхталог белог голуба. Имао је план: знао је тачно шта жели. Помилова неколико пута меко перје, уздахну - ножем хитро превуче преко птичјег врата. Танак млаз крви пао је на ватру пред њим.

Ово је било једно од оних места где се додирују два света, говорила је напетост коју је осећао. Овде је могуће проћи. Ово је био позив. Ово је било доба дана кад би то могло да се деси, ако се уопште деси. И место, и време, и позив, и жеља - огромна, жива, жарка жеља да продре на Ону страну.

Трупло птице и крвави нож одложио је крај ватре. Склопивши очи, састави руке у молитву и избриса све из своје свести. Он је то могао, као што је умео и да ослушкује туђе мисли. Избрисао је све, оставивши само једну жељу: дођите и слушајте!

Богови, зашто је био толико охол?!

Али мора се настављала: ту, крај два мрка долмена у измаглици, није дуго чекао.

- Зашто ме зовеш, смртниче? - одјекну питање његовом свешћу.

Само мало усудио се да отвори очи. С друге стране ватре, између два џиновска камена, стајала је прозрачна прилика, нешто виша од човека. Вук рашири очи, а онда их брзо склопи, тресући се целим телом.

Сјајним, црвеним очима посматрала га је накешена, брадата јарећа глава, дугих, савијених црних рогова, на телу медведа. Прилика је стајала на свињским ногама, а предње ноге, или руке, љускасте и с канџама, опустила је низ тело. Дуги змијски реп ударао је по земљи. Прилика је била само нешто мање прозирна од праменова магле око њих.

Натерао је себе да одговори, испрекидано, трудећи се да му се вилице не коче:

- Хтео сам да питам: зашто, мимо осталих људи, ја могу да вас видим? Што ме вуче у зачарана вилинска језера, у вирове тамне изнад којих лебде водени духови?

Приказа се церекала. Као да су вреле искре летеле кроз Вукову свест, а стомак му се грчио, да је морао да се напрегне како би удахнуо.

- Бедниче! - јарећа глава подругљиво га је мерила. - Ако можеш да нас видиш, онда се сакриј, завуци се у најдубљу рупу, бежи од оваквих места, јер... страдаћеш!

- Не - скупи Вук сву храброст. - Не. Мора бити неког смисла у томе. Ја сам другачији: чујем шта мисле други људи. Видим онострана бића. Од страха је јачи нагон што ме вуче оваквим местима. Зашто, зашто? Јесам ли проклет, обележен... или близак вама, опрости ми... - сети се да не зна како да ослови приказу.

Одјекну мекетав, шкрипав смех. Ужасан.

- Ја сам Мокоша. Људи ме памте по томе што чиним пакости, велике и мале. Зову ме Злобни Бог. А ја људима само показујем какви су у ствари. Показујем човеку његову природу. Разоткривам ругобу у души... и наплаћујем тај свој наук одмах, ха, ха, ха!

Вук се тресао.

- Што мене чека?

- Ти ниси тако обичан. Нема обичног зла у твојој души, могао бих чак да те наградим, ха, ха, ха! Погледај! - Приказа подиже једну руку. Прелепи сиви соко, прави овоземаљски соко, лако се спусти из још мутног неба и смири се на једном од мрких долмена. - Поклон за тебе, бедниче. Узми овог сокола, ваљаће ти више од било ког човека. Учиниће све што пожелиш. И биће твоја веза, твој кључ (реч "медијум" Вук није разумео) ако икад пожелиш да призовеш Онострано. Он ће ти помоћи. Данас те награђујем, ха, ха, ха!

Вук је клечао, слеђен.

- Отићи ћеш одавде измењен и никад више нећеш бити исти. Не заборави: сад си наш човек. Понекад, позваћемо те и затражићемо услугу. Јасно ти је да ћеш то извршити без поговора.

Вук га је гледао раширених очију, не знајући шта да мисли - а онда један глас, познат глас, следи му срце, пресече га. Као хладно сечиво право у стомак. Она га је пратила и, скривена, посматрала! И сад се открила:

- Па толико те гледам и не могу више! Шта радиш овде... клечиш и причаш сам са собом?! Шта ти је, побогу?

