Маскирање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Маскирани војник са снајпером.

Маскирање или камуфлажа је у војној терминологији скуп мјера којима се прикривају сопствене јединице, борбена средства и објекти од непријатеља. Тиме се непријатељ доводи до погрешних закључака о распореду и снази јединица друге стране, и доноси погрешне одлуке.

Маскирање је вјештина која се примјењује у миру и у рату, и с којом се настоји постићи изненађење.

Принципи[уреди]

Типични камуфлажни узорак.

За маскирање постоје стални принципи, који се могу свести на истинитост, разноврсност, активност и непрекидност (ИРАН). Истинитост значи да је маскирање приближно или исто као околина. Разноврсност значи да се стално морају користити нове мјере и поступци маскирања. Активност - планирање на свим нивоима команде с намјером обмањивања противника. Непрекидност означава континуитет маскирања, јер непријатељ иначе лако уочава обману. Обим маскирних мјера зависи од ресурса и сналажљивости, а успјех од спровођења мјера маскирне дисциплине.

Подјела[уреди]

Подјела се врши на разне начине. По средствима на природно и вјештачко маскирање, по методама извођења на скривање, деформације и имитације, по циљу и обиму на трупно и оперативно, индивидуално и колективно, и тако даље.

Природно м. је кориштење природних услова (пошумљеност, испресијецаност земљишта) и времена (магла, ноћ). Вјештачко м. користи вјештачке материјале (макета, маскирна средства и опрема, маскирне мреже, маскирне боје).

Скривање су мјере којим се онемогућава непријатељ да открије објект маскирање. Деформацијом се мијења изглед објекта и ствара дојам о друкчијем објекту. Имитације праве објект тамо гдје он у ствари не постоји, од јефтиног материјала.

Трупно маскирање[уреди]

Трупно маскирање обухвата поступке маскирања војника, возила, оруђа, машина и фортификацијских и других објеката.

Оперативно маскирање[уреди]

Оперативно маскирање је низ мјера којима се скривају маневри јединица, правци напада, и оперативне припреме војске. Врши се ради постизања изненађења широког обима. У ширем смислу обухвата и дезинформације. израду лажних објеката, електронско извиђање и електронско ометање, активност обавјештајне службе и друго.

Противелектронско маскирање[уреди]

Електронско или противелектронско маскирање је спречавање извиђања противника који користи електронска средства извиђања (радио, радар, инфрацрвене и телевизијске уређаје). Маскирање радио средстава представља скуп поступака којима се скрива рад сопствених, а омета рад противничких радио средстава. Противрадарско м. остварује се смјештајем јединица у мртву зону (заклоњену од осматрања радаром) иза брда, у усјеке, иза шума и слично. Техничка средства противрадарског м. обухватају маске-екране разних оријентација које скривају објект, маске за ометање (метални листићи, фолије, мреже), и угаони рефлектори (који мијењају одразне особине објекта). Маскирање од телевизијског извиђања је слично обичном и радарском. М. од инфрацрвеног осматрања се изводи маскирним мрежама, маскирним инфрацрвеним бојама и тако даље.

Маскирање у ратној морнарици[уреди]

Маскирање линијама и шарама које отежавају одређивање смјера и димензија брода.

Принципи су слични као и у копненој војсци. Специфичности су многе, а маскирање се примјењује још од античких времена. Гусари у 16. и 17. вијеку често своје бродове прерушавају у трговачке, и нападају по приближавању другог брода.

У 19. вијеку почиње премазивање бродова сивим и сиво-плавим нијансама, да се отежа њихово откривање. Вишебојно маскирање (енгл. dazzle painting) се примјењује у виду шара, или испрекиданих линија. Линије имају задатак да отежају одређивање курса и врсте брода, што је нарочито корисно против подморница. Користи се и замагљивање и задимљавање, на примјер у Јиландској бици.