Вук се окрете и крикну гласом човека који гледа како му се упаљена кућа руши на породицу која је остала унутра:

- Јелице, неее!

Још пре него што је заурлао, знао је да је касно, али је викао и није престајао да виче, иако је знао све што ће се догодити. Јер Јелица је упала у његову везу с Оностраним и прекинула је, нимало припремљена за оно што следи. Осети усијане клинове како му се забијају у мозак: снага раскинуте везе експлодирала је, а он је гледао и гледао, кроз сузе бола и крваву тмину која му се навлачила на очи.

Јер знао је: он ће преживети.

И знао је: Јелица неће.

Ишла је брзо према њему, а онда...

Као ошинута бичем, она посрну, занесе се и крикнувши, сруши се на земљу. Био је у њезину уму и осетио је и страх, и бол, и ужас.

И смрт. Тренутну.

А у паклу своје свести чуо је Мокошин мекетави смех како се удаљава.

Ричући као рањени медвед, посрћући, стиже до Јеличиног тела на рубу шуме и паде на њега. Обневидео, искључен за све осим за Смрт пред собом - паде лицем преко једне трновите гране.

И један трн дочека његово око.

Осетио је врелу крв на лицу пре него је изгубио свест.

Мрак.

14.

Стајала је ослоњена о стабло, у сенци тешких крошњи које су јој се склапале над главом. Праменови магле вукли су се споро преко чистине и један јој се управо додиривао ноге, чинећи је још нејаснијом. Са жбуња и са ниских грана капала је роса. Тло је било влажно и меко. Кроз један отвор у лишћу падао је коси стуб јутарње светлости на мали простор пред њом, док је она сама остајала у сенци.

Капи росе су светлуцале.

Јутро је било свеже, место туробно и није било време цвећа. Али у влажној трави, око њених босих ногу, изникли су бокори ситног, нежног цвећа жутих и плавих латица. Неколико таквих цватова затакла је у дугу црну косу.

Тишина је била потпуна.

Дечак и једнооки човек стајали су на супротном крају чистине, непомични, загледани у приказу пред собом. Девојка је била врло лепа, људске висине, црне косе и благих тамних очију. Боса, обучена у једноставну белу хаљину која је падала до колена, остављајући голе руке и дубок изрез на грудима. Уместо појаса, око струка је носила венац лозе.

А кад су схватили колико туге има на њезину лицу, обојица остадоше без даха.

Вук стиште дечаково раме и пође напред. Раде остаде на почетку чистине, загледан и готово се не усуђујући да дише.

Спорим кораком једнооки див приђе девојци и на неколико корака пред њом учини кретњу као да ће да клекне.

- Немој, не треба - рече она меким гласом.

- Поздрављена буди, господарице - тихо рече Вук, поклонивши се с поштовањем. - Звала си ме.

Њен осмех био је врло тужан.

- Рећи ћу ти истину, као и увек. Био си добар и добро си нас служио. Сада ћемо се растати.

Вук се трже.

- Опрости мени смртном што прекидам Весну кад говори. Али зашто? Зар нисам више потребан?

- Не. - уздахну Весна. - Рекли су ми да чак не треба ни да дођем овамо. Али морала сам, заслужио си да знаш. Био си међу најбољима... најбрже си усвојио наш наук и најбоље си га преносио људима. Учио си их знању с којим би једном можда, умели да схвате устројство света, да препознају силе Црнбога и да им се супротставе. Јављао си нам, као добар извиђач, о појави гласника Бога Мрака. Покушали смо... и наша је грешка: нисмо били довољно јаки да се супротставимо силама мрака, па смо и људе укључили у то. А сад смо потпуно поражени. Ми одлазимо, напуштамо овај свет, напуштамо људе, Вуче. Остајеш сам.

- Сам? - понови Вук као одјек.

- Да, извидниче. Знам да смо ти узели све што се може узети, знам да си све везао за нас, а ми сад одлазимо. Тако је. Зато сам и дошла јутрос, иако су ми забранили.

- Зар нема наде? - упита Вук слабим гласом.

- Не. Сад су много јачи од нас. Ако се одмах не повучемо, настаће ужасан обрачун, овде, на овом свету. Ми бисмо били уништени, али би и сви људи били повучени у уништење. Знамо да је Црнбог усавршио нова оружја. Знамо да је наметнуо своју вољу и Сварогу. Ово је његово време. Сазнали смо да је покренуо и Тројана, господара демона, са свим његовим наказама... Сретао си се и раније с гласницима Црнбога и ниси задрхтао. А сада остајеш сам. Бићеш један од последњих наших људи овде. Не знам, можда ћемо се и вратити једног дана. Реци ми, могу ли да учиним нешто за тебе?

Вук се горко осмехну, пренувши се из непокретности.

- Да. Одувек ме занимало зашто је Мокоша онако ружан.

- Чак ни теби не могу сад да објасним шта је то "неуспео резултат генетског инжењеринга". А сад... сретно и чувај се.

И Весна нестаде.

Кад му је Раде после извесног времена бојажљиво пришао, схватио је да Вук, седећи на земљи, својим јединим оком - плаче.

15.

Трновито џбуње овде је било толико густо да је морао неколико пута да употреби мач да би прошао. Тишина у овом делу шуме беше потпуна, ни цвркут птица ни глас зрикавца нису се чули. Утолико су гласнији били ударци мача којим је крчио пут и кратко, праскаво ломљење грана док је пролазио. Високе, густе крошње стварале су полумрак, као да је дан на смирају, иако је било отприлике подне.

Ваздух је био прохладан и непомичан, а сенке дубоке - да је све личило на улаз у џиновску пећину. Дебела, стара стабла беху обрасла у маховину, често уплетена и нитима дивље лозе. Тло по коме се кретао, ако није било заклоњено бодљикавим гранама, беше обрасло у густу папрат, ту и тамо меко и влажно.

Одједном застаде изненађен.

Пробио се кроз трње и пред њим се отворила сеновита зараван. Висока стабла, а између њих леска и глог, затварали су скоро правилан кружни пропланак, обрастао у густу, меку траву. На средини пропланка, упадљиво издвојен, беше прастари храст који је висином далеко премашивао сва остала стабла. Његова разграната крошња покривала је целу зараван. У полутами чудно и узнемирујуће деловали су усамљени сунчеви зраци који су се пробијали кроз лишће као сјајне, чаробне нити, затегнуте кроз вечити сумрак тога места.

Стајао је на рубу пропланка и посматрао храст, коре рапаве и испуцале, а дебла тако широког да би га четири човека у подножју тешко могла обухватити рукама. Док је посматрао то дрво које улива поштовање - у срцу му се јави страх.

Пажљиво, као да се боји да неког не узнемири, Вук обиђе зараван, не скидајући поглед са храста. У руци је и даље држао мач којим је до малопре пробијао пут, а онда, схвативши то, врати га у корице скоро постиђен.

Није било сумње, ово беше место које је видео у сновима. Никад раније није био овде и питао се када је људска нога последњи пут крочила на овај пропланак.

Готово се спотакао о велики камен, обрастао маховином и скоро сасвим утонуо у тло. И док му је немир растао у срцу, као да му неки глас у свести рече шта треба да ради, као да је то одувек знао - Вук паде ничице, клекнувши на камен. Окренувши се храсту, полако се приклањао све док челом није додирнуо папрат.

Осећао је студен камена који је додиривао коленима и рукама. Срце му је сад лудо тукло, а у свести су му се слагале слике и речи. Свладавши се да му глас не дрхти, Вук склопи очи и отпоче тиху али разговетну молитву:

- Свароже, Перуне и ти Свјатовиде, богови најстарији, непријатељи моји, почујте мене бедног! - Застаде, не да би сачекао одговор, већ да би пронашао прикладне речи. Жарко је желео да га натприродна сила чује и разуме: - Свароже који држиш небеса и ти Перуне, громовниче, и Свјатовиде премудри који знаш шта је било, шта бива и биће, опростите мени, смртнику, што вас зазивам, али на коленима вас молим, саслушајте, јер ми нико неће помоћи осим можда вас, пресветлих!

Мртва тишина беше око њега.