У Другом свјетском рату, бродови се боје и одозго, да би заварали противника о врсти брода и смјеру. Тако Јапанци своје носаче авиона одозго м. да изгледају као крстарице или бојни бродови. При маневру се примјењује радио-шутња.

Маскирање у ратном ваздухопловству[уреди]

Изводи се на авионима, аеродромима, и помоћним објектима. Осим бојања, израђују се лажни аеродроми, полетно-слетне стазе, макете авиона за привлачење напада противника, хоризонталне маске изнад објеката, маскирне мреже, лажни путеви и стазе. Зими се авиони бојају у бијело и покривају бијелим покривачима. За обмањивање радара, користе се металне траке и листићи избачени из авиона (chaff), а за инфрацрвене уређаје бакље (flare). На земљу се постављају радарски рефлектори од лима или алуминијумске фолије, који дају одраз као и стварни објекти.

Послије Другог свјетског рата почиње и градња подземних аеродрома и хангара, употреба авиона с скраћеним или вертикалним полијетањем и слијетањем, и обимних метода електронског маскирања. Губитак аеродрома је често погубан (арапско-израелски рат 1967.).

Историјски осврт[уреди]

М. се примјењује још од античких времена. Персијанци пале ватре и димом прикривају маневар војске, а Велизар у 6. вијеку пали ноћу ватре да би код Гота створио утисак о јакој сопственој војсци.

У Америчком грађанском рату се израђују лажни положаји артиљерије и топови.

У 19. вијеку се теоријски све више разматра маскирање, напуштањем линијског борбеног поретка. Током Бурског рата 1899-1902. Британци користе униформе са подесним бојама и димне завјесе. Руси израђују лажне топове да би привукли ватру Јапанаца у руско-јапанском рату 1904-1905.

Први свјетски рат доводи до масовне употребе маскирања на свим фронтовима. Усложњено је појавом авиона за извиђање, аерофото-извиђања, радио-извиђања и других метода. Француска уводи специјалну службу војске за маскирање.

У Шпанском грађанском рату републиканци потапају мостове на дубину од 30 центиметара, што онемогућује њихово откривање из ваздуха.

Други свјетски рат[уреди]

Потпуно и најдетаљније правило за маскирање објављује Црвена армија 1940. (Маскировка). У Другом свјетском рату м. добија још више на значају и једно је од најсложенијих мјера борбеног обезбјеђења. У Курској бици Совјети користе лажне артиљеријске јединице, па Нијемци пред напад знају стварне положаје само 20-25% совјетске артиљерије. У рејону Радомишљ-Денбиц је 1944. постављено 400 макета тенкова, 500 возила и 100 оруђа, што је заварало Нијемце да је посриједи велика концентрација снага противника.

Нарочито су обимне мјере маскирања пред Нормандијски десант. Гради се хиљаде лажних шатора, земуница и објеката, лажне луке, бродови, тенкови и авиони. Постојао је тенк M4 Шерман на надувавање. Из авиона избацују станиолске траке да омету рад радара противника, и хиљаде лутака са пушкама које саме опаљују, ради обмане противника о стварном мјесту напада.

У Југославији партизани изводе обимне мјере маскирања. Због вођења партизанског рата, са засједама, ноћним дејствима, диверзијама и слично, маскирање је нужно при нападу и при одбрани. Маскирање објеката у позадини, израда земуница гдје су смјештане болнице, штампарије и слично, је било обавезно. Земунице су маскиране лишћем травом, бусењем и гранама. Објекти су често грађени ноћу, на скривеним мјестима, а положаје зна само одабран круг људи.

Послије Другог свјетског рата[уреди]

М. постаје још сложеније због појављивања извиђачких сателита и развојем модерних електронских средстава извиђања. Природно маскирање се истиче још више послије искустава из Корејског и Вијетнамског рата. Објекте треба прикрити природном маском, треба спријечити оцртавање силуета, прилагодити објекте рељефу. За покрет треба користити ноћ, маглу, кишу и снијег.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]