- Богови свега на свету, старији од хришћанског, злог бога, смилујте се. И вама се молим: моћни Триглаве који победу дајеш, благи Волосе који над њивама бдиш, Мокоша страшни, понизно се молим вама у овом светом гају.

Однекуд слаб ветар зашушта гранама једва чујно и језа му прође низ леђа. Погнувши се још више, Вук настави:

- Мене бедног, што једини још зна да вас призива, казнисте већ. Али узмите ми и живот, немам друго да понудим, а поштедите ове људе чији је грех што магловиту успомену на вас чувају. Они су невини. Помозите им, моћни богови, па ми узмите живот. Не кажњавајте ме да једини ја све видим и све знам, а не могу ништа да учиним. Или ми бар душу помрачите, да не осећам бол других људи, мисли њихове, и да не могу да видим трагове ваше, демоне шума и виле кад се купају у ведрим ноћима при пуном месецу. Богови моћни, зашто ми толико тога стављате на душу? Преци наши, Словени плавокоси, вероваху у вас, жреци њихови призиваху вас и беше више људи који су вас могли видети. Бојаху се, обожаваху вас, али ако су могли видети, знали су, могли су се уклонити бесу вашем. Сада... не знам овде никог осим себе да вас може уочити, да зна за вас. А они јадници доле чувају остатке вере прадедова својих. Слика што је имају о вама лоша је, искривљена... али у основи делић сећања на вас чувају. Вашу вољу и бес ваш ниједан смртник не разуме. Али не дајте да ови људи пропадну, јер ако у овом и оном свету постоји неко без греха... они су невини. Склонили су се свима с очију, желећи само мало мира. Знате ли за милост ви, моћни?!

Поново је око њега била тишина. Вук се усуди да подигне главу и погледа храст пред собом. Ветар је благо шумео његовим гранама.

- За помоћ вас заклињем, бедан и понизан у гају вашем, па и Црнбога ужасног, и њега, и Морану која свему учини крај. Опростите мени што вас зовем после толико времена, али не молим помоћ за себе! Поштедите ове људе у планини, а узмите мене, мој живот, већу вам жртву не могу понудити! Мој за њихове!

Последње речи скоро је узвикнуо. Усправио се а руке су му дрхтале. Желео је одговор, наговештај бар, одмах.

Чекао је.

Само тишина. Чак ни ветар више није шуштао лишћем.

- Нисте се удостојили чак ни да ме чујете - прошапта.

Мртва тишина.

Вук је устао. Стајао је тако неко време, а онда проговорио тихим гласом, наглашавајући сваку реч:

- Ја не знам шта је то "пролаз у просторно-временском континууму", како ви кажете. Ја само осећам таква места. Али ја сигурно нисам једини који може да завири у ваш свет, такво проклетство мора да носе још многи људи, на другим местима. Свеједно, проклети били, свесни смо вас. Ја не... али неко други биће довољно јак да вам се супротстави, кат-тад, да вас туче вашим оружјем! Једном, некад, неко! А тада...

Окренуо се и без речи почео да се пробија кроз густиш.

16.

Овог пута приметили су их раније, па су сељаци попут јата преплашених врабаца прхнули на све стране, препуштајући куће пламену. Војници су их гонили, кунући или урлајући, но у густој шуми и мутном јутарњем светлу многи бегунци успели су да се склоне.

Лица искривљеног од беса, дивље гонећи свог коња, Балша јурну за једном групом која је у избезумљеном трку већ замицала у жбуње. А тада је осетио траг, снажно као никада дотад, и тргао се, да умало није пао са седла.

17.

Дечак је био сасвим будан. И није требало да види, да би знао шта се догађа негде на ивици шуме. Ужас га преплави и он истрча напоље.

Сунце тек што беше изашло. Пред колибом стајао је Вук, напрегнутог лица, као да нешто ослушкује.

- Ти знаш? - викну дечак.

- Знам. И... неко долази овамо.

Стајали су на вишем крају велике, нагнуте чистине усред шуме. Дечак прелете погледом цео пропланак, али ништа није видео. Но сад се осећао - приближавало се нешто тамно, језиво и брзо.

На супротном крају чистине из шуме искрснуше три прилике и још трчећи, кренуше према њима. Дечак није видео сасвим добро - но чинило му се да су то жена и два детета, две девојчице.

Изгледало је да су све три на измаку снаге, јер више нису трчале тако брзо. И кад су превалиле отприлике половину пута преко чистине, на оној истој страни избише из шуме два коњаника. Обазревши се, жена их спази, па узе обе девојчице за руке и покуша да потрчи брже.

Балша је био бесан, јер је изгубио много времена пробијајући се кроз шуму на коњу, заједно са својим пратиоцем. Избивши на руб чистине, спази оно троје и ободе коња. Пратилац га је следио.

Тренутак пре Вук јасно виде све оно што ће се затим десити. Али није могао да се помакне или да било шта учини - страва му је стезала грло, као рука која га дави. Стајао је скамењен.

Могли су и чути топот копита, кад коњаници у трку сустигоше жену и девојчице. И кад Балша замахну мачем први пут - на другом крају пропланка, продорно вриснувши, дечак паде на земљу, крај Вукових ногу, лицем у траву да то не види.

Тренутак затим ипак погледа. И виде прво Вука, са страшним изразом лица, како пружа руку у оном правцу. Руку у рукавици.

Балша заустави свог кулаша, а онда спази колибу и још две прилике на супротном крају. Управо тада му се учини да преко њега и коња прелете нека сенка. Диже главу - да би видео великог сокола како се стрмоглављује на његово лице. Скоро истог тренутка соколове канџе непогрешиво нађоше Балшине очи.

Животињски урлик разлеже се чистином.

Дечак је гледао.

Вуково једино око је горело, док је, непомичан, гледао тамо, као човеку који се ваљао по тлу урличући, док је његов коњ њиштао. Осећао је само ватру у себи, бес који кључа. Ништа друго није ни осећао ни видео: Ни Балшиног пратиоца како, још седећи на коњу, узима лук који му је висио о седлу, и како га запиње...

Ни фијук стреле.

А тада једнооки див задрхта, али оста стојећи. Мало сагнувши главу, зачуђено је гледао стрелу са шареним перима, која је стршала из његових груди.

Крик замре на дечаковим уснама.

А онда Вук погледа у правцу јахача, који је већ намештао другу стрелу. Одједном, његов коњ се дивље пропе и војник, затечен, тресну о земљу, још увек држећи лук у рукама. Не стиже ни да се баци у страну - његов коњ се поново пропе и спусти копита на главу свога господара.

Висока трава заклонила је призор - видео се само црни коњ, како још дуго затим предњим ногама гази нешто на томе месту.

Дечак је седео на земљи, отворених уста, гледајући Вука.

Његова колена полако су се савијала, као да див полако хоће да клекне на земљу. Беше скоро додирнуо коленима тло - кад клону. Паде на леђа и остаде тако.

Дечак му прискочи и узе га за руку.

Једино око благо га је гледало. Вук подиже руку и дотаче му образ.

- Бежи... - шапну. - Бежи одмах.

- Вуче... - дечак је већ гласно јецао.

- Бежи - шапнуо је човек. - И не заборави... ти то можеш.

- Шта? - упита Раде кроз сузе.

- Као и ја... Запамти све. Сад иди. Узми... рукавицу...

Грцајући, Раде скиде рукавицу с испружене руке.

- Бежи! - последњом снагом шапну џин.

Дечак устаде. Знао је да мора кренути.

Изашао је из шуме уморан, ознојен, рањавих ногу. Шума се претварала у честар, а и честар се проређивао како се више пео у планину.

Раде седе на камен. Морао је да се одмори. Већ је био далеко, био је безбедан.

И није знао шта сада. Мора о томе да размисли.

Дечак подиже главу. И виде: високо горе, у плаветнилу, лебдео је соко.

Дуго га је гледао.

С времена на време соко би махнуо крилима, направио круг, а затим се опет чинило да непомично лебди високо горе, у прозрачном плаветнилу без иједног облака.

Дечак устаде. Извуче кожнату рукавицу коју је носио за појасом, навуче је и несигурно пружи руку.

Кружећи полако, врло полако, спуштао се соко. Махнувши посљедњи пут крилима, најзад се спусти на руку у рукавици и остаде тако.

Дечак се осмехну соколу.


// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